Književne novine

Velibor GLIGORIĆ

Tokom istorije spajale su se kod nas i prožimale nacionalne književnosti u zajednicu jugoslovenske književnosti. Najviše toga spajanja i prožimanja, zajedničkog, bilo je u vremenu između dva rata, kada su se tokovi nacionalnih književnosti, u onome što je najprogresivnije kod njih, slivali u jedno, međusobno umetničko. životno, čvrsto povezivali, kako tematski tako i angažovano, u kritičkom osvetljavanju svoga vremena, u kritičkom, idejnom i spiriktualnom učešću u njegovim nemirima i siiemljenjima..

Već pred prvi svetski rat, i u vreme neposredno po nješovom završetku, mogu se naći podudarne crte u suštinskom i u poeziji i u prozi nacionalnih književnosti, u doživljaju tamnice života, ljudskih tragedija, bunama protiv ratnih krvoprolića i robovanja. Podudđarne crte, kako životne snage i umetničke, još su ekspresivnije izražene tokom vremena između dva rata kada su se u razgoreloj klasnoj borbi istakla suštinska pitanja o čovekovom položaju, njegovoj egzistenciji, ličnoj slobodi 1 pravima na život. Svi oni pisci koji su se slobodđdoumno i humano angažovali za oslobođenje čovekovo, našli su se u zajednici u kojoj su nastupili i umetnički kreativno i spontano angažovano u akciji, prožeti zajedničkom mišlju i verom o snazi jedinstva jugoslovenskih naroda kako u borbi za egzistenciju i slobodu naroda, tako i za egzistenciju i slobodu čoveka. Takvo angažovanje pisaca sa svoje strane doprinosilo je stvaranju bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda u vreme narodnooslobodilačke borbe.

Takvo plemenito i požrtvovano, nesebično angažovanje pisaca spada u one svetle žive tradicije o kojima se govori kada se ističu tekovine revolucije. Njihova zračenja su i danas dragocena kada se stvaraju novi socijalistički odnosi i kada su se stvorili novi problemi i u svetu i kod nas. K.njiževnost ı umetnost, u onom svom piemenitom jezgru, uvek su nosile veliko istorijsko breme na svojim plećima. emerljiv je značaj njihove uloge u „rocesu razvijanja snage onih faktora

sji deluju na svest i ideale čovekove, na širinu i dalekovidost njegovih pogleda na život i na svet. boda dejstvom dara i snage duha, misli, i onog . humanističkog „zračenja koje nose u sebi književnost i umetnost nalazi se i · sazrevanje plodova onih društvenih faktora koji deluju na oslobođenje čovekovo, oslobođenje njegovih pogleda na život i na svet. , .

Književnost i umetnost poseduju tu dragocenu moć da dejstvuju na Uklanjanje sa puta života onoga što zaboravlja svest čovekovu,što čoveka hoće da povuče natrag, da suzi njegov vidik, da ga zatvori u krug egoističkih interesa. Zbog toga je njihova uloga izvanredno značajna kada je reč o putu i progresu zajedničkog života naroda, a u prvom ređu kada je reč o onim faktorima koji deluju kao njihovo međusobno povezivanje i prožima– nje, na njihovu zajednicu u” idejnom i duhovnom smeru. Zajednički život naših naroda je stalan i trajan proces. Proces je ŽiV, razgranat, istavlja svoje tekuće probleme, zajedničke” u odnosu na spoljni svet, i zajedničke u odnosu na Život unutra. Zahteva stalno i trajno puno angažovanje književnosti i umefmosti. Orka AN Cu ie

Danas su teme i problemi! KOJ O krsavaju iz Života naših naroda još OE đusobno privlačniji nego nekada. Moraju takvi biti, jer je revolucijom nastao veoma impulsivan, i veoma ON. gostran proces preobražaja ŽIVO a ii odnosa među ljudima. Krupne Zajeć“ ničke teme i problemi JOGO se pred sve književnosti i umetnosti u jugoslovenskoj zajednici u tom prOceSu Njih nije potrebno ni nabrajati. Op o menem samo one suđare sa zaosta

OGB 1 VINJETE IZRADIO ŠKO RISIMOVIĆ

TRENUTAK ZA.JIKINIČKE SAVESTI

Pisci i umetnici u jugoslovenskoj zajednici

ću, sa malograđanskim stihijama i mitovima na nacionalnom i društvenom tlu, i tamnim senkama prošlosti u ljudima, one zamršaje i protivrečja u kojima se čovek nađe kad postane plen narkoza stvaranim na tlu na kome izumiru prevaziđeni oblici života. Da pomenem samo još i one procese koji se stvaraju u životu naše mladosti, u formiranju kod nje novih pogleda na život i ocenu nJegovih vrednosti, one nemire i onu unutrašnju revoluciju koja se događa u obnovi života i rastom čoveka u novim uslovima.

