Kalendar Prosveta. [Za god.] 1928

Сви ти новоселци су дошли као ратари, занатлије, трговци, предузимачи, учитељи, професори, лекари, адвокати, судије, железничари, и други разни државни службеници. Војвођани, без разлике вере и нације, их не маре и називљу их »куферашима«, који су дошли овамо да се обогате, па говоре за њих да су неспособни за администрацију и пољопривреду. Међутим, за ову непуну деценију се показало да су ти новоселци у огромној већини остали сиромаси какви су и дошли, а Војвођани заборављају да су ти дошљаци за то време организовали судство и школство, да су уредили железнички саобраћај и довели га скоро до оне висине на којој је он био у мирно доба, да на насељима добровољаца земља носи од 10—15 метара по ланцу као и код староседелаца.

Сем тога, Југославија, носилац демократске идеје, донела је у Војводину слободу збора и говора, отворила је врата своје администрације свима спремним и поштеним грађанима. Подигла је школе у којима се свак на своме језику може школовати. Дозвољава да свак на суду и у административним телима може исказати мисли на своме језику. Нико ке трпи са незнања државног језика. Нигде нема ни трага прозелитизму. Чак је дозвољено казати и написати реч која почесто иде и на уштрб државне мисли, али се све то подноси за љубав демократске слободе која је основна мисао наше Државе. Треба подсетити старе Војвођане, без разлике вере и језика, какви су били за Мађара избори за општину, жупанију и парламенат, како се материњска реч није смела чути ни на суду ни у општини, ни у војсци, ни на железници ни на броду, ни у школи, па ни у многим богомољама. Нашој се Држави пребацује коруптивност чиновништва, а стари Војвођани заборављају да је за време Мађара почам од последњег радника на железници до министра у Пешти било све подмитљиво, и ко је имао средства њему су свака врата била отворена. Земља је била већином у рукама племства и цркве, и нигде толико социално економске супротности није било као у бившој Мађарској, чему нам је сведок и данашња Мађарска, у којој око 1300 великих поседника и римокатолички бискупи представљају Мађарску, у којој су велики поседи остали скоро нетакнути, а огромне масе сељака су остале и даље без земље, у којој се, како скоро у једној свесци »Летописа« рече др. Ото Хофман, жање у сенци бајонета, у којој земљу држи тридесет грофовских и надвојводских породица, у чијим се рукама налази два милиона јутара земље, а две трећине тих поседника су све сами туђинци који већином живе у Риму, Паризу, Прагу, Бечу.

Свега тога у Југославији нема. Полазећи од начела да је земља онога који је обрађује, земља се одмах иза Ослобођења почела делити, па се и сада дели ратару Србину и Мађару,

Русину и Словаку, Немцу, Шокцу и Буњевцу, па ће се делити и даље, јер земље има још-доста за: нове насеобине-безземљаша