Književne novine

Žika LAZIĆ

Kratka priča se može dogoditi u životu kayOR-SK O Om aka au

GRADE SA KONKURSA ZA „KRA' u PRIČU i

o ee Aaa ena a

Da li je kratka priča jeđini oblik vašeg kazivanja. Zašto ste se za kratku priču određelili đa biste izrazili svet koji nosite u sebi?

KRATKA PRIČA nije jedini, ali je moj majomiljenijji olblik kazivanja, da

se poslužim vašom frazeologijom. Opredelio sam se prevashodno za kratku priču zato što smatram da se ona može dogoditi i u životu, što nije slučaj ni sa jednim drugim Kkmjiževnim oblikom. Dok je za kratku priču ponekad dovoljna opservacija, za romanesknu formu potrebno je artif:cijelno sažimanje, kompozicija, grubo rečeno — zanat. Zato je kratka priča i u naE vremenu majspontaniji litenarni raz.

· Šta vi mislite o sikuaciji u kojoj se kratka priča kod nas danas nalazi? .

ČINI MI SE đa naša kwatka priča polako osvaja pozicije koje je maglo izgubila pre nekoliko godina. Ipak, daleko sam od toga da budem zadovoljan. Nadajmo se da, će uskono : naša štampa i njeni čitaoci biti zasićemi imnportom i da će domaća kraka priča zauzeti ono počasno mesto koje joj 8 pravom pripada.

S kakvim se teškoćama suočavate u svakodmevnom radu na vašoj literaturi?

ZA MENE literatura · mije svalkodnevni rad, već praznik. Nisam patetičan, već bukvalan. Posle rada u redakciji ostaje mi subota i nedelja na slobodnom raspolaganju. Obično to vreme provodim kod kuće nad svojim tekstovima. U ponedeljak već sve to zaboravljam i hitam među svoje drugove movinare da podelim s njima brige oko pripremanja novog broja našeg lista. To nisu teškoće, već moj način života, koj: ne želim da menjam, Najveće muke nastaju onda kad prijatnu strast za omo što radimo zameni sumnja i mržnja, ali to je tema za sebe,

Za Alekseja Surkova, jednog od najpoznatijih sovjetskih pesnika, Ljermontov je savremenik, saputnik i verni drug mnoštva čitajaca, veliki stvaralac — novator. „Ljermoniov nikad nije imao toliko oduševljenih, zaintereso> vanih čitalaca i poštovalaca kao u na=še, sovjetsko doba.., Meni se čini da nijedan pesnik ne može izbeći uticaj Ljermontiovljeva stvaralaštva“, Drugi poeta, Nikolaj Gribačov, predsednik Saveznog komiteta za Ljermontovljevu proslavu, široko je razvio (u govoru održanom na svečanoj akademiji u moskovskom mBoljšom teatru) temu Ljermoniov i savremenost. Ovaj klasik, koji je za SVOgS kratkog, tragično završenog života samo četiri godine bio „na vidiku literature, upućuje danas SVO ju poruku kako poeziji tako i prozi. Gribačov ističe da su Puškin i Gogolj stvorili savršenu rusku prozu, kompoziciono harmoničnu, stilski izrazitu, ali Ljermontovljeva zrela proza pojavila se kao novo otkriće i izgradila temelje za kasniji roman, za njegove Sslo= žene zahvate, A to se duguje misaonoj kondenzovanosti proze M. da. Ljermontova, njenom realizmu i lirizmu u stapanju s epskim elementima i pgsihološkom dubinom, Isto tako, Gribačov kaže da Ljermontovljeva dragocena is= kustva u domenu proze mogu biti korisna za današnju sovjeisku knjižvVvnost, a pored ostalog — Za mlade pisce.

U Ljermontovljevoj godini pojavilo se širom Sovjetskog Saveza mnogo novih knjiga o opusu i životu velikog pesnika o vezama, trangmjsijama, medđusobnim dozivanjima njegovog ela i ovog vremena. Posebno istaknuto ine sto na dugom spisku tih izdanja pripada obimnoj knjizi Iraklija Andronjikova „Ljermontov. Istraživanja : nalazi“ (Moskva, 1964). Daroviti knj i“ ževnik, svojevrsni pripovedač, u ONA monografije, eseja, traganja za jo. .. poznatim i neotkrivenim na pros i. i izučavanja dela i sudbina ruskih kla sika, Andronjikov se već tri doč vrlo uspešno bavi temom LjesrnoWiO 0. Tako je postao najpozvanijim tumai i} Ljermontovljeva opusa, Ljermontov 9 vih gnevnih otpora tamnoj, BpWtaVPJN= ćoj realnosti koju je nametao Buslj despotski poredak cara Nikolaja Fe g. Veoma dokumentovano i, naporedo 5 tim, beletristički ŽžiVO Andronjikov e odrazio u svom „ljepmontovskom” C : lusu studija i drugih radova čitav 15 – ki životni put pesnika — od dotinjt pa do pogibije na Kavkazu, kod let“ gorska, u dvoboju koji je svojim ida mislenim i groznim ishodom unija jednu od najvećih nada poezije. slugom „Andronjikova podignu

