Književne novine

ВОСТРУКИ јубилеј слави о„ве године др Антун Ба"рац: – штездесетогодишњица је рођења и четрдесетогодишњица плодног рада овог нашег истакнутог књижевног хисторичара, критичара и родољуба. Један дуг пут испуњен радом и савјесним извршавањем мнотобројних дужности и обавеза. А на почетку, као да стоје два сва-

ком видљива камена међаша. 1894, Камењак код Цриквенице. Година и мјесто Барчевог рођења. 1914, млади Барац у редовима антиаустријске о-

младине.

Оно што се цитира обично у биотрафијама, звучи конвенционално, амзеопходно је и не да се заобићи, тиче се и овај пут неких значајнијих података о раду и животу. Гимназије у Сушаку, студиј славистике у Загребу, Черинин "Вихор“, дисертација шуна одушевљења за дјело Владимира Назора, а онда наставнички рад, студије о нашим писцима, па 1934 мјесто вапреднога, 1988 редовитог професора књижевности на загребачком свеучилишту. Проучавање' књижевног наслеђа у нас, остало је све до данас битном ознаком Барчевог дјеловања.

Читав низ ранијих наших писаца постају Барчевим додиром актуелизирани, ближи стварности, оживљени из неког новог, неочекиваног аспекта. "Барац открива њихове склоности, успјела и неуспјела настојања, освијетљава вријеме, околину, указује на препреке, не заборавља на давне, временом демантиране илузије. Јасан му је и романтизам Илираца, и мрачно Куеново раздобље. и Матошев полет, и занос једног Харамбашића, и борбено краваштво Кумичићево.

И трагику осјећа малог, хрватског, човјека, кога за туђе интересе облаче у туђинску униформу. И за илузије зна добро оне најстарије, и оне сасвим свјеже дојучера" шње: „Ашја езђ рго пођј“. „ЕИг ел · еттаеез, тасћи вез ипа ггозвез Оезђетејећ!“ Скрупулозан према писцу и пре мас-дјену; респектирајући даровитости ме клонећи се да укаже на слабости, Барац је имао и фини, сигуран укус и јасну претставу о улози књижевника и књижевности. Он је знао и како је тешко савладати занат, и кад једно дјело постаје

умјетнином, и кад је под невином фирмом умјетности лоша фактура, видљив дилетантизам и _ амбиција

претенционизна и неприкривена. Осјећао је да се на вријеме ваља

зауставити, умјети у прави час за-

шутјети, а не примити то као зао.

удес, одрицање и изпају даровитости и свог позива. ("Слобода шутње“). Знао је да писац од своје прошлости не може трајно уништити, па тако ни од себе издвојити и проградити ("Чежња за даљинама“). У књижевности је видио умјетност о прије свега ("Путови хрватске књижевности“), У писцу стваралачку личност, а по оном што саопћава и слику стварности и узбуну на грубост и сиромаштво околине. ;

Једноставан у разлагању, Јасан и непосредан, Барац не воли јефтине ефекте, не мари за прецизностне; не занима га празна краснорјечивост, без мисли и проблема.

Обрађујући поједине наше писце, он тражи окоснипу у њиховом ле ловању, уочава са подједнаком непристрасношћу и недостатке и врлине, па суд. свој, редовито прецизан и образложен, даје без журбе и претјеране _ кићености. Мажуранић је за њега велики по својој. мудро“ сти, животној филозофији, активистичком и ведром односу према стварима. "Смрт Смаила аге“ му је дјело класичне једноставности, а резистентно према свим промјенама несталног и хировитог укуса.

Код Прерадовића вили бол као неумитног и снажног покретача, код Матоша цијени осјећај енергије И оптимизма у једном добу пуном кушње, кризе и сттомпутица. ИМ Назор и Мажуранић, и Видрић израз су му здравља, ведрине, виталности, њи“ хов оптимизам дио нечет блиског и заједничког. .

