Književne novine

г

ин

. (Наставак с друге стране)

Фпштавао деци без убиствене чаме рофесионалних педагога, у моћном распону свога гипког, сложеног, подифоног талента, Такве су биле Змајеве политичке идеје. Душа њихова је био, као што је добро познато, Светозар Милетић. Змај је у њега веровао свим својим моралним и духовним бићем, био његов највернији сарадник и пријатељ, настављајући да, све усамљенији, води често узалудну борбу и У измењеним приликама када је Милетића већ нестало са политичког

"обзорја. Он га је и опевао онако ка-

ко ни један наш политички вођ није опеван: његово мучеништво он је уздигао до митског значаја и начиБез од њега национални симбол,

посредније, нескривеније и потресније но Лаза Костић у Пери Сегединцу. Ако је нараштај Змаје-

Ра, ј ј

ве Руже био потресен Ђулићима и Ђулићима увеоцима, волео У њима трагични доживљај мужа, оца и песника, сав у _ погружености саучешћа, — сасвим је извесно да су познији нараштаји више саосећали са овим плаховитим и борбеним Змајем који је опевао свога јунака, А Змајеви листови су одиста били органи Милетићеве странке. Како у Србији кнеза Михаила и краља Милана није увеко било, или и никако није било, слободе штампе, Змајева критика, баш као и Милетићева, није се ограничавала искључиво на борбу са мађарском владом у Пешти, него је нападима на званични Београд имала шири и начелнији карактер, утолико пре што су Змаја помагали и београдском цензуром ућуткани опозициони политичари, емигранти из Србије. Тако су Змајеви листови, а нарочито Змаји Стармали, заједно са Милетићевом Заставом-у једном тренутку стекли заслужен Углед свеопштег, непоткупљивог органа српске свести и савести. Они су на тај начин водили борбу на два фронта — или и на три, јер су код куће имали да се супротстављају оштром клерикалном курсу патријарха Анђелића —, али баш тај њихов несумњиво безизгледни положај чинио је да су могли бити па најчешиће и били изнад ефемерних потреба странака или појединаца, Оваквим Змајевим иступањем настаје важан тренутак у нашем јавном _ животу: са Змајем, ушла је у нашу књижевност и дошла до израза у нашем јавном животу генерација која српске, па и југословенске проблеме почиње да посматра и жели да оцењује у целини, која и садашњицу проматра само као сасвим пролазну али важну фазу припремања сасвим друкчије будућности. У политичким и сатиричним песмама Змајевим први пут се осети да овде један песник говори, да се усуђује говорити и има права говорити, у име читавога свог народа, мако је средина из које је потекао само поробљена провинција од шаке јада. Песме које је Змај писао са оваквим осећањима спадају међу његове најдаровитије, а свакако најдуховитије радове. Иако У њима за данашњег читаоца има доста узгредности, алузија сувише пролазнога и претежно само актуелнога значаја, са подразумевањима сувише директним, специјалним и локалним, — Змај је у тим песмама не једном успео да порок уздигне до типског, безмало ванвременског, и формулише јувеналски прецизно и концизно. Зато многе од тих песама живе још и данас. Чиста и строга линија Змајева морала политичке начелности и непоткупљивости, од јединствене сливене мисли, разумна мера у његовим нападима, светле још и данас као пример честитог песничког залагања за добро народа. А све ове песме, као што је добро познато, испеване су ингениозним змајевским језиком сатире и политичке срџбе, каткада стилом задевања и пошалица, у богатству, верву и лакоћи не само још никада престигнутој но још никада ни достигнутој.

"Најзад, овај песник поклонио је своме народу и најкрупније дело свога генија, своју дечју поезију. Бојим се да већ сасвим одомаћени а тешко _ компромитовани _ технички термин — дечја поезија — није баш најсрећнији када је реч о Змајевој поезији за децу и о деци: по безбројним узорцима његових безброј них имитатора може се лако догодити, као што се кашто и догађа, да јој се неправедно припишу и атрибути непријатно педагошки, са, комичТно прорачунатим пуерилизацијама у мисаоној и осећајној области, На-

