Književne novine

E3BEBHNRBG SRHBHNMHHPRRANRRP3a3HBNBESERB

#83%

viš

vjl ig

. Knjiga tuge i ljubavi Isidora Sekulić: „Kronika palanačkog groblja“, prvi ı drugi

deo, Srpska književna zadruga, 1958 Ideja za ovu Moejigu Koju smošfunkciju jer pretstavijaju više ili

· Sad dobiki u njenom punom sastavu, Živela je u piscu od najrani~

- jih dana, od onih šetnji po zemun-

skom groblju za vreme kojih senabor u muagistratu, Danilo Sekulić, govorio svojoj četrnaesbo~

· godišnjoj kćeri dđa se vredmosti Ži~

\ota upoznaju u trenucima kada je očigledna njegova prolaznost, Govorio joi je pritom, o naznovrsnim, često dijametralno suprotaim fiosofskimi disciplinama o je se sve zaustavljaju pred snagom reči i dela jednog „običnog palanackog groblja i sudbinama

- loje se u njemu okončavaju, Još

tada, u zamašnu svesku gde je unosila ideje i planove (i koju je spaliha nekolko meseci pred smit kao „porazno svedočanstvo o neizvršenim zadacima“), ušle su i beleške o zamisli koju kad-tad treba ostvaniti. Tako su polako, tokom godina, i mimo drugih radova, počeli da nastaju melanholičmi zapisi o prolaženju stvani „ovoga wweta, dimu ljudskih ambicija, trpljenju

' š odricanjima, qrčevitom aodržava-

nju sta površini života punog viXove, semo radi onog jednog osečanja koje ne uvwidanja neumitnost žal budi samopoštovanje, rađi oseanja izvršene đužnosti.

| „Hronika palanačkog groblja“ na veoma uhvatljiv način ostvaruje fiTosofski i etički lik svog pisca. Ako igde dolazi do punog izrazaja Ona poznata misao da čovek u slikanju svoje „okolime, majpre &lika sebe, onda je to slučaj ovde, w ovoj hrabroj, otsečnoj i setnoj Drzi Koja vaskvwsava generacije nilkle na sitom i masnom thui preČanske zemlje. Biho bi pogrešno nisliti da je Isidora, Sekulić želela e naslika pcopadanje jednog društva. U ovom bi slučaju to ograYtičavalo njeno delo a samim tim Mu smamjivaho i vrednost. Čovek, enaj večiti, njegova nespokojna tra ženja, smisao su ove Mmjige rastrzane moćima koje čosto stoje iznad ljudske volje dovoljne, možđa, kađ je čovek sam izvor i utoka svojih želja. Tu vezano&t čoveka za bližnje, za čaršiju, za zakone prirodne i društvene, svoje ene, hvaka pisac i upliće u gusto tkanje dešavanja toliko Uuslovljenog mnepredviđenostima. Kao i sam autor, junaci hronika nose obeležja lične hrabrosti, stojičkog odolevanja, | piemenitih težnji. Tako opremijeni čoestitim oružjem, oni stupaju na poprište i prosto je smešno kakve su sitnice dovoljne da ih podjare i odgurmu u zamahu, Životi se odvijaju u tempu punog elona, da bi se taramo negde, — kada čovek taman namisli da odahne i sa visine dostignutog uživa u svom dolu, opet zbog neke sitnice, otrgli iz čvrste tačke i skliznuli nizbrdo, To „Tuzbrdo“ je uvek prisutno; u viđu nekog pogrešnog čina, uludo ulaganih nada, snaga i novca, ili je to bolest i sasvim isigurno starost, starost koju mrzi i koja je stid, pomaz čoveka, izdaja njega

. samoga prema sehi.

