Kaluđer i hajduk : pripovetka o poslednjim danima Srbije u XV veku

И ИМ

попне ВИР ЧИНИ

— Па добро, хајде проговори, рече Драгош Која: дину, кажи ми шта мислиш, што си се замислио 2

= Шта мислим, одговори Којадин. Зар смем да ти кажем» Теби је, видим, само до Ђаволства. Зар има, на послетку, икога коме бих смео казати2

— Ето, оцу Калистрату слободно смеш казати. Па ево мене. Нисмо ли се заклели да један другом све казујемо а

— Зле сам сне ноћас сањао. Знаш "ли, болан, да Турци тек што нису поплавили несрећну српску земљу.

— Па ми ћемо се бранити.

— Како ћеш се бранити од попуштења Божијега > Грешили смо, грдно смо грешили, Сад је на реду да ми испаштамо грехе старих наших. О царе Стефане, царе Стефане, силно ли си грешно!

— Ти си постао злослутни пророк.

— Може бити да сам злослут. Пророк нисам. А

"слути ми се одавно што није добро. И то ме притиска,

то ме мучи. Просуће се крв несрећног народа, да старе грехе покаје. Погореће властеоски двори; попалиће се МИ порушити високе куле и танки чардаци. У црно ће се завити праотачка вера. Неће бити јуначке заставе, да под њом часно погинеш, него ћеш или крст морати попљувати, или срамно повити главу под сабљу турску. Зло, велико зло нас чека, драги пријатељу !

— Ко је млакоња, чекаће да га даве и притискују; ко је јунак, браниће се. Па ћемо видети. Ко попусти, нема ни у што да се узда. Живот се губи и овако и онако. Кад нема друге него да се губи, ваља га губити како је часније и поштеније.

— А шта може јунаштво без воље Божије 2 одговори Којадин. Ако наиђе што ми се слути да је неизбежно, ја бих се предао не непријатељу него СвеВишњему Богу. Ако казна и попуштење Божије за грехе наше наиђе, ја бих најволео да у смерном, црном руху калуђерском оплакујем судбу свога народа с крстом у руци. Да у послушности Божијој држим