Književne novine

BMRT "AŠIZMU = SLOBODA NARODU! ·

OI

BROJ 10 GODINA I

· ORGAN SAVEZA KNJIŽEVNI

Adresa uredništva |I administracije:

Francuska 7 — Telefon: 280958

BEOGRAD,

UTORAK, 20 APRILA 948

KA JUGOSLAVIJE

LIST IZLAZI JEDANPUT NEDELJNO

UTORKOM

OVDJE ĆE STAJATI NOVI BEOGRAD

" Stojimo usređ omladinske kolonije: pred nama ravnica između Save i Dunava, zapravo samo jedan dio prostora na kome će izrasti, veći i lepši, »grad iz koga je Komunistička partija Jugoslavije na čelu sa drugom 'Titom povela ustanak«. Maločas bili smo pred spomen-pločom, s nama je omlađinac iz malog zagorskog sela Nisko, — sela »od 980 dima, koje upravo završava zadružni dom« — i u njegovim očima sijale su suze uzbuđenja dok je tiho ponavljao: »Kada ovđe bude stajao Novi Beograd... neka ova ploča kazuje i potseća. ..« Novi Beograd već vidi Ivan Parčina, seljački omladinac iz Niskog, jer je njegova vjera sigurna, jer je on još ratujući u Mosećkom udamom .odredu naučio šta sve mogu oslobođene snage naroda.

Prolaze kolone. Sve seljačka omladina, devetnaest, brigada. Šarene i bijele djevojačke marame blistaju na suncu, plavi radnički kombinezoni reljefno ocrtavaju krepka tijela omladinaca. Njihova pjesma, rođena s pr=vim udarcima krampa na ovom radilištu, govori o Novom Beogradu, gra= du svih naših naroda, kome će se diviti ljudi širom svijeta.

Na Sajimištu, oko renoviranog paviljona u kome je smješten omladinski Glavni štab, niču vrtovi, igrališta i pomoćne zgrade, a nestaju ruševine, ostaci nemačkog koncentracionog logora, u kome su nacisti ubijali hiljade naših ljudi misleći ubiti upravo ovo što je omogućilo da mladost Srbije, Slovenije, i Makedonije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske zajednički stvara radostan život. Nad tim zemljištem viju se danas zastave &vih naših republika, a znoj graditelja, u radosti stvaranja, pomiješaće se u temeljima novog grada s krvlju palih.

Tamo gdje će se podići zgrada Pretsjedništva vlađe i Centralnog komiteta Partije omladina nivelira teren, ruši brežuljčiće, zatrpava rupe. Dugački redovi omladinaca, sa željeznim šipkama u ruci, čuče pored kalupa za šipove i pažljivo ih pune žitkim betonom. Do njih brekću mašine za nabijanje šipova, automatski čekići ritmički udaraju i pojačavaju snažnu životnu i radnu dinamiku, koja vlada na ovom prostoru između dvije rijeke. Ona vlada i na mostovima koji ga spajaju sa »starim« ona vlada i u »starom« Beogradu jer i u njemu žive novi ljudi i stvara se novi život.

Danas se formiraju brigade budućih stručnjaka, zidara, mehaničara, tesara, kinooperatera i druge. Svaka brigada s radilišta dala im je po 50 do 70 omladinaca.

Brat i sestra iz Širokog Brijega, oboje maleni i kovrčavi, sjeli na pijesak. On piše roditeljima a ona diktira: »Ej, šta smo svijeta vidjeli i šta ćemo sve naučiti!« A omuladinka iz jednog zaseoka blizu Kostajnice, visoka, rumena, grabi pijesak snažnim zamasima i uzdiše: »A ja sam mislila da ću baš kuće ja ovdje graditi, tako da vidim kako zidovi rastu. A sve se bojim, svršiće moja smjena a zidovi još neće početi«... Komandant je brzo utješio: »Mi gradimo temelje, razumiješ li, a kuće će ovdje biti velike, ni zamisliti ne možeš, i najvažnii je da mi dobro pripravimo teme-