»Mronika palanačkog groblja« ima osnovnti iđeju, a zatim veoma mnoBO poruka i mnastoianja čjji gsnačaj zbog svoje primenljivosti nađilazi sGtiomi potsticaj} knjige. Ideja čitavog

' napora je REonstataclja koju niko i

ništa ne može izmeniti; mnogobrojne poruke koje izbijaju iz svih tih jsku-

stava, zaleta i padova, imaju svoju

Putopisna literatura Zuka DžumTura angažuje pažnju ı uvodi nas u

„svetove koji su za našeg čoveka, uglavnom, nepoznati i zato . zani„mljivi. Najviše, to je svet Istoka, „ne viš» mističan, zatvoren, me više „nešto Što je legondš ili je u krugu

legende. To je stvarni svot, sagledan realistički, oštrim i raeđoznalim posmatračkim okom „jednog tialentovanog bDubliciste koji je, U isto vreme, i osoben umetnik, slikarkarikaturista. Osnovna komponenta ponovijena je u svim napisima: Džumhur konstatuje činjenice i događaje, me udubljuje se mnogo u predmete o kojima govori, me želi ili namerno neće da analizira pojave, da rasvetljava ili bar samo da osvetljava. Ipak, sve ono o Čemu govori njeaova knjiga ostalo je na površini, kao jedan svet koji je takav, i samo to... O problemima i pojavama koje tretira ova Knjiga trebalo je, verovatno, pisati u ime nekog gledišta, u ime nekih svojih koncepcija. Čini mi se, đa nije dovoljno — Uu svim ovim reporterskim izveštajima ili literarnim zapisims ili slikarskim skicama — samo pomenuti istoriju (nabrajati svrgnute spomenike koji su nekada svetleli

manje značajne putokaze, bistre poneki zamagljeni viđiKk i, iznad svega, potvrđuju neophodnost večnog zakona borbe. Knjiga nije napisana zato da bi rekla nešto što je đobro poZznato i neizbežno, ta osnovna iđeja je tek patetični i poetski pokretač svega; njen cilj je đa olakša čovelcu trajanje i wkaže ma sve ono što ga Sputava i ogorčava. Hronike su w– pravo ona građa Kkoja je učinila da se Isiđora Sekulić oformi kao posmatrač Života i kao pisac. Sve što je tokom svog pregalaštva rasejala po zamašnim knjigama, stranicama li-

stova i časopisa, nastalo je im poruka, iz duhovnih ostataka generacija koje sm minujle, sagorele, ostavljajući za sobom kob i ijepotu svog života.

ISIDORA SEKULIĆ

Potresne, literarno i ljudski uzbudljive povesti, otkrivaju u svojoj poslednjoj konsekvenci da su njihove tragedije često izgoni iz Kruga ljudske topline i prihvatanja, Nagon za samoodržanjem izvitoperen u egoizam, uzrok je mnogih duhovnih bo]ljki koje svojim oflrovom načinju i telo toliko zavisno od spokojstva. Veliko je zlo to uvlačenje u sopstvenu ljušturu, okoštavanje u nečem što može biti obična samoživost ili zaslepijujuća ambicija (tuga gospa Nolinog života, te skoro klasične heroine, Kosta Zemljotres). Sebičnost je kao leđ u čijoj vlasti pucaju i betonske naslage, dižu se zidovi nepreskočivi, sebičnost a onda, bežanje od sebe samih. Čemu sve ne uči palanačko groblie sa bivšim životima što irunu u njemu? Đalansčko grdbije koje je, ustvari, pOošlednja i največa istina palanke, svedena na čist račun” i neizmenljiva. Ko sme reći da i najveći velegradi nisu sastavljeni od bezbroj palanki! Zivot je to onda,

znači, ceo, gledan sa tačke Moja se tokom čitavog trajanja MKretala naviše, ostajuci svoistvena uprkos i

neporecivih objektivnosti.

Čovek ima um, dar i snagu ruku, da njihovom pomoću raskrči neku stazu, izgradi ono šio se zove SODstvenim životom. A u palanci čiju prošlost pisac rekonstruiše, većina svoje vreme i mašiu, dva dragocena dobra, poklanja tuđim životima. BeŽeći od samoće koja je neophodna, ljudi beže od sopstvenih Života. Savest se ogleđa u samoposmatranju, u koncentraciji se nalaze i hvataju prawe snage, a ljudi se troše i osipaju nad tuđim brigama.

