Književne novine

Godina XI. Nova serija, br. 127

Erih KOŠ

U

TIRI

PITANJA

»Prokleta pitanja! Nemoguvuno je osloboditi ih se pomoću „alegorija i hipoteza; ona traže ·izravne odgovore!«. »Pokrenetce li jedno, kao đa ste stenu pome·rili. I dok vi još mirno sedite na vrhu, stena je ispod vas DOvukla za sobom celu lavinu.ć · Tako su se žalili sarkastični Hajne i maštoviti R. L. Stivenson, pisac Dr. Džekila i Mr. ·Hajda. Sa pravom! Jer, u lita-raturi je, izgleđa, ·teže izići na kraj sa pitanjima no u bilo ko·joj oblasti ljudske ddelatnosti. ·Koliko samo pitanja može ds stane na beo list hartije pred nama, a koliko je malo mesta na njemu za odgovore i onda 'kad su nam poznati. I dok je svojstvo svakog ljudskog rada da pitanja potire, a osobina na učnog rađa, naprimer, da pitanja i potire i pokreće, književnoj i svakoj drugoj umetničkoj delatnosti, pitanja i prethode i slede, a nezna se šta je od Unga gore i teže. Na, zavojitim putevima, književnog „stvaralaštva i smernice su označene znakovima pitanja, a na glavnim raskrsnicama, kao četiri 'golema, putokaza, isprečila su se četiri sudbonosna, četiri prokleta i preteća pitanja,!

- Prvo pitanje: šta i o čemu?

Šta da pišemo :' pesme, pribovetke, roman, ili možda i dramu? I o čemu da pišemo: da li o našim tugama i bolovima, o našim ljubavima, čežnjama, pa i radostima za koje, uostalom, i ne znamo da li ikog sem nas interesuju? Ili o ttuđim Životima i sudbinama, koje mi ne poznajemo? Sva ta pitanja i još niz drugih postavljamo sebi i pre no što smo pero uzeli u ruke, a naša težnja i potrebe da pišemo najčešće prethodi jasnom i punom saznanju O Onom šta hoćemo i onom Šta možemo. Mlađalački uzavrela osećanja izbijaju iz nas spontano i nekontrolisano, prelivajući se preko ivice, ne znajući kudđa su krenula i u šta će biti prihvaćena. Sve to što je u nama, kao prvi, blagi sudar ili sukob sa sredinom izazivalo Osećanje nesigurnosti, usamljenosti, čežnje, bola ili tuge (radosti su najčešće same. sebi dovoljne i nemaju potrebe za pesničkim transponovanjem) još je nedovoljno svesno, nejasno, nerazumljivo, amorfno i mutno. I makoliko bilo silno kao emo cija koja hoće i mora da oduši, na hartiju pred nama, kao

usta nemaka, izlivaju se saamo nemušti, još neartikulisa· ni krikovi i vapaji. |

Nisu to samo dileme i zaDpune pojedinaca, nepozvanih i neizabranih. Reč je o objektivnoj nužnosti i prirodnom zakonu pred kojim su svi jednaki. I kao što svaki pojedinac u skraćenom roku prelazi ceo biološki razvoj vrste, tako i u umotnosti, u kojoj takođe vređi bo-

i Sima PANDUROVIĆ

RODNA4 GRUDA

A srušeni u vere skarinski oltari, Jedna, lepa nežnost još u nama živi:

Na kraju,

Tad sumnja, k'o " Blede naše duše,

A odjeka

Sa syima težnjama i n

Zrak koji nam sunce,

Kad vidimo jadnu vre

· | VKad su nami Svi ljudi

MOJ .{

ipak, dođe jedan dan

Kad čovek ne želi više da se bori,

Kad mu duh zatraži kakav viši plan

Života, — dan tužan, i prazan, 1 znan,

Kad se biva jedno, jer se sve pregori.

vlaga prir u yet, se večne strasti tiho gasi;

r BivuG oba sede naše vlasi; ~

% "Tragovi se dragih uspomena peru,

ı | ari ne nalaze glasi.” |

ODE adama — dalje!

i ini ši tada skromni kuti,. ”

DOVODI SO kroz prozore šalje;

:%

'Srce ćuti;.pusti pred nama su puti;

Život, to Je košmar, ideali

A1 i sada kad-su svi vidici sivi, i

ŠP Or Je dnost sviju stvari,

nemili i krivi,

znati Hekelov zakon o ontogenezi kao kratkoj rekapitulaciji filogeneze, svaki „početnik mora, da prelazi ceo razvojni pul, književne vrste, u bržem tempu ali sveć duži, otpočinjući svoj stvarni umetnički život stalno na sve višem stepenu.