Na kongresima Saveza književnika i na skupštinama nacionalnih udruženja pisaca uvek se kritički ističe da se nedovoljno radi na međusobnom upoznavanju i prožimanju nacionalnih književnosti. Kritički osvrt se pri tom uvek daje kao impuls za stvaranjem novih oblika i vidova akcije u tom smeru. No zaista se moglo mnogo više učiniti i u dejstvu ovih društvenih organizacija da se zajedničke želje jugoslovenskih pisaca ispune i ostvare, i da se one žive i svetle tradicije, koje su revolucijom stvorene, prenesu sa još većom intenzivnošću i sa još plodnijom. akcijom u naše vreme,

Međusobno povezivanje i prožima– nje nacionalnih književnosti posle rata imalo je svoje plime i oseke. U sadašnjem vremenu stanje je oseke i čini mi se najduže. Iz nje bi se moralo svakako izaći u ovo vreme kada su igkmsle pojave koje bi da se postave kao kočnice u progresu i o kojima su pozvane i književnost i umetnost ne samo da daju reč, nego i da učine delo. U protivnom,one bi svojom pasivnošću, i putem ovakvih oseka, dale potporu takvim pojavama, i moralnu i duhovnu. Neobjašnjivo je, na primer, zbog čega je međusobna izmema saradnje među piscima nacionalnih književnosti u časopisima i listovima nekako zaostala. Zbog čega se prikazi (informa– tivni i kritički) književnog i umetničkog: života i stvaranja svode poglavito na dopisnike. Da li je tu u pitanju pojava pretePane nacionalne osetljivosti, ili zatvaranje u svoj zagrađeni domaći život, domaće probleme i kompetencije, tek ovako stanje pasivnosti može samo da pogoduje onim pojavama zaostajanja, takvim pojavama koje nose u sebi otpore delovanju faktora na društvenu svest i progres. Vreme je da se iziđe iz te pasivnosti, da se ožive stvarni, trajniji kontakti među nacionalnim književnostima i umefnostima, da se među njima takođe vode i razgovori o zajedničkim temama i Dproblemima, da se stvore življi i prisniji odnosi među njihovim fribinama, ča-

sopisima, kultumim hronikama u štam pi i slično.

Bilo bi neophodno uložiti mnogo više napora i požrtvovanja u upoznavanju jugoslovenske mladosti sa savremenim stvaranjem nacionalnih književnosti, a takođe i sa njihovom povešću. U tom pogledu mnogo dobroga je učinila enciklopedija koja se radi u Zagrebu. Neophodne su i kritičke rasprave o njenom radu već i zbog njene uloge i dejstva na zajedničkom jugoslovenskom tlu. Minogo dobroga bi učinili sa svoje strane i pojava istorije jugoslovenske književnosti. Ovoga puta rad na njoj obećava da meće predugo trajati. Ona bi znatno doprinela širem upoznavanju nacionalnih Kknjiževnosti i mogla bi biti, uz kritičke rasprave njenih ostvarenja „jedan od podsticaja i oslonaca u međusobnim i zajedničkim kulturnim i prosvetnim alkcijama i delatnostima, Na širem kulturnom i prosvetnom planu je i upoznavanje književnog jezika tamo gde postoje znatnije razlike, izdanja priručnih rečnika, koji se kod nas, čini se, sporo rade, a zatim i aktivnost prosvetne i druge propagande i akcije za međusobno „upoznavanje Književnog jezika. Neophodno ·je da se stvore na širem planu prosvete i kulture uslovi za pogodnije, efikasnije i u toku Doletnije i/ trajnije akcije za međusobno upoznavanje, zbližavanje i prožimanje nacionamih kultura u jugoslovenskoj zajednici.