Са · неприкривеном _ симпатијом приступа писцима малим по својим остварењима „а великим по ЉУд“ ском подвигу и једној упорности несебичној и досљедној. То је величина малених прегалаца, војника Н каплара књижевности, без којих би и они велики били осамљени гене-

рали. А тако малени, и пажње вриЈедни, били су Барцу подједнако и Вебер Ткалчевић, и-· Хорват Киш, и рдмантични занесењак Харамбашић. (

Са хвале вриједном. топлином, писао је о умјетности и удесу Ви-

дрићеву. Овај значајан умјетник, потпуни човјек и "краљ живота, овај необични, задоцњели Хелен,

лијеп попут Нарциса и даровит као ријетко који од његових вршњака, добно је од Барца досад најисцрпније, најобразложеније признање. Од пјесме до пјесме, од стиха до стиха, од једне слике до друге, Баран је рашчлањавао римбандовски мален Видрићев опус. Своје дивљење за несвакидашњу Видрићеву умјетност, мотивирао је са ријетком акрибијом и стрпљивошћу.

Кол Видрића занимало је Барца готово све. И ријетка Видрићева даровитост, и несређен Видрићев живот, и тешка Видрићева болест и једноставна љепота Видрићева дјела. Анализирао је Видрићеве пјесме, испитивао Видрићев стил, заустављао се пред Видрићевим сликама, проговорио о Видрићевој метрици. Цијенио је Видрићеву дискретност, преобиље снаге и животне радости, сугестивне и дирљиве Видрићеве слике. Испод оклопа праскаве, младеначке радости наслутио је Видрићеву бол, ломове и лудило. Весели сибарит, винољубац и сладострасник као да је по Барцу предосјећао свој невесели опроштај са животом. Пишући о нашим писцима није Барац никада губио из вида ни основне токове европске књижевности. Зато он и указује на везе, утјецаје и сродства. Он зна што Матош дугује Паризу, Кумичић З30-

ли, а не заборавља да напомене

Шеноину скепсу према духу који је долазио из Њемачке.

Као проматрач Барац је волио 0бично да прођу године од смрти једног писца, па да вријеме, учинивши дистанцу, између умрлог.и ових живих, дозволи проматрачу да без страсти, журбе'и непристрасности, ове још једном претресе, размо-, три, процјени. Више је писао о мртвим, него о живим, додирујући рађе опусе већ заокружене, и кристализиране. Писао. је о Назору, Видрићу, Мажуранићу, Шенои, Матошу, Војно-

вићу, Ђалском и многим другим. Поредио је удес Хелдерлина и Лерана са удесом Видрићевим, једну занимљиву пјесму Кардучијеву и де Ви-

ИВАН МЕШТРОВИЋ:;

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ-Х ЧЕТВРТАК 22 СЕПТЕМБАР 1058 ,

( . ) ,

| Двоструки јуби

њијеву са сличном по духу пјесмом Крањчевићевом, Зауставио се на хрватској новели до смрти Шеномне, подвргао критици импресионистички начин критизирања,. Настојао је да писца публици приближи, а публику одгоји на књигама од умјетности. Поклањао је пажњу младим, И као професор и као уредник добро познате "Младости“. Његова предусретљивост, такт и пажња остаће код нас пословична.

„И ето тако је било: Кроз винковачки Крњаш, гдје стоје родне куће Јосипа и Ивана Козарца и тече муљевити Босут, ишао сам и добио дописницу, коју ми је предао доброћудни шокачки поштар, јављао је да ће у средњошколском листу „Младост“ бити штампана „Скепса“, моја прва пјесма. Уз очинску и срдачну опомену и савјет, да радим, — да радим, — на дописници је био и потпис: Антун Барац“. тако пише Владо Ковачић.

Један други писац чије име дискрешије ради не спомињем исприповиједао ми је нешто друго. Још као млад. почетник донио је Барцу збирку новела. Све је уредио да буде тискана. Барац пажљиво све прочитао, одвагао и са пуно љубазне, хињене пажње примјетио: „Најбоље је да ви још причекате. Новеле су доиста добре, али ви ћете написати још много боље“. И ова се Барчева претпоставка испунила.