Sima Milutinović Barajlija, na samom početku naše novije književnosti, sirov još i mutav,

a već gonjen poznatim domia-” ćim svrabom knjigopisanija ispo

ljavaće svoje emocije još smušenim, nepovezanim nekoj vrsti slrrealističkog tieksta, nalik na primitivni muzicki izraz romaniskih seoskih momaka čije pevanje najviše pciseća na vučje urlike. u mučnim “godđinama uzrasta, naša poezija bolovaće još %va= dugo od te dečje bolesti siromaštva misli i nerazvijenih osećanja, svođeći sav svoj idejni i emotivni repertoar na uske okvire romantične ljubavi i roaoljubivih osećanja. Pa i mladi pesnici koji se danas prvi put, javljaju u časopisima, mada iza sebe imaju: iskustvo niza pesnič kih generacija a uza se znatno bogatiji arsenal. misli i osećanja, nalazeći..se. pred: kombDpJlikovanijim 'svetom, koji ih okru-

-žuje novim spletom nepoznani-

ca i problema, nisu pošteđeni prokletog pitanja: šta da pišu i O čemu da. pišu, i ni' oni najčešće ne umeju.na nj da odgovore. Još neiskusnim, često i zbunjenim, čini im se da su sveb oni sami i jedino o čemu vređi Dpjsati, da. se i nebo svelo nađ njima a oni ispunili ceo ko smos i, nemajući izravnih odgovora ni druge teme izvan Ssebe, pišu mođernom versifikacijom, uz posredstvo mnoštva ale gorija, metafora, i hipoteza, introvertiranu, intimnu, manje ili više sentimentalnu liriku. Pa kao što svaki čovek mora da uči da govori i da hoda, tako će i ti novi književni poslenici, nezavisno od iskustava ranijih pesničkih generacija, morati da prođu kroz školu životnog isku stva ako budu želeli da se svet otvori pred njima u svem bogatstvu „svojih boja, oblika i motiva. Jer, poznato je da sa&mo neznalicama i slepcima svet izgleda siromašan, prost, jedno ličan i jednostavan.

Iđući pre rata ulicama jedne naše palanke, češto sam na prozoru omanje bosanske kuće viđao mlađu i lepu devojku, uok virenu drvenim „ćerčivom Dprozora. Nepomična, satima, ne krećući gotovo ni trepavicama,

ličila je na starinski portre na

tamnoj pozadini, u zlatnom drvenom ramu, i ta slika nije mi se skidala s očiju, postajući mojom opsesijom koja moe je dugo mučila. U dosadi malce varošice činila mi se jedinom temom vrednom književnog Uobličavanja. Ničeg drugog nisam Nastayak na 5 strani

— tralje.” ·

rečima, u”

Docnije,·

BEOGRAD, 9 SEPTEMBAR 1960

KOMENTARI

UNAPREĐENJE ELEMENTARNE KULTURE

neugodnije — kad se pomalo urođena dečja nemarnost prema

Statistika je nedavno rekla svoju reč: prosečna jegoslovenska porodica troši od svoga ukupnog budžeta za kulturne Dotrebe 4,5%, samo za alkohol i duvan — 5,3%,! i

Naizgled, razlika među brojkama nije velika, pa — reklo bi

se — nema razloga za paniku

i zabrinutost. A ipak, primer je

dovoljno karakterističan, dovoljno ubedljiv da bi mogao ili da, bi smeo da.nas ostavi ravnođušnim. Razume se, nikome ne pada

na um da se upliće i ođređuje koliko svako od nas treba ili može.

da troši za duvan ili alkohol. Nezgodno je, međutim, kađ se individđualne strasti zapuste: tada one idu tako daleko da bi uzele maha i nad opštim, zajedničkim interesima i potrebama.

Stoga su, pored čisto književno-teoretskih rasprava, nasušno neophodni razgovori o elementarnoj kulturi, Bez nje, sve naše mnogobrojne tekovine u industriji i privredi, u literaturi i umetnosti ostaju polovične, usamljene, izolovane.

