Književne novine
(Наставак с прве стране)
кери у Багдаду, то би могло значити да је њемачка марка појела круну Светога Стјепана... Јасно је, да је дуализам без самосталне војске фантом, а ево панславенски царузам претвара се пред нашим очима У: панславенски бољшевизам, Већи Језунти "прелазе у демагоге. Вапећа,
тај знаменити проповједник Дружбе Исусове, ево што декламира: Кршћани гину, некршћани тргују; Кршћанке су удовице или усидје-
лице, а некршћанске мираџијке су миљунашице. _ Маџарска _ књижевност, казалишта, штампа „катедре у рукама су некршћанским, а кршћани „Маџари умиру и гину као неука биједа на фронтама. Цензура брише Гевака, а Кошута нитко не смије више цитирати, Јасно је, да маџарску политику води данас адмирал фон 'Штрна...
У оваквим приликама тражити "аграрну реформу за Мекеџеа значи стопроцентну велеиздају. Један од грофова у парламенту у обрани ХМекејеомћ теза: „што значи парола о раздноби земље» Са осам хиљада јутара земље једва се може живјети“,
Удварајући се олигархији латифундија и банака, наддржавној јункерској мегаломанији и старачким хировима из. бечког Бурга, Мекеле свира своје теме о демокрацији и самоодређењу _ маџарског _— народа с илузијом која се радо слуша, да ће рат свршити са ремисом и да ће Њемачка остати на континенту и надаље као најјача снага Европе. Истина је, појавила се и Русија У овоме концерту, али нову интернационалну _ компоненту _играт ће у свакоме случају стокхолмска интернационала, Царизма више нема, он је, нажалост нестао са позорнице, а што Берлин мисли да то представља главни згодитак на политичкој лутрији, што су се у Петрограду појавили бољшевици, то је фатална обмана...
Када је краљ стигао у Пешту једне мајске ноћи, краљ и краљица У дијадемама, у брокату, у баршуну, у бисерју и драгуљима, ћеафге рагбе, достојанственици сви у гали и у фраку, бискупи, академици, генерали, _ грофови, леополдштатска крема и пештански – абвашвасер, нитко од господе није свијестан, да је пала завјеса.
М. КРЛЕЖА
одрша=—-———
Прва Змајева награда“
Поводом педесетогодлишњице емрти Јована Јовановића-Змаја Матица српска установила је „Змајеву награду“, која ће се отсада додељивати сваке године за једно дело Из области савремене књижевности, Овогодишњу „Змајеву награду, у #3носу од 200.000 динара, добио је Антопије Исаковић за књигу приповедака „Велика деца“. Исаковићеву књигу издало „је 1953 године београдско _ издавачко предузеће
„Ново поколење“. х
М. МИЛУНОВИЋ: ГЛАВА ШИПТАРА
- |
ВИХ дана навршава се пе(0) десет година од смрти Јох вана Јовановића Змаја, То
је временска међа опасна
и неизвесна по сваког, па и најпопуларнијег писца. По Змаја није. Без икаквих опасности по његову славу, ми данас чак и на томе растојању сасвим јасно видимо многоструке још живе везе којима је овај писац срастао не само са нашом књижевношћу, него, што је за њега самог са разлогом значило увек много више, са целокупним нашим осећајним и мисаоним светом. У овим данима посвећеним његовој успомени и његовоме делу баш те најпресудније и најдубље везе најпре и видимо и намерно упорно изазивамо: дочаравамо песника. А он је заиста присутан вечерас и у овој дворани, у оном облику бесмртности која је смртнику једино дата: све нас овде везују за њега безбројне успомене још из детињства, и ја тешко да бих се усудио да наведем икоји његов стих који сви ви не бисте моли прихватити и у Хору завршити многу његову надахнуту реч која је већ одавно неразорива баштина читавог нашег. народа. Јер и када не смећемо с ума недостатке његове уметности, уочене већ давно, још за његова живота и одмах после његове смрти, а исказиване не једном са српском једностраношћу и оштрином, важност, опсег и смисао свих тих замерки и данас и већ поодавно постепено а поуздано мењају се и бледе пред јединственом чистотом и човечношћу Змајевог укупног песничког дела. Тај писац не застарева: траје. Потребан нам је као мало који други: једва бисмо могли и хтели замислити свој живот без њега. Брзо прелазимо преко његових слабости: уживамо у његовој снази. А она се чини одиста неуништивом, Кроз деценије, кроз читаво једно столеће, све приснији, све јединственији и све прецизнији бива његов лик, онај у“ нутрашњи и најтајнији, најистинитији. О њему још много шта не знамо, много шта само слутимо, много шта ваљаће тек испитати и сазнавати посредним путевима, — али оно најглавније и најнепролазније о њему и у њему, језгро његове личности, изгледа да се неће мењати, јер п за ових последњих педесет година оно је очевидно пре расло но губило у значају.
