JUS standardizacija

2. Problem pristupa redosledu donošenja standarda

Kakav pristup pri donošenju pojedinih standarda usvojiti? Šta želimo da postignemo utv(đivanjem standarda? Ako je to zaštita krajnjeg potrošača, onda bi prvenstveno trebalo obezbediti! kvalitet krajnjeg proizvoda ,,u nizu“. Za ovo su neophodni tačno definisani kvaliteti poluproizvoda ! sirovina, sve do „izvornih sirovina“: nafte, ruda poljoprivrednih industrijskih proizvoda I usluga. Da li je postizanje potrebnog kvaliteta moguće ili ne, pitanje je mogućnosti industrije, međufazne industrije, petrohemije naftne industrije, rudarstva i poljoprivrede, kao i primenjene tehnologije | uređaja. |

Idući unazad u procesu utvrđivanja standarda, od gotovih proizvoda, koji se nude krajnjem potrošaču, do osnovnih sirovina, može se garantovati kvalitet robe na tržištu. Ovo bi, nesumljivo, podsticalo napredak u primeni tehnologija, modernizaciji proizvodnje, produktivnosti, konkurentnosti na međunarodnom tržištu. Drugo je pitanje, da li trenutne mogućnosti naše zemlje Ovo omogućavaju. Ali bez obzira na to, mišljenja smo da treba težiti ka ovome.

Ako idemo obrnutim redom, t.jJ. da na osnovu kvaliteta osnovnih sirovina, donošenjem „standarda u nizu”, ut-

" vrđujemo kvalitete proizvoda višeg stepena obrade, dobi-

ćemo standardizovan kvalitet gotovog proizvoda, koji nije diktiran potrebama kupca, već stvoren na osnovu stvarnih mogućnosti. A to najčešće znači da krajnji proizvod neće imati potreban kvalitet. Pored toga, malo je verovatno da bi ovaakav put utvrđivanja standarda deiovao stimulativno na razvoj, jer doklegod je potražnja veća od ponude, dotle će proizovđač imati osiguranog kupca. ;

Posmatrajući mogućnosti domaćih proizovđača osnovnih sirovina: rudarstva, poljoprivrede, Industrije nafte,| kao i ograničene mogućnosti nabavke kvalitetnih sirovina iz uvoza, reklo bi se da kvalitet krajnjeg proizvoda mora da se odredi, odnosno standardom utvrdi, na osnovu postojećih, raspoloživih kvaliteta osnovnih sirovina. Ako je to neminovnost, onda moramo da se pomirimo sa činjenicom. da će domaći proizvodi biti po kvalitetu nekonkurentni onima iz uvoza.

Pitanje je kakav će odnos cena domaćih i uvoznih proizvoda biti. Znamo da su cene proizvoda na Zapadu niže od domaćih, Ni transportni troškovi uvoznih proizvoda ne mogu da povećaju njihovu cenu u toj meri da se 'on' izjednači sa domaćim visokim cenama. Ostaje jedino da” se povećanim carinskim režimima omogući konkurentnost, odnosno egzistencija naših proizvoda na tržištu. Da li je to moguće uraditi? Da li je to prihvatljivo od strane društva? Sigumo da je odgovor: NE!

U svakom slučaju treba da se odlučimo za jedan redosled, radi neophodne sistematičnosti, kako se ne bi standardi utvrđivali „ad hoc“, prema stepenu angažovanosti

ili možda entuzijazmu pojedinih Komisija za standarde.

3. Nešto o dosadašnjem postupku pri donošenju standarda Poseban problem predstavlja dosadašnji način utvrđivanja jednog standarda, koji je regulisan | tačno definisan Zakonom o standardizaciji. Međutim, pre nego što pređemo na ovo pitanje, da vidimo kakvo je stanje standardizacije u našoj oblasti, u oblasti premaznih sredstav3, sintetskih veziva i plgmenata. Ovde moramo da izrazimo naše nezadovoljstvo. U oblasti premaznih sredstava | sintetskih veziva nedostaju nam savremene nomenklature (postojeće su zastarele i veoma uske), definicije pojmova, standardne metode ispitivanja kvaliteta (za sada se uglavnom pozajmljuju od slučaja do slučaja iz stranih nacionalnih standarda), pa i sami standardi. U oblasti pigmenata je situacija nešto povoljnija, ali svakako nedovoljna i nezadovoljavajuća. Biće nam potrebno mnogo vremena i rada da neophodne, početne radnje, izvršimo, kako bi smo stvorili uslove za utvrđivanje samih standarda. Postojećim saveznim Zakonom o standardizaciji predviđen je put i način predlaganja, utvrđivanja i donošenja standarda. Put je dug. Izrada predloga standarda od strane Komisije, njegovo usklađivanje sa svim proizvođačima s jedne strane, korisnicima predmetnog proizovda (kupcima) s druge strane i proizvođačima sirovina s treće strane, kao i konačnog njegovog donošenja, iziskuju veoma dug vremenski period. Da li qa je moguće skratiti?

Prema :Zakonu vreme važenja jednog standarda iznosi 5 godina, posle čega podleže reviziji. S druge strane, mora da se računa | sa brzim tempom tehnološkog razvoja u hemiji, pa | u oblasti premaznih sredstava, sintetskih veziva i pigmenata. Imajući sve ovo u vidu, opravdana bi bila pretpostavka da bi komisije za standarde, koje rade u okviru Saveznog zavoda, morale stalno da zasedaju. Znajući da se u njima nalaze visokostručni kadrovi, kao predstavnici zainteresovanih radnih organizacija, kojima u većini slučajeva standardizacija nije osnovno zaduženje. u njihovoj radnoj organizaciji, već dodatni posao, lako je pretpostaviti da će rad na donošenju standarda biti otežan | usporen. Čest je slučaj da u trenutku donošenja nekog standarda ovaj postaje zastareo.

Nadamo se da će novim Zakonom o standardizaciji, koji treba uskoro da se donese, ovo pitanje biti na zadovoljavajući način rešeno. Mi, barem, to očekujemo od njega.

4. Šta je do sada urađeno na poslovima standardizacije u okviru Poslovne zajednice „,Boje i lakovi“

Proizvođači premaznih sredstava, sintetskih veziva | pigmenata Jugoslavije, udruženi u Poslovnu zajednicu „Boje

1 lakovi” su pokazali interesovanje za rad na posiovima

235

EL o ua PI MAMOM Ua Aa UA. RAM S SPP PSNVR E Hm E o E O O O OC 0 5 ___"___ ==

Standardizacija 1985./br. 9—10