Književne novine
Prvi
prevodilački lovor - venae
Pre nepunu godinu dama, Đolovinom novembra, u našem, listu, u istoj ovoj rubrici, bilo je postavljeno Đitanje zašto je „Oktobarska nagrada Beograda“ mimoišla prevodioce. Pitali smo se zašto se sa gotovo potpunim, mipodaštavamjem prelazi preko rezultata ostvaremih na polju prevodilačke delatnosti, zašto se gotovo cela naša Kulturna Javnost diskriminatorski od nosi prema naporima i ostvarenjima ljudi koji je svojim, yYradom, mnogostruko obogaćuju, zašto kad se kod nas s druge strame, s pompom i uz obilatu DOomoć štampe, dele nagrade mnogima čiji se kulturnii društoemi, značaj me mogu uporediti sa značajem, prevodilaštva. . U ove oktobarske dame, u očekivanju odluke žirija, mmogi su se pitali da li će se i ove godine ponoviti
mnemila, diskriminatorska praksa kojoj su prevodioci izloženi već godi-
nama, praksa koju oni strpljibo podnose? Ovo pitanje se tim, s većim, pravom postavljalo pošto je prošlogodišnje „obrazloženje žirija iz kojih razloga magrada „prevodiocima wije dodeljena obavezivalo isti taj žiri da ove godine sa više dobre volje i prijatelj= ske maklonosti pristupi raspravljanju da li, zaštoi kome prevodiocu treba ma-– gradivanmjem, odati priznanje. Očekujući saopštenje zvanične odluke svi prevodioci su, uveremi smo, delili jedno mišljenje: dodeljivanjem, nagrade mekome među nijma ne bi bio nagrYađen stvaralački rad jedmog prevodioca, nego bi ta nqagrada predstavijala društoemo priznamje prevodilačkom, radu u. celini.
Odluka Saveta za kulturu Narodnog odbora Beograda da se, među dvadeset maučnmika i umetnika, nagradi i prevodilac Jelisaveta Marković za prevod romana „Kristina Lauvranmsova“ od Sigrid Umndset, predstavlja nagoveštaj jednog drukčijeg i poštemijeg odmosa zajedmice prema poslenicima ma mukotrpnom prevodilačkom, poslu, konačno stečemo i izbore no „mesto pod suncem“ i prvo javmo priznanje njihobom, radu.
Ova, uobičajena, oktobar ska razmišljanja o magradama i prevodiocima memimovmo vode zaključku da je mužno tragati za noOvim, oblicima društvoemog priznanja jedme staleške orgamizacije čiji člamovi svojim, delovanjem ogromno mnogo doprinose opštoj atmosjeri mašeg kulturnog žoota, obogaćujući mjegove sadržaje. Možda bi, u prvom redw, od izdavača trebalo tražiti podršku koja bi bila + movi 2mak priznanja. S obzirom, ma tesne kontakte i neposrednu, saradmju Wvzdavača i prevodilaca, bilo bi sasvim, prirodmo kad bi naša veća, izždavačka preduzeća svojim internim, magradama, čija bi noočana tvredmost TO gla da bude swbolična, nagradivali najbolje prevode objavljene u mjihovom izdanju tokom jedme godime. Moralno dejstvo tih na grada značilo bi nov podstrek jednom, do danas nepravedno „zapostavljenom pozivu.
Priomajući,. najposle, dugo priželjkipbani lOWDOYO9b venac, prevodioci prestaju da osećaju kako svi s kojima se malaze ma gotobDo istovetnom, poslu mtrolaze pored njih namerno zžatvaTajući oči, mertno se premustajući naopakoj navici ı toerenju' da je lakše mameyrnmo previdđati, nego tragati za vredmostima i Došteno ih nagradivati.
Zbog svega obDoga OVOgOdišnja oduvwuka žirija za „Oktobarsku magradu Beograda“ dočekuje se kao znak prestanka diskviminhatorske prakse premu jednoj svakoj kulturi meophodmoj delatnosti (koja kod nas, konačno, prestaje da bude pastorče bez koga se ne može), i kao prvi korak ka botpunoj društvemoj afirmaciji ·jednog mučnog i plemenitog oživa.