М. МИЛУНОВИЋ: ЛОВАЦ

равно, од свега тога код Змаја нема ни трага, Пре свега другога, то што је Змај писао о деци и за децу поезија је, права, и велика, и без ограда. На њеним крилима ушли смо у царство поезије и сви ми, и наши очеви и дедови, а она ће остати такво драгоцено завештање и нашим праунуцима и ваљда праунуцима наших праунука. Змајева поезија за децу од оних је душевних доживљаја који потреса из темеља: баш темеље сређује, чисти и осветљава. При првом освитку свести човекове, та поезија именује и у душе усађуЈе најосновнија осећања, она од којих и којима живе људи и народи. Здравље и радост њена је основа; здрави и радосни свет деце и људи, животиња и буба, птица, зверја и биља, природе и њених мађија, првих узбудљивих откровења моралних категорија: порока и поноса, среће и срамоте. Висок уметнички израз те поезије, њен луцидни хумор, њена магистрална _ језичка _ имагинација, њена танана, бесмртна мудрост — ни у нашој књижевности нити у било којој другој стваралачкој области не може бити замењена ничим другим. Неугасла и неуништива, вазда изненађујуће свежа, та поезија, скоро већ безимена, постоји и траје као природни елеменат нашега живота, као хлеб и-вода наше књижевности.

А овај песник баш то и јесте: насушни хлеб и бистра вода наше књижевности, Знамо му мане; оне нису мале, Али баш такве, јасне и одмах видне, оне помажу да препознамо његову праву величину, „Устај, живи, бори се, не клони“, стоји у његовој песми, а читав његов лепи живот и читаво његово замашно дело носе на себи отисак те храбре и ведре мисли. Зато ово није прва прослава Змаја; није ни последња. Треба ли уосталом песнику већа слава од оне коју има Змај: да ево већ стотину година живи на уснама и надахњује срца читавог једног народаг У бесмртност се иде разним путевима; Змајев је онај најједноставнији, најљудскији, најлепши, и можда најтежи: то је пут љубави.

МЛАДЕН ЛЕСКОВАЦ

живко СТОИСАВЉЕВИЋ: СА МОГ БАЛКОНА (ИЗЛОЖ- А СЛИКАРА Ж. ОТВАРА СЕ У ГАЛЕРИЈИ УЛУС-А 21 ЈУНА И БИЋЕ

СТОИСАВЉЕВИЋА

САВРЕМЕНА ПРОЗА

Мачка

(п Р

ЛАЖНА, космата гужва спу-

сти се пажљиво на мој врат, баш у ону мајушну котлину "испод — јабучице.

Нагло се трзам из сна. Два флуоресцентна, _ зелена рефлектора управљена су у геометриској линији право у моје зенице. На мојим грудима је чудна маса монументална, црна, мирна и обла. Иза ње је четвртасти прозор као велики плави фењер иза кога је ноћ. Тај прозор

· сам негде видела али не знам где у

којим сабласним сновима. ;

Не. Видела сам га пре неколик сати на јави Ово је мачка на мојим грудима, спокојна као каријатида. Они су напољу, пред кућом, бркати арханђели са офиксаним чизмама у кожним као хармоника наборима, са гвозденим револверима.

Све је почело синоћ. Стварност ми се лагано увлачи у дамаре као ситне четинарске игле.

Дакле почело је синоћ.

Све црвене линије њихових ширита, све спирале путева савиле су се

око мене и затвориле се у круг. У-

хваћена сам и сама између њих, класичних са брковима као ласта раширених крила, као зла гусеница, као накострешено жбуње. Њихове су очи рибље а неке од њих су баш и самосвесне и жељне да ме понизе. Али ја не гледам у њих већ само у једну најчудноватију, најстравичнију ствар коју сам икада видела — У округли, позлаћени, метални орден на грудима испред мене. Он расте са мојим зеницама и прекрива те груди, еполете и те људске усне, или бар то, што носи тај облик и назив, и капу што припада униформи жандармериског официра, и сада је огроман као зимски месец у сновима, бљешти и урла, и чуди ме да то урлање чујем само ја у сићушној соби сеоске школе куда су ме спровели, када поуздано видим да сви они имају уши и очи над брковима.

„Са највишег места непријатеља за издајство“ узвикује орден.

„За издајство“ понављају у одјеку четири бела угла, и то је вика тако заглушна да морам да запушим уши да ми не би попуцали дамари.

Маховинаста шапа мачке се покреће, осећам талас њихања, меки скок и флуоросцентни меци лете ка прозору. Леђа су јој округла а реп вертикалан као димњак према звездама. Она се провлачи испод гвоздене, црне пречаге што дели прозор и окреће у ноћ,

„Побећи!“ мислим.

