JUS standardizacija

povodom zakona o standardizaciji

Milan Krajnović, dipl. ecc

Prošlo je skoro četiri godine kako je počela javna rasprava o koncepciji novog Zakona o standardizaciji. Ako se uzmu u obzir sugestije i predlozi iz perioda usklađivanja saveznih zakona sa Ustavnim amandmanima, onda je taj rok još duži. Van spora je da je ova materija izazvala veliko interesovanje. Sama činjenica da je u toku javne diskusije uzelo aktivnog učešća oko 3.000 organizacija udruženog rada, njihovih asocijacija, društvenih i društveno-stručnih organizacija i organa društveno-političkih zajednica, nedvosmisleno potvrđuje konstataciju o velikom interesovanju za zakonsko regulisanje ove materije. Zato se i postavlja pitanje šta je to motivisalo taj brojni auditorij da se aktivno uključi u ovu diskusiju. Tu pre svega treba napomenuti da revolucija koju je u oblasti nauke, tehnologije i tehnike doneo sa sobom 20. vek, pored progresa ima i svoje naličje. Racionalnije korišćenje tekovina nauke i neutralizacija negativnih efekata koji su veoma ozbiljni, upravo u najvećoj meri usklađuje i reducira na snošljivu meru disciplina zvana standardizacija. Regulativne funkcije klasičnog zakonodavstva u ovoj materiji ne samo da su krute i teško primenljive, nego su neadekvatne po tome što one 1Z procesa stvaranja regulative isključuju direktno učešće najzainteresovanijih subjekata društva. Upravo to objašnjava taj veliki interes, proizišao iz saznanja da je Zakon o standardizaciji po svojoj koncepciji sistemski zakon, koji utvrđuje okvire i domet čitave bujice materijalnih rešenja donetih na osnovu njega, uz respektovanje interesa zainteresovanih subjekata našeg društva.

Ovaj prigodni osvrt nema pretenzije da komentariše Zakon ili da ukaže na sve novine koje on u sebi sadrži. To i nije moguće. Zato ćemo ukazati na nekoliko pitanja koja imaju koncepcijski značaj i koja su bila bitna za opredeljenje i izbor polaznih osnova Zakona. Tu bi, ne potcenjujući druga rešenja, bilo neophodno ukazati na nekoliko sledećih pitanja.

1. Jedinstvo sistema tehničkih regulativnih akata standardizacije. Ovo pitanje je od prvorazrednog značaja u toliko više što su uticaji raznih sistema razvijenih zemalja od kojih kupujemo ili na drugi način uvozimo tehnologiju, toliko jaki da zemlju bez jasne koncepcije pretvore u poprište borbe za njihove interese, odnosno podele u regione vlastitih »interesnih sfera«. Savremena Dborba za osvajanje tržišta veoma efikasno se vodi upravo na ovoj relaciji. Na takvoj podlozi veoma bujno mogu da se razvijaju lokalni granski ili regionalni interesi, neusklađeni sa širim interesima zemlje kao jedinstvene političko-ekonomske celine.

Imajući prednje u vidu Zakon je primarno na nivou federacije konkretizovao ustavna rešenja u ovoj oblasti. Obzirom da federacija reguliše materiju standarda, tehničkih normativa i normi kvaliteta, Zakon je morao odrediti funkciju i mesto svakog od ovih akata u jedinstvenom sistemu. Ne ulazeći u to da li su ustavna rešenja u ovoj oblasti najsrećnije izabrana, Zakon je morao da ih respektuje. Standardi su regulativni akti proizašli iz dogovora zainteresovanih strana. Podruštvljenost procesa donošenja ovih, inače najbrojnijih regulativnih akata standardizacije, u Zakonu je, moglo bi se reći, dosledno provedena. Tehnički normativi su interventni akti društva kojim se u određenim situacijama nameću određena rešenja bez obzira na uže interese subjekata koji će data rešenja obavezno primenjivati. To se naročito odnosi na situacije kada su u pitanju životi i zdravlje građana, materijalna šteta većih razmera, bezbednost zemlje, opasnost od ekonomskih poremećaja i sl. Ne ulazeći u pitanje nosilaca ovlašćenja, ovde ima izvesnih dilema koje će kroz praksu trebati proveriti i u narednoj izmeni ili dopuni Zakona uskladiti sa novim saznanjima. Ista situacija je i sa normama kvaliteta proizvoda koje, za razliku od dosadašnje situacije, dobijaju karakter interventnih akata. Da li je takvo rešenje bolje ili ne, to će praksa pokazati.