Dušan PUVAČIC
| -_____-__ i ——————–——–II—IV—10g1— —––I — — —r—– -- – ––IJ1<-_-–– I C-r-- — ______________________ ______________ ___________-_— — _—-- __p——
Začinjemo vazgovore o integraciji svih nacionalnih kultura i literatura, u, jednu, zajedničku, jugoslovensku... Ona to, u, osmovi, i Jeste sa svim, osobenosti-
ma i jezičkim (pa i ostalim, razlikama.
Ali stoarne integriranosti nema i neće je ni biti bez dubljeg poznavanja stvaralaštva, svih, naroda zajedmo koji obitavaju u, našoj socijalističkoj zajedmici. Priječe nas u tome često jezičke barijere; no one misu mesavladive i jedine.
Jedma od tema ovakvih YazgovoYa jeste nepoznavanje stvaYnmog stanja u Oblastima, koje nam izgledaju u prvi mah, jasne i požnate. Skoro sam, wu, jedmom, članku, na, sličtu, temu, postavio pitanje: ko izvan, Bosne pasionirano prati savrcemenu bosamskohercegovačiku literaturu? Gotovo miko. Jedan jedini KkritičaY od, imena: Predrag Palavestra. Iz tog mepožŽnavanja stvari dešavaju se i goleme omaške da ovdašnju literaturu igmorišu, amtologije i slične publikacije, da je prosto previđaju. To je zemlja koja čas postoji čas je mema. Volšebno iščezne. Ničija. Niti je ko svojata miti se ko o nju otima. No za takvo stanje ima više raznih, uzroka, složenih, wwutaYnjih, vezamih za njemu tradicionalnu ramiju iskopčanost, ali i sasvim, jednostavnih: čitalac nema prave mogućnosti da dozna realnost kakva jeste. Postoje panorame tekuće proze i poezije, ali to je više mnego nedovoljno, čak me ide ma ruku boljem, poznavanju stvaYmog kvaliteta te literature. Kvantitet memilosrdmo ždere ono majbolje u njoj. Stvari dobijaju hoćeš-nećeš iskrivljen oblik. Onaj bitni odmos je poremećen. Svako masovmo
predstavljanje pati od te preglomaznmo- ”
sti, opširnosti i brojnosti koja zatrpava i sakriva omo što je odista vrijednost. Evo jedme od tema tog kompleksa koji:ostaje nerazjašnjem, maglovit: šta je s bosanskom pripovijetkom? Zapravo, kakva je stvarna njena vrijednost, je li to puka izmišljotina kao čitav niz drugih, obična mistifikacija, legenda koja
GLAS T——
ZA ANTOLOGIJU BOSANSKE PRIČE
niče iz mičega, ili je zaista nešto i mekada postojalo što je podgrijalo takav mjem glas. Ako se vratimo malo u predistoriju, u vrijeme kad je Gyupa sarajeoskih, pisaca, objavila svoj čuveni almanah „Sa strana zamaglyemih“ 1935. godine, srešćemo se sa, začecima, legende o kojoj je riječ. Tada su mikli epiteti „pripovjedačka Bosna“ itd. Andrić je stao ma čelo bosanske priče još da-
Ićko vyamije, u, doba kad, se poslije prvog svjetskog rata pojavio mjegov čuveni triptih o Đerzelezu, ali ni to mije njem poslednji datum. Na početku bijaše Kočić. Pripovjedač koji još wuijek stoji među, nekoliko najvisprenijih, naših, pripovjedača uopšte. Zaboravlja li se mračajski proto, Mrguda, Simeun, Đak, onaj iza kace, ili sirotni Lujo sa mjegovim, velikim Jabom? Još žive zmijanjske timorine, planinske magle popale po dušama, još plače ucuvijeljeno srce ljudsko iz priče Grob slatke duše. Kočić je mnogo toga začeo i} posijao u našu Dripovijetku što će docnije da klija, zrije i stasa — prema Andriću koji je vrhumac svih tokova našeg pripovjedačkog umjeća do sada. I sve to stoji, poznato je bar u opštim crtama, nešto bolje a mešto slabije, ali u cjelimi, gledano kao problem za sebe, sve je ipak nejasmo, rasturemo i fragmentayrno. Naročito je spormo i medokazamo razdoblje između ratova. Postoji čitava plejada pisaca, ko-