Pisci i umetnici su među prvima

pozvani da se u široj aktivnosti punom snagom dara angažuju u životu jugoslovenske zajednice, kako bi zračenjem poetskog idejnog sveta, rečju i delom, dejstvovali na još intenzivnije'i prodornije razvijanje plemenitog, stvaralačkog jedinstva u njoj.

NAŠI ISTAKNUTI KNJIŽEVNICI ODGOVARAJE

KAKO SU

OBJAVILI

SVOJU PRVU KNJIGU

Ivo, ANDRIĆ

Nekako uporedo sa svršetkom prVog svetskog rata pada i objavljivanje moje prve knjige. To je bio Ez ponto u izdanju „Književnog Juga“ u Zagrebu. i

„Ne sećam se svih pojedinosti oko objavljivanja, jer sam bio bolestan i nisam učestvovao u tehničkim pripremama, korekturi i ostalim poslovima oko izdanja.

Ipak, jedna pojedinost u vezi sa izlaskom te prve knjige ostavila je traga u mom sećanju. Kad su mi doneli prvi primerak i kad sam uzeo da prelistavam tu inače dobro opremljenu knjigu, naišao sam odmah na nekoliko krupnih, vrlo nesrećnih „štampanskih grešaka, a daljim, pažljivijim čitanjem otkrio sam još nekoliko novih. Onako bolestan, mučen · visokom „temperaturom, lako uzbudljiv i sklon preuveličavanju, ja sam tu činjenicu primio kao pravu katastrofu. Izgledalo mi je da je knjiga potpuno upropašćena, da će svet videti samo te greške i proklinjao sam čas kad sam prihvatio ponudu za njeno štampanje i zaricao se da neću nikad više, nikad...

Od tada je prošlo mnogo godina, ja sam objavio dosta knjiga i prilično oguglao na štamparske greške — iako se i danas teško sa njima mirim — ali intenzitet toga doživljaja na bolesničkoj postelji, prilikom izlaska moje prve knjige, može i danas da oživi u mom sećanju, kad se o tome povede reč.

Dobriša CESARIĆ

Svoju prvu knjigu Lirika štampao

| sam 1931. ggdine u vlastitom izdanju. | Tiraž je iznosio 2.000 primjeraka. Do-

godilo mi se ono što se događa svakom mladom autoru, neiskusnom u prakti-

čnoj strani plasmana knjige: našao sam

se pred omašnom ·gomilom knjiga za koje nisam znao kuđa bih s njima. Činilo mi se nezgodno da knjigu lično prodajem, makar i među prijateljima, bojeći se da bi se to moglo shvatiti kao da je naturujem. Nešto primjeraka prođano je u zagrebačkim knjižarama, ali vrlo malo. Prođa knjige je porasla kada je zbirka dobila nagradu Jugoslavenske akademije na konkursu što ga je te godine raspisala. Tada sam učinio aranžmam sa zagrebačkom izdavačkom 'Knjižarom Vasić, koja je na

DOBROTA KNJIGE

Danas, u trenucima sve \zrazitijeg jednačenja umetnosti i nauke, postaje očigledno da nije dovoljno da Kmjiga bude iskreno napisana i da od početka do kraja bude samo istina. Takva knjiga biće prihvaćena i biće vrednosf. Izučavaće je u nauci, koristiće se njome filosofija, na njoj će se učiti pisanju. Diviće joj se, ali je neće voleti, jer otkriva nove puteve, ne vodeći računa da li onaj koga vodi može da prihvati njihovu nesvakidašnjost i da podnese pritisak izuzetnog. Čini se da je od najveće važnosti u ime čega je rečena istina, šta se hoće njome i koga i kako bogati. Važno je, prevashodno, da iza istine stoji zabrinutost za ljudsko, za trajanje drugih, rođenih, bližih ili daljih, a ne zabrinutost za svoju svest, ma kako da' je ona jasna, nadmoćna ili merođavna. (Nije u pitanju nikakvo uprošćavanje, jer nije reč ni o negaciji svoga Ja, ni o potrebi podvlašćivanja fenomenu Ne-ja; reč je o ljudskoj potrebi AO drugome na istom, teškom poslu. f,

