Književne novine

књигЕ ГОв

ОРЕ

Једна историја западно-европског позоришта

(А. А. Гвоздјев: „Западно-евротско позориште на трекретници ХТХ

ч ХХ вијека“ Сарајево, „Свјетлост“, 1954)

ЛЕКСЕЈ Александрович

Гвоздјев, совјетски историчар позоришне уметности, умро је 1939 године, оста-- вивши у рукопису дело »„Западноевропско позориште на прекретници ХЛХ и ХХ столећа", Сматрајући да може бити од користи и југословенским читаоцима, Огњенка Милићевић га је превела на наш језик, Дело се састоји уствари од чети. ри посебне студије: једне посвећене француском, друге скандинавском, треће немачком, четврте енглеском позоришту, Увод и закључак повезују те четири студије у целину. У свакој од те четири студије Гвоздјев излаже развој појединих позоришта почињући са средином прошлог столећа и идући до првих дана после Првог светског рата. Не оспоравајући да свака од тих компонената претставља посебне јединице, треба додати да свака од њих садржи и низ заједничких особина. Отуда и могућност њиховог проучавања као целине. Али способност синтетичног сагледања измиче Гвоздјеву, гонећи га на појединачна излагања, па са~мим тим и на чешћа враћања и понављања. Уместо што је ишао дуж четири вертикале, Гвоздјев је могао ићи с ниже хоризонтале на вишу, повезујући истовремено све четири вертикале. При томе је имао само да води рачуна о националним особеностима појединих сектора и о диферендијацијама и варијацијама појединих појава. Студија би му на тај начин била језгровитија, јер би низ необично занимљивих питања из тога временског периода изложила У пресеку. Али треба додати да јем сам Гвоздјев на известан начин осетио недостатак свога метола, па је У закључку цело једно посебно питање посматрао као целину, узимајући поједине националне н индивидуалне манифестације само у потврду својих општијих излагања,

Апстрахујући ову замерку, Гвоздјев је сваки сектор свога разматрања покушао да подробно. изнесе и реши, Глобално посматрано, Гвоздјеву се мора одати признање да ова питања из овога сектора људске делатности у великој мери позпајс и да их углавном тачно износи. Пишући за совјетске читаоце, Гвоздјев потсећа и на знатан број руских сведочанстава Која су и за европског читаоца интересантна. У неким пита. њима је чак симпатичан својим индивидуалним полетом. Такво је напр његово схватање Ибзена коме је дас више него што му се обично призна је, чак више но што му објективни“ припада. С друге стране, Гвоздје" није хтео да разуме неке доста јел ноставне појаве. Он је напр, замерио француском _ грађанском _ друштву

што није прихватило Балзака-драмског писца, али је истовремено одао признање том истом друштву што је прихватило Балзака-романописца, У суштини, кривица је пре Балзакова: он је писао даровите романе, али није писао нарочито даровите комаде. У извесним тренуцима, Гвоздјев иде чак до деформисања _ извора: оно што је навео о приказивању Баресовог комада „Један дан у скупштини“ не поклапа се са Антоановим саопштењима на основу ·којих је формулисао тај став.

Југословенском преводиоцу се мора замерити што свој рад није оштрије редиговао, јер има прилично ствари које су се могле избећи. Дански Молијер ХУШ столећа не зове се по руски Голберг већ – Холберг; Мпрбоов комад „Глупи пастири“ У оригиналу _ гласи „Лоши пастири"; Ибзенове „Јунаке са Хелгеланда" није прикладно звати „Сјеверним јуначинама"; Стриндбергову „Госпођицу Јулију“ не треба преиначавати у „Грофицу Јулију“; де Кирелове „Фосиле“ смешно је преводити са „Ископани"; _ Ростанову _ комедију „Романтичне душе" не треба називати _ „Романтичарима:; Клоделов „Талац" није „Размјена" итд.

Узета у целини, књига ће користити југословенским читаоцима, јер излажући једно посебно поглавље европске цивилизације доноси низ чињеница, појава и имена са којима мпоги наш човек није ближе упознат. Уколико књига има недостатака — а она их има — треба заборавити да и друге књиге које износе. исто питање — а које нису познате нашем читаоцу (радови напр. Дибека, Грегова, Батија), — нису без недостатака. Али оно на што треба скренути пажњу нашем човеку јесте да извесна тумачења — а и нешто чињеница — треба примати критички, Личним проучавањем тих тумачења и чињеница, читалац ће долазити У ситуацију да прави и самосталније и поузданије закључке. _