ji su, sa ovoga tla gajili i njegovali pripovijetku kao svoj osnovni izražajni oblik, ali je nesigurno šta su oni stvarno učinili i dokle su doprli u tome. Legenda stoji ma klimavim, nogama jer još nigdje cjelovitije nije zapisano i zabilježeno to što je sadržajno i izražajno čini takvom, kakva oma jeste, baš takvom i nikakvom drugom. U sluhu svakog iole obavještenijeg čitaoca zadržaio se ponešto od, plemenitog zvuka njihova
imena i djela, ali to nije dovoljno. To je čak vrlo malo. Nepoznavanje stvarmog stanja vodi polovičmosti, tj. praktičmo mičemu. I stoji i me stoji. Ko zna? Tu je M. Marković, Z. Šubić, H. Kikić, Z. Dizdarević, I. Samokovlija, B. Jevtić, 1. Grbić, N. Simić i drugi. Svi oni zajedno, ovako kompletno, meko manje meko više, pronose slavu njena imena, ali je za bliže poznavanje stvari potrebno mešto više: istraživamje suštine onoga što je zajedničko — bosanska pripovjetka w svom vremenu — i pojedinačni doprinos tom, opštem. To treba razlučiti, vidjeti šta je šta. Dokle šta seže. Mnogo toga poznato je onako uopšteno, izdaleka, ali bez dovoljno sigurnosti. Mnoge priče stoje razbacane i rasturene kojekuda po efemernim časopisima, i ostalim, periodicima, mnoge su izgubljeme u prosječnim, zbirkama autora izdavamim, za života i docnije, za mnoge se tek površno Zna. Dosadašnje amtologije i pamorame, u
stvari zbormicš i almanasi, pa i kalendari, vezani su za trenutak, plod, namjene i namjere tog trenutka, u njegovoj službi i s njom i zaboravljeni, zatrpani. Trebalo bi ih, imajući ma umu, cilj otpretavanja istine, izbabiti, skupiti na jednom, mjestu, stvarno i ozbiljno Yeprezentovati da se konačno može sagledati puna i stvarna, istina o njoj. U ta-
kvoj jednoj smotri sagledaće se ne samo njema gemeza, razvoj, progres ili nazadak, nego i estetska strama mjema koja je do sada bila često zapostavljena. Andrić je vam sumnje dio mjenog svijeta, sudbonosmo ulljučem, u njeme prostore, Isak Samokovlija takođe, + to je mahom, jedino nediskutabl za jedam širi auditorijum. Sve ostalo zahtijeva seriozam pristup, načelam, odnos i amalizu koja mora poći često (bukvalno) od samog početka, sa izvora. Amtologija bosanske pripovijetke od Kočića do damas, prva takve ovste, otkrila bi stvari bez ikakve dvojbe i nedoumice. T'ek.bi se tada, u suočenju sa majstrožijim, estetskim, mjerilima podobnim savrememoj mam Kritici, najzad, ustanovilo i sazmalo šta je zaista vam spora, šta je puka hvala i prazna fabula, šta i dokle seže mjena izvikana i možda nabijeđena folklornmost i regionmalnost a gdje ona prestaje i odakle počinje da puca vidik dalje + dublje od nje same. Nedostatak takve jedne knjige prouzrokuje miz tekućih mesporazumoa koji su, mače, radi neobavještenosti, uvijek, ma dnevnom redu i kamen spoticanja. Otuda meka bude ovaj glas za jednu, amtologiju bosanske pripovijetke koja, bi se uključila, u slične edicije, edicije sličnog karaktera, čije je izlavanje uv tolku. U svakom slučaju ne bi bila naodmet. Za integraciju i uključenje svih, nacionalnih, literatura u žive tokove maše književnosti, recimo, takav jedam, poduhvat značio bi mesumnjivo mnogo i pripomogao bi definitionom, uklanjanju postojećih (ili me) barijera između bar jedne od pomemutih, književnosti i svih naših ostalih, literatura kao cjeline. Risto TRIFKOVIĆ
Naslavak romana »Puli ua visgko cruštvo«
SMRT PRVOG IZDAVAČA DŽOJSOVOG „ULISA“
jezika“.