jedan most između savremenosti i pes”

dmoj gO” nika poginulog u dvadeset sedn dini švata: knjiga „Ljermontov Kovani o stvaraocu koji, odolevši i svojoi pe) koj sudbini, i vremenskoj udaljenost,

om 58Jai ravnodušnom „hrestomatijsko a PRO

Ju“, prolazi kroz naše dane. n grafiji „Ljermontovljeva OOU :Pda „ljermonvovist* s pravom kai if. UV ko novo suočenje 8 delom o, PR Po rijeviča prožima današnje čita! az. rojskim duhom i lirskom snago SN gove poezije. I tako pred nama 8

živi pesnik. |

| , Poseban vid istraživanja TOV Andronjikova predstavljaju njeg

IRNJIŽBEVNE NOVINE ·

t je još

Iraklija.

osvetiljavanja složene materije posmrt= nih a prvih publikacija niza Vrlo značajnih dela Ljermontova, među njima i poeme „Demon“. Prvo izdanje tog speva izišlo je u Nemačkoj, u Karlsrue, 1856. godine. Izdavaču, generalu Piloso=> fovu, bio je cilj da pomoću te knjige (čiji je tiraž bio vrlo neznatan) prokrči genijalnoj' poemi put u Rusiju, tj. da olakša i ubrza pojavu izdanja koje bi se tamo štampalo. "'o izdanje je izišlo 1860. godine. A već 1863. Jovan Jova= nović Zmaj je publikovao svoj prepev „iDemona“. Danas, kad nas čilavo stoleće odvaja od ovog Zmajevog književ= nog podviga, on se vidi kao potvrda snažnog osećanja za veliku poeziju. Pored Zmaja, to osećanje su poka=zali u prošlom veku pesnici i književ=ni radnici — prevodioci Ljermontovijevih dela na srpskohrvatski, a među njima Stanko Vraz, Stojan Novaković, Vojislav i Dragutin Ilić, Tvan '"rnski, Milorad Mitrović. Lirski svet Mihaila Jurijeviča, a naročito kavkaski motivi T.jermontovljeve poezije značili su za Vojislava Ilića vvednosti i sadržaje Veoma bliske, unutarhje srodne njegovoj poetskoj viziji. Od Vojislava do danas Ljermontovljev lik i pesničko delo odrazili su se u dugom nizu prevoda. Aleksa Šantić, Jovan Dučić, Rista Odavić i drugi bili su prethodnici sa»> vremenih prevodilaca Ljermontovljeve poezije — Dobriše GCesarića, Grigora Viteza, Božidara Kovačevića, Nikole Bertolina itd. Prvi slovenački prevod iz poezije Ljermontova (poema „Izmail

bej“) izašao je tačno pre sto godina, 1864, a dana8 je njegov opus Verno, pesnički predstavljen slovenačkim čitaocima zahvaljujući izvrsnim reprodukcijama Mila Klopčiča.

Lav ZAHAROV

| Žika LAZIĆ

\

ISMO bili odmakli daleko od mosta, kad nas

gustigoše prve kapi nošene vetrom. Jurili smo

napred, gonjeni tamnim oblakom koji nam se

preteći kolutao nad glavama. Ugledavši bife,

utrčali smo kroz otvorena vrata, već vlažne kose. Niz čelo, prelazeći preko bora, milela mi je jedna poveća kaplja, poput hladnog insekta, ostavljajući za sobom vlažan trag.

U kratkom predahu između izbegle kiše i suvog skrovišta, ispunjenog razređenom alkoholnom parom i duvanskim dimom, stajali smo okrenuti iznenadno pomračenom danu, koji smo započeli jutros na reci u jarkoj svetlosti, gazeći po svetlucavom pesku.

