Književne novine
ЛИКОВНА УМЕТНОСТ
Мило МИЛУНОВИЋ У СВОМ АТЕЉЕУ У ПАРИЗУ (ОКО годин 1920)
Уметност
М. Милуновића
(Наставак с прве стране)
нешто од блиставе звучности Ередијиних сонета, од сепије полипа и црвенила окрека, од плаветне про-
зирности воде. и сребра испраног песка, лежи један огроман напор који је савладан са толико стра-
сти и вере у савлађивање, да се Уопште не осећа. Оно што се у току овог напора јавило, просто се наметало и Милуновић је открио оно што треба да открије сваки сликар од нерва, и што је открила само неколицина од наших, да се између два суседна тона налази више 060јености, ин чвршће пиктуралне конструкције, него у целој хроматској скали.
Са овом дискретном и фином музикалношћу, _ Милуновић је разбио окове формалне конструкције и нашао се У свету чисте сензибилности. Постоје ту две мртве природе са рибама, које не раздваја само време већ оно што је на уметничком делу трајније од времена: схватање. Једна је густа и сажета, сва у чврстини форме и вредности материје, скоро на опасној граници формалне транспозиције. Друга је лирична и нестварна, сведена на основне додирне тачке моделације и колорита, на последње упориште форме. Па и поред своје несумњиве реалности, прва живи само у оквиру једне одређене ликовне концепције, док друга делује као оно неколико риба са којима је некада Назарећанин нахранио стотине људи,
Милуновић се ослободио конструкције, али не: тиме што је њу уништио; напротив, он је извршио само један акт сублимирања, задржавајући још увек оне фине и неизбежне нити које везују лепоту с формом ни надахнуће с објектом. Он је на томе путу већ био у слици „Зид“, узбуђеном _ маштању _ пред рудиментарним облицима ствари доживљених једино као далеки призвук стварности. Још више је на том путу у слици „Глава Шиптара“, или у слици „Народна игра“, где је страствена фуга црвених, смеђих и
плавих тонова оцртала једну завршну и до краја исцрпену лирску тему.
На срећу, овај пут, Као и сви
добри путеви, није водио у апстракнију. Он је послужио само да мајстор сазна до које се мере може 0отићи У сажимању израза, у јасноћи рукописа, У снази утисака. До које се мере истраживачка страст може претворити у непосредну свежину доживљаја, а да слика не буде тужви доказ напора. Ту је он видео два начинаа Да фине и деликатно про– осећане тонске односе у слици „Лимунови и рибе“ претвори у снажне колористичке акценте истоишмене слике новијег датума, спроведене у страственој валерској оркестрацији, скоро антички драматичне У својој племенитој једноставности, Или да потражи један основни колористички мотив, једну основну мелодију палете, као што
6
је „Посуда са наровима“, и да је уздигне до симфоније пуне мира и ведрине, каква се још може наћи само на старим српским фрескама.
И баш пред овом сликом смо чули да се Милуновић враћа уназад, да преко Милешеве или Пећке Патријаршије иде чак у Помпеје или катакомбе. То није и не може бити враћање; то је само сусрет на путу ка младости, ка изворима чистог надахнућа, На овом путу нису битни напрезање душе или грозница истраживања, Није битно ни време, — јер, У сликарству, време је понекад нешто и насликало, али још није било насликано, — већ су ту битне увек будна радозналост и чедна љубав према материји, Нека о томе говори мозаик, та прастара техника која итекако уме да говори модерним језиком. Нека вам „Нарови“ и „Хоботница“ испричају вечну драму црног и жутог камена, сивих површина лешчара под ударцима као крв црвених гвоздених оксида и дубоких, велурских – басова гранита, сазрелог над обалама вечно узбурканог мора. Они вам могу дочарати лепоту Наусикаје или чедност мироносица исто колико и воће сазрело под димом фабрика или хоботнице ухваћене на плинској светлости, Ту није важан мотив већ дубока чежња за лепотом која везује човека и материју у једну увек живу и увек младу стваралачку заједницу.
Ако би музичари дозволили да сликарство упоредим _ једном н са литературом, рекао бих да Милуновић има ту и тамо склоности ка оној врсти напете психолошке атмосфере коју је први увео у књижевност Че-
1.
М. МИЛУНОВИЋ: ЦВЕЋЕ
;
хов, При томе мислим углавном на две слике: на ону чудну „Коњску главу“, сликану пре двадесет година у Улцињу за време једне буре, и „Ловца у трсци“, који, упркос сво-
је претеће усамљености, делује као средишна личност истргнута из неке Курбеове композиције. Можда је веза између коњске лобање и буре бизарна и натегнута; можда ћемо се пре везати за претставу · Самсона пли неког Бројгеловог Светог Антонија, али управо то везивање, те библиски свечане и суморне асоцијације чине да нам бура на мору, сад ниским црним небом и тешким таласима воде, изгледа стравично блиска и доживљена.
