Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

__- Јесто господару, неки дан је дошао калуђер с писмима. Деспот је, у дубокој свој старости, здрав. Ново нема ништа. Његова политика се више не предругојачује. Правац који је ухватио после Сегединског Мира он више не мења. Веран је, и веран мисли остати своме господару. Гледа себе и интересе _ своје напаћене земље.

Само ако је тако; ја друго ништа не бих тражио.

= Зар, господару, сумњаш»

_— Увек сумњам, не због деспота, него због његових суседа из преко Дунава, због Јанка Сибињанина.

— Господару, ти знаш да је мој отац у крвној завади са Сибињанином, да га је држао у ропству после боја на Косову од пре неколико година, да се они измирити не могу.

— Знам, знам све, али опет, ја се бојим. Ти знаш, п век ти није криво, али ја не верујем хришћанима. Хришћани и мусломани никад заједно не могу. то, и ти сама, султанијо, пристала си да будеш султанија, а никад ниси хтела пристати да примиш веру моју, па да ми будеш прва међу женама. Не, не, ја хришћанима не верујем.

— Деспот Ђурађ је веран својој праотачкој вери, одговори царица живље, али он чува верност своме господару. После онога што је било на Златици, после Варне, после Косова, деспот више не може веровати својим суседима са севера и са запада.

— Може бити, одговори султан, али ти опет пиши деспоту да чува уговоре с мојим царством, да буде веран моме сину. Пиши ! му и изручи му моје султанско поздравље. Је ли ти се јавио хазнадарг Дошли су дубровачки трговци и донели некакав аксамит. Ја сам. заповедио хазнадару да теби то јави и да ти преда двадесет кеса новаца.

Царица Мара са захвалношћу одговори да је тај палог извршен, али да јој се трговци још нису јавили.