e...“

Formiraju se i brigadne biblioteke, pristižu knjige, dolazi kino-aparat, tečajevi za nepismene i polupismene rađe od prvog dana, čete se takmiče za premašenje normj »najmanje 100%«, grafikoni sa ocjenom svestranog rada i napretka svakog pojedinca već se pojavljuju u brigadama; proučavaju Be zakoni naše zemlje, perspektive njenog razvitka, naša literatura. Raste nasip industrijskog „Rkolosjeka, pravi se kanalizacija, grade putevi, priprema zemlja za buduće parkove.

Malo je omladinaca u ovoj smjeni koji su već ranije vidjeli naš glavni grad. I zato, gradeći novi, hoće sve da saznaju o »starom« ~

Na maloj uzvišici jedna brigađa je završila kulturno prosvjetni čas, ali omladinci su ostali, okrenuli se svi prema Beogradu preko Save, a oko njih se okupili i omlađinci drugih brigada. Sve izgleda kao veličanstvena slika: panorama Beograda sa svojim bedemima, fabričkim dimnjacima, obnovljenim i novim zgradama pozadi, a u prvom planu te ogromne slike, na širokom prostoru, odvajaju se snažne figure graditeljki u živopisnim nošnjama iz svih krajeva naše zemlje i graditelja, gordih omladinaca čvrstih vilica i smjelih očiju.

Jedan od njih, na uzvišici, govori o istoriji starog Beograda kako je u selu naučio iz narodne pjesme:

— Vide turski dahije, dobro biti ne– će za njih, tirane, Sjedilo tako njih sedam na Nebhojšinoj kuli, vidiš, onoj tamo na kraju Grada, pa od mulke uzeli da vračaju. Zahitili vodu iz Dunava i u nju uhvatili zvijezde. Pa kad Be nagnuše, ugledaše svoje likove odrubljenih glava... Tako i bijaše. Digla se sirotinja, »usta raja ko iz zemlje trava«, pa udri po porobljivačima, oslobađaj svoju zemlju... {

Govornik je bio u vatri i razmaha Be tako kao đa i on udara po nestalim porobljivačima, a omladinci oko njega zakliktaše radosno, Narodna

Beogradom; ·

pjesma govorila je o slobodi i herojstvu, stvarala oduševljenje i polet za nove podvige.

A onda je govornik stao, naslonio se na svoju lopatu i zagledao. Pod bedemima staroga grada na Kalemegdanu biielila se nova grobnica. Svi su u nju gledali bez riječi, Tu leže na“ rodni heroji Milutin i Lola, heroji one slavne oslobodilačke borbe kojom je izvojevano sve, pa i osigurana budućnost, borbe čija je važna bitka

Skica Antona Hutera

dobijena tu, pod Beogradom, borbe koja je završena pre tri godine. O ovim herojima mnogi graditelji ne pitaju, njih svi đobro poznaju, o njima pričaju, o njima pjevaju pjesme koje su sami stvorili. I mnogi od njih naslonio se na lopatu, dugo gledao u pravcu grobnice Ivana Milutinovića i Lole Ribara a onda, odjednom, poletftio na radilište i zamahnuo dvostrukom snagom. Roksanda NJEGUŠ

8 DINARA PRIMERAK

PREOBRAŽAJ JEDNOG GRADA

Sarajevo, aprila 1948

Sa uzvisine na kojoj leži stara sarajevska tvrđava gledamo Sarajevo. Ta gomila kuća i javnih građevina izgleda kao pregršt zrnja, sabijena u fišek od bregova koji se sasvim sužavaju tu ispod naših nogu, a sve više šire na obe strane prema Sarajevskom Polju. Ispod nas je prostrani grad kakav je sada, a pred nama su karte i planovi Sarajeva koje treba da nastane u toku idućih godina. Razgovor teče i prelazi sa planova na građ i sa grada na planove, iz prošlosti u sadašnjost i budućnost,

Pre otprilike pet stotina godina prethodnice osmanlijske ekspanzije bile su ovde više nego česti gosti (»nezahodni gosti«); one su začetnice prvog naselja na ždrelu ovog tesnog klanca kroz koji se Miljacka provlači kao konac kroz ıglene uši.