Osnovno je u elementarnoj kulturi (uz zdravstvenu službu, ·

· higijenu, ponašanje u društvu i domu) — pismenost. Ili, u ovom slučaju, nepismenost. Samo na području NR. Srbije ima oko 1,500.000 nepismenih stanovnika, 28%, i to najviše među mlađim

ljudima. od deset do dvadeset

Otkud takva situacija? možemo se zapitati, znajući

godina. koliko

zajednica ulaže napora i sredstava za unapređenje školstva i prosvete. Uzroka ima raznih, mnogostrukih i ne sasvim jednostavnih, — počevši od objektivnih, kao što. su: nerazvijena. mreža osmogodišnjih škola, neđostatak školskog prostora i udaljenost škola, pa do subjektivnih: učenici (pretežno na selu) bre vremena napuštaju osmogodišnje škole i, naravno, brzo zaboravljaju ono što su naučili; da ne pominjemo slučajeve — nai-

Rina aa aaa na a ma a a ne amar gaa anna): STO GODINA OD ROĐENJA VOJISLAVA

Cena 30 din

S

školi udruži sa otporom i krajnjom neodgovornošću roditelja.

1 šta na to preduzeti? Mere postoje: za one koji školovanje svesno a nesavesno izbegavaju — dosledno primenjivanje zakonskih propisa; a za starije, odrasle — umesto kurseva — nastava u dvogodišnjim školama. Samo, hoće li to biti dovoljno? .

Administrativne mere neće nikoga naučiti posmenosti, niti će ga obrazovati, vaspitati. I tako će sav teret pasti opet na prosvetne radnike. A oni su, znamo i to, zauzeti i prezauzeti: SOtOVO

da nem aposlova i »zaduženja,

pored njihovih redovnih, školskih

u kojima se ne traži njihovo učešće i sudđelovanje. A kakav je ponekad odnos prema njima u unutrašnjosti? Ne baš uzoran. I kakve su njihove prinadležnosti? Ne baš velike, a u poređenju, naprimer, sa izvesnim tehničkim službama — nesrazmerno niske. Bez elementarne kulture, bez pismenosti, ne može se zamisliti

svestan razvoj i napredak socijalističkog društva, današnjeg: na-

_Šeg čoveka. Neophodno je, dakle, omogućiti mu da se približi, da usvoji kulturna dobra i navike; da se, postepeno ali neoudlo·žno, ođagna neznanje, primitivizam i samozadovoljni, olaki nehaj prema, vlastitom obrazovanju i usavršavanju. Udeo kultumih i prosvetnih radnika širom naše zemlje u tome je, od bitne neoce-

njive, dalekosežne važnosti.

I ako zajednica s pravom očekuje od njih nova nesobična pregnuća, morala bi i sama štošta određeno, odlučno da učim kako bi njihove ne male dužnosti i obaveze bile u punom skladu sa društvenim položajem i ugleđom koji im zasluženo pripada.

n

Miloš I. BANDIĆ

GBD ORO ON ULAN MB SRBO ILIĆA

II ————

INSPIRATOR NOVE POEZIJE

Onaj koji je pevao: »ALY šta me goni te se umom krećem međ sjajne zvezde, u pučine dno?... Ima li kraja tumaranje bo?« — selni pesnik ele gija.i gorkih satira, nežni slikar ddila i Čalkda, Vojislav Ilić, rođen pre sto godina, a premimuo gotovo pre sedamdeset, živi još u nama svojim prekrasnim stihovima.

Kad su epigoni romantizma i praznoslovci punili' listove, do otužnosli podražavajući velike romantičare, Vojislav se javio s Orginaltom formom i sadržinom svojih pesama 'koje su ne samo olkrivale novine nego i podizale nivo tadašnje naše poezije.

To je i inače bilo vreme velikih promena u svetu i kod nas. Godina njegovih prvih pesama, sedamdeset osma, godina je naših buna i ratova. Tada su iz turske pomrčine izbile Bosna i Bugarska,-a na zapadu dižu se Nemačka i Italija kao suparnice poražene Francuske.

I u našoj poeziji vrši se velika smena. Đura Jakšić bio je preminuo. 1 mnogo čitani Joksim Nović Otočanin, a s njim je nestalo | podražavanja narodnih pesama, Umro je i majstor jezika Stjepan Mitrov Ljubiša. I komćdiograf Trifković. I nežni liričar Grčić Milenko. Laza Kostić se bio ućutao. Zmaj, koji je već pelnaest godina ranije ispevao »DĐuliće«,i već izdao »Sve dojakošnje pesme“, prelazio je sve više na prigodnu i dečiju poeziju... |

Stešnjena između austrijske Bosne,

Turske i, Bugarske, malena Srbija, još siromašnija posle ratova, trezni se od romantičarskog zanosa. Tii

stranke, osnovane u isti. mah, pitaju se Šta da Še radi. To isto čine i listovi; među njima »Otadžbina«, socijalistička »Straža« i »Srpska zora« koji sa »Javorom« i sa »Stražilovom«

Nežnost prema zemlji i rodnome kraju · Čijim nam je dahom duh nekada plenjen, Gde i sada zvezde istim: sjajem sjaju,

Isti vetar duva plodan, neizmenjen,

Iste šume, cveće i mirisi traju.

