Književne novine

|

SIVI STUDĆI._—

ili o konfekciskom odevanju rečenice

Nikako nemam nameru da tražim ili uzmem reč u razgovoru o nedostatku sadržaja, merila i kritičara u našoj književnoj kritici, koji je, zahvaljujući Mladenu Oljači | Predragu Palavestri, po bogzna koji put potstaknut na stranicama „Književnih novina”, jer me obuzima trema, donekle zbog obima i značaja teme, a više zbog tako brzo postignutog stađijuma „terminološkog nesporazuma” u koji je diskusija zapala. Iako će i u ovom napisu uglavnom biti reči o kritici sa znakom navoda i bez njega, ipak njegova tema nije deo polja na kome se taj razgovor vodi, već se

odvaja od njega svojom uskošću.

Trebalo je najpre da ona obuhvati različite vidove {ormalnih mana movinskih književnih napisa, prikaza i tekstova koji se mogu nazvat: kritikom, ali sam došao do zaključ~

· ka đa treba, pre svega, đići glas

ma, po mom mišljenju, najveću njibovu &labost te vrste: jednoličnost mila i kompozicije, suvu šuštavost Nomile zbijenih fraza, otsustvo duha, zamomu i uspavljivu čamu koja je jedini gospodar i jedino ime pu-

pejsaža smmnogobrojnih stubaca „Kritike”, pa čak i malobrojnih. stubaca Kritike. Ostavljam ma stranu Što Se autori prvih nikako ne mogu dovoljno naučiti pismenosti, jer je krupnija nesreća što se autori drugih njome zadoeoljavaju smatrajući đa je ona jedini formalni uslov koji im postavlije čitalac, i zajedničko · otsustvo svakog razmišljanja o stiskim i kompoziciskim efektima koji im stoje na raspolaganju, efektima koji treba, uz minimalnu zanimljivost i aktuelnost sadržaja, đa drze čitaočevu pažnju do poslednje tačke. (Zanimljivo je đa se ovakva slabost ne može „pripisati našoj starijoj Kritici i esejistici. Setimo

· se ogleđa Marka Cara „Oko pisaćeg

stola”. Što njegovo pisanje i pisanje njegovih savremenika, poglavito francuskih đaka, ne služi kao primer kriva su jednostrana tumatenja kritike njihovog formalizma.)

KROJ

Pomenuo sam jednoličnost kompozicije. Možda se tako ne može n; reći, jer utisak jednoličnost. odaje upravo njeno nepostojanje. Iz prezrenja kompoziciskog kalupa: uvod, razrada, zaključak, rođilo se i prezrenje svakog ređa. Izlaganje teče onako kako člankopiscu ,,dođe”; često on nema vremena ni da određi i ograđi svoju temu, a već reči slećd na hartiju, bez reda jedna preko druge, s mukom se slažu od tačke do „tačke, beže, škripe, i uglavnom beže, ispred pameti, ispred smisla. Takav je, da dam jeđan, rečit primer, napis Slavka Leovca „Protiv komođiteta“ o čijem sadržaju, posle đrugog nasilnog čitanja, ne bih mogao nešto više da kažem nego što se to vid: iz naslova: autor uočava i grd: komođitet .,suprotan stvaralaštvu” O kakvoj vrsti komoditeta je reč i o kakvom stvaralaštvu ne zna se i pored citata iz Marka Aurelija i pDvakvih rečenica: „Bez ideja koje razđiru okorele možđane opne, bez Dsećanja i strasti koje razjedaju maske na licu; bez qestova Koj! cazgrću stare plaštove trađicije Dštaće nemoćan ovaj intelektualac, bezglasan i tmurno običan, ili spreman da izvode sve što mu dozvoljava njegov ,komođitet. A on najviše da ide do ovog stava: igtati igru koju ma ko igra, jer je dosadna i cinički otuđena", Uzimam semo primere koji su mi pri ruci, zato oni možda nisu najkarakterističniji, ali mislim da i oni dovoljno govore. ! u članku Pavla Zorića o najnovijoj knjizi Eriha Koša, pored nesadržajnosti (nemam +renutmo mesta da ovo tvrđenje dđokumentujem), uočljiva je i konfuznost kompozicije koja iđe do neučtive nemarnosti: čitalac je prinuđen da u dve susedne rečenice dvaput saznaje da „rat služi kao dekor za dramu...” jer je autora mrzelo da pročita svoj tekst pošto: gh je na9isao. !