Neko je zalupio vrata u trenutku kađa se posle seva munje razlegao tresak. Taj napadni zvučni lom sručio nam se na glave, izazivajući u svima nama atavistički strah od neba. Posle tog bliskog groma, otpočela je žestoka svečanost guste letnje kiše. Ispunila me je radost žednih biljaka u osušenoj zemlji čiji će koreni još ove noći nabreknuti od siline.

Mira je pokazala na prazan sto kraj staklenog zida, Tako je bife bio prepun, svi su izbegavali da budu tako blizu gnevnih Zevsovih urlika i tražili skrovitije stolove ili su ispijali pića za šankom. Miri i meni bilo je naizgled svejedno. Plašili smo se koliko i drugi, naravno, ali smo bolje od drugih skrivali strah.

Sedđeći, mogao sam da vidim tek jedan deo puta koji smo pretrčali, bežeći ispred hladnog vetra i mračnog zakolutanog oblaka, koji je rastao u vis, objavivši se munjom na horizontu. Zemun je već bio utonuo u lelujava povesma dažda tako impresivno kao da više nikad neće bljesnuti na suncu, a Sava spojena sa oblakom. Taj zagrljaj voda rasplinjavao je sve draži reke. Dalje se nije moglo đopreti pogledom.

Ali zato sam sasvim lepo mogao viđeti zid kuće preko puta i ruke koje su brzo zatvarale prozorska okna kako ne bi povijena kiša zapljusnula sobe. U kapiji te višespratnice već se kostrešilo jato okupljenih prolaznika. Sa kolovoza i trotoara odskakali su mlazevi kiše kao da žele ponovo da se vrate oblaku. Tada sam ga primetio.

Imao je dezeniranu košulju već pokvašenih ramena, Držao je pod miškom kožnu torbu i odskakao visoko od tla da bi izbegao barice koje su se razlivale po neravnom asfaltu. Utrčao je u kapiju, zatalasavši taj zbijeni skup koji je piljio u pljusak izlažući lica vodenom prahu. Nasmejao sam se glasno, ne mogavši da se odbranim od nje= govih skokova, nepriličnih za slavnog čoveka. Bio je poznat muzičar. Upitao sam se da li sada misli na Betovena ili kišobran,

IRA je spokojno gledala kroz prozor, oslanjajući dugo ivicu čaše na donju usnu. Pena se šumno povlačila sa rubova, prelazeći u tečnost zlatne boje. Tragovi te iste pivske pene topili su se na Mirinoj nausnici. Eto i to je bilo smešno, pa sam se kikotao, očekujući da me Mira upita zašto se smejem. Uzalud, Kađa je podigla oči prema meni, shvatio sam da je iznenadni pljusak i sve ono

|

_P/Ča „KNJIŽEVNIH NOVINA"

Kiša sa utopljernule

čali prema mestu gde je trebalo naš junak da ispliva. Priželjkivala ga je, obuzeta snagom udarca tela o vodu.

Na plaži mi je bilo sve zagušljivije. Želeo sam da krenemo kući, ali ga je Mira podatno tražila očima, već ovlaženim od erotske jeze. Osećao sam, gadeći se smrdljivog poska i zbijenih, opaljenih tela, da bi mu se podala bez reči, zatvorenih očiju, izjednačujući se sa rekom koja je očekivala žestoku snagu vinutog fela sa opasne višine,

Ispraznivši čašu, šumno sam se promešlkoljio na OVO» joj stolici podsećajući Miru da je to prošlo i rekao:

— Nema mosta sa kojeg neko nije skočio.

Mira me je pogledala i dvosmisleno se osmehnula, shvativši odmah moju aluziju, ali je mipno odgovorila:

— Znam, ali to je bio most sa kojeg je vylo malo njih skočilo,

Branila ga je, gutajući hladno pivo i nezainteresovano zureći u pljusak. Zvonjenje kase i dovikivanje kelnera točiocu bile su zvučne pauze između dve od čestih grmljavina, Ta sitna preplitanja i zbivanja oko nas nikako nisu mogla da se spoje u celinu. Sve se okretalo oko sebe u vihoru trošne samoće. Žestok grom je razbijao nečiju sa» njivost ili učmalost, Britke munje ledile su nečiju krv i zaustavljale nečiji dah, Izgledalo je da ova leinja silina mora nekog smožditi.