Као свеучилишни професор, а пишем ово као један од некадашњих Барче-

| ПРИ

леј

|__ШЕЗДЕСЕТ ГОДИНА ЖИВОТА И ЧЕТРДЕСЕТ ГОДИНА КЊИЖЕВНОГ РАДА Др АНТУНА БАРЦА |

вих ђака, Еарац је посједовао хишцу необичну сугестију са којим би рам» ружао обично и оне ријетке, вјечно неповјерљиве и скептичне, Својом умјереношћу, објективношћу, пажљивошњу и,деликатним, ненаметљивим тоном, па онда приступачношћу свакој паметној аргументацији, потстицањем дискусије и самосталног мишљења, Барац је одгојио многе генерације наших

есора књижевности, учећи их и-

ницијативи, добром укусу и неповјерљивости према шаблонима. Демократских "схватања, далек шовинистима, клерикалцима и назадњацима уопће, Барац је на нашем свеучилишту био више од обичног предавача и професора. Био је драг и ненаметљиви пријатељ, Бранећи слободну, неусиљену и искрену измјену мишљења, потстичући на размишљање, критичност и трезвено просуђивање застарјелих, романтичарских крилатица, Барац није ни могао, ни хтио подупирати систем тлачења и неслободе. 1942 затворен је у логор Стара Градишка.

Активан по Ослобођењу и као професор свеучилишта, па даље као академик, декан, ректор, претеједник. Славенског института итд. итд. Барац је налазио довољно времена и за наше ситне, понекад каприциозне (студентске) молбе, жеље и приговоре.

АЗИКЊИГА |

> >

АНТУН БАРАЦ

Остављајући _ Свеучилиште чували смо и даље Барчева скрипта, биљешке са семинара, дуге странице исписане У току кратких осам семестара. Сјећали смо се примједби, памтили анегдоте, трагали у ајећању за карактеристичним напоменама. А чекали увијек са подједнаком стрпљивошћу на Барчеву хисторију наше књижевности,

Пишући о Бабићевој. умјетности код Хрвата, Барац је подвукао: „Да ли је био у свему деликатан у одношају према савременицима, да ли су њетови судови у свему праведни и подаци исцрпљиви и точни, није толико важно, колико је важна чињеница, да је он кренуо исправним путем, и што је пошао њиме одлучно и сигурно. Сличан покушај повијести хрватске књижевности вјеројатно би узбудио много веће комешање. Али ће га једном требати извришити искрено и до краја“ И ми би то данас и у овој згоди подвукли,

САША ВЕРЕШ

Бено Жупанчич; »Ветар и цесте«

РУГА збирка новела Бена

Жупанчича потврђује књи-

жевни и уметнички успон

и развој писца, чије су се

могућности могле сагледати у његовој првој збирци новела Четири што ћуте и друге – приче (1951). Пред нама не стоји више но. вајлија из послератне младе литерарне генерације, него зрео писац, И то писац, чији уметнички развојни пут није ни издалека закључен и који може да постигне нове успехе и домете, Судбине Жупанчичевих јунака нису трагичне, него олпоре; Жупанчичеви јунаци пате у животу због илузија, оних ситмих, малих илузија које најчешће животу не зштете, али кад су доведене до критичне мере, могу да униште човека. Занимљива је чињеница да писац воли да описује такве личности које су у душманским околностима биле чврсте и непоколебљиве, а које почињу да доживљавају горке часове разочара-

РУЂЕР БОШКОВИЋ

ња и немоћи, кад су око њих и изнад њих завладале свакидашње прилике у којима се тешко сналазе, У том погледу изузетак је прва прича, а остале су пример за горњу констатацију. Још нешто, карактеристично за пишчево приповедање: некад више, некад мање брижна анализа духовног живота јунака, односно личности о којој нам прича. Приповетка се скоро редовно згушњава у пишчево разматрање, па и моралисање о односима и реакцијама јунака и спољнег света унутар одређеног догађаја. То најмање важи, као што смо рекли, за прву новелу, а остале четири су пример приповедања у коме је епска страна скоро само још техничко средство, а никако онај циљ који би широким описима показао или открио неку животну судбину. Писца у тим новелама не интересује колико и шта се догодило, него, како известан догађај утиче на живот јунака или личности. Мислим да смо се тиме приближили карактеристици Жупанчичевих новела. Оваквих, какве су ове нема много у нашој савременој новелистици. Слух за оно „како“, писац је лепо показао у својим новелама, најмање У првој, која заправо не спада потпуно У ову збирку и некако је изван духовног и моралног света који је карактеристичан за остале четири новеле,