Š Zbog toga je neophodno da knjiga poseduje čudesnu određenu dimenziju, onu koja će pomoći čitaocu da. se u njemu, razviju najbolje vrednosti; i to atmosferom jednačenja sa opšteprisutnim u čoveku, a koje je tokom milenija suzbijano i uništavano: sa voljom đa se sanja, nađa, bori i ostvaruje. Rekao joj hvala ili ne, čovek će biti omađijan njenom dobrotom: ona ga |uči životu i dubokoj tajni nadmoćnog življenja u središtu kretanja dobrih i zlih, blagonaklonih i svirepih. Takvu knjigu karakteriše humanizam . naročitog kvaliteta; ne onaj spekulacijom, markacijom ili usiljavanjem · (preradom, dakle, napregnutog transformjzanmin} | — simboličan. infrovertovan.

pritajen, superioran i kakav sve ne, već onaj koji, izbijajući direktmo 'iz inspiracije, ne ide dalje od prvog životnog altta, ali duboko: da u svakom glasu, u svakom pokretu, otknije dirljivu iskonsku privrženost životu. Plemenita knjiga wništava odstojanje između, umetnika, i čitaoca. Ma kako da je na jednoj strani erudicija, a na drugoj neznamje, ovamo — prejaka misao, tamo — slabašnost i nedograđenost, čini se da sasvim prirodna granica biva pomerena, izlomljena, utismuta do iščeznuća u tkivo zajedničkog napora da se spozna smisao. Svoju snagu stvaralac koristi ne da bi bio specijalno izuzetan, već da bi izgradio snop zrakova od probuđene psvesfi, kroz oblast poverenja i druge, do ot-

· krića plodnosti u trajanju. Njime u-

pravlja mudrost: „osećanje čovekove prirode koja, daleko od svake sladunjavosti i bolećivosti, traži blagu reč za napaćenost, „hrabrost bez pitanja „kako“ i „zašto“ u trenucima očajanja, razumnu poruku kad se stoji na rasRršću. Mudrost, nesumnjivo, jer ako je, za povoljne izglede, neophodno povređivati rane i potfresati dušu prizorima nečovečnosti, onda tako i treba raditi, ali je. daleko bolje u umoru ili nevolji određeno reći: tu, pored nas, lepote su i snage, tražimo s pažnjom njihove plodove i budimo njihovi zatočnici, makar da je to teško i često neostvarljivo. , ; Odlučujući je odnos prema stvarnosti. Činjenica je da je stvarnost, gotovo svaka, bremenjta opasnostima i prilikama da se pozitivno, u ime golog 'održanja, preobrati u negativno, raznog oblika i intenziteta, i da :tek predstoji teška. borba izmene uslova po-

'stojanja i normi opštenja. Uloga knii--

ževnosti je, zbog loga, odgovorna, Njoj ne pada u deo ni da bude parola, ni da frenetično poziva u wobračum ili pohod (bilo kakav), ali mora biti svesna određenog zadatka: da u svom vremenu, što je mogućno prisnije, podrži snage koje brane ljudsko. Ne jadikovka, ne osuda toliko, već razumevanje za tegobno trajanje ispod naslaga nestajanja, za trajanje koje nikađa neće prestati da veruje u svoju zaRWonomernost. U tom, smislu knjiga, s 'duševnošću, kao svojim, bitnim, „elementom, prilazi stoornosti kao mogućnosti harmomije. Ona razume da sugeriranje nemanja nikakvih izgleda, da otftkrivanje u tokovima kojima smo podložni samo „obespokojavajućeg i razornog, deluje destruktivno: čovek se čudu čudi i zebe od mračnih misli, znaJući da buduće saglasje, da sva nepregledna masa. budućih dana, zavisi od obog irenutka, od stvarnosti date i zadržane u Knjizi, Plemenita knjiga razume da je reč tu da da svoj svet, ne= ponovljiv, ali da ga đa sa osećanjem neophodnosti optimizma, pa neka je i tih i gorak. U svojoj stvarnosti oma otkriva osnove dostojanstva i veruje % vitalitet onoga ko je čita. 7 Inače, kako bismo mogli da shvatimo toliko začuđujuće stanje stvari da dve ili više knjiga, pisanih sa istom voljom da se izmeni svet i lepotom obogati čovek, poseduju tako različite momente „infimmog prihvatamja od strane onih kojima su upućene: jedna odbija, druga plaši, treća truje. Tek deseta ili stota biva voljena zbog svoje dobrote, zbog svoje bezgranične ljubavi prema svemu živom. Možda ova, međutim, ovako relka danas, jedima ima buđućnosti. Đragoljub S. IGNJATOVIĆ

sepe preuzela Sve poslove oko njenog rasturanja. ipak je tiraž za tadašnje prilike bio odviše velik, pa je preko polovine primjeraka prodano tek poslije rata.

