Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

159

— Дошли смо да преносимо муницију, — рапортира ми један од њих, док смо сви стајали заклоњени иза једне стене, одвесне као зид. у

Гледајући у ту четворицу својих војника, који су стајали мирно и поравнати као на рапорту у касарни, ја осетих како ме нешто стеже у грудима и купи у очима. Дође ми наједанпут да заборавим на све обзире, те да сачувам та четири живота. Али ми тад сину кроз мозак помисао на оне две стотине људи, који ако остану без муниције, биће живи похватани или ће сви изгинути. И тада, ради егоистичног умирења своје савести, покушах да поколебам самопоуздање код ове четворице.

— Али хоћете ли ви, људи, моћи кроз ону кишу од куршума да прођете живи и читави Погубићете сва четворица главе, — почех да их застрашујем.

— Једаред се мре, господине капетане, и ако нас Бог чува, бар ће двојица од нас стићи тамо са муницијом. Боље је и ми четворица да погинемо, него тамо цела чета, — одговори Стојан за све.

И тада њих четворица, са пушкама пребаченим преко леђа, и упртивши по један сандук с муницијом, спустише се у удољину и један за другим кренуше четвртој чети. Било је већ и крајње време, јер се паљба код те чете чула све слабије, док су Бугари у густим редовима прилазили све ближе ћувику. Ми смо са зебњом гледали за оном четворицом наших људи, који су трчали чистином не обазирући се, а око њих је фијукало и летело хиљаде бугарских зрна и шрапнела. Мало затим спазисмо, како један од њих паде и оста на земљи лежећи, док остала тројица успеше да замакну за косу брдашца. Нама свима лакну на души. Но одмах после тога спазисмо, како се један од оне тројице враћа истим путем натраг, па кад дође до онога рањенога, саже се и дохвати сандук с муницијом који је лежао на земљи.

Познадосмо одмах Стојана.

Кад је забацио сандук на раме, он се исправи и окрете се тамо од куда су Бугари гађали, па претећи подиже једну слободну руку у вис и лупи се њоме у груди. Затим се пови као јаблан под ветром и полете низ удоље. Изгледа да је ова безумна храброст у први мах збунила Бугаре, јер код њих нагло престаде паљба. Но то је трајало само неколико секунада, и онда видесмо како се око Стојана подиже читав облак кречне прашине, и запрешташе пушке са бугарске стране. После дваестак корака Стојан испусти сандук и, погођен бугарским зрном, паде на земљу. Ноге и руке му се грчевито опружише неколико пута, тело му задрхти у самртном ропцу и протегну се...

И док се његова честита душа одвајала од младог тела, задрмеше плотуни код четврте чете, која је добила муницију, — и нама се тада учини: да је то давање почасти паломе Стојану. Код Бугара настаде колебање и забуна од ненадног отпора, а кад уз то још и наше батерије почеше засипати њи-