Književne novine

Branislav PETROVIĆ

REVOLVERSKE ŠALE ~

| DRUGI DEO REVOLVERSKIH ŠALA i- | (pisanor Revolverom)

io:

Sazvežđa topla seje tvoja ruka, e

IV : VOJ | Ne šalji više poštont . Aka. | Delove svoje glave —

Najbolje delove sveta ! : O 0 Tramsport je grub za tako wežne stvari,

db. Y

M ANIJACI teški sa krvavim zubima, ML obdareni suncem tifusom, i gubom 1 lakrdiji gordost wam je dao da bi se smejao

JN AJVEĆA devojčica pod šeširom, sveta Razbojnica mala šakal i poeta

Kroz divnu, majku kao Kkrož bezumlje, :# 4750

Kroz njene poljupce ? 7 15L NJI BA SP) ŽAL G grub

|: I Kroz ; | - 20 Č 7 Od bande ludaka devojčica luda, Njene | IT noežni . Iživljava 56 PRVA cela. Nekad sasvim moja a sad sasvim, tuda Rane, Cvet i

(Je grub. 1 sudbo buta!

Na: zidu kožuh bič + madona Napolju mećava napolju nmebceska zvona.

_ PIT Živi"sam. i To" vam saopštavam kao veliki

| Š praznik. . Pod glavom revolve?,

kučkin sin, smrti najamnik

Kupio sam ga od nekih trgovaca oružjem,

HIM Naja | i vatom: Platio .ga krvlju — ja ništa me plaćam, zlatom.

M ; Na obaraču ugravirane ptičice nežne, male To sui te čuvene vevolverske šale.

Neka ga tu gde je: ne ište vođe ni hleba. (Pa ako zatreba)

Glowae, napunjena, dinamištom, leti Prema srcu da mu, se osveti.

1 već 'se čuje ljudožđerska graja Oko:duše što se od tela odvaja.

Pitaj. šnanske fratre — oni znaju, šta za mene značiš Yužo u beskraju.

e JIT Zavitlanmi Tako U gluva beznađa. Beskraj — škorpion morske soli. Sumce, mebeski strelac, nepogrešivo nas gađa, 4 mi, O đubre Srbije, Na dmu, mebesa, Mladi

I Goli. .

„Svetovi jezde u pra i bepeo.

4 pra i pepeo u mešto još dublje.

OBIČNO SE VRAĆAMO u prošlost kad se više nema kud, kad poverujemo da više nemamo budućnošti. I mada je uputno, bez obaveze nafavno, povinovati se nagonskoj, toj ljudskoj suštini, da se uvek grabi napred, što brže, ispruženih ruku, ne bi ]i se dostigla i ščepala budućnost koja izmiče, onda kad nam ponestane snage i vere — zastajemo, malodušni više ili manje, i setnim pogledom ispraćamo sve VOzove i sve brođove i sve zvezde i sve ono što nekud odlazi. A. zatim se vraćamo, ako se imamo kudaivratitiy dabi izimo tiHo.skončali, kao ostare li bešubi psi i kao gluve mačke ili preš novi 'klecavih nogu, trenutke čežnjivom, gladnom, pomalo „patetičnom sećanju, onom grčevitom otimanju od gašenja ' mestajanja. ' i

·'S (kad' je zatrebalo, nadležni su, sigurno, ustaaovali njegovo punoime), Sje, dakle u svojim mucavim, mrmljavim, nemuštim ili nemim monolozima tako nekako mudrovao; za to vreme cehe' su ·skakale, a ljudi su bili zaokupljeni svojim” brigama.

"S se vratio moru. U dugoj napornoj trci bio je to,po njegovom mišljenju, poslednji zastanak, odmo?. ·Itada je spustio ispružene ruke kojima je pipao po mraku, umorne ruke. Vrativši se moru kao da se vratio svojoj prapostojbini mada je za'mnogo biljada godina i vekova promašio doba'kađa je oblik života kome je i sam pripadao izronio iz mora. Svejedno, vrafio se moru zato Što ga je voleo i zato što Je more uvek bilo daleko od njega, gotovo n' dostižno. Pozajmio je novac od dobrih ljudi, pitajući se đa li će ga ovi mnogo ili malo psovati kad njega nigde ne bude da im vrati njihov novac, i otputovao je na-more. Vratio se jednom malom zatonu zmceđu: surih stena, da još.jednom čuje šum talasa i vidi veliku, takoreći beskrajnu vodu koja se preliva u svim bojama, od modre, umirujući plave *.lople do žučne i divlje žuto zelene.

„U- mali, svoj zaton, kako ga je nazivao, S se vratio jedne jeseni, još sunčane i žute od opalog:~lLTYišća'i mlake u predvečerjima. | i

Isti: beli šljunkovi žalo. Uvek isti. Isto ono belo:i sivo oblo kamenje koje se kotrlja pod uđarom falasa, odlazi i vraća. Večita obala, besmrfna, nepoverljivo se osmehivao S i ne znajući da se smeška. I uvek isto džangrljanje kamenja; kao da se presipa iz vreća, iz šupljeg u prazno i natrag, u šuplje. . i

