Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

160

хове редове шрапнелима, они се у нереду повукоше на своје

јучерашње положаје.

ж

Било је тихо и ведро поподне тога октобарског дана, у који смо одбили први бугарски напад на Мукош, и после борбе настало је оно обично мукло и језиво затишје, прекидано само лупом ашовчића и пијука, којима смо на брзу руку поКкопавали изгинуле другове. Покопавали смо их онде, где је који пао, ћутке без опела и погребних песама, док је јесенско сунце својим косим зрацима матерински загревало кишом натопљену земљу, са које се дизала пара и задах људске крви.

Цела моја чета тражила је једнодушно, да се Стојан сахрани у најближем сеоском гробљу.

= Он је из овога краја, и било би и грехота и срамота да му мајка или сестра не нађу гроба, кад га једном потраже по овим крајевима, — говорили су међу собом војници.

Тако смо и урадили.

Уским сеоским путем, који се одваја од прилепског друма за Плетвар, кретао се лагано други воз моје чете, коме је припадао Стојан, кога су сада другови носили на својим пушкама. Пешеви његовог мокрог и крвавог шињела висили су низ укрштене пушке и лелујале по такту војничког хода. Пожутеле и укочене руке неко му је скрстио на грудима и везао прљавим рупцем. Очи Стојанове, неприродно раширене и стакласте, задржале су у својим непокретним зеницама израз једне удивљености и болног, благог прекора, а на стиснутим ноздрвама заледела се дивља и пркосна упорност.

Ћутке и погнуте главе ишли смо за мртвим телом по уској стази, која води у плетварево гробље. Тамо се беласало неколико гломазних и неугледних крстова, нахерених и 0обраслих маховином, а на безбројним дрвеним крстачама лепршао је ветар везаним шареним пешкирима. Крај гробљанског трса пасло је неколико мршавих и изгладњелих оваца, које су очајнички чупкале кржљаву и већ пожутелу траву.

И када смо спустили Стојана у плитку раку, на брзу руку ископану, и покривши га преко лица шињелом, почели да бацамо мокру и глинасту земљу на његово тело, ја се нехотице сјетих Стојанова ноћашњег певања. Док су грудве блатњаве земље потмулом лупом падале у раку, мени се учини, као да у мирном ваздуху јесенске вечери бруји један познати рефрен тужне и печалне песме, као да сви ти мрки и голи кршеви те убоге кучиче и пуста необрађена земља певају вечиту жалбу и бол, честитог, несрећног и потиштеног народа...