Mira je još uvek dozivala svog princa. Ni nov talas pljuska nije je prenuo iz intenzivnog sanjarenja. Za 10 vreme ja sam se koprcao u mišolovci. Čak su i vrata bifea morala biti zatvorena da ne bi vođa prodrla unulra. Najzad, otpočeo je svoju beslovesnu zvrku venfilator, Nije se imnlo kud, sem da se misli do glavobolje. Ja'sam mislio kako u nekim krajevima i danas veruju da iznenadne letnje kiše nailaze kad se neko utopi. Moglo bi se reći da je i ova kiša bila za nekog utopljenika. Bilo je letos dosta pljuskova i mnogo uđavljenih plovilo je rekama, praćeni gladnim ribama i jaucima bližnjih. Čija li ie bila današnja kiša? Toliko je bilo hupača na obalama. Sudbina je mogla da bira do mile volje. Možda jednog od onih dečaka koji je od vlažnog peska i vode pravio zamak s tajnim hodnicima kroz koje je oticala prljava voda?.

Posle kratkotrajne provale oblaka pljusak se stišavao, Čak je i napolju bilo malo svetlije, iako je veče kucalo na vrata zajedno sa svežinom. Tamni oblak je odlazio dalje,

· praćen vojskom kišnih nimbusa. Najnestrpljiviji su se ner=>

vozno kretali, svaki čas približujući se staklenom vidu. Čekali su priliku da nastave prekinuti put i premeštali se sa noge na nogu. Ali još niko nije imao smelosti da uđe u kišu.

LEDAO sam ulicu niz koju su jurili prljavi

potoci. Tražio sam nešto izgublieno, ne zna»

jući ni sam šta bi to moglo biti. U kapiji ioš

uvek su stajali prolaznici okrećući se tom ne-

umoljivom nebu iz kojeg je još lilo, I sve im se, izgleda, više žurilo što su morali duže da stoje onde gde ih je saterao pljusak. Po mimici bi se reklo da su mno= gi, iako nepoznati do tog trenutka jedni drugima, zapo» devali razgovor. O čemu su razgovarali? Činilo se po pokretima njihovih ruku da razgovaraju o nočem vrlo važnom i ozbiljnom.

%MII| IJ 77 a Maa i

ZC NINI | "11-07.

a a O TT—LA RU,

e, Me | Ž

~ ra OI P NL OGG {Sa0ŽA), <a || Ubi L.)/-"7 < ~ (lryq{ ra 49 | | aaa 4 AKOKNACI S || PATTON L IMEMNDNWU DMMCa MMF TAN PCR \ | | i} FR OJ j}b „Li TL AK OI | MOS 0Ć A Vie) KORI JIE} Mr Taa a| | a = OVERIO | ass AO 00; ri ae IVU - || YBOR)V| a | || EC

ILUSTRACIJA MOME KAPORA

što je s njim došlo: ti ljudi koji su se vrpoljili i čekali, bolno otpisujući vreme namenjeno nekom poslu koji se mogao završiti samo tog kasnog popodneva ili nikad, daJeko od nje. Pa čime je to Mira bila obuzeta? Mogao sam videti kako u njenim očima treperi vitko telo današnjeg skakača sa mosta. Ona je bila s njim ne kao sa sećanjem iznenadnim i prolaznim. Mira ga je želela, doživljavala, pređajući mu se, proticajna kao reka.

U kafanici ovoj bilo je zagušljivo, sve više upaljenih cigareta zgušnjavale su već gust vazđuh, a vrata su bila zatvorena. Kada sam zamolio kelnera đa propusti malo svežine, on je slegnuo ramenima kao da ne razume o čemu govorim. Tiskali su se uznemireni ljudi i njihova nervoza bila je sve nepodnošljivija.

No, nisam mogao da se odbranim od onog što je dolazilo. Pogledavši ponovo u odsutno Mirino lice, video sam ono što je dozivala: njega, kako stoji na mostu, bolje re> čeno lebdi, zagledđan u ponor, oklevajući ili iščekujući kađa će ga strah ispustiti iz svojih kandži. Za to vreme šapat se poput eksplozije raširio plažom, neki su čak uzvikivali „Gle!“ ili „Pogle!“ i pokazivali prstom na mladog skakača. Možda je on i čekao da se stišaju svi glasovi, kao dirigent pred orkestrom s uprtom palicom u prvi ton, iščekujući da se smiri kašljucanje na galeriji. Sad, kađa su ga svi primetili, i posmatrali, nije bilo povlačenja. 1 on je, pipajući, podigao ruke iznad glave kao da se istovremeno moli i predaje, zatim je pomno uđisao vazđuh kao da ga više nikad neće udabhnuti, trgao se i skočio, Leteo je dole, ka reci, sa savršenim poznavanjem te opasne lepote.