СЛ. А. ЈОВАНОВИЋ

Двадесет година 66

часописа „Лид

АЛА група напредних омла-

· динаца, пуна полета, покре-

нула је маја 1934 године у

Суботици свој часопис на 3 мађарском језику под називом! „ХИД“ (Мост). Уводник првог броја јасно је сведочио о високој политичкој свести његових покретача и садржавао је готово све битне моменте њиховог програма. Неки су се благонаклоно смешкали читајући први број, али му нису придавали већи значај него што заслужује један ентузијастички подухват младих људи. Старији су одмахивали: часописи су у то време ницали као печурке широм целе земље;. што да нема и мађарска омладина У Војводини свој часопис за књижевност и друштвена питања... Није прошло ни две године од покретања часописа а он је у очима наших људи постао симбол класне борбе. У том периоду у нашим крајевима Хид је био једино гласило на мађарском језику у коме је мађарски читалац могао да добије веродостојна обавештења о кретању ми развоју напредне мисли у свету. Хил је имао велику мисију и он ју је испуњавао пркосећи шиканацијама цензуре и прогонима власти.

У почетку, лист је излазио месечно али је касније редакција одлучила да сваке друге недеље да у руке својим читаоцима часопис који ће и на друштвеном и на књижевном плану претстављати снажну критику класног угњетавања и који ће неустрашиво дизати глас и алармирати јавност пред опасношћу надирућег фашизма. Није чудо што је крајем 1940 профашистички режим забранио даље излажење Хида, а уредника бацио у затвор. Група око Хида, имајући у рукама једно одо-

брење за издавање илустрованог часописа, покренула је тада лист „УПавкер“ (Панорама света) који

је потпуно одговарао циљевима и духу Хида.

Уредника Мајер Отмара ослободно је Двадесетседми март. Он је одмах приступио припреми априлског броја 1941 Али тај број више није могао изаћи: фашистички окупатор је наредно да се слог баци. Оштрица мржње хортијевских окупатора била је уперена против читавог покрета око Хида, тим пре што је Хид поред свог левог, класно-борбеног програма, _нарушавао и такозвано „мађарско јединство“, јер се залагао за јединствени, _антифашистич-

МИЛО МИЛУНОВИЋ: РИБЕ

Поводом чланка »Десет година од смрти [ихомира Р. Ђорђевића |

ије лако на ограниченом просто= ру изнети заслуге Тих, Ђорђе-

! | вића, ни оценити величину и о значај дела које је, радећи више од пола века, оставио у културно наслеђе нашим народима. Но, пошто нас дели од његове смрти једна деценија свакако је много лакше учинити известан осврт.

Ђорђевић је у Алексинцу уређивао и из својих средстава издржавао часопис „Караџић“ јединствен те врсте У Јужних Словена, око кога се оку-

пило почетком нашег века више од 150 еминентних домаћих и страних научника. Када је изабран 1906 године за доцента етнологије на Београдском универзитету имао је да се бори са низом тешкоћа, јер на овој науци није било урађено код нас готово ништа. Једино је Цвијић уз предмет географије држао један општији течај из етнологије. Због тога је пред Ђорђевићем и његовим сарадницима као и ученицима с стајао посебан задатак Требало је обезбедити право место једној веома важној друштвеној науци, које јој припада иу осталом културном свету.

Више од 700 научних радова, објављених у земљи и иностранству, међу којима се нарочито истичу они о Цигтанима и осталим балканским народима, па о српским и арбанашким народним обичајима, о веровању у зле очи, о кувади, о старој религији, о занатима и низ других општенаучне вредности, донели су му име научника оветокога ранга. Поред објавље-

них, Ђорђевић је оставио већи број радова у рукопису па су му неки од ослобођења наовамо штампани, а посебно два већа у издању САН јединствен су пример те врсте у светској науци (Вештица и вила... Вампир и друга бића у нар. веровању и предању, СЕЗб 66, Београд 1958). и штета је само што Академија не убрза са издавањем десетак његових рукописа-књига од општег значаја међу којима су: Природа у веровању и предању... 1Т—1 (с. око 1000); Најстарија религија (с. око 280) 'као и низ других књига у рукопису и значајних прилога спремних за штампу.

О величини и значају Ђорђевићевог рада могле би се писати и посебне расправе. Он је био спреман да и највећи научни апарат учини приступачним, да материју изложи прегледно, збијено и јасно као ретко ко, поредећи обиље својих података са богатом светском литературом коју је одлично познавао. ,

Не само да је са љубављу радио на својим делима већ је несебично по-

магао друге, са невероватном пажњом.

редиговао поверене му туђе. радове, а таквих је био приличан број, настојећи да буду што потпунији, објективнији и кориснији за науку.