UPOREDNI REČNIK SLOVENSKIH JEZIKA
uskoro će se u Knjižarama Zapadne Nemačke „pojaviti „Uporedni rečnik slovenskih Knjiga izlazi u Visbađenu, u izđanju izđavačkog preduzeća Oto Harasovic. Autori novog rečnika su Lin-
Naistariji lipograiski
spomeniči
u (Gulenbergovom muzeju
Nesumnji-
Cuveni romam savremenog engleskog romansijera Džona Brejna, „Put u visoko društvo“, dobio je ovih dana svoj prirodni nastavak. U romanu „Put u visok društvo“ Brejn je pričao istoriju jednog mlađog, ambicioznog provincijalca koji se penje uz društvene lestvice, oslobađajući se običaja jedne klase i bh?i" majući običaje druge, neprestano „svestan da će, kako god „njegovo prilagođavanje moglo uspešno izgledati drugima, on sam sebi uvek izgleđati kao uljez i neka Vrsta „varalice. Nastojanja ovog ambicoznog provincijalca, Džoa Lemptoma, završa= vaju se potpunim uspehom: on se ženi ćerkom bogatog inđustrijalca i dobija muesto u fabrici svoga tasta.
w novom Brejinovom delu „Život u visokom društvu“, Džon je već đeset godina u braku i sam priča istoriju O tom periodu svoga života. On sada živi na vrhu lokalno društva. Promenio je nekoliko kuća i svaka je bila veca i skuplja od prethodne. Ima dva automobila i njegovi- bivši drugovi mu zaviđe, ali njemu se taj uspeh čiuwi BOrak. On se pređ svojim ta-
dUGOSLOVENSKI
PROFESOR MUZIKE
OSNIVA ORRBSTAR U BAJROJTU
Profesor Rudo! Mac iz Zagreba osnovao je prilikom •ovogodišnjeg Međunarodnog 0mlađinskog festivala u Bajrojtu „Međunarodni kamerni orkestar Bajrojt“. Orkestar se sastoji od 16 članova iz Jugoslavije, „Zapadne Nemačke, Engleske, Francuske, Svajcarske i SAD. Mlađi muzičari će se svake godine sastajati u Bajrojtu i posle festivala polaziće na turneju bDO Zapadnoj Nemačkoj. Bajrojtski omlađinski festival održava se svake gođine za vreme Vagnerovog festivala, mada sa ovim nije wu direktnoj vezi.
KANADSKI STRATPORDSKI FESTIVAL
Ovogodišnji, đeseti po ređu, pozorišni „festival, koji se svakog leta ođržava u gradiću Stratford u Kanadi, svojim ovogođišnjim artističkim uspehom potvrdio je da mu
stom neprestano oseća inferioran. Izneverio je svoje nekhađašnje socijalističke ideje ı postao torijevac kao —rnijegov tast. Njegov život sa ženom sveo se na Ssvađanje i obavljanje bračnih dužnosti u Do“ stelji. Njegov desetogođižnji sin daleko više pripada roditeljima njegove Žžene nego njemu. Prisan je jedino sa svojom četvorogodišnjem ćerkom. Do preloma dolazi „Kad Džoe sazna da mu je žena neverna i da je njegova ćerka dete drugog čoveka. Savnavši to Džoe ostavlja ženu i odlazi u London sa ljubavnicom. Međutim, nakon nekoliko neđelja vraća se da bi primio stvari onakvoe Kkakve jesu, pošto su mu đeca i život s njima neophodni.
