JUS standardizacija

standardizacija i zakonski propisi u oblasti voda

informacija data na Savetovanju o ispitivanju ı prečišćavanju industrijskih otpadnih voda u Jugoslaviji, održanom od 12. do 14. XI 1975. u Dubrovniku

Slavoljub Đorđević, dipl. ing.

Zagađivanje voda — složen fenomen sa gledišta utvrđivanja zagađivača, još složeniji kada se radi o njihovom prečišćavanju i zaštiti, sve više zahteva da se akcije u pravcu tehničkih otkrića ı eksploatacije okoline usklade sa akcijama na zaštiti okoline, između ostalog i kroz prihvatljiviju formu akata tehničke regulative.

Činjenica da se ni zagađivanje ni zaštita životne sre–dine ne odvijaju izolovano ı samo unutar granica jedne zemlje, te se ni prostorno ne mogu ograničiti, ukazuje na to da se akcije u toj oblasti moraju sinhronizovati ı na međunarodnom planu.

Posmatrajući akta kojima je ova materija regulisana izgleda da sistemi zaštite nisu dovoljno praktični. Oni su često zasnovani samo na pravnim ili samo na tehničkim aktima, te se na njih u mnogim konkretnim slučajevima ne mogu pozivati opštinske, gradske, regionalne ili državne službe zaštite. Za sada ni u našoj, a ni u mnogim drugim, pa i u raZvijenijim zemljama, ne postoje zadovoljavajući propisi na osnovu kojih bi se, u odnosu na prava ı dužnosti lica koje izaziva zagađivanje sredine, ili lica koje je ugroženo zagađivanjem, mogle predvideti realne konsekvence.

Razlozi za nepostojanje propisa ovakve vrste veoma su različiti, a njihovo donošenje, očigledno, sve Je više vezano za postojeći tehnički i ekonomski razvoj svake zemlje. Ova materija, međutim, nije predmet našeg izlaganja.

Ovo je momenat da se nešto više kaže o posebnoj disciplini čijom se pomoći zaštita životne sredine, a naročito zaštita voda i vazduha, sve efektnije sprovodi u mnogim zemljama.

U poslednje vreme, mnogobrojne akcije vezane za zaštitu životne sredine u svetu, a posebno u razviJenim zemljama, vezuju se za preporuke ili rešenja

koje nudi standardizacija koja je izgleda našla mogućnost za objedinjavanje 1 selekciju pravnih, tehničkih i ekonomskih zahteva, prezentiranje realnih rešenja 1 sagledavanje konsekvenci kroz akta standardizacije (standardi, tehnički normativi, norme kvaliteta proizvoda ı usluga i drugi).

Tehničko-pravne kompetencije standarda koje proizilaze iz dogovora zainteresovanih strana, omogućuju da se oni u sve većem broju slučajeva primene i kao akta zakonodavno-pravnog sistema 1 to vrlo često tamo gde se državna intervencija želi da izbegne, a da se problemi ipak rešavaju snagom interventnih—zakonskih propisa.

U oblasti zaštite životne sredine standardi sve više nude integralna rešenja, jer pored tehničkih i pravnih elemenata ukazuju i na ekonomske posledice, čime u znatnoj meri, u praksi, olakšavaju ı skraćuju duge procedure kroz koje bi inače morale da prolaze sve kompleksne akcije.

Industrijski razvijene zemlje su posle usvajanja koncepcije o internacionalnom karakteru zaštite Životne sredine, a posebno zaštite voda ı vazduha, postigle velike rezultate zbog toga, što su veliki deo svojih akcija na zaštiti zasnovale upravo na korišćenju gotovih rešenja sadržanih u raznim nacionalnim ili međunarodnim standardima.

Ovo je bilo moguće i zato, što su se preko standarda nudila samo ona rešenja koja su pre definitivnog usvajanja podvrgavana vrlo ozbiljnim multidisciplinarnim proverama, uz istovremeno Ispitivanje uslova primene, kako bi se eventualne greške u tehničkom ili pravnom delu kasnije, u praksi, svele na najmanju meru ili potpuno izbegle. Standardima se, kada su blagovremeno doneseni, u procesu Zaštite životne sredine utvrđuje prioritet radova 1 Istovremeno omogućuje realno ostvarivanje dinamike