'Uzroke zlu i dobru, Isidora. Seku-

ou A zaba yu: MW. odidBijabaaa—

wdunhjeisve

i oličevali i moć i vlast i sjaj, a sada su bedne ruševine, izgubljeni sjaj, posrnuli ostaci posrmmulih carevina i kraljevina i naroda), zatim: lirski egzaltirano i maglašeno reporterski dati skice i stanja: predmeta, ljudđi, atmosfere, i dalje: nonšalantno i već manirsiki skicirati osećanja, reči, svet. Način uoblikovanja materije istovetan je u svim ovim zapisima; možđa to ne sraeta kada se oni (ti zapisi) čitaju u dnevnim listovima (u „Politici”) — ali smeta kađa se sve to zajedno nađe u jednoj knjizi. Tada se pri mećuje da ti zapisi nemaju jednu celinu, jedno osećanje celine, jedan stav, jedno gledište, jedno plediranje. Tako i najbolje stranice knjige. pisane vrlo talentovano i pomalo barokno razmahnute, gube kadmn Džumhur ponovo pokušava da bude SAMO svoj: vraća se kratkoj rečenici, saopštenju, skici, najavi. Zato se i desilo đa njegova interesantna knjiga nije mogla da u pravoj svetlosti okarakteriše zbivanja, uzloke, posledice, jedan svet koji živi svojim životima koji su ostali, OVde, neprisuthi, zamagljeni, „daleki. Džumhur je opisivao ulice, boju neba, vazduh, limuzine, lokale, davao duhovita . poređenja; u Knjizi su

lić često, skoro Wwwek, traži u krvi –

i tradicijama, u prisustvu i otsustvu kulture. Kultura, a na nju misli kad govori i o tradicijama, menja karaktere, temperamenat čak. Koliko je razlivenosti mw njenim junacima, kakvo otsustvo sistema. Studije naravi Jevreja i Nemaca, ma kojima ne po sebno rađv/žava, Osnivaju se majčešđe na mameri đa dokaže w čemu leži snaga izvesnih njihovih preimućstava. 'Upravo w samodiseiplini i pregnuću. Ma ovakvim „pumktovima pisac je prosvetitelj, borac pun jakih argumenata, Svi defektni, zli, nastrani, otuđeni ljuđi koje spominje, biti su mekađ deca. Deca su po hroničaru bolji deo čovečanstva. Ko bdi nadđ ovom đeeom., ko ih oblikuje i na koji način? Ta dđarovita i srcem čista deca, ma kakve se puteve upućuju i Koliko im se w tome pomaže? Sređina vuče, ne pušta svoje, oma ih opterećuje izmišljenim obavezama. Ljuđi se po jednom mračnom nagonu opiru uzlefanju drugih. ako im nisu najrođeniji i ako oni sami pomalo me tzleču sa njima. Palanka postaje odjeđnom samo simbol šarolikog skupa ljudi osuđenog na zajednički Život. Zatim, deca kojoj se uskračuje detinjstvo na toliko načina. Poziv. na ispit ljuđske savesti. Jedna bolna jena poruka pogađa posređ srca: »Deca koja nemaju đetinjstvo ili su nesrećni ljuđi, ili umiru,

Životi ijudski satkani su, isto tako, 1 od posledica. Teško je prodreti u uzroke tih posledica, to je beskrajan, neuhvatljiv lanac. Često su to slučajnosti koje urađaju surovom realnošću (Tragedija, kaplara Radovana i đečaka Mije u zapisu »Deca«},

U čitavoj ovoj reljefnoj i intenzivno doživljenoj slici ljudskih života, istaknute su i podvučene propuštene odgovornosti, načete i nezavršene dužnosti, previđene dobrote. Iako se: svim snagama, koristeći mnogobrojne ·primere, zalagao za oplemenjavanje naravi, pisac hronika najveću veru polaže u neŠto što je odvojeno od stečenog: ovaj veliki proleter duha verovao je u jednu jedinu ar:stokratiju, u aristokratiju čovekova srca. Kada god može, on opominje, da ponekad treba đugo putovati da bi se stiglo do dna tog srca. Iako najčešće pođ opsesijom smrti i prolaženja, na način koji njega samog ne obeshrabruje ali može da obeshrabri one kojima priča a koji nemaju snage kojima se sam naoružao, pisac nalazi „načina da ih privede I onim vidicima koji otkrivaju da život ume da bude „bogat, prebogat, bo-

„gataš beskrajan” („Ljudi sa Kaši-

kare").