čitalac oseća, primećuje Volter Alen pišući o ovom novom w„Brejnovom „romanu, da je „hepiend“ samo brividan i da će se, uprkos ızmirenju između Džoa i njegove žene, i dalje ponavljati ono Što se dešavalo tokom deset godina braka. Ali Džoe e na kraju shvatio da je on pritvoren u zatvoru koji je sam napravio i da u njemu leži sva njegova sigurnost.
nema premca u zemljama gde se govori engleski jezik. „Komentarišući ovogodišnje predstave — ove godine umesto uobičajena tri komađa prikazana Su četiri — ·3ppozorišni „komentatori „podvlače đa je najuspešnija bila predstava Sekspirove „Ukroćene goropadnice“. „Bura“ je primljena sa izvesnom rezervom. „Magbet“ je bio nekonvencionalan, a „Sirano de MBeržerak“ raskošno sWpektakularan.
BGZISTENCIJALISTIČKA BSTETIKA
U izđanju „univerziteta u Viskonsinu objavljena je studija dJudžina PF. Kelina „Egzistencijalistička „estetika, Teorije Sartra i Merlo-Pontija“. Ova studđija, peva mna engleskom „jeziku · te vrste, predstavlja Kkrđiku estetskih doktrina egzistencijalizma, upoređuje ih sa ranijim delima i traga za mjihovim 'uticajima wu britanskoj i američkoj filosofskoj misli. Ovo delo takođe sadđrži izvanredne analize Kamijevog „Stranca“ i Sartrove „Mučnine“,
DŽEMS DŽOJS
UO Parizu je početkom ovog meseca umrla u seđamdeset petoj godini života Dariska Kknjižarka Silvija MBič, žena koja je 1922. gođine ušla u Književnu istoriju objavlivanjem „Ulis“ Džemsa Džojsa, u trenutku kađ je Džojs bio izgubio svaku nađu đa će njegovo remek-delo, zbog navodne nemoralnosti, ikad biti objavljeno. Njena Knjižara „Sekspir i komp.“ bila je dvadesetih gođina ovog veka sastajalište mnogih čuvenih bpisaca iz Francuske, Amerike i KEngleske. Silvija Bič je bila prijateli i savetnik Ernesta Hemingveja, Ezre Paunda, Gertruđe Stein, Šervuđa Andersona, Skota PFicdžeraldđa, Pola Valerija, Žila Romemna i Anđre Žida.,
Prvo izđanje „Ulisa*“ štampano je u Dižonu u 1000 pri-
romana
meraka, Mukotrpni Wkoroektorski posao obavili su pisac i izđavač.
đa Sadđnik i Rudolf Ajcetmiler. Rečnik je ođ Velikog značaja za slavistiku i indogermanistiku; utoliko je značajniji što je čuveni etimoloŠki rečnik od Bernekera prekinut 1913. gođine Kkođ slova M, a i nauka je od tada dosta mapredovala. e Novi uporedni rečnik neće biti samo nova obrada i prođuženje Bernekerovog dela, već će se u
njemu, istovremeno, tretirati
nose samo na etimologiju, inovi rezultati koji se ne odstoriju i nauku o reči, nego i na opšte probleme morfologije i sintakse.