Можда је у вези с књижевношћу и кад нам се једна ретроспективна изложба, — па чак кад и нема карактер ретроспективе, — чини као издавање целокупних дела, Ми овде немамо Милуновићево целокупно дело, али кад би га било, џи кад би му он на крају дао садржај који обухвата сва поглавља и ове интенције, онда би то ван сваке сумње била она магистрална _ композиција „Плодови мора“, која на овој изложби доминира и величином и снагом. На њој. ћемо наћи у фрагментима све оно што је уметник појединачно решавао на малим форматима: и музикалност колорита, и племенитост сликарске материје, и страствену поезију креације, И сви су ти фрагменти откинути са тОлИко активних нерава, и укомпоновани са толико целисходности, да живе једним сасвим новим и сасвим посебним животом. Она на први поглед осваја својом _ свежином и непосредншћу, делујући местимично скоро сировом снагом декоративних решења, Поред ње мирна и укроћена „Мртва природа с виолином“ делује као камерна музика: симетрије су логичне, моделација коректна, колорит спроведен са скоро класичном палетом. И одједном експлозија темперамента, која прети да разбије форму и да кроз пукотине пропусти сву још врелу, још _ несталожену и неодлежану сочност колорита, и да поремети равнотежу делова и целине, Али, не треба се варати: ова елементарна снага, овај ударац уперен према менталној _ равнотежи _ композиције крију један чудесно танан рафинман. Овде се није поставио проблем сликати већ проблем насликати, јер ко је свестан опасности великих ловршина, он уме и да одреди тачну границу између третмана и укуса, између материје и реализације, и, — коначно, — између лепоте и њене ликовне функционалности. Било би погрешно, — и сувишно, — оптеретити ову слику литерарним 38кључцима или дефиницијама; она ће бити најбоље одбрањена ако се сама одбрани, јер њена снага лежи у непосредном и брзом освајању које се, због лакоће успеха. може лакомислено приписати анегдоти или декоративном решењу. Она ће се пре свега допасти својом истинитошћу.
М. КОЛАРИЋ
.
УНЕ
СПЛИТСКИ ПРОЉЕТНИ САЛОН %
Девета првомајска
изложба далматинске
· секције УЛУХ-а
ОПУТ литерата француског Југа које генерацијама већ привлачи магија Париза и књижевници из Далмације одвајкада радо селе у велика културна средишта Југославије. Нарочито након Ослобођења велики број њих прешао је у Загреб. То се јако осјетило у Далмацији гдје је тад књижевни живот За седам или осам година био скоро потпуно замро. Он је почео да се обнавља тек од 1952 године кад се у Сплиту појавио „Књижевни Јадран“, па за њим „Задарска ревија“, и најзад, сплитска ревија „Могућности“. У наклади „Књижевног Јадрана“ објављена су и нека дјела домаћих писаца. Ту издавачку дјелатност има намјеру да настави ове године у проширеним _ размјерима _ оплитски пододбор Матице хрватске.
Приморски наши сликари и вајари — опет слично као на француском Југу — не осјећају тако јако позив сјевера као њихови другови књижевници. Њих задржава у завичају живописна далматинска природа која је њихов најбољи модел и трајни инспиратор, као и умјетничке традиције и вриједности ове старе наше покрајине. Ликовни живот У Далмацији оживио је одмах након Ослобођења. Већ 1945 арганизована је у Сплиту прва колективна изложба далматинских сликара и вајара. Понављајући се од тада свакога | маја, она је већ стекла своју тра дицију и заузела значајно мјесто У нашем културном животу,
Овогодишња „Девета првомајска изложба Удружења ликовних умјетника Хрватске, подружнице за Далмацију“ у Сплиту, како се та изложба службено зове, смјештена је У
палати Дома културе, са чијих ренесансних прозора пуца величанствен поглед на сплитску луку и
широко море пред њом. Радови наших сликара и вајара испунили су ту четири простране свијетле дворане, којима сиви и румени мраморни оквири врата дају нарочит стил,
ЈУ неким стварима овогодишња из ложба показала је једно ново непознато лице, у другима она се лржи својих старих утртих стаза.
