JUS standardizacija

112

Ako su u srednjem veku ljudi sa univerziteta mogli da pročitaju svu dokumentaciju koja se odnosila na njihovu oblast, današnji stručnjaci imaju teškoće da u toku jednog dana pregledaju samo najznačajnije novosti iz oblasti za koju su zainteresovani. Informacije moraju dakle da budu selektivne.

Ovo je i bio razlog što je savet ISO pristupio osnivanju mreže ISO sistema informisanja, koja je počela da dejstvuje od 1. januara 1974. godine. Sistem, (koji je niže opisan detaljnije) predstavlja prvi pokušaj da se organizuje brza i efikasna služba tehničke informacije o svim pitanjima koja se odnose na standardizaciju.

Kada ovaj sistem bude savršeno uhodan, svi centri za informaciju koji se bave standardizacijom štedeće i vreme i sredstva, a korisnici će imati bolje usluge.

No, nije dovoljno donositi standarde najboljeg kvaliteta koji bi mogli da odgovore na sve postavljene tehničke zahteve. Ne treba da se zadovoljimo samo pasivnom ulogom, treba da preispitamo naše zađatke i da obezbedimo prodiranje standarda u one mnogobrojne oblasti u svakoj zemlji, gde ciljevi našeg rada još nisu dovoljno shvaćeni ili su čak potpuno nepoznati.

Standardizacija ne interesuje samo proizvođače i profesionalne korisnike standarda. Ponekad vrlo je važno da obični ljudi, žene i deca shvate značaj i korisnost standardizacije za njihov svakiđašnji život.

ISO ima jedan usklađen program javnih izveštaja koji već daje svoje rezultate. Organizacija je, bez sumnje, mnogo poznatija i prihvaćena nego što je to bila pre pet godina. Kao što je slučaj sa novom mrežom ISO sistema za informacije i program javnih veza zasnovan je na širokoj saradnji između Centralnog sekretarijata i komiteta članica ISO. Najnoviji film ISO pruža izvrstan primer ovakve saradnje, jer obuhvata sekvence izabranih filmova priloženih od dvanaest zemalja članica.

Kao što su standardi rezultat zajedničkih napora svih članica ISO, organizacije koja danas okuplja više od 100.000 stručnjaka, isto tako treba ujediniti sredstva da bi se OSigurala njihova najveća primena.

Svet računa na ISO kao na specijalizovanu međunarodnu instituciju koja se bavi standardizacijom, da međunarodnu saradnju pretvori u konkretne rezultate. ISO to može, ali od naših zajedničkih napora zavisi odgovor vezan za ova očekivanja.

ispitivanje kuhinjskog posuđa termičkim udarom

Nov međunarodni standard ISO propisuje metodu ispitivanja otpornosti emajliranog posuđa termičkim udarima. Utvrđuje se da li će jedna nova lepa šerpa koja izlazi iz sasvim vruće peći ispucati, ili će se oljuštiti ako se zaroni u hladnu vodu.

ISO-metoda odredivanja sastoji se iz serije običnih termičkih udara (pri čemu se opit započinje sa temperaturom od 200"%C), tako što porast temperature između dva uzastopna opita iznosi 20'C. Opit se smatra završenim kad dođe do prve vidljive pojave oštećenja. Pukotinice (risovi) koji se stvaraju u emajlu najčešće su tako fini da se ne mogu videti golim okom. Međutim, za vreme uzastopnih zagrevanja, može se zapaziti da voda zaostala u pukotinicama brzo ispari i da dolazi do ljuštenja emajla.

Temperatura termičkog udara koja prethodi prvoj pojavi oštećenja predstavlja temperaturu koja se taloži radi interpretacije rezultata.

Postizanje međunarodne saglasnosti oko usvajanja standardnih metoda ispitivanja, takvih kao što je ova isporučena od međunarodne organizacije za standardizaciju ISO 2747, znači mnogo za olakšanje međunarodne razmene. Proizvođači su se odlučili za jedinstveno merilo za proveru njihovih proizvoda umesto serije raznih kriterijuma ove ili one zemlje.

ISO Service de Presse, January 1974