KUPRIN O JUGOSLAVIJI
Sovjetski list „Literatura i žiznj“ objavljuje u broju od 5. oktobra ove godine podatak da je u avgustu 1928. godine A. IT. Kuprin posetio Jugoslaviju. Kuprin je tađa boravio u Beogradu, na kongresu ruskih „pisaca-emigranata. mom kongresu on je vrlo retko prisustvovao, jer je sve vreme iskoristio da se bolje upozna sa životom, običajima i kulturom jugoslovenskih naroda. Svojim beogradskim utiscima- Kuprin je posvetio nekoliko crtica pođ „opštim naslovom „Jugoslavija“. „Literatura i žiznj“ objavljuje jednu od tih crtica — „Hercegovac“, U njoj Kuprin piše o svom oduševljenju pesničkim i muzičkim folklorom jugoslovenskih narođa, poglavito onim folklorom koji je opevao herojsku borbu Srba protiv turskih osvajača. U sovjetskoj štampi ova crtica je sada prvi put objavljena.
e Novi okstordski rečnik
„Oxford IHustrated Dictionary“ (IHustrovani oksfordski rečnik) (izđanje Oksford Juniversiti Pres), ima sve odlike rečnika i enciklopeđije. U niemu ima dovoljno reči za svakodđdnevnu upotrebu, daje def! nicije velikog broja reči koJima je mesto u enciklopedij!, a koje mogu izostati iz većine rečnika. Uneti su podaci „o slavnim ljuđima, važnim muestima i istorijskim događajima, a vidno mesto zauzimaju pisci, od HEshlia do Džejmsa Džojsa, sa svojim · „delima ı njihovim odlikama. Muzika je takođe dobro zastupišena, a
specijalna pažnja je posvećena pravilnom pisanju i zna čeuju pojedinih „mueđicinskih, naučnih i tehničkih reči,
Prilikom sastavljanja rečnika „Oxford Ilustratedđ Dictionarvć“ kao glavni uzor je služio veliki „Oxford KKnglish Dictionery“ u trinaest svezaka, mada je po broju reči priblidefinicija jie ponovo obrađena, a unete su i nove reči. Članovi oksfordskog i drugih univerziteta, stručnjaci muzeja i drugih ustanova, Kkonsuijtovani Su u pogledu „unošenja pojedinih reči i njihovih značenja,· Sa- ·
Povođom proslave dvestogodišnjeg postojanja zapadnonemačke varoši Majnc priređene su velike svečanosti, Tom prilikom je ponovo otvoren Gutenbergov spomen •- muzej koji je u toku II svetskog rata bio uništen. U jednoj vitrini je prikazan „najstariji tipografski spomenik na svetu. To je jedan jedini mali, list koji sadrži izvod „iz jednog stiha o strašnom sudu. Stih je iz takozvane Knjige Sibile, iz XIII veka, a štampan je 1445. Izrađen je u Majncu, u Šuster štrase, gdđe je Gutenberg sa svojim kompanjonom Paustom osnovao prvu štampariju na svetu.
Oko Gutenbergovog otkrića poslednjih „decenija „vođene su žestoke điskusije. Osporili su mu da je on pronalazač
štampanja knjige. vo je da su Kinezi pre Gutenberga lili znake svoga pisma u bakru i da su tekst umnožavali. Osim toga nije nemogućno ni to da je Laurens Janszoon Coster iz Harlema već pre Gutenberga pronašao štampu, ali glavnog, Um Sspeha imao je Gutenberg i štampanje knjiga je iz. Majnca
pošlo na svoj put osvajanja sveta. Na izložbi se mogla videti
i Gutenbergova prva, s velikim uspehom štampana knjiga. To je Biblija sa 42 reda
na strani, urađena između 145. i 145. Od ove MBiblijc sačuvano je 47 primeraka.
Današnja vrednost jednog primerka ove Biblije je, po proceni stručnjaka. milion zapadnonemačkih maraka.
IZLOŽBA U TEJT GALERIJI
Velika retrospektilivna izložba slika, crteža, „litografija, pozorišnog đekora i knjiga austrijskog slikara Oskara Kokoške, britanskog pođanika od 1947. god., otvorena je u seddam prostorija Tejt „galerije do 11. novembra. Izložbu je postavio H. R. Fišer no nalogu umetničkog saveta Velike Britanije. „Madđa je Kokoška priznat u celom svetu kao jedan od velikih slikara našeg vremena, ovo je njegova prva izložba u Lonđonu od 1928. godine. Zastupljena su dela poČev od portreta iz prvih godina dvađesetog veka do izvanredne slike „Pogled ma Temzu iz Vikersove zgrade u Milbenku“ koju je izrađio u maju ove gođine u svojoj 76. gođini.