То ме наједном потпуно испуњава. Испод те пречаге — као мачка. Осећам под шареницом своје дечачки танко.тело и радујем се први пут својој мршавости, Испод пречаге у ноћ, док још није свануло. Тамо где се сударају — накострешене планине, јер тамо сам и пошла гвозденим и земљаним колосеком иза кога су остале петокатнице, светиљке и мајице дечака мога града. Тај мој град. Нисам више сигурна да постоји. Та највећа стварност од свих стварности у коме сам проживела цео један кратак живот, све до јуче. Прозори предграђа, те рибље шкрге калдрмисаних река, црна капија са хиљаду ногу, јутарњи одласци и кафа у полумраку, све тоне под зеленом мором. Осећам страх на овом непознатом отоку људског

»

ћ ОТВОРЕНА ДО 30 ЈУНА ОВЕ ГОДИНЕ)

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ Х ЧЕТВРТАК 17 ЈУН 1954

и н“:0о в Е 1 к

дисања. Звала бих своју мајку из овог туђег сеоског кревета.

Глупо сам ухваћена и ова истина гуши све друге истине. Мачка, ша“ реница, мрак пред страним прозо-., ром. Поново опипавам своје тело, ту једину блиску ствар, и мерим да ли се може провући путем мачке. Не дишем, Прислушкујем.

Тада се одједном јавља он.

„Бежи!“ рекао је. Било је то речено сасвим тихо али разговетно.

На суседном кревету нешто се једва приметно покрену као миш у сламарици, Знам да је она. Да се сва начуљила.

Правим се да спавам у том мраку, сама пред собом. Хоћу да не чујем ту реч, нипошто, само не ту реч из ове собе. Али младићки глас понавља немилосрдно, молећиво:

„Девојко, бежи!“

Преда мном је прозор као плави фењер са две црне, накривљене саксије. Мачка се између њих провлачи гипко и као акробата на трапезу, скаче на пречагу и ритмично њише репом. Ја не знам онога ко ме тако упорно моли да бежим. Никог нисам видела синоћ ло мраку, кад сам ушла између. њих двојице, симетричних са својим пушчаним _ цевима, сем округлог, лојаног жишка и белог профила оне тужне жене сличне Мештровићевим удовицама, Она ме је преклињала супротно, Рекла је:

„Немој бежати, упалиће нам кућу. Обећај! Реци да нећеш.“

а

Татјана Васић

и жђр

„И побећи ћу,“ кажем гласно, сасвим намерно и мрзим их обоје и њу и њега, Синоћ сама пред орденом жељна сам била топлог затвор“ ског мумлања, да паднем као винска кап у пуну кацу. Али, довели су ме овде.

„Целу ноћ не спавам“ каже он будним, сасвим младим гласом.

„Плашиш се да не одем“, питам потемешљиво,

„Бојим се да не сване“, брзо шапуће он. „Ја те молим, иди!

По поду као сићушна, жута жаба поскакује одблесак жишка. — Наједном осећам међу уснама неку узнемирену горчину као свежи укус зе“ лене лиске.

„Зашто ми то кажеш»“

„Бежи“, понавља он упорно. „Убиће те или ће те продати. Провуци се као мачка и бежи кроз сунцокре“ те до тарабе. Ту одмах десно поломљене су даске. Опет се провуци до цркве, а тамо иза порте, шума је, Жури се,“ каже младић, „Трчи. Знаш ли каква је срећа трчати. Молим те, молим те — трчи“.

Тада ми се јавља сумња. Ожарена, усправљам се у кревету и скоро вичем.

„Да ми пуцају у леђа» Ти си у дослуху са њима! Ти, ти!“

Окрећем се у правцу жишка и за“ слепљена сам као ноћни лептир. С осветљеног зида жмиркају на мене безброј округлих очију птиџа свих дугиних боја. Оне седе на примитив

„но нацртаним гранама са дугим кљу-

новима као у блоковима основаца. Испод овога сплета грана и крила лице младића је светачки жуто и ушиљено, „Погледај ме“, каже. „Одмах ћеш видети да нисам у дослуху Ако некеш због себе, бежи због мене. Ти то можеш, Ти не знаш шта значи кад не можеш побећи, кад су ти сви путеви затворени, кад мораш да бу-' деш ропски смирена. Гледај“, олбаци он нагло шареницу — „разумеш2“ На тамној сламарици као два ис

трулела, мртва весла леже две суве

ноге, мршаве до кости.

„Затвори, затвори“, узвикујем.

Опуштам се тешко на дрвени наслон кревета, Необичан, неартикули“ сани глас чује се из угла где је 0“ на. Дакле ипак, будна је и слуша.

Мачка продорно маукну и у широ“ кој параболи искочи у сунцокрете.

