Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

163

И ноћи су биле мирне, без сена. А шевар и бамбус шумели су око језера као и данас. Погледајте.«

Помаче сунчане соџије и, као у оквиру, језеро се беласало, окружено високом шашом и бамбусима. Као да шуште кимони ситних женица са развученим очима. Шуме и успављују.

Слика је пала.

»Звезде су само трептале, као златан пелуд, и падале у очи стражара и светих отаца. Није се љубило као данас, а мржња је седела негде за Фуџиом. Као мелем, ноћи су падале на вреле очи. Ради жада нико не изгуби крви.

И тако су пловили дани и силазиле ноћи. Тада, једнога дана, догоди се оно.

Пролеће је бујало као пролећне воде, ноћ је мирисала и запљускивала светла на прозорима. Звезде су биле као испијене, бледе и уморне, и по која, доле на западу, светлела је као око. На језеру, доле, жабе су крекетале, сите и веселе. «Све су сене давно запале за исток.

Шумели су бамбуси и шевар крај уметног језера. Небо је горело на истоку и крвав одсев са облака тињао је на крововима кућа. Црне се сене осуле око стабала и

зграда. Из борове шуме дизао се златан гонг, блистав и хладан као метал, дизао се уморно и тихо.

Визије ватре дизале су људе из постеља и хаљине њихове залепршаше на ветру као свеће на рудинама. Куруме су "трчале и песак је шкрипао као кости у гробницама кад их се такнеш. Свет је бежао, викао, падао на кољена и молитве су молиле тишину, од времена на време, и падале по језеру. Очај је седео у очима живих.

Уз завијање паса, метеж је растао, гомилао гласове, а товори су падали као зрело класје риже. Руке се почеше ломити и укрштавати..

Тада месец, у прве. развуче своје округло лицеи (смех, као прасак разбитог порцулана, пршће над стварима и лицима.

Месец се смејао сребрним гласом са призвуком злобе. Смех је трептио над црним боровима и жутим бамбусима И реско падао у душе. Нејасне чежње плануше као пламени језици и мир попуца као лед на површини језера. Немир се зацари..

лесећ се гушио од смеха.

Смех је остао у мозговима људи, смех пун стрепње и страха.

»Гледајте«, и он, Рус из Киота, отвори противну страну соџија.

Над зградом је лебдео месечев смех. Људи су, изморени дањим пословима, тражили нешто у ноћи, и њихово лутање беше смешно, без циља и сврхе.

11ж