Iste ptice poju. Jer i zemlja svaka Ima avdja vetre, mirise i boju, svoje sunce svoje senke od oblaka; ~ + Jer svaka najzad ima dušu svoju, 7, k'o svoja, biće. i mrtvima laka. ,

Samo jedna ljubav ne čili u pari Prolaznosti:; samo jedna se. ne menja; |. Samo svoja. zemlja. ne leži u bari . . | · Dosadđe; pored sviju iskušenja, –· · Sve se više voli što se većma stari. ·

zr iJ)r RJ.OJ ror:gyŽY=O(M—[——

A

VOJISLAV ILIĆ

prikupljaju dotadanje pisce i otkrivaju nove,

Istoričari će docnije ove trenutke „nazvati počecima realizma, ali se naš realizam jače izražava u prozi nego u poeziji. Milovan Glišić i Laza Lazarević, a još više Jaša: Ignjatović. otvaraju to doba. Ali poezija, koja se leže saobražava okvirima i dogmama, oslobađajući se rekvizita romantizma, a naročito njegove patetike, čuvala je i dalje zanos za otadžbinom, žudnju .za pravdom, osećanja ljubavi i prirode. Samo, to se u Vojislava i drugih movijih pesnika izraŽavalo na tiši i suptilniji način.

U »Otadžbini«, » Javoru« i »Stražilovu« | MWojislav objavljuje pesme koje su odmah primećene zbog nove metrike i raznovrsnih motiva. A kad je godine 1887 «jedan . štamparski radnik na prostoj novinskoj hartiji izdao u hiljadu i po primeraka Vojislavove stihove (tiraž dotle za pe sme nezapamćenl), oni su bili odmah. rasprodati, te je uskoro, posle

dve godine, objavljeno i drugo do-.,

punjeno. izdanje... · · Pet godina kasnije (1894), Vojislav je 'već bio mrtav, ne napuunivši

ni trideset, čebvrtu godinu Života; | Svršio je svega nekoliko razreda gimnazije, nije ' znao strane jezike, zlopatio se u malim službama. (koTeklor, pisar wu ministarstvu, učitelj, pisar u konsula ma po-Turskoj), van Srbije, bavio se „samo kratko vreme na rumwnskoj granici i našim krajevi-

ma pod 'PFurcima, O M: O EJO ida, · međutim,

) u njega ona suptilna · kultura, i otmenost, preli-" - njenost duha, intelektualnost, plemenitost i orlginalnost misli, osećanja.

i izraza? Dre svega, tu je lična njegova darovitost i uzvišenosti duše, koja može biti nezavisna od porekla i sredine. Ali tome Je uzrok i atmosfera kuće, jer' je njegov otac Jovan Ilić jedan od značajnih prvaka Srbije, pesnik, pravnik, ministar pravde, jedan od onih katonskih tipova kojima bi se dičila svaka država i svako društvo.

I olac i sva tri njegova brata, Dragutin, Milutin, Žarko, književnici su, i svi talentovani. Uticaj oca i najstarijeg brata, Dragutina, verovatan je. Uman, darovit, obrazovan, kao ličnost integralan, otac mu je ukazao put u poeziju i probudio u njemu slike i legende istoka i antike. Brat Dragutin, koji je u dvadesetoj godini napisao dramu o Vukašinu sa akcentima Šekspira i Šilera, takode je budio u Vojislavu želju za pisanjem. I uopšte, ceo taj pabrijarhalni književni salon u Ilićevoj kući u Paliluli, gde je Nušić pod trešnjom čitao svoje prve komade i gde se osamdesetih godina sticala sva dinamika naše literature, velika je škola Vojislayova.