MANIR

Stil kojim se služe novinski rc- i

cenzenti i članKopisci odavno je švima dozlogrđio. Retko se dešava da je on jasan i jednostavan, jer tada izlaganje, oskudno mislima koje neće biti banalne i suve, izgleda ovako: „Danas, naše društvo je vrlo složeno.” (Vladimir Popović u članku o časopisima.). Verbalizam,

„popularno sredstvo za izvlačenje iz

idejne impotentinosti, često se objašnjava koncepcijom nekakvog „namernog lutanja kroz maglu” tobožnjeg avangardnog eksperimen tisanja, a to se i pored sve dobronamernosti može nazvati samo javnim propagiranjem veštine mask:ranja i vučenja za nos. Žarko Đurović je otišao tako daleko da je

| svoje postupke i svoj „stil kritike”

pokušao da uobliči u nekakav sistem, pa je, zloupotrebljavajući

i

staru istinu đa „kritičari moraju donekle da buđu pesnic;", uputio jedan vapaj za novom kritikom koja neće dozvoliti „da poezija ostaje po strani(!) kao svako nesrećno pastorče!” i koja će moći da se snađe u „opsesionom polju raznovrsnih pootskih novina i iznenađenja" i da prodre „u stanovite punktove lirskih vidokruga”. Verovatno nameravajuć; da d& obrazac takve kritike poezije, Đurović Je napisao članak o pesmama Florike Štefan pod naslovom problematičnog smisla „Život sagleđan iznutra”: „Ako je životu đato da rastura, poeziji je đato da tonskom slikom poveže više spratova u našem unutarnjem biću, Pesnik je posrednik između ova dva fenomena i na njemu ostaje da naslagu l;rske mase što više sublimiše, da je podveđe pod ekstazne činove maštovnog sveta. Evo, jedna pesnikinja, umočena celim bićem u osobenost životnog građiva”... itd. itd. Koliko se ovakav način „osveža= vanja” jezika široko koristi i kod kritičara priznatih i neospornih, po kazuje često i rečenica Petra Džadžića. I njegova metafora ima običaj da bude nejasna i dvosmislena. Nažalost, imam pred sobom samo njegov prikaz Koševog roma– na, ali i u njemu već druga rečenica traži zastajanje: „U ovom slučaju, to znači literature isključivo ispirisane mrakom ljudske prirode, čitavim obimom utopljene u taj mrak, i čitavim jezgrom istisnute iz njega”. Džađžić je želćo da definiše „crnu literaturu”, koju je, po njegovom mišljenju, Koš lansirao, ali uprkos dobre namere, taj termin ostaje neođređen, a metafora sa „jezgrom” fantast;čna.

O DUHU DVE REČI Duhovito napisan tekst

naravno, o neozbiljnosti, već o ela- |

stičnosti, iskričavosti, o sigurnom i brzom rukovanju rečenicom, o njenom odevanju sa ukusom i bez kiča. U mater:ji koju razmatramo pojava ' đuha vezana je za jedan parađoks: on skoro jeđino izbija iz bezopasnih hajki na javno žigosanu antiliteraturu, ili bar na siqurno bezvrednu literaturu, jer je tađa člankopisac oslobođen značajnog dela konvencija koje mu sposobnost i esnaf nameću, ili jednc-

WO Na Š

| Miroslav S. MAĐER

BIVŠI SANJAR 5 prtijagom đuge duše sanja.

samo male riječi,

tek ludo trpih mlade strave kaži

DRUGI

kad ih se navolim znam:/Poluđit ću.

| | | | | | i | | |

kad ih se zasitim znam: Umrijet ću. ONI ,

Oni se rađo rađaju za isto doživotno bi trgovali

Oni se namještaju na korisno sunce

nikada ne bi uzaluđ pjevali

Oni su đobri svom dobrom živoiu

dovoljno đa bi ga imali

Oni su bolji od mrtvaca i razumniji od snova

za koje nikad ne bi umrli. Oni su čvrsti.i solidni

pa zašto ne bi sasvim lijepo živjeli

i

U

Zm>

| najpri- · mamljiviji je za čitaoca. Nije reč,.

Volio sam nestajati najviše od drugih strasti ali u pličinama života duboke su bile

Dugujem pažljivoj prisutnosti. jave sav plač mašte u protekle vođe

da snovima osnujem više slobođe.

