Južna Srbija — Vardarska Banovina, page 123

121

И збацимо оков с пониженог робља. Стадосмо. Јер срце нешто силно косну,

Кренусмо ко лави пркосећи смрти

Да би што пре стигли до твога врхунца Јер знадосмо да ће са изласком нашим Синут земљи нашој зрак слободног сунца.

Вељко Станојевић: Пробој солунског фронта

И кад с твојих сурих, каменитих стена Угледасмо горје Бабуне и Шаре, Где у велу црном робовања, туге, Чекају на своје осветнике старе,

Стадосмо. Јер срце нешто силно косну, И сва нам се снага за часак одузе, Не знадосмо ништа. Не видесмо ништа, До осмејак само и на њему сузе.