Sa učvršćenjem osmanlijske vlasti u Bosni iz tog utvrđenog grotla stao je da se razvija grad, ali on je uvek ostao vezan za klanac iz koga je nikao; osmanlijski ratnik, osvajač, dao mu je trajan pečat etape na putu osvajanja, busije iz koje se može i napadati i braniti se, grada koji se širi i ulepšava, ali uvek na ivici klan= ca, kao pauk pred pukotinom iz koje izlazi, ali od koje se nikad potpuno ne odvaja.

Tako je nastalo feudalno, osmanlijsko Sarajevo i tako se i izgrađivaio i širilo, pod istim ili sličnim uslovima pod kojim i ostali balkanski centri osmanlijske države. Vreme velikih osmanlijskih napredovanja na Zapad, to je vreme njegovog pro-

Dalja etapa u razvifku makedonskog pravopisa

Ministarstvo prosvete Makedonije usvojilo je predlog Komisije za jezik i pravopis o promenama i dopunama u dosadašnjem makedonskom pravopisu. Tome je aktu prethodila konferencija književnih radnika i lingvista, koja je odtžana u Skoplju 4 apri= la ove godine, Prikazaćemo. ukratko smisao promena koje se unose u makedonski pravopis, kao i današnje LOME makedonskog književnog jezi-

a. :

Kada je svega nekoliko meseci posle oslobođenja utvrđen prvi makedonski pravopis, trebalo je time da se reše najvažnija pitanja makedonskog književnog jezika, u prvom redu pitanje azbuke. osnovnih principa ortografije i osnovnih gramatičkih oblika toga jezika. To najvažnije, izvršeno je u prvom pravopisu. Tada se nije moglo ulaziti u sve detalje, jer se nije imalo veće jezičke prakse, pa su neke stvari ostale otvorene i neobuhvaćene. Tada su se, međutim, postavile jasno određene smernice razvitku makedonskog književnog jezika, koji se pre toga odvijao stihiski. To znači da se i sadašnje prome=ne i dopune pravopisa moraju kretati u tom jednom utvrđenom okviru, to znači da će i ubuduće biti tako.

Promene i dopune pravopisa, koje je na predlog komisije usvojilo Mini= starstvo prosvete Makedonije, pretstavljaju ustvari početak onog ulaženja „u detalje, onog obuhvatanja sve većeg broja odvojenih pitanja koja treba rešiti, Težište se postavlja na dopune i preciziranje. Doista u novi pravopis se unosi i jedna važna promena: zamenjuju se forme iterativnih glagola kao khkupuam =~ kupueš, formama tipa kupuvam — kupuvaš koji je šire rasprostranjen u narodnim govorima. Važna je ova promena zato, jer se tiče mnogobrojne glagolske grupe. Ali ipak osnovnu usmerenost današnjeg: rada na makedonskom pravopisu treba videti u onome što smo istakli — u obuhvatanju pojedinosti. U rešenju Ministarstva prosvete, koje je sada izašlo, ustanovljeno je za prvi momenat samo nekoliko takvih pitanja, mnogo ih je više po-

stavila konferencija održana 4 aprila, još će više biti obuhvaćeno u opširom izdanju makedonskog pravopisa, koje je u pripremi, i koje po planu treba da izađe pred početak nove školske godine.