Zato me nema točno na tom peronu puteni mirisi ljeta guše sve laži svejedno neću moći sanjati u istom tomu:

hođaču kao korak sam na straži u noći kađ se više nikom ne isplati doći u pomoć bilju koje umire.

Ulicama viću uviru niču obalama skiču ·' traže zvijezđe sunce okreću kreču šire priču stižu vrište plaču lažu poštuju kliču

Putem se kriju smiju veru po svakom drveću šeću putuju posluju nameču i susreću poznaju ljubav nebo i zemlju san i sreću trguju i ratuju umuju sanjaju vjeruju proljeću žive u palačama cvijeću i smeću

Sstavno oslobođen straha da će b:ti progonjen. Tako su s puho ironije, pa i prave oštrine, „posečeni” omani Mirjane Kodžić, Anđelka Vuletića, Veronike Aleksandrov, i mno gi drugi. · Sa

ZAKLJUČAK, POMALO POZAJMLJEN

_ I tako, lošeg kroja, s mnogo lažnog stila i manira, bez ukusa, guraju se po stupcima „rečenice, konfekciski jednolične, jeftine i cir~

kuzanske.., Ono što je mnogo, mnogo je, pa i suviše — rekao je bog ciganskom caru Penqgi,

mu je ovaj dodijao. A ko će to reći ljudima koji pune stupce književnih listova i rubrika? Ko će postaviti pitanje: ko može (ili ko ne može) da ocenjuje i tumači Književna dela, slično pitanju koje je Bandić postavio pred najezdu romanopisaca.? Ivan ČOLOVIĆ

DANILO BOŠKOVIĆ: CRTEŽ

w

Velimir LUKIĆ

OGANJ 1 LIK

Zakasnio sam na peron brzog vremena

O sjaju što gasneš s rikom jelenova.

Otvoren taj suton u rani treperi Cas kađa mišljah na čamu daleku

U put rasutu, ko uštap svetlu.

I arije kroz sumrak u klupko svenute Kađ neporočni bdiju viđom, sluhom sene.

Zaćutimo, i slušaj sve te zvuku slične

Istorije ljubavnika što lelujahu neshvačenmo,

Ponekad se u nama ovako otvara Glasa dostojan u kostima mir. T kakvim bi slovom napisati se moglo

Nešto kraj usne i oblaka što se izvi.,

i;

ZATON, ILI NEDOSANJANO DOBA

Na rubu gde ljubavna tuga potopljenjh traje Ko vreme žuđdjeno il đođir te ruke Pusti me da zastenem. Ja te ne poznajem

Al hođ tvoj treperim, O čekane muke.

I ruža će se otvoriti nagla

Njom bića su nam obvijena. Tama To cvetanje u ledu gđe je magla Zabeležila usne. Kako se slama

U nepojamnim odblescima voda

Ta silueta što dolazi pomna

Nekad naslutih. Al suđbina hoda

U vetru zamre, Čula su nam lomna.

No i u tome ne saznasmo žudđ ~.

Dok cvet se u moru raspinjao smrznut Zima ko ljubav opisa mi blud

A trag taj u srcu svinut beše put,

TELO PRAZNINU,

Nikađa nije rečeno u meni o nečem Što između sumraka traje,

Ko sneg, magla il sama večnost Tamo gde su odnesen; jutarnji obrisi.

· Tako ustrajavam nad pređelom

Evo i čelo ko vlat ili đim prolazi. TI šta da zadržimo kao trag za uspomenu

To modro meso naše u svitanju.

Nekada smo govorili o zaboravu cveta y Pa spomenimo sad ime ono što ko rakija

Stoji nam negde na putevima leta. | O more vraća mi svoje nežnosti i senke daljne.

Vazduh ko da otvori se od naših čula Al ostaje opet dah onaj kome ne možemo

l Da sklad neki damo. Jer kao ptica tek sletela Dođirnuo me je nepojaman spojem smrti i trajanja.