Занимљиво је да га данас најрадије замишљамо као старца, баш онако како је и сам највише волео. То је карактеристично по њега, а није случајно. Јер Змај као да никада и није био сасвим млад: сазрео је брзо,
хтео и Морао бити, па стога и био брзо стар, искуством и снагом, наступом и мудрошћу. Постоји онај
његов портре од Новака Радонића, са безбрижно затуреним клобуком шпрока обода, са преко рамена нехатно пребаченом студентском пелерином. Међутим, та слика обмањује. Јер ко данас памти то иначе изврсно дело Змајева пријатеља, и ко се позива на његарг Већ на томе поргрету уосталом Змај је са брадом, додуше још нежном младићком, али већ у очима ни трачка од онога што варљиво обећавају сликовити шешир по романтични огртач: те очи су мирне и строге. Па ипак, није то Змај каквог данас замишљамо, Постоје и други портрети, из доцнијих _ дана. Пре свега, онај познати са Ружом. Песник је у реденготу, са лицем скривеним иза маске густе браде зрела мушкарца; у ставу нешто домаћински спокојно и самопоуздано, Узалуд: ни тај портре се не намеће памћењу, као да и не припада. овоме песнику. Јер овај човек је сав од неспокојства, и _ остаће без свога мирног домаћинства. Ваљда се стога и памте они познији портрети, међусобно тако слични да су скоро истоветни. На свима њима, чак и на Ралонићевом, Змај је старији од сво“ јих година. Старпо је брзо, некако вољно, као и читав његов нараштај. Тај нараштај није умео ни хтео бити ни млад ни срећан, Никада то није ни био. МИ Змајев пут је био такав: пут озбиљан и развој строг, чак са разореним личним животом. Како ће кратко трајати његов период младић ке шале н рајковићевски спокојне задовољености усиљеним засмејавањем српске читалачке публике! Како ће брзо у његовим рукама комарчевске безазлености бити смело пре иначаване оном посебном испуњеношћу непосредним задацима и непосредним ударцима, — друштвеним, националним, политичким! Како ће брзо под његовим пером шала постати озбиљна! Како ће кратко трајати његов роман са Ружом, како ће брзо настати његово чергашко
ПРОШЛОСТ У СЕЋАЊУ _
МБ И ПА УУ АН ПИ У ---
МЛАДЕН ЛЕСКОВАЦ
бескућништво! Овај човек носио је у себи од почетка побуну и немир, а у своме делу гајио претњу сањивој. идиличности,
А за идилом, за тихом личном срећом, чезнуо је и он, тако човечно. Врло је карактеристично какве врсте лирика је настала из оваквих његових сентименталних доживљаја, Треба прелистата Ђулиће. Лирска атмосфера у књижици је чедна и наивна. Скоро да ју је зазорно крстити било љубавном било романтичном, после свега онога што се у тој области већ било догодило у европској лирици Змајевих савременика и најнепосреднијих претходника, у сложеној еротологији често тако бруталног романтичарског истинољубља, Јер осим почетних романтичних ин“ тонација помоднога светскога бола, који за часак забрује а после се губе без одјека, љубавна лирика у Ђулићима мирна је, у посним и сивим пригушеним бојама, То је историја _ задовољене