Sve je ovo najbolji dokaz da makedonski književni „jezik ulazi»danas u fazu sve potpunije svoje normalizacije. Kađa danas kažemo da se makedonski književni jezik oformljujie, onda tome moramo priđavati drukčiji smisao, nego 1945 godine. A taj drukčiji smisao proizilazi otuda što se mnogo učinilo u njegovom oformljavanju od oslobođenja do danas. Za jezik na kome čitamo »Komunistički manifeste i Istoriju SKP(b)« na kome slušamo Gogolja i Ostrovskog, možemo slobodno reći da je to jezik u dovoljnoj meri izgrađen, To, razume se, ne znači da ne-

ma još uvek dosta posla, naročito u oblasti rečnika.

Važno je na ovom mestu istaći rezultate lingvističke konferencije od 4 aprila, naročito saglasnost kod ljudi koji stvaraju makedonski jezik sa većinom predloga Komisije, a isto tako niz sugestija u pogledu njenog daljeg rada. Sve je više ljudi koji ulaze u probleme makedonskog književnog jezika, koji unose svesnost u njegov razvitak — nešto što je bilo daleko ograničenije u vreme kada se stvarao prvi pravopis. Konferencija je podvukla potrebu življe diskusije o jeziku, češće razmene gledišta. Pozdravljen je predlog da se pokrene specijalni časopis u kome će se raspravljati pitanja jezika, Ovo daje nov potstrek za što brži razvitak i bogaćenje makedonskog „književnog jezika. Blaže RONESKI

GARIBALDI

1944

Ti, koji s pampa i s okeanskih „valova Nov, svjež si uzduh donio u tešku Zagušljivu sparinu na žalima

Tirenskog mora,

Ti, pšaladine u carstvu slobode, Ti, nagla r'jeko mladenačkih zanosa, Još do nas šalješ topal tračak svjetlosti

Iz rake svoje.

Da, do nas!.. Ti si za nas dobro znao I gledao si naše patnje, i nalik Na vitezove Ariostovog epa,

Pomoći htio;

A sada, dižu na bosanskoj gori

Garibaldinci barjak tvoj, i s nama Bore se, i krv liju za budućnost

Republikansku.

Dugo si mirno ležao u grobu, Ponose zemlje Italije; danas, Od dragosti zbog djela njina, tvoje

Trepeću kosti.

Vladimir NAZOR

Ivo ANDRIĆ ·' |

cvata. Tada se ono u furskim dokumentima nazivalo »Ognjište ratova i cvet među gradovima«, »grad boraca i pobednika«, a u starim srpskim zapisima »Bogomhranimoe mjesto SaTaevo«. U njemu je bilo stotinjak džamija, a pored njih sve javne građevine, kupatila, bezistani, sahat-kule, i hanovi. U njemu je pored »carstvujuščih Turaka« živela i raja, pravoslavni i katolici, a od početka XVI veka i Jevreji, svaki u svom skroranom naselju i sa svojim nevidljivim bogomoljama, odvojeni strogo među sobom i još strože svi zajedno od muslimana.

Izgrađivana je varoš. ali je isto tako dograđivana i stalno opravljana ova tvrđava nad klancem, iz koje je varoš i ponikla. Tvrđava je održavana i onda kad je grad, početkom XVIII veka, prestao da se stvarno razvija i stao da živoftari. Radnu snagu davala je raja iz cele zemlje i tako je svojim trudom utvrđivala svoga tlačitelja. Zidanja i opravke ovoga grada ostali su u narodnoj tradiciji i zabeleškama hroničara uporedo sa ostalim mukama i nedđaćama. Još polovinom XVIII veka kulučila je i ličnim radom i zaprežnom stokom sva Bosna na ovoj tvrđavi. (»Mametnuše na Sutisku 100 konja i 50 ljudi i prid njima mene gvardijana; i idjoh i gradismo petnaest dana sarajevski grad, što ne bijaše Ahmed paša Skopljak dovršio: a tako iz Vareša, iz Kreševa, ız PFojnice, sve siromaha krstjana«,)