SOBA ala aan aiedy Ve KLUNI Oea arapi uze va Od raniiNšiĆ 23. art WB Aai eee e base Yale ae aaa a Sta ai aaa eee ea ala CC aaa pain a IL aa any ID a ani gadan, Apr ya gala

· podmetnuo nogu Samo to verujte

a imao je tvrđu glavu

Nesrećan slučaj

| ek se borim za vrline i pravdu

e jednom u životu bio sam gađ to jest kako da se ORO

Samo sam dobrom drugu |

kađ je nedrugarski porastao za nokat

- :A On je srećom poleteo glavačke

imao je neobično tvrdu glavu . i nasmešio mi se u padu

kao da, je sve šala

On se i sađa smeši ispod zavoja

a ja se borim za vrline i pravđu jer to je samo po sebi plemenito Ljuđi ništa ne primećuju

njima su zabavne i vrline i mane i ja patim od kompleksa malograđanske

” „pa se stalno osvrćem

bolećivosti

i uveravam sebe đa je to zaista bila šala

jer đrug je imao tvrđu glavu drug je imao neobično tvrđu glavu

VERUJTE

Reč o

Biće đa je Palavestra izabrao pogrešnu potporu svojim iđejama kada je za poentu apoteoze jedne idealne, hrabre, beskompromisne, viđovite, principijelne, određujuće, britke i sasvim apstraktne linije naše kritike, citirao jedan humorni stavak zagrebačkog kritika Stanislava Šimića. Ovaj poslednji, pisac

primerne inteligencije i često veoma duhovit, poznat kao ljubitelj parađdoksa i sjajnih preterivanja, najstariji među mlađim gnevnim ljudima Evrope ali kraj toga neumoran i često beskompromisan tvrdi naime kroz Palavestrina usta kako „kritici (tj. kritičari) imaju pametnijega posla nego đa budu vratari da piscima otvaraju vrata, na koja ulaze u javnost, i da im se pri tom klanjaju; namjesto đa peglaju portirsku uniformu i vježbaju se kako se naklanja, oni uglavljuju kritikom smisao Književnih djela, koliko toga. smisla ima, pa je Kkritika spomenik tomu smislu... Jezik kritike nije trač ređuše i kuharice, ni referentskiizvještaj. Kritika nije pozdravni govor na banketu u po-

„Cast svečara. Kritik nije trgovački

pomoćnik koji govori samo superlative. Kritik nije procjenitelj robe u komisionoj prođavaonici koji procjenjuje robu prema tomu đa li je mušterije kupuju više, manje ili nikako”. t

uvo zaista objašnjava nesporazum,

ali ne onako kako to misli Palavestra. Ovaj skup ugostiteljskih asocijacija na temu zađataka „naše savremene kritike, i kraj svih humornih obeležja i urođene veselosti, pokazuje tragičnu zabludu ne samo ovog teoretika, kome se nešto može odbiti i na šalu, i koja se, zabluda, sastoji u jednom preteranom strahu da se kritika, u svom zamišljenom, pompeznom i svečanom izdanju ne izgubi: u konkretnom, uvek budnom, hitrom, pretskazujućem obliku „novinskih efemerida. Tako je persiflirana najopipljivija i najneophodnija uloga kritičara, koja se, ako je ovaj au-

'tentičan, viđovit, pronicljiv, nepot-

kupljiv, i sastoji u otvaranju vrata Kknjigama koje to zaslužuju, kako će se tom prilikom on sam ponašati, zavisi od njegovog ličnog stava

i etičkih kvaliteta. Izgleda pomalo

sumnjivo da će kritičar učiniti neŠto na unapređenju svog moralnog lika ako ispeglane portirske uniforme i savitljivost svog kostura sačuva za dela već utvrđene. vredđnosti. Beograđski mlađi kKritičar Svoj prvenstveni cilj vidi u esejističkim manipulacijama na temu Džems Džojs, Malarme ili Ivo Andrić, a to je praktični rezultat ove zablude i siguran znak „njegovog konformizma. ,

Ako pospan i mrzovoljan, propusti prvi i često toliko ođređujući glas nekog pisca, ako u taj rani čas ne pronađe svoju iskrenu, jednostavnu formulu, ako dakle, dopusti đa jedna knjiga prođe pored njegovog sna, kritičar će, razumljivo, moći da joj vid: samo leđa, a to je, priznaćete, dosta sraman ugao za jednog arbitra. Pa ipak, knjige moje i mojih prijatelja ostavljene su sebi samima i sasvim iz nera– zumljivih razloga ostvaren je onaj mali đeo puta koje su one sopstvenim sredstvima prevalile do čitaoca. Ja lično, sasvim lepo mogao bih da živim bez kritičara a najbolji dokaz tome je činjenica da još uvek egzistiram. Lišen tako te predrasuđe i u nemogućnosti da čekam hoće li mi ili neće neki veliki ili mali šimić otvoriti vrata, u stanju sam da o svojim “đosađašnjim komentatorima govorim bez gorčine i sa veselošću koju najveći broj njih i zaslužuje. Dva moja prva romana dočekao je impozantan broj pogrda, pohvala, imputacija, psovki, d;skvalifikacija, blagonaklonosti, superlativa, nipodaštavanja i ko zna kakvih

sve stilskih figura. Konstatujem da -

je moj sveukupni prikazivaš mlad čovek, jer ni u jednom slučaju ne prelazi triđesetu godinu starosti. To je svakako znak potpunog neinte-