Узимајући све то у обзир, мучно пада свакоме ономе ко иоле зна Ђорђевићево дело: „... проф. Ђорђевић ретко је улазио у решавање крупних научних проблема. Није био од научника и писаца чији рад и открића значе епоху...“ (Мил, С. срилиповић: Књиж. новине од 3 јуна т, г.). Светска наука а. и ми у земљи мислимо о овоме сасвим супротно. Илустрације

"вади за Ђорђевићеве „Белешке о на-

шој народној поезији“ објављене после смрти речено је у иностранству између ' осталог; „.. Ове белешке су

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ % ЧЕТВРТАК 17 ЈУРИ 19М

добродошле јер потичу из пера тако еминентних ауторитета на овоме пољу“ (Часопис Међунар. Савета за народну музику књ. М, Лондон—Кембриџ, 1958, 73). То је само за узгредне белешке а шта остаје тек за студије и расправе. Није редак случај да га значајни светски научници називају „истакнутим југословенским етнолотом“ (нав. часопис књ. УМ с. 81 итд.). ЂорБевићеве тезе нису производ маште и измишљања већ резултат озбиљних анализа заснованих на мноштву доказа. Због тога његови закључци У науци о народу до сада нису оборени већ увек цењени и уважавани.

Мноте етнографске институције, о којима пре 50 година У нашој земљи није било ни помена, моту добрим делом за своје постојање да захвале и Тих. Ђорђевићу, редовном професору Београдског "универзитета и члану

многих научно просветних установа ујм

земљи и иностранству. Још једним актом Ђорђевић је показао љубав према народу и науци јер је завештао своју библиотеку од преко 9.500 инв. бр и 20 кутија сепарата спаљеној и разореној Народној

"библиотеци у Београду. Његово заве-

штање је од неоцењиве вредности јер се у библиотеци налазе комплети многих старих и ретких часописа, енциклопедија, рукописних књига, речника и мноштво расправа из низа друштвених наука и лепе књижевности

Ђорђевић никада није био себичан и ускотруд, конфузан и нејасан, већ примеран научни радник, један од оних чија научна слава прелази границе домовине и достојанствено је репрезентује „те нас утолико пре чуди, необјективност Филиповићева, кога је Ђорђевић и лично мното задужио.

ПЕТАР Ш. ВЛАХОВИЋ

ки, борбени фронт свих трудбеника' овога краја без обзира на њихову националност, и доносио чланке напредних југословенских писаца Јована Поповића, Мирослава Крлеже, Косте Рацина, Миховила Павлек Ми: шкине и других. Такав часопис, под условима окупације, наравно, није могао опстојати ни један тренутак. Разни „преки војни судови“ који су харали по нашим покрајинама под Хортијевом“ окупацијом, убрзо су се окомили и на уреднике, сараднике и пропагаторе Хида, Када је у вовембру. 1941 године фашистички преки суд у Суботици изрекао 18 смртних пресуда, међу осуђенима и погубљенима налазили су се и уредник Хида Мајер Отмар, ранији одговорни уредник Шимонковић Рокуш, затим Швалб Миклош, Вол Лола и други из групе око Хида.

За ове две деценије постојања Хида тај период био је најтрагичнији али и најсветлији, јер је добар део хероја и учесника — Мађара — у револуционарном покрету 'отпора пронзашао из Хидове гарде.

После ослобођења часопис је по-.

ново покренут, да настави своју улогу, сада већ у служби ствари победоносног социјализма. Хид је данас орган књижевног, културног и уметничког живота мађарске нацноналне мањине у Војводини, но он се не креће линијом одељивања и учауривања, него се управо креће по најширој платформи социјалистичке културе и напретка,

У јулу ове године Хид ће својој двадесетогодтињици посветити двоброј, а у другој половини јуна организоваће џи јубиларну своју изложбу, прво у Новом Саду, а затим у

Суботици. МИХАЉ МАЈТЕЊИ

ЛОНДОН ОДАЈЕ ПРИЗНАЊЕ СТРАВИНСКОМ

Композитор Игор Стравински, који је иначе амерички држављанин, примио је у Лондону Златну медељу Краљевског филхармониског друштва, највише британско музичко одликовање. За узврат, овај композитор је дириговао нека своја дела на концерту који је приредио Краљевски филхармониски оркестар.

За овај оркестар, основан пре 150 година, а којим је некад дириговао Вагјер, то је био несумњиво историски тогађај. Одликовање које је том приликом додељено Игору Стравинском, било' је у прошлости уручивано таквим музичким горостасима као што су Брамс, Елгар и Рахмањинов. Једном приликом, када је Бетовен лежзо 6олестан, Краљевски филхармониски оркестар му је послао као своју помоћ суму у данашњој вредности од 500 фунти стерлинга. ђ

% РИМСКОМ | КОЛОСЕУМУ ПРЕТИ“ ПРОПАДАЊЕ

Колосеуму, симболу некадашње римске моћи и величине, прети пропадање. Дуж источне стране овог амфитеатра, који је некад могао да прими око 50.000 посматрача, већ су стога подигнуте скеле. Услед нових пукотина које су се недавно појавиле у спољашњем зиду Колосеума, мораће се извршити детаљно проверавање стања ове античке грађевине. Поред зуба времена и атмосферских прилика, новонастале пукотине приписују се и подземним радовима на новој римској подземној железници. Непосредно пре и после Другог светског рата тунели су копани у непосредној близини северне стране Колосеума.