љубави, са много обзирно прећутаног, јер У класично пристојном култу породице, љубавна лирика скоро срамежљива. Артистички, Ђулићи освајају не толико појединостима и виртуозношћу, нити се дело може уживати реч по реч или стих по стих, колико оно плени целокупношћу атмосфере онога љубавног доживљаја, која неодољиво, и данас, зрачи из ове старинске лирике, Али изнутра, својом психологијом, љубавна _ осећања су онде строго везана па и спутана моралом опоријим п безличвијим но што је морал љубавнички. Са оном својом наглашеном, вазда целисходно применљивом разборитошћу, Змајева љубавна лирика као да се стиди среће. Одиста, овај песник се никада није 'заборавио пи изгубио ни у једној личној страсти или интимној жудњи, ни поклекнуо у њима нити се са њима уздигао. Сасвим интимног, он као да се чувао и од њега презао. Чак и у тако личној лирици као што је она у Ђулићима и Ђулићима увеоцима _ сваки 'час избија националистички историски традишионализам епохе, и сваки час се свесно преплиће интимно са колективним: Змајев сан о идиличности и срећи стрепи од сладуња-
ЛИР 'ИГЕКТА У
Едвард Естлин Камингс
ПРЕВОДУ
О Јовану Јовановићу - Змају
вости, од еготизма и од бегства У самоћу. Змај је толико велик песник и толико простран дух да у његовом, делу свако поколење, чак и данас, може наћи баш оно што му затреба. Ако су Змајеву генерацију и генера“ цију његове Руже Ђул ићи заиста узбудили онолико како то сведоче, савременици, онда је ова љубавна лирика и нехотице морала моделовати не само њихова осећања, но и карактере. Змај је и ту био учитељ“ и моралист најкрупнијег формата, А у Ђулићима увеоцима не само да, против сваког очекивања, нема резигнације, ни правог песимизма нити побуне против смрти, него је
„читаво дело у разборитом помирењу
са неминовностима. Завршна интонација књиге потпуно је у сјају спиритуалног и интелектуалног помирења са смрћу и толиким човека достојним задацима у животу. Чак и та потресна интимна лирика као да је мужевни прелудиј за његову политичку поезију: „Сто ме јада не савлада“, каже овај песник. ,
У романтичној клими наших шездесетих и седамлесетих година прошлога столића Змај је особит поетски феномен: он нам доноси хумор и сатиру, луцидну и атрактивну политичку поезију за какву наша књижевност раније није знала, па другу њој сличну не познаје ни до ланашњега дана, Европски романтичари
главачке су ускакали у политику наши такође, — али су је изнад свега волели у помамном ставу пророчкога гнева. И српска романтика има такво опште обележје. Зато она нема хумора: она је свечана, намрштена, углавном фолклорно и немањићко-византиски _ костимирана, _пројнцирана негде у недокучиву властелинску историску таму. Отсуство ироничнога такође је једно од обележја те романтике, па јој је може бити баш стога и тешко не прићи каткад иронично. Општи изглед те монотоне слике надахнуто искупљује и освежава Змај, Он је бло за ху:г мор и иронију, а против, романтичног достојанства.