Смрћу осамдесетичетиригодишњег Емануела Видовића изложба је изгубила своју централну личност која је деценијама доминирала ликовним животом Далмације — сваке године више, јер се тај сликар умјетнички успињао све до своје смрти, Показала је, да се тако изразимо, један сасвим нови „размјер снага. Осим тога, ове године излагали су на њој само чланови УЛУХ-а, а сваки од њих сам је изабрао што ће изложити. Прошлих година избор је вршио жири састављен од чланова Удружења, а на изложбу су били припуштени и нечланови. Мислимо да је ранији начин био бољи. Круг излагача сужен је овако критеријем који није умјетничке него формалне природе. Отпали су не-
М. МИЛУНОВИЋ:; МРТВА ПРИРОДА С видлином
· стали
ки добри радови, а појавило их се неколико које није требало излагати. Ово би ваљало до године исправити повратком на стари начин.
Као и прошлих година, сликарски
дио изложбе (16 излагача) за двије је трећине сплитски (Сплит, Макарска, Комижа), _а за једну трећину дубровачки _ (Дубровник, _ Цавтат). Шибеник и Задар, ако се по овој изложби суди, још су увијек у ликовном погледу мртви — појава о којој би требало повести рачуна. Вајари (5 излагача), као и ранијих година, од реда су из Сплита. СлиКари изложили су претежно пејсаже, и то уља, и то су најбољи њихови радови на изложби, Мртвих природа има врло мало, а исто тако и портрета; акт није изложен нити један. Може ли се вјеровати да је томе једини узрок што ни један сликар у Далмацији није могао да дође до моделар Вајари нису пред том запреком. Они су показали и велику, традиционалну вјештину при обрађивању камена и мрамора.
Од сплитских сликара Милан Толић изложио је ове године неколико запажених пејсажа из Трогира. Он је искрен у односу према објекту и бјежи од вањских ефеката настојећи да открије дух ствари и сликарски га изнесе. Стара архитектура од камена расточеног _ сланом, мостови и канали морски који пресијецају средњевјековни град, облаци, вјетар, прохујати вијекови стапају се на Толићевим платнима у оригиналне хармоније пуне свјежине и живота сложеног ин у исто ври јеме смиреног и скромног.
Пејсажи другог сплитског сликара, Јока Кнежевића, прожети су њежношћу и рађени као у сордини, благом гамом боја, са много смисла за градупрање планова, Њихов аутор дао је и интересантан аутопортрет у мозанку, техници којом се он с успјехом бави већ дуже времена. Анте Франичевић (Сплит), сликајући са много љубави и пажње море, хриди, рибарске мале луке, показао је лирско расположење за детаљ којим често обилује далматин“ ски пејсаж.
Анте Каштеланчић (Сплит) изнио је на сасвим друкчији начин неке далматинске архитектуралне декоре, Са много разиграног замаха и барокног у умјетничком темпераменту он је напетост сликарског доживљаја на својим платнима довео до врхунца, Његова палета је чиста, а углавном садржи само три до четири боје.
Врсни казалишну сценограф Рулолф Бунк (Сплит) сликао је вртове и дрвеће са много знања, богатства боја и дисциплиноване строго сти у изразу. Начин му је конструктивистички, _ Интересантне __ његове „Маслине“ изазивају дојам знанствено испреплетане архитектуре жељезних костура.
Графички радови у серији и тушу Бартула Петрића (Сплит), о збиљно простудирани и технички свладани, показали су интимну сликареву повезаност с објектом.
Никола Игљатовић (Сплит) приказао се пејсажима из Сплита, Каштела и Трогира. Атмосфера којом је покушао да их обавије дјелује декоративно и неувјерљиво. Он је изложио и двије с љубављу рађене мртве природе (рибе).
Пејсажи Макаранина Анте Гојака, нервозним потезом, једноставношћу израза и дубоком проћућеношћу откривају интензивни духовни живот овог сликара, Слична „естетична атмосфера златних борова и лалеких плавих _ перспектива подбиоковског пејсажа зрачи и из акварела Јосина
Ботери _ (Макарска), али на један блажи, смиренији, мањефџатетичан. начин.
Винко Форетић, сликар из, Комиже на острву Вису, важног нашег сре дишта риболова џи индустрије конзервиране рибе, изложио је своје пријатеље рибаре и обалне раднике на уљима која показују сликареву тежњу ка једнобојности и скулптуралности. Радови из Дубровника на овој изложби проматрани у цјелини, пружају занимљиву слику и указују на интензиван _ развитак неких тамошњих сликара. То важи нарочито за Ђуру Пулитику, Ива Дулчића и Антуна Маслу. Пулитика своје сли-
(Наставак на седмој страни)
КЊИЖЕВНЕ НОБИНЕ Х ЧЕТВРТАК 17 ЈУН 1954