Proza hronika je čvrsta, sažeta, upečatljiva po svemu. Najpre po sočnom jeziku koji sebi daje široke slobods (provincijalizmi, german:zmi, sve to u pripovedanju samog autora, Što dovršava jednu već živo dočaranu atmosferu). Likovi su skoro opipljivi, prođdornom snagom osvetljeni iznutra, mnogi od njih nezaboravni. Pejzaži kao jarke flamanske slike. Sve to sačinjeno poneto : pruženo pitko, s punim težištem na sadržini i misli. Dopunjena drugom, dosad neobjavliivanom Mnjigom, „Kronika palanačkog groblja” Isidore Sekulić, jeste životna, impresivna proza koja dira najđublja osećanja i koja po vredđnosti spada u retke Knjige naše literature.

Nada MARINKOVIĆ

statirali posrnuli velikani, filmske zvezde i savremeni političari i umet nici. Dobija se utisak: kako je to odozgo snimljeno, vešto i brzo. TI tako, samo se površina vidi. Unutrašnjost ne postoji, prikrivena je kitnjastim rečeničnim obrtima koji ne znaju da qovore. I vrlo uspele ilustracije (Džumhurove — treba li i to reći) nisu pomogle mnogo. Međutim, putopisa u nas ima sasvim. malo. Džumhurova knjiga jedna je od dobrodošlih i, napose, originalnih. Ne treba zaboraviti da je Džumhur naročito za orijent imao posebna čula, urođene osete i svojevrsna zapažanja. Zbog toga nas nimalo ne iznenađuje već raduje najbolji zapis u ovoj knjizi — to je „Nekrolog jednoj čaršiji”, literaran, sažet, pun. Nekrolog jednom svetu koji je bio, jednom poštenju koje nije to, svetlosti koja je bila lažna, neWrolog raskoši, izmišljenim pob. na, nekrolog porazu, nekroiop starom i nOvVOm svetu — koji je tu, preopširan, grlat, mravinjav. Taj je svet obuhva-– ćen i shvaćem. opredeljen, uhvaćen od korena. od početka. I ostvaren. Po mnogim orininalnim crtama odlikuju se odlomci zapisa „Pessk i zvezde”, . Trube u Jerihonu”. „.Pu-

LJUBIŠA JOCIĆ: KOLO

POLEMIČKA RIJEC

o (ne)odgovornoj kritici

Posljednja dva članka o našoj kritici — Palšvestrin i Oljačin —/ slučajni su uzročnici da se javi i ovaj treći. Ne stoga što bih se u nečem razilazio sa tim člancima, već zato što su oni započeli jedan razgovor koji se ne može smatrati dovršenim. Možda će se ovi redovi vraćati i malo unatrag, na neke Kritičarske napise u našem listu, ali to je zasad samo najava, akontacija.

Makoliko se kritičari branili od primjeđaba pisaca i čitalaca (neki se time skoro i diče, jer pominjući napade na kritiku — švercuju sebe preko granice, u kritiku, u onu pravu), ostaje istina — istina izvan njih — da je kritika kao rod, kao vid književnosti, na opasnoj raskrsnici, sastavljena. od elemenata koji se samo prividno slažu i rijetko sinhronizuju u jednozvučje. Ako se tom problemu, koji stoji i kod iđealne kritike, dođaju mnogobrojni vulgarni problemi, koji karakterišu jednu nerazvijenu i slabu Kkri-

tiku -— onda problem više nije običan problem, već nešto više i opasnije.

Ne, ne radi se o Skerlićima, o Bekonima, o Bjelinskim. Rađi se o

jednoj tekućoj Kritici, recimo na '

Šoj, mnogobrojnoj, neeviđentiranoj, nesistematizovanoj, „neodgovornoj katkad, neđozvanoj najčešće.