таи аоимво и
Свима је исувише добро познато какво је страшно оружје постала дваква песма У Змајевим _ рукама. „Змај п његов“ нараштај, Омладина имали су крупан идеал: заложили су се за њега свим својим умним и моралним снагама. Њихов сан је био: ДРЖАВА. Бојим се да данас, Када ту државу имамо, једва већ можемо и замислити шта је за ту. Омладину године 1864, дакле пре деведесет година, значио сан о слободној, великој, уједињеној, демократској и лаичкој републици прво Срба, па лотом свих Југословена. У нашем неорганизованом, принудним _ културним партикуларизмима и политичким регионализмима иситњеном ХХ столећу Змај је, више него икоји други песник и пре и после њега, брижно разгледао по свима областима, локрајинама и оазама где Срби живе, а његови читки стихови допирали су и бодрили свугде, и онде где пре њега стих једва да је стизао. Томе задатку он се посветио сави у њега узидао све своје најбоље и најзрелије снаге уметника и човека, жртвујући често уметника, не укаљавши никада рада многе појединости већ не знамо. а многе ће можда заувек остати затрпане људским немаром # незнањем, Постоји његово писмо из годи“ не 1878, непосредно после окупације Босне, У писму Змај каже пријатељу отприлике ово: Покренућу _ лист за децу, зваће се Невен. Лист ће бити намењен босанској деци, њима је данас најпотребнији: не смемо их оставити без помоћи и сасвим препустити Аустрији. — Тако је мислио им толико стизао Змај, Њетов Невен, како то често бива, није постао онакав орган како га је Змај у првом тренутку био замислио. Али нако није постао лист босанске деце, Невен је, са лалеко ширим задатком, стизао и до Босне, а Змај, искусан и изврстан уредник, никада није сметао с ума шта је оно најпотребније што његов часопис треба да каже баш Босанцима., Његове благородне песме — да их тако назовем — о верској трпељивости и његова несебична љубав према босанским муслиманима видеће се не само из Девесиља него и из многих страница његова Невена, као што ће баш кроз тај дечји лист, врло До“ следно и врло истрајно, пропагисати међу децом мисао о братству Срба п Хрвата, често и против званипне струје разних српских и хрватских грађанских странака. А све те племените идеје овај песник је са-
_ (ПШаставак на трећој страниј
човека, Из те 'области његова
ЕДВАРД ЕСТЛИН КАМИНГС рођен је године 1894 у Кембриџу, (Мавсасћиве 5). За вријеме првог свјетског рата био је на француском ратишту заробљен; — то је описао у роману ТНЕ ЕМОБМ5 КЕООМ. Двадесетих и тридесетих година живио је у Паризу и Њујорку, такођер је био и у Совјетском Савезу одакле се вратио разочаран попут А. Жида. Пјесме су му сабране у слиједећа издања: СОГГЕСТЕР РОЕМ5 (1938), 50 РОЕМ5 (1940) и ХАТРЕ: БЕУЕМТУ-ОМЕ РОЕМ5 (1950). У књижевности Америке Камингс заузима високо мјесто. Његове су пјесме ванредне поетске фиксације сувремене 'А-
мерике; продорним хумором, неком „сувременом“ једноставношћу, која поетиком својом граничи с бизарношћу, Камингс, доиста сувремен, опијева Америку и често показује, припростом поезијом својом, њено право лице. 0 Ш
вино
41
увис у шутњу у зелену шутњу с бијелом зежљом унутра
ти ћеш (пољуби же) ићи
натоље у јутро младо јутро с топлим свијетом унутра
(пољуби ме) ти ћеш ићи
матријед у сунчано свијетло њежно сунчано свијетло с чврстим даном унутра
ти ћеш ићи (пољуби ме
све до у своје сјећање и једно сјећање ч сјећање
јер ја) пољуби ме (одлазим)
»
168
не тримјећујући све оно ашто дише им што се миче, (бијелим најдуљим рукама, сваки набор изравнати) тоттуно умирити наша чула
јер судбина ће
— прије но "што оставим своју собу
| ритам
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 17 ЈУН
окрећем се п (погњут
ујутро) љубим
мјесто, драга,
гдје су наше главе живјеле и мировале
19
из планина његове душе долази
храбра чиста шутња) такве руке могу
једног сна (оне су стрпљиве као оцеат) вјечност
изградити (осјећали иза тог човјека трво свитање земље) а његов глас је зелен као што зеленило (чудноват је као Јутро) растућег камења обавија потпуно тостојање овог бића (божице се нису тробудилље али ни пе спавају) док је млад као мистерије (свака умстину мора да је валце од осамдесет година кроз њих одјекује · сјећање) а свако је биће обожавањем налце
(тако напуштено као да се Аристиде
Мамлол
појављује у сваком куцају неког сата (Превео Ото Шолц)