Dragutin Ilić je zabeležio da je Vojislav dugo u detinjstvu bio bolešljiv, da je ostajao kod kuće i či. lao očeve knjige. Među njima su bile i Gerbeljeve antologije ruske, engleske i nemačke poezije. Iz ovih knjiga Mojislav je mnogo naučio i mnogo se inspirisao. Ali njegov moćni duh i njegov snažni talent nisu podražavali nego se samo nadahnjivali za originalne i prekrasne stihove koji će između 1880 i 1894 godine teći ša Vojislavove lire. Gotovo sva poezija njegova u izvesnoj je vezi sa tim antologijama. ~ Vojislav je bio čitalac malo knjiga, ali temeljan čitalac, :

Za petnaest godina svoga rada Vojislav'je stvorio dvesta lirskih pesama, pet dramskih spevova, više pesničkih pripovedaka i satira, i nekoliko proznih pokušaja. Ali čak i u dramskim spevovima (Radoslav, Pitija, Smrt Periklova, „Argonaute na Lemnosu, Pesnik) on je pre svega li-

ričar koji kroz svoje junake govori

o samom sebi, jer ne uspeva da ličnosti psihološki diferencira i da od njih učini različne karaktere'i tipove, a takode ne ume ni da razvije radnju i da je skladno dovede do raspleta. Zato kraj-.sve velike ambicije da stvori dramski. dijalog i zaplet, Vojislav ostaje liričar.

· Cetiri su vrste Mojislavovih pe'sama: intime, idile, pesničke priče i \patriotika,

. Melanholičar, opterećen teškom se'lom'i mračnim neraspoloženjima, on | je u,svome' ciklusu »Ispovest«e pevao

kako »na trošnom čunu bez krme i

nade«, luta dok'»svud sc žiri noć,

duboka noć«. Nekolikoljubavnih pe-

sama, posvećenih trima. ženama koje je

voleo, prvo Tijani, a kad je ona u« mrla i Milevi, drugoj kćer Đure Jakšića, pa zatim Zorki Filipović, po katkad ublaže tu setu, ali ona ostaje i u tim ljubavnim stihovima, jer ljubav pesniku ne donosi utehe. Tek a snu, u dočaravanju idilskih slika iz prirode ili mašte, Vojislav uspeva da umiri svoje bolove. Otuda u njego“ vim pesmama ona široka skala moliva od Ganga do Gvadalkivira, otuda dočaravanje »zlamog doba« i, uspomenš iz „delinjstva, i one idilske slike jeseni ili večeri. na selu, pa,otu« da i prekrasna' »Zimska idila«. Najslobodniji u ovoj oblasti svoga pe» sništva, Vojislav je često svoje spise i slike uzdlizao u simbole, i po tim svojim idilama on je jedan od najranijih simbolista u našoj poeziji.

Njegove balade su pesničke priče, ali toliko natopljene osećanjem i nečim individualnim, da deluju kao čista lirika. Po tome su one bliske njegovoj najintimnijoj poeziji, ali su, u išti mah, kao i idile, bežanje u san i prošlost. Njegova »Korintska hetera« oslaće večita, jer sadrži u sebi mnoge kvalitete prave i velike umetnosti. .

Njegove prigodne pesme, pored rodoljubivih u onom najužem, tradicionalnom smislu, naročito su dobre i interesantne kad su satirične., Nezadovoljan životom i svetom | uopšte, Vojislav .je bio jedan od najgorčih i. najduhovitijih kritičara društvene stvarnosti i svoga vremena. »Maskenbal na Rudniku«, na kome se zabavljaju gošpoda prerušena u medvede, majmune i pantere, dok seljak koji treba da izigrava prosjaka ne mora da se maskira jer je on odavno već prosjak, — ova salira po zamisli i celoj obradi svojoj može slajati u najvećim književnostima sveta, i trajače dugo, jer je i predmet. pesme večan. -

Vojislav očevidno nije jednostavan duh i talent. U njemu se stiču mnoge struje. Do tome on opominje na Puškina. Sloveni, pa i Srbi, imaju neku širinu koja čini da primaju glasove, poruke i uticaje sa svih str3na, pa ipak ostanu svoji. Tako je i. Vojislav, kao i njegov učitelj Puškin, primao u Še odjek celoga sveta, pa ipak ostajao svoj, u svome narodu i w izrazu svoga jezika,

Beskrajan duhovni život olkriya se U pesmama, Vojislavovim. „Njegova poezija, sakupljena u posmtinoj zbirci (dve sveske SKZ, 106 i 420) pojavila se godine 1907 i 10909 kao, po novno otkrovenje za čitaoce, a već o ranijem uticaju na Dragutina Ilića, Kranjčevića, Dučića, Šantića. Vidvi-

\

.'ća, Nazora,' Domjanića, Miletu. Jak-

šića i na mnoge druge hrvatske i srp ske pesnike, da i ne: goyofinio, „DeNastavak. na 10 strami

Božiđar: KOVAČEVIĆ,