S kasnijim svojim knjigama nisam imao nikakvih sličnih briga. Nije mi bilo teško naći za njih izdavača a bile su, kao knjige lirike, i brzo rasprodane. Zbog toga mogu mirno reći da se nijedan izdavač ne može potužiti da je na kojoj mojoj knjizi izgubio, iako nijedna nije imala nikakve dotacije koja inače omogućuje ne samo bolju opremu nego i nižu prodajnu cijjenu.

Da usput kažem koju riječ i o naslovima knjiga poezije uopće, Ne vjerujem da naslov, pa bio on ne znam kako atraktivan, znatnije utječe na prođu knjige. Uistinu dobar naslov, mislim takav koji je sam za sebe jedna pjesnička ideja s prognantno izraženim karakterom knjige, mnogo je rjedi nego što se to misli. On nije osobito čest ni u svjetskoj literaturi. Ako pjesniku ne sine takav naslov bolje je da svojoj knjizi da stvaran naziv, kao na pr. „Pjesme“ ili slično, nego da je nazove nekim ekstravagantnim naslovom koji s njom nema nikakve organske veze. To je njegovom djelu samo na štetu,

Aco ŠOPOV

Moja prva zbirka pesama ugledala je svet na meobičan način i pod neobičnim okolnostima.

Neposredno posle oslobođenja Skoplja održan je Drugi kongres Antifašističke omladine Makedonije. Na moje veliko iznenađenje, omladinci iz Srbije. koji su došli kao delegati na ovaj Kongres, doneli su u velikom tiražu moju zbičku pesama iz Beograda i podelili je. učesnicima Kongresa kao dar omlađine Srbije omladini Makedonije. i

Kojim je putem moj rukopis pesama, koje sam pisao u ratu, dospeo u njihove ruke, to je za mene i đan danas još uvek zagonetka.

Slavko KOLAR

Da bi čovjek pred samim sobom i pred svijetom postao pisac, književnik, autor, trebalo je izdati knjigu. Bijaše to ambicija broj jedan.

Godine 1916. imao sam gotove tri pripovjetke od kojih prva, „Kako je Feliks Piječević tražio život“, nekoliko godina ranije bila objavljena u tadašnjem „zagrebačkom · „„Savremeniku“. Mogao sam i one dvije objaviti u kojem časopisu, ali nisam jer sam čuo da izdavači zahtijevaju da veći deo knjige ne bude još nigdje objavljen.

Julije Benešić, koji je tada bio urednik edicija ondašnjeg Društva hrv. književnika, bio mi je obećao štampati zbirku. Trebalo je prije toga da pročita rukopis. Ali prošla je gotovo godina đana, a Benešić nije stigao ni da počne. Mladi i nestrpljivi autor naljutio se te je povukao rukopis. Uz pomoć Ljube Viznera, koji je bio korektor u Hrv. štamparskom zavodu, došao sam do Jurja Demetrovića (svi su već pokojni a svaki na svoj način), ondašnjeg direktora toga zavoda, kojem su se stvari svidjele i on je u principu pristao da mi zbirku objavi. Ali u toj zbirci je bila i priča o „Čovjeku bez fizionomije“, pomalo fantastična i pomalo lirska humoreska. J. Demetrović (onda još socijalni demokrata) tražio je od mene da priči dađem karakter društvene satire, Međutim ja se nisam mogao odreći svoje koncepcije, pa smo se nagodili tako da mi Štamparski zavod na vjeresiju odštampa knjigu, ali na moj trošak i riziko, t.j. u „Vvlastitoj nakladi“, Naklada je bila samo hiljadu primjeraka, ali ja sam se ipak bojao da se ni taj broj neće rasprodati. Na pet-šest adresa raznih prijatelja i prijateljica razaslao sam

Nastavak na 5. strani

ta OL yr

___—_——·+ ——mc-