36 у

БЕРЛИН — БАЛЕТСКО ПОЗОРИШТЕ ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА

на линији схватања да се више може постићи уметничком манифестацијом него грубом политичком пропагтандом, Англо-Американци, с једне, и Совјети, с друге стране, покушавају ла придобију симпатије берлинског становништв ,.. балетским приредбама. Пред источноберлинском публиком појавио се ових дана балетски ансамбл састављен од најбољих играча Лењинградског позоришта и московског „Бољшог театра“, међу њима и позната Галина Уланова, која је играла у трећем чину Прокофјевљевог балета „Ромео и Јулија“. Ово је први пут У историји совјетског балета да једна комплетна балетска трупа одлази у иностранство. -

У току последње две године, Сједиљене Америчке Државе су приказале Берлинцима Балет Њујорк Ситија, док је Британија пребацила авионом у Западни Берлин трупу лондонскот „Садлерс Велса“,

БУДА (РАД У КАМЕНУ, из СИЈАМА) Читајте на осмој страни одломак из староиндиског јуначког епа „Мадхадха-

рата“.

Узгред

забелгжено :у |

угтоје и такве реченице: на први поглед обичне, правилне, исправне, а кад се мало дуже задржимо над њима — тада откри-

вају своју климавост, штурост, натегнутост поређења, незграпна претеривања у употреби метафора, несигурност стила, вербализам. пример за то биће нам овог пута чланак Бошка Новаковића „Нова проза Михаила лалића“, објављен у мајском (двадесетом) броју часописа „Живот“. Већ у првој реченици налазимо неадекватно поређење „као нада чврст“. Мало даље читамо да од Лалићсвог дара „треба очекивати остварења са обележјима епохе“; продужење реченице: „са њима је у наше књижевно гибање ушла зрела снага, кадра да пошљунчи, утапка и држи своју стазу на путу тражења и налажења...“ (пазите: зрела снага да пошљунчи стазу на путу!) иста реченица наставља се фразом; одговарајућег одраза стварности овог временског раздобља“ итд. Критичар пи-

ше о устремљености Лалићевих „сната да продубљује свој. фонд“ (какав фонд7). Ево мало „поетичиог“ стила:

„Ројеви асоцијација размичу платно запажања и узгредне податке везују у бруј осећања и мислених грозничавости“. Један лик у роману држи се „на пластичним 0пругама“7! Ево детаља из навигације: „кад броди најбистријом струјом свога казивања“; из пољопривреде: „Посејао је Михаило Лалић цело поље свога романа свежим зеленилом изражавања .. .“ Итд. Не говоре ли ови примери довољно јасног ' ~

... Слично као и „Маргиналија“ нусрета Сеферовића, У којој покушава да брани своје реченице, и у којој једно широко и шармантно „и тако даље“ заобилази _ основни аргумент конфузности и фразерства његовог написа о Скерлићу. Сеферовић се, затим, вајка: „научна дела могу да се. прикажу као ненаучна“ — и сад долази главно: „или најбољи („најбољи“ — то је он) стилисти неписменима“. То постаје „чак јасно“ и из „Маргиналије“, а и из написа у „Борби“,

зе

Догађа се да и добри, проницљиви критичари промаше и потреше у јасмим и једноставним стварима! У својим занимљивим „Маргиналијама о књижевном изразу“ („Кругови“ број 3) Влатко Павлетић посвећује пуне две странице објашњавању – формалистичких, збрканих и збрчканих стихова Радована Ившића који потсећају на немуште песме предратног београдскогпесника Момчила Настасијевића. то' је, ваљда, примењивање „на година

ног (!) искуства“, шта лит!

пишући у истом броју „Кругова“ о књизи „Велика деца“, Слободан Новак се, оправдано, противи тиради „о великој нади наше књижевности“, заборављајући да је напред и сам написао конвенционалну и баналну фразу: „Он је (Исаковић) пробио лед који већ годинама окива живот наше лите-' ратуре“, друга реченица: „Није га про био ни први ни потпуно“. Трећа: пробио „на најчвршћем мјесту“, „довољно широко“. Етотигасад! Ко све код нас није „први“, „један од првих“, „међу првима“, и ко све није утирао_ стазе, пребијао лед, крчио путеве!“

КОМЕНТАТОР