Прва новела, „Мдила с коњима“ заправо је жанр слика о војнику Јупи Бајраму и пастирици Босиљки, међу којима се успут развијају нежна осећања. Лепи су описи Јупине љубави према коњима који ову новелу прате као значајан контрапункт основној радњи. Занимљиво је да је исти мотив војника и његове љубави према коњима, пуне разумевања и осећајности, обрадио пре рата Брнчич у изврсној новели „Моји коњи“. У историји Јупине и Босиљкине љубави која се једва разбудила, а коју околности гасе „има носталгије која не крају новеле добија посве одређено опоро сазнање такав ти је живот, прихватимо га таквог какав је да себи уштедимо разочарања. Жупанчицч каже, док коментарише Босиљкину љубав: „Размишљаће о том и на крају ће утврдити да је то нешто чему се не можеш одупрети, што не можеш савладати“. Трагична и мање конвенционална од прве је историја о војнику Хугу у новели „Пешак на моу“. Може се рећи да је Хуго типична жртва околности и односа које

_нико није намерно створио да би

њега саломили, Те околности и односи настали су из површности, какве често има исувише у животу. Зато је љубав са Хеленом само могућност да се Хуго спасе у интимном смислу, али не и да нађе своје место у животу и међу људима. Неповерење војника Хуга је снажније и силовитије од љубави „па га на крају баца у трагичну смрт. Новела „Стражарска“ претставља двојну историју. Кроз медиј усамљеног стражара пратимо историју двоје младих људи који су се пред очима

како се догађа и.

стражара заљубили, доживели љубав и брак и рођење првог детета. Та љубав дозива стражару у сећање његов поломљени и унесрећени живот, „Ко зна, понекад је помислио, да није и та слика коју гледам ту доле само лажр“ А кад једном приликом и у тој срећи открије рђаву страну и лаж, њему је ипак жао, јер мисли да је његово откриће У моралном погледу било нелепо. Али до сазнања да вероватно друкчије не може бити он се докопао. А то сазнање му је било потребно зато да себи врати мир и да се на крају ослободи детињастих, глупих и наиввих сања. У новели „Сахрана Карлинца“, жена у несрећном случају пострадалог официра, прича историју сахране свог мужа, прича о својој борби са мужевљевом матером око црквене, односно цивилне сахране. Карлинца победи конзервативну мајку. Али та борба се одвија на ивици њеног живота који после ове смрти постаје проблематичан за њу.

Проблематичан до те мере да скоро песимистички и изгубљено одлази У непознати и усамљенички живот. На инвенцију писца у овој новели указује и уплетена историја о куриру и његовом гробу, Новела „Забава“ прича о судбини партизанског инвалида који је додуше материјално 0безбеђен, али га гризе осећање мање вредности. У тој новели аутор се дотакао проблема који има веома јако наглашену моралну ноту. Забава је скоро симбол нечега што је партизану инвалиду недокучиво, јер за њ је живот, због осећања мање вредности, постао туробан, мада крај новеле указује на могућност да инвалид партизан савлада у себи горчину и осећање мање вредности, Чини ми се спорна у овој новели поновна појава Карлинце из пређашње новеле. Не знам зашто је аутор тако поступио. Можда зато да покаже даљу судбину Карлинце, Ако је тако, онда јој несумњиво епизодна улога у новели „Забава“ никако, не пристаје, А. ако је хтео да комбинује обе новеле у неку већу, мада раздвојену целину, онда ми се чини да није успео, јер међу њима постоји једино спољна, а нипошто Унутрашња и фабулативна блискост. Ипак то, као и још неколико ситних омашака у обликовању духовног жи» вота јунака не нагрђује битно новеле Бена Жуланчича, писане лепим и јасним стилом, у приповедању које несметано тече. Својим новелама аутор је издвојио из нашег живота пет судбина, чија литерарна физниономија не може да буде неинтересантна. Она то и није. Извесна ту“ робност развила се додуше по Жупанчичевим новелама, али она ми се „чини оправдана, кад је писац одабрао за обликовање такве судбине и такве околности у којима многа личност или јунак мора да клоне и да, доживи тешке пометње, па да узмогне поново да почне пун живот. Жупанчичеве новеле „Ветар и цеста“ несумњиво су позитиван допринос нашој савременој новелистици,.

БОЈАН ШТИХ

м