Mile STANKOVIČ

kritici

resovanja starijeg Kritičara za po

sao mlađog pisca i ova otsutnost uvaženih imena iz sveta naše mla-

|

de literature pokazuje, koliko jednu ~

tragičnu, sklerotičnu obojenost nji-

hovih interesovanja, toliko i jednu

, |

'lagodnu činjenicu đa ovaj razgovor vođim isključivo sa svojim vršnja- ·

kom. Ovo, međutim, ne rešava naš ili moj problem. Koliko mi je pos znato, Kuću lopova prika=

zao je samo jedam pisac koji seo – bično smatra Kritičarem (Bandić), ·

ostala imena bila su gosti U Ovoj

nesigurnoj oblasti, Jedan pesnik, · jedan promašeni romansijer, neko- ·

liko likviđatora i anonimusa, imali su da obave ovaj „posao. smrtni

vačke kvalitete. Od Ivana Ivanjija

do Zvezđana Jovića i od Vaska Iva=. novića do Pavla Zorića, traje za zlonamernosti, ~. neobavešte~ .

mene taj hibrid podmetanja, slepila, nosti, psovanja i pogrešnih interpretacija.~ Prepušten, dakle, takvom jednom divnom skupu, ja

i nisam u prilic: đa govorim o svo- ~

jim Kkritičarima jer se ne može govoriti o nećemu što ne postoji.

Istini za volju, ja se, rađeći na svo- ~

Svi” bili su bolje sreće uto~- . liko što se ovaj šaroliki skup razli- čitih profesija sveo na samo neko- ~. liko imena i što je samo jedan među njima pokazao svojć pso-

jim prvim knjigama koje su za me-v| ne bile pre svega jedno ispit:vanje U

nekim stabilnijim i dubljim anali

zama, u koliko sam bio svestan · Književnih prilika koje su lenjost duha ispoljavale često kao jednu od svojih evidentnih osobina. Na dohvat ruke, međutim, leži knjiga mog predgovormika u ovoj disku-

siji, koja je mnogo manje artistička, koja rešava jedno moralno pitanje mladog „čoveka i

koja ne zahteva neki preterani čitalački napor a ipak je prećutkivana na način koji mi se čini sramnim. Koliko sam obavešten, Molitvu prikazao samo jedan veliki dnevni list, a prećutali su qa · rađio i čitav niz „Književnih revija, pred tim romanom ćute upravo ohi

naši glasni mlađi teoretičari i este- '

tičari književnosti koji tako često

materije, nisam ni smeo da nađam.« | | J

za moju braću je-

)

| | i |

u svojim uopštenim istupima brigu ~

brinu za našu mlađu literaturu i njen napre4ak..Oni će, razvivši mo= guće svoju oskudnu pismenost, imati prilike da o knjigama danas toliko aktuelnim, kažu svoju naknadmu, blistavu, impozantnu reč, njihova će merila ući u školske udž

benike i istorije Kknjiževnosti, oni ~

će izbeći: rizik da za neko delo, tađa

već zaboravljeno a koje se danas

čini presudnim, iskažu neku pohvalu koja bi ih kompromitovala, ali oni nikada neće uspeti da pronađu opravđanje za svoja današnja ćutanja. Tako se dešava da vrhunski savet naše kritike okupljen u žiriju jednog neđeljnog lista, pokazuje svoju aktivnost gotovo isključivo podizanjem ili spuštanjem palca nad nekom knjigom a jedna svečana beseđa zamenjuje kolike samo nenapisane analize, ocene i interpre“ tacije. Možđa bi bilo dobro đa U ovoj opštoj praksi naarađivanja kao ocenjivanja, ustanovimo jednu godišnju nagrađu za „najtačnije, najhrabrije, najviđovitije napisanu kritiku; tu bi bar izbor bio manji a žiri bi znatno lakše izvršio svoj posao.

Bora ĆOSIĆ

.KNIIŽEVNE NOVINB