Mira je dlanovima pokrila oči đa ga valjđa ne omađija svojim zloslutnim strahom. Pitala me je šapatom.

— Da li je izronio?

— Nije — napeto sam odgovorio.

Svi smo iščekivali sa strepnjom, želeći tog trenutka samo jedno: da se pojavi na površini vođe koja je rađosno eksplodirala oko njega u vođoskok. Reka je na udarac odgovarala uđarcem. : a:

| — Oh, bože, pa zar još nije — šaputala je Mira, stežući O raširenim prstima.

· APAT je prostrujao plažom, sublimišući se

ponegđe u radostan uzvik. Trenuci strepnje

i iščekivanja prođoše zauvek. Njegova glava

ukazala se na mirmoj površini, a potom se

ı košim putem, savlađujući struju reke, približavao obali. Praćakao se po vodi, izazivajući u svima nama

'pitanje — ko je taj miljenik sirena?

Mira je blistala i zadivljeno ga je posmatrala, uzdr-

žavajući se s naporom da se ne pridruži onima koji su ir- ·

Tađa se pojavio na trotoaru prvi prolaznik. Bila je to vrlo mlada devojka. Krhka, prelamajući se u pasu, trčala je s ljupkim osmehom na licu, igrajući se s kišom, Mokra haljina bila joj je pripijena uz telo, ocrtavajući gruđi i pokretljive kukove, Trčala je kao ždrebe po livađi, njuškajući vazduh. Ali ono što je bilo najlepše — ona je bila bosa. Gazila je lepim stopalima po toplim baricama., Držala je u ruci cipele sa visokim potpeticama, neprestano nasmejana sebi i onima koji su je gledali, Jurila je tamo kud je naumila ne hajući za natušteno nebo. .

Prsti na nogama su joj se Širili, a obnaženi gležnjevi blistavo su dočaravali njenu čednu golotinju. Ona je bila naga samo zato što je bila bosa i trčala je njemu u susret koji, je verovatno već čekao na njihovom mestu. šta je mogla da učini ta uporna kiša ozvučena grmljavinom koja se valjala iznad njene vlažne lepe glave? .

I svi su okrenuli glave prema njoj, prateći je u stopu. Očima su jurili za tim bosim luckastim nogama,

Osećao sam je. Vraćala mi je radost u pomućenom danu, Bila mi je u očima sa svojim neizgovorenim rečima oko nasmešenih usana. Bio sam s njom, želeći da joj stegnem vlažnu glavu i dodirnem pokislo lice, da zagrejem svojim njeno vlažno telo i iznad svega osetim put njenih obnaženih nogu, ·

Mira se bučno glasnula gledajući s nevericom kako je napuštam, mađa ništa nisam rekao, Ali moja osećanja tog trenutka bila su suviše jaka đa bi ostala samo u meni. Želeo sam da dozovem devojku, mada je to bilo uzaludno, jer je ona već nekom žurila i zamicala za ugao,

— Da, da — šaputala je Mira. Ona je bosa,..

Prolazak đevojke s cipelama u rukama bio je izazov za sve one koji su strepeli za svoju suvu kožu, U brzom letnjem smrkavanju njen osmeh je bio svetlost koji je ozario mnoga smrknuta lica, Više se nisu kolutale okolo crne misli. Negde blizu počinjalo je razvedravanje. Ubrzo zatim i drugi su potrčali, Raspršavale su se grupe iz karija, ispod arkadđa, kidali su se slučajno započeti razgovori u pola reči, Ulica je bila ponovo ispunjena brzim ŠOAŠRtijR: Pojavili su se kišobrani i nepromočivi man=

Upalile su se ulične svetiljke kroz čije su oreole promicale sasvim sitne kapi, Grad se trgao iz vlažne letargije i zabrujao. Zaboravljajući malopređašnji pljusak, počinjalo je mnogoljudsko veče, življe i glasnije od prethodnih, zasićeno opojnim ozonom. :

Mira i ja, pogledavši se upitno, ustali smo i izišli iz bifea. Išli smo ćuteći, uzalud tražeći izgubljeni put za ponovno približavanje.

_ Znao sam da je sađa sva bila obuzeta bosonogom devojkom, a ja, ne znam zašto, mislio sam wa mladog skakača s mosta, kome je možda bosonoga trčala u susret,

4“ 7