„А даске“, питам. „Даске на тараби си ти поломио кад си био мали“

„ја сам. И грдње сам добпо, Тараба је била свеже омалана. Малао је мој отац. Још се сећам оног ми“ риса тешког и масног као смола и зелених ушиљених на зрху дасака, укрућених као војници. — Оцу је то био занат,“

„И птице је он пртаор“

„И птице. То је већ касније због мене, Кад већ нисам могао да устајем, Да ме развесели, М иконостас

4)

за цркву. То је било лепо. Све жу“ том, позлаћеном бојом, са цвећем и анђелима. Анђелима је увек цртао моју главу.“

„Личило јер“

„Личило је. Али доцније, кад је видео да се не могу излечити пре“ стао је да црта свеце, — Отишао је. Тамо где се и ти пошла.“

Наједном негде кукурекну петао. Тишина се уобличи у неко напрегнуто ишчекивање са црним таласом кресте. Јави се други, трећи, Читав хор сненог дозивања са мирисом на земљу, ђубриште и слокојство. Мачка скочи на прозор. Ивица њене накострешене длаке црвена је од наслућене светлости.

„Приђи брзо,“ зове ме младић заповеднички. ј

Прислањам уво на његове усне вреле 'као морска шкољка коју ниКад нисам видела. А он бесно тресе моја мршава рамена неком понор“ ном снагом и тврди ми да морам, морам сад одмах, кроз сунцокрет и под звоником, кроз тарабу која је мирисала на смолу.

„Хоћу“.., осећам под образом ње“ гову ушиљену браду. „Хоћу да ти отворим пут, да ти поклоним слободу, да би ти могла да је даш мени. Видиш, ја сам себичан, учини ми 10. Чак ако упале кућу, чак и ако буде оно најгоре. То не сме да те задр-“ и. Буди изнад тога. Учини то за мене. Па ја и онако нећу дуго живети, а њу неће дирати јер је стара. Али ти бежи, трчи својим здра“ вим ногама, живи у сунцокретима, у планини са њима, у свом граду. Замисли, никад нисам видео град. Али то је којешта. Кунем ти се, они нам неће ништа, Бежи, или си кукавица и презрећу те. Кукавица, последња и најбеднија. Кукавица!“

Стојим у углу крај самог прозора. Велико, сеоско, непознато сунце, сунце кукуруза, клипова и река расте из земље између планина,

Сама сам, радознала у овом туђем свитању незамраченом димњацима и петокатницама.

Пламено риђа мачка истеже се на прозору у дрском лењом покрету према тамо.

Они долазе, ја осећам, знам да се

%

-тупим кораком вратима приближава.

тај марш и мирис на руно, та мрачна глупост офиксаних чизама и бр“ кова као гусенице.

Сунце је ту иза прозора. Оно расте. Сада је округло, хладно, бездушно као позлаћени орден за из дајство.

Његово је лице као са иконостаса, Он ми пружа руке.

Птице са.зида тупо гледају у вра“

та. Врата се тресу од лупе. Они су!

Нов Ремарков роман

љубав и време за смрт“ је наслов новог Ремарковог романа, који попут његовог. првог импресив= ног дела „На Западу ништа ново“ почиње и завршава у каљузи и ужасу фронтовског рова. Овога пута ров је у Русији.

Главни део заплета 5 суство јунака, који се враћа У свој завичајни бомбардовани трад у» немачкој, и схвата да су Хитлерова фантастична нечовештва довела његов народ у изузетан положај пред лицем света. У потрази за каквом-таквом личном оријентацијом, војник Грабер наилази на једну девојку чији отац лежи у концентрационом логору, и заљубљује се у њу. Захваљујући тој девојци, он почиње да увиђа прави карактер рата, као и чињеницу да је Трећи Рајх осуђен, на пораз. То га, по повратку на фронт, оспособљава, за херојске подвиг.

Духовно сазревање свог протатонисте Ремарк описује са великом по собношћу транспозиције детаља. Али оно што нарочито пада у очи при читању тог романа јеате незаборавна слика опустошеног града у последњим месецима светског пожара. Сабласни призор трамвајских шина потрганих и изувијаних над кратерима испуњеним водом што светлуцају на месечини, доминира редовима нове Ремаркове књите, и чини помало нереалном и љубав зачету и распламсалу у том оквиру.

„Време за

везан је за от-

КУЛТУРНА КОНВЕНЦИЈА ИЗМЕЂУ АРГЕНТИНЕ И ЕКВАДОРА

Ових дана Аргентина је потписала нову конвенцију са Еквадором на о+ снову које се дипломе учитеља, наставника и професора добијене у АРгентини, односно Еквадору подједнако признају од стране просветних и других власти обе земље. Конвенцијом се предвиђа и обимнија размена стипендија за студенте двеју земаља, Према мишљењу изнесеном у, штампи у Буенос Амиресу, ова конвенција ће у великој мери допринети културној размени. и сарадњи јужноамеричких

република,