Šta je kritičar? Otkud njemu ta moć ili to pravo da sudi o jednom umjetničkom djelu, o jednom često neuhvatljivom procesu emocije i racionalnog, a taj kritičar, recimo, nikađa njje napisao ni pjesmu, ni priču, ni roman? Da li su takva moć i.to pravo dati (od majke ili od prirođe, od znanja ili instinkta) baš svakome? Naravno, nijesu. Znači, (rečeno slikovito-priprosto), nerotkinja sudi o tuđem djetetu. Baš tako. (i ta je nerotkinja i u životu i u literaturi ponajgrlatija, ponajopasnija, ponajneopozivija). Priznajmo, dakle, da je jedna takva moć, jedan takav dar, poklonjem samo rijetkom, izabranom, onom koji ne piše ni pjesme, ni priče, ni romane, ali stvara književnost i umjetnost pisane riječi i time se, na svoj način i prividno na osnovu tuđeg pisanja i kao njegova posljedica, izravnjava sa svim piscima svoje epohe, a često ih nad visuje kao kilimandžatrska vertikala nađ visoravnima i udolinama. To je, recimo, naš Skerlič.

Koliko je kritičara bilo u vrijeme Skerlića? Bezbroj? Nikako. Bilo ih je malo — tada se kritikom bavio

Zuko Džumhur: ..Nekrolog iednoj čaršiji“, „Svjetlost“, Sarajevo, 1958

tovanje po besmislu”, i „Kamen crnoga sjaja”. Tu je isprepletana legenđa sa svetom savremenih zbivanja, čarolije prirode sa životom, san sa javom.

Po predgovoru Ive Andrića očekivalo se da će Džumhurova knjiga imati i neke dodirne crte sa poznatom izjavom i najavom jednog bega iz Trebinja: „Nema veće planine od kućnog praga, gospodine!” Sa tom rečenicom počinjala je (i počinje) neka zatvorena filozofska istočnjačka osmanlijska mudrost koja je i zabluđa i nešto još više: inferiorna odredba sebe, bežanje od sveta, strah. Možda je ponegde neki Džumhurov zapis bio na granicama da dovede do toga, do te odrodbe, da dovede taj svet o kome se piše. Posebno, taj svet ostac je nevidljiv, prijemčiv samo za slutnje, za ono što se može i što se događalo izvan okvira koje je ova knjiga uspela da zatvori, Ili de otvori.

Džumhurova knjiga donela je nove teme, ostvarila neke specijalne atmosfere, najavila jedan svet. Kao knjiga jednog novinara i karikatutiste, ona je više neaqo dobra.

Rade VOJVODIĆ

objavljene

samo onaj koji je mogao ili smogao da dosegne umjetnost — ostali su ćutali. A kako stoje stvari danas? Koliko imamo „kritičara“ — (sad su navodnici prosto neizbježni) od najmanjeg do najvišeg, od najpoznatijeg do najanonimnijeg ? Jed na šarolika, skoncaskonopačka armija bez vođe i bez komande. Nit dobrovoljačka nit mobilisana. I u njoj je teško postati toliko visok da te svi ugledaju. Skerlić je bio pozvan, po imperativu svoje genijalnosti, da popun; sve praznine ne samo u svom dobu, već i ranije, od početka književnog stvaranja, da kaže kritičarsku riječ i za sebe ı za sve one druge koji nijesu imali dara za takav posao. On je morao postati veliki ne samo po svojoj darovitosti, već i zato Što je bio jedan i jeđini, skoro jedini.

Ovo ne znači da se ovdje ne bi mogla navesti mnoga naša imena koja smatram neophodnim u našem književno-kritičarskom trenutku. Ali ovo mači da su ta imena isuviše zaklonjena — fizički, bukvalno — mnogobrojnim nepozvancima i nepoznancima i da u toj graji ni njima nije lako izdići svoj glas.

Nijesam pristalica kritike koju pišu stvaraoci, ne bar isključivo takve kritike, mada ona, pored opasnosti subjektivnog sagledavanja i impresionističkih „zahvata, „pružao vjerodostojan suđ onoga koji zna kako nastaje i kako se razvija proces stvaranja književnog djela. Zaio prelazim na drugi problem koji kod kritike valja uočiti il; ga bar naglasiti. On upozorava još jednom na neodrživost „jednog ovakvog

Da li to vraćam se jer napjev

privija se. Tu već svako svoju

pale nas ispotiha. Tu pađaju,

o, Čuj me, sad polazimo na put jedini, u

starmalo i pijano od svoje vlastite sil 1

a moje rasuto čelo struji prokletom snu: ranjenom

. grljeno tijelo,

i nikakvog više putokaza nema.