Tako je nastalo, raslo i razvijalo se osmanlijsko Sarajevo, dok nije, zajedno sa imperijom koja ga je osnovala, zapalo u letargiju sporog dotrajavanja. Kad je 1878 osmanlijsku vlast smenila austro-ugarska, oživelo je Sarajevo, zadahnuto »evropskim« duhom, ali iz najgoreg mogućeg izvora, iz habzburškog Beča,

Nesumnjivo da je sa novom vlašću došla i relativna civilizacija i sa njom uređenje ove varoši u savremenijim oblicima, Ali ta okupatorska vlast, oličena u nenarodnoj vojsci i birokratiji, bila je ustvari istaknuta prednja pozicija agresivnog srednjeevropskog kapitala i habzburškog imperijalizma, j ave što je ona davala ovom gradu ispod naših nogu, bilo je ustvari više potrebno njoj i njenim daljim imperijalističkim planovima na Balkanu, nego narodu ove zemlje. Gradilo se, ali na principima okupatorske carske vlasti; gradile su se zvanične zgrade, stanovi za činovnike strance i za malobrojnu domaću »elitu«, tj. imućnike i uglednike. Gradile su se katoličke crkve, manastiri i sirotišta, ceo aparat za trovanje i porobljavanje duša. Njihova arhitektura je veran izraz njihovih shvatanja i planova, ona je stvorila uske ulice, nevesele kuće sa mračnim hodnicima, crkve i kapele bez traga lepote. Tako je, na žalost, ta arhitektura bez snage i poleta, bez duha i oduševljenja, bez života i životine radosti, strana shvatanjima naroda i interesima širokih masa, udarila svoj pečat jednom delu Sarajeva. I tako je u staroj osmanlijskoj busiji izgrađena nova, modema busija imperijalističkog kapitalizma habzburško katoličke marke.

Kad su se habzburgovška kola zaglibila na Balkanu i kad je došlo do raspada te čudovišne carevine, moglo se pomisliti da će sa stvaranjem Jugoslavije nastati nova era u arhitekturi i urbanistici Sarajeva. Iz razloga koji su nam i suviše dobro poznati i koji su doveli do sloma te Jugoslavije, nisu se mogla ostvariti ta očekivanja. Sarajevo između dva rata, u koliko je izgrađivano, građeno je u glavnom prema potrebama i prohtevima jedne sirove i gramzive buržoazije, lišene stvarnog smisla za širu zajednicu, za stvaralački život sa planom i predviđanjem. Gradilo se u istom klancu, među istim brdima kao

DOGODILO SE

— Donosim akonto moje pomoći...

v

|

TO-U BOGOTT

Karikatura Z. Džumhura

RE U pomoć !

ko što pre i bude,

i do tada, a sve što je građeno nosilo je pečat dveju ranijih tuđinskih epoha, osmanlijske i austrijske, Drugačije nije ni moglo biti, jer su ponajviše gradili bogati ili odskora obogaćeni Špekulanti ili samoživi »privatnici«, bez traga socijalnog osećanja i «perspektive pred sobom.

Istina je da su građile ponešto i prosvetne, »dobrotvorne« ustanove od sve četiri vere, ali strogo odvojeno, svaka za sebe, budno pazeći da im se pastva, bože sačuvaj, ne pomeša i da se u tom tesnom i, ustva– ri, ubogom gradu ne udruže svi ljudi u zajedničkim naporima. Jer, kao što je sa divnom ironijom kazala tada jedna Kočićeva ličnost: »u Bosni i Hercegovini sve se konta i uvažava po vo vjerozakonu«.

Takva nesavremena i bedna merila davala su, prirodno, nesavremenu i bednu arhitekturu i ograničenu, malograđansku urbanistiku.

A kad je pre tri godine, posle četvorogodišnje borbe, Sarajevo oslobođeno, našle su se naše narodne vlasti pred velikim i složenim zadacima. Trebalo je i popravljati staru varoš i spremati sve što je potrebno za izgradnju novog Sarajeva. Od velike pomoći bile su im u tom sarajevske organizacije Narodnog fronta koje su po prvi put ujedinile sve naše ljude vezom bratstva i jedinstva i novim shvatanjima rađa i napretka. (Sarajevo je izbilo na prvo mesto u lanjskom međurepublikanskom takmičenju gradova!).

Asfaltirana obala Miljacke, koja je bila odavno dotrajala, kaldrmisana je trajnom granitnom kockom i proširena; pristupilo se rušenju starih zgrada u centru i na njihovo mesto već su gotovo svuda podignute i dovedene do pod krov nove zgrade za stanova– nje, velika pažnja posvećena je održavanju parkova, dečjih igrališta, i podizanju novih.

Ali sve te mere, ma koliko krupne i važne, bile su samo neophodan krpež. Urbanistički planovi narodnih vlasti idu mnogo dalje i više i na tim planovima se već uveliko rađi, u okviru Petogodišnjeg plana o opštem preobražaju naše zemlje, Osnovna težnja je da se Sarajevo, najposle, oslobodi iz tesnaca u koji su ga sabile naročite i naročito nepovoljne istorijske prilike, da mu se da slobodan i pun zamah u ravnici Sarajevskog Polja. Ta težnja, koja potpuno odgovara opštim političkim, socijalnim i kulturnim tendencijama državnog rukovodstva, već je zabeležila prva ostvarenja.

Na otvorenom platou, ma levoj obali Miljacke već je podignuto, radom sarajevskih frontovskih organizacija, prvo radničko naselje, na mestu bivšeg Švrakinog Sela. Na desnoj obali gradi se već nova železnička stanica, najmodernija u Jugoslaviji, kojom sarajevski saobraćajni čvor treba da dobije savremeno, racionalno rešenje; od nje će voditi širok bulevar ka budućem novom centru grada. U dolini Koševa radi se ubrzano na velikom stađionu koji će moći primiti 25.000 gledalaca. Njegova sedišta su amfiteatralno usečena u strminu brega, a u ravni se kopaju plivački baseni i uređuju tereni za takmičenja i vežbanja u svima granama fiskulture. Stađion će proraditi već ovoga luta,

Još ovoga leta pristupiće se daljoj regulaciji Miljacke i izgradnji druma na levoj obali reke, kako bi se 8 vremenom sav teretni saobraćaj izbacio iz tesnog građa i preneo na ta obalu,

U narednim godinama planski su predviđeni radovi na univerzitetskoj varoši, javnim i reprezentativnim zgrađama i kućama za stanovanje, —

Dok razgovor teče, ja pratim na planu sve zamisli o izgradnji novog Sarajeva, a u isto vreme gledam u daljini pod sobom prva ostvarenja. Crvene se krovovi radničkog naselja, ocrtavaju se konture nove stanice i lepo se vidi elipsa mođernog stadiona po kom mile buldožeri i rade razasute omladinske brigade.

Slušajući objašnjenja i gledajući čaš u planove pred sobom, čas na daleko prostrtu varoš ispod nas, čini mi se na mahove da vidim kako se, u toku godina, preobražava lice OVOg našeg grada, uporedo sa opštim preobražajem Jugoslavije u zemlju socijalizma. Izvlači se Sarajevo iz uskog osmanlijskog bogaza iz habzburgovske teskobe, iz močvari malograđanštine.

Stvara se novi grad za 250.000 stano= ·

vnika u kom će ljudi živeti i raditi pod novim, boljim pogodbama, oslobođeni zauvek rđavih nasleđa. Ima i biće pri tome borbe i svakojakih teškoća, ali će narod radnih ljudi sve savladati i osvojiće prostor i lepotu i

sve plođove stvaralačkog života, i sve ~

mogućnosti nedoglednog razvitka, kao što je osvojio sredstva proizvodnje i

I lepo je misliti o tome, gledajući 8a - visa na prva ostvarenja, a još je lepše pomagati svim silama da ta-

< i oNyaı 86 :h