Ilustrovani katalog u opremi Dr. Hans Maria Vinglera donosi B. H. Gombričov prikaz i ocenu umetnikovog stva ranja, i citate iz knjige “KOKROSCHKA THOROUGM THE EYES OF HIS CONTEMPORARIESĆ“ (Kokoška u očima svojih savremenika).
PISMO APTONA SINMKLERA DŽONU KENEDIJU
U poslednje vreme u Americi, kao i u Engleskoj, mno80 pažnje se poklanja pokušajima uprošćavanja „engleSkog načina pisanja. „Jeđan od velikih pobornika reforme je i američki pisac Apton Sinkler. On je pre kratkog vremena „uputio pismo američkom predsedniku Keneđiju, upoznao ga sa ogromnim teškoćama na koje nailaze deca i stranci pri svojim prvim po-
kušajima čitanja i pisanja engleskih reči i pozvao ga đa mu svojim autoritetom pritekne u pomoć. Ako to učini, piše Sinkler, ovekovečiće sSVOje ime kao da je napisan „Deklaraciju nezavisnosti“, Jedino što bi trebalo da se Uurađi bilo bi da se izabere grupa naučnika koji su se već ba» vili problemom engleske ortografije, đa se odobre potrebna materijalna sredstva za njihov rađ i da se pruži potpuna podrška njihovim napo” rima, Kađ komisija „završi svoj program nužno bi ga bilo početi primenjivati u štampi i zvaničnim državnim aktima, Sinkler smatra, ukoliko bi se. ovai plan pretvorio u delo, đa će se učiniti veliki korak ka pretvaranju engleskog jezika u stvarni imternacionalni jezik, i
UREDNIMHM CASOPISA „INO“ STRANA LITERATURA U JUGOSLAVIJI
Ovih đana boravio je u naŠoj zjemlji urednik sovjetskom časopisa „Inostranaja literatura“ A. B. CČakovski. Poreg niza susreta sa Kknjiževnicima u Beogradu, Zagrebu, Saraje» vu ı Ljubljani, uređnik časopisa „Inostranaja literatura“ sastao se u ređakciji „„Knji• ževnih novina, i „Savremenika” sa grupom književnika saradnika tih publikacija. U razgovorima su pored mređnika „Savremenika“ Dragana M. Jeremića i urednika „Književ” nih novina“ Predraga Palave“ stre učestvovali Mihajlo Lalić, Branko Copić, Erih OŠ, Vlađimir Stamenković, „Božidar Timotijević i drugi,
KNJIŽEVNE NOVINE
e Direktor i odgovorni urednik: Tanasije Mlađenović. Urednik: Predđrag Palavestra. Sekretar redakcije: Bogdan A. Popović. Tehničko-umetnićka Dragomir Dimitrijević. Ređakcioni odbor: dr Milan Damnjanović, Zoran Gluščević, Slavko Janevski, Velimir Lukič, Slavko Mibalić, Dušan Puvačić, Izet Jarajlić, Vladimir Stamenković,
oprema:
Pavle Btefanović, Dragoslav Stojanović•Sip.
Miloš
L Bandić,
101-20-1-208.
pretplata Din. 600,
polugodišnja Din. 300,
1
e Stampa „GLAS“, Beograd, Vlajkovićeva 8,
·
e List izlazi svakog drugog petka. Pojedini bro] Din. 30 Godišnja
za Wnostranstvo dvostruko, e List izdaje Novinsko-izđavačko preduzeće „Rnjiževne novine”. Beo• \
· grad, Franguska 7. Redakcija Prancuska 1. Tel, 626-020.. Tekući.racum