sad treba da ga prostre, Narkise, u imaginarnom smjtl

je neznan, tako mutan, jer zvučni cvrčci noći tople, zaspale dječačk:,

i | tu spavaju oni Što nisu dovoljno Što nisu još smrti gledali u oči, u plodove prašnjavog vjetra, u predivo izvraćeni: tu razliježu 56 što tromi već od saznanja da vrate se ne mogu, Što trošni od bazanja već gube put ay i bogazom gmižu na koljenima želje, što zastaju, Nar

nost i bezbojnost || dukcije i njenih n Ako jedan Pisac piše loš, DOSVe , 108 njegova nedaća ; potres za hjegova | tim, ako jedan knitj presuda nad pisoj | samo nepravedne,

smene — onda to \ promasa]J. Kritičay i

nego romansijer, i | strahovano uzeto, ko bi to besplatno „. Jeremić kad Kaže o protekloj knjižeyn, nije (to — je Zan Sent Beva u slučaj

r petim, B. ·B,) dovo}.!

osudu kritičara (ka od — kritičara — h uništenja (kineski iŽR na skakavce — B, | čara da sebe smafya vrednim i isto tako) noj literaturi kao i mana.” Dakle, traži „ putem javne licitaojj, najčešće jezikom i, u najmanju ruku . smislu te riječi, Jeremiću, iako njen, toliki da bi ga jaj trenutan, jer se rad, govom napisu, moa, Naredni pasus njeg činje ovako: „Dakle, janju nezađovoljstya nekad i čitalaca) kom..” Jedan kriti, stavlja ono mangu skokovito 8, koje sa pismenošću mnogih mu je u ovom tremj okrivi slagača ili ko)

Zoran Gavrilović, sa renomeom, stavi napis o protekloj knj ovakav originalan „ JEDNA. LITERARNA rizikujući da kaže m što nije ili je djelimj

Da se razumijem; ređova (kažu đa je nije, neqo kad še mjenica) — pisao

svega a ljuđi koji za to i sla i darovitosti, .tičare trebalo bi jay svima drugima osta

školsku) pismenost, pišu bar osrednji —

spokojni sve mi je bi vlastitu smrt tetoši, |

Ko slutio je put

točak vremena!

. ođ raskopanog hola, Š

jer stanemo li znači da puta nema, da nigdina je sem kamenih zvijeri, što motre nas, što čekaju zaspala | labava tako: to je Leta. Tu bijah Orfej pitomi. | 0 0 grka ptica smetnuta s uma, , već nesvijest duboka što rastvara se: mira više nem pod zemljom zaturena je jedina javka. Ja pomaljan vaskrsavaju bonici što tresu se 0d'

u mrtvim

a bit njen stroga tek počinje da me mami. d

VII

preskočim sve to. O, tako sam

plašimo se, tu više nema

Što donose smrt,

Što zanosi me početku,

——————--–- _—___________

Što osipa se, što uvire. Pogledaj prisutni pejsaž: i podrtu goru visoku pod šumom pri vrhu sna, njene UM mekane tako s prisojne strane gdje dopire java, gdje p dqleđajući u mir. doline, zbog sjaja. O nedogledu ili već spoznana sudbina očeva. A onaj žudenji još

kroz mirisni prozor borovine, kao da biće je daljine. M

. Što lice je, a nelice

Moje hodočašće već bolno je, iako žedan još naditem da zgrčeni pepeo djetinjstva rastresem i smamljen

surov, brate moj. aki i samcit jer dohodim'

odlaska. Samo ju đa primiče se, kad"

sjenk0 i

Sad ponovo: brdo osipa se, ruke lomne titraju p sve blaže. Moj trenutak obrušava već izdvojena ptica staklenoj vrtešci doline; to boljka je prebijelih igraš

Što busijom spokoja čekaju. Što trijezne me i ne znajli Jer raspirena školika već luta im u susret: rođenju 5% vraćaju se, vodi. Čujem lom stakla iz vode

prljave

Što privodi me gordđosti, uvijek privren

: materi: vremena što kraj je i početak, što varka je slabih | poraz. Sto smisao je oblaporni | ; tlapnje donose očevi. To njihov je trofej.

sad ponirem u kostO

KNJIŽEVNE NO

Pr: