JUS standardizacija

SISTEM OBAVEZNOG ATESTIRANJA (HOMOLOGACIJE) U PRAVNOM SISTEMU SFRJ I PRAVA I OBAVEZE OUR OVLAŠĆENIH ZA OBAVLJANJE POSLOVA OBAVEZNOG ATESTIRANJA (HO-

MOLOGACIJE)

Ovo je jedan od referata koji je saopšten na Savetovanju „A testiranje 82" održanom u Svetozarevu 1. i2. juna

1982. godine.

Naredni broj biltena „„,Standardizacija (7/8/'82.)” biće u celini posvećen ovom Savetovanju.

Koraljka Rabrenović—-Ancel, dipl. prav.

Uvod

Imperativni standardi, tehničke norme, norme kvaliteta, metode ispitivanja i propisani način verifikacije rezultata ispitivanja proizvoda i radova, suprotno u nas rasprostranjenom mišljenju, nisu specifičnost pravnog sistema SFRJ: njih danas nalazimo utkane u zakonodavstvo mnogih zemalja, kako onih nerazvijenih tako ı onih u razvoju, a često su predmet međunarodnih ugovora. Pravo bi protivurečilo samo sebi kada ne bi reagovalo na nove pojave i zbivanja koja sa sobom nosi visoki stepen tehničke civilizacije našeg vremena.

Sve brži razvoj nauke i tehnologije omogućava da se gotovo svakodnevno u proizvodnji i na tržištu pojavljuju novi proizvodiinove tehnologije koje — da bi svojom pravovremenom pojavom na tržištu obezbedile brži povraćaj sredstava koja su uložena u istraživanja potrebna za njihovo stvaranje — često nisu prethodno dovoljno ispitane, a posebno u pogledu eventualno štetnog dejstva na Život i zdravlje ljudi ili čovekovu sredinu. Ova pojava, u praksi češća nego što je to široj javnosti poznato, uqrožava naročito zemlje u razvoju Ove zemlje. nastojeći da zadovolje potrebe za što bržim sopstvenim razvojem, uvoze najnoviju tehnologiju ı opremu koja se može naći na svetskom tržištu i tako lako postaju tehnološki poligon za naknadno ispitivanje uticaja tih tehnologija na čoveka i na njegovu sredinu.

Pravo je na ove pojave reagovalo najpre u oblasti krivičnog prava, da bi zatim u oblasti uređivanja obligacionih odnosa odstupilc od hiljadugodišnje “!mqme ra se odgo-

vornost za štetu uvek zansniva na krivici štetnika ı prih-

vatilo načelo tzv. „objektivne ougovornosti” za štetu nastalu od opasne stvari, odnosno delatnosti. Po ovom načelu odgovornost za štetu — a pod štetom se podrazumeva umanjenje društvenih sredstava ili imovine građana kao ı nanošetnje drugome fizičkog ili psihičkog bola ıli straha — ne zasniva na krivici imaoca opasne stvari, odnosno vršioca opasne delatnosti; uzročna veza ızmedu opasne stvari, odnosno delatnosti i nastale štete se pretpostavlja, a imalac opasne stvari, odnosno vršilac

opasne delatnost. može da bude oslobođen obaveze

naknade štete samo ako dokaže da ta opasna stvar, od-

nosno delatnost nije bila uzrokom nastale štete. Sudska praksa, a zatim i zakonodavstvo pojedinih država i među narodno pravo uspostavili su na taj način odgovornost za opasne proizvode i tehnologiju ("Products L iability"), dejstvujući pri tome na posledice, ali ne ina uzroke. Moderno pravo nastoji sve više da dejstvuje preventivno. Sledeći ove tendencije naš Zakon o obligacionim odnosima ozakonio je pravo na zahtev da se otkloni opasnost od štete. Prema tom zakonu svako može zahtevati od drugoga da ukloni izvor opasnosti od koga preti znatnija šteta njemu ili neodredenom broju lica, kao i da se uzdrži od delatnosti od koje proizilazi uznemiravanje ili opasnost od štete, ako se njihov nastanak ne može sprečiti odgovarajućim merama. Sud će na zahtev zainteresovanog lica narediti da se preduzmu odgovarajuće mere za sprečavanje nastanka štete ili da se otkloni izvor opasnosti. Ako šteta nastane u obavljanju opštekorisne delatnosti za koju je dobijena dozvola nadležnog organa, može se zahtevati samo naknada štete koja prelazi normalne granice, jer se smatra da svako treba da snosi jedan deo rizika za detalnost koja je od opšte koristi. | u tom slučaju može se zahtevati preduzimanje društveno opravdanih mera za sprečavanje nastanka štete ili za njeno smanjenje. Postavlja se pitanje koje su to „odgovarajuće mere” o kojima govori Zakon o obligacionim odnosima. Odgovor na to pitanje svakako treba davati u zavisnosti od konkretnih okolnosti datog slučaja, ali se ne može zaobići činjenica da ga treba potražiti i u imperativnim standardima, tehničkim normama, normama kvaliteta i obaveznom atestiranju (homologaciji) proizvoda, odnosno u njihovoj primeni.

Društveno odgovornu primenu novih tehnologija naše pravo nastoji da obezbedi i putem drugih zakona. Tako, na primer, Zakon o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, poslovno-tehničkoj saradnji ı o ustupanju ı pribavljanju materijalnog prava na tehnologiju između organiza-

211

Standardizacija, 1982./br. 5—