Nekada su tu bile stene. More ih je izmrvilo i stvorilo: taj sitni šljunak. Od njega će jednom posta. {ini pesak, tako mek pod stopalima. Ko će.to dočekati, mislio je S, da priroda, more učine. i završe svoje. To suviše dugo traje, mislio je S, izbegavajući poslednjim „naporom umorn volje da predoseća sve brže približavanje: sopstvenog kraja, izbegavajući da osluškuje šum krila crnih ptica koje su kružile nad njim s gladnim kricima, rastući i smanjujući se, već prema tome koliko su ga bolovi podsećali na.ono što ga nem:novno čeka. S je došao u primorski: grad koga je od ranije voleo, ko zna zašto, u mali zaton, koga je ko zna zašto ođavno

re. Oe Sidovi bolnice, beli hodnici, bele postelje. Belo bolničko osoblje. Bela tišina, Tepred prožora, đo kraja bele daljine, prostirao se Bra ; izbelec od sunca, s belim imenom. Usijano belini ulicamn vrvili su ljudi u belom i psi otvorenih čeljusti, isplaženih, obešenih jezika. Bolest kojoj S nije znao ime, Jer dugo nije hieo

: OC : a je slutnjama. Kada' ga zha, opterećivala g hat i šljao je 'i nervoznim pokretima ruke hvatao se za grlo, za razigranu jabučieu, kao da če tako uhvatili bol ı istrannti Ha iz drla, fai fupl, sve nepodnošljiviji bol, i odbaciti ga dn PRO sebe, kan, grudvi fomtn warmčnne krvi i nečeg neodr~ enog i zasirašuiućeg. Tog leta, u 3 80

jm vrelim letnjim danima koji su ga bolel U

posvećujući svoje poslednje .

Ne pamtim, kad sam iz Ništavila, izleteo | |

Kroz njene svete spasilačke vame U tvoja lukavstva

I tvoje

Obmane. : ii Poljupci tuoji kao hidraulične preše: · Jedmače me sa zemljom, + Mire sa apsurdom.

Pozdravljeno beznađe de se

Kao pred kućicom, belom,

Kleči pred tvojim telom

Pred meviđenim, čudom. ~

Jeste mištavilo sve Pri-zna-jem,

I cilja, mema.

Ni kraja mi bočetka. Beznađa.

ALI

Stvavnost!

Ni made mi

·. Rumena, trešnjo japana!

Tvoje koleno!

Tva ptica!

Tva koža tetoviama, i vrela,l i Stvarnost je stvarna, kao ljudska, Yang, Koja se otvori sved, konjskog čela.

I to što postoji zaista postoji. pre Jer boli. Jer leti. Jey peva. e Jer boli, Jer leti. Jer beva. · ji. 0 e Nek idu đovraga smiso i besmiso!

I nada!

I bezođe! Da twije mas, ljubljema. Da wije tebe, \ Ljubljena, gaa Davno bi potonule ljudske lađe. Posređovanjem, moje grubošti, · Posređovamjem, tvoga, 8YCGq, .

Još će,

Možda,

·Neko, . VERI

Iz NEBIĆA u BIČE da se wkoprcua..

Baciti glavu sa žbezde u Dunav — eto' Najleličanstvemijeg nestašluka.

DpDnOO O LULU LUUULULLUNUULUJLLULULUUURA A AAN UNLUGLLINUNLNL

Devojčica moja daleka, otadžbina snežna, |

. Zemljoradnice. moja mala? · Ima li mrtvih, u tvojoj

'Kmo ga tamo plače:

. On može da stvori za dva mylnuta.

Sam,

je ljubav mežnq.

Tragedija: moja meizbežna.

Ržu li konji u toome polju u tvojim štalama, )

Yuži u tvojim :bubicamo,

Ratnice moja mala?

Ima li žaba ima. hi čaja u tvojim, dalekim,

oblastima?

Imaš li neprilika sa policijom sa vlastima?

Žale W se ljudi | |

Na sunce

Na pore

Na kišu?

Govore li kako jedva dišu? |

Ozbiljno. te pitam: šta mas veže i

Zo ovaj predeo sunčevog sjaja i zemlje teže? ; v

Zamisli devojčice najftonosno polje

Sa devet hiljada taft grubi! —

Eto, takav je, u glavnim crtama, toj čovek,

Koji đe wmweti ako te izgubi. Njegovo je syce žiža svih bolesti. Žiža života žiža smrti žiža ljubavi. Devojčice,

Njegovo sYyce Kkrva?fi,

Devojčice, a

Njegov um pred, mištavilom!

Pijan ko stara zemlja

Na tom putovanju bez konja + puta. Sve što je bog stvarao miliow, godina,

Njemu ne trebaju ni merđevine wi klamje, Ni koje za malter, mi cigle ni majstor} +Nikakav alat iz minulog doba!

A svi fi čekrci dizalice i skele,

Konopci klješta koturi što se vte,

Sve su to trice za tvoga majstora,

Sve je to alat za šegrte.

PRIČA IKNJIŽIE NZ NEM NOVINA“

grlu i pekli duboko u grudima, S-a je razdirala zlokobna slutnja, strah kakav samo čovek može da oseća u neizmernom svetu životinja i biljaka, planeta, zvezda, snegova i oblaka, i u njegovim očima. kovitlale su se zaslepljujuće, brze titrave bele spirale koje su se zarivale u mozak. Negde je pri tom bilo more, plavo, da leko, njegovo... -

S nije bio nikakav heroj, Uostalom, da ga je neko pitao, rekao bi da nikad.ne bi poverovao, ni jednom heroju, da se ne plaši. Brzim sitnim koracima fumarao je po bolničkom hodniku. Došao je na red, „uđite“, pozvao ga je hirurg u ordinaciju, „sedite, molim vas, da vidimo“, rekao je. S je seo, skupljenih kolena ruku prekrštenih u krilu, stresao se. „Laboratorijske analize su gotove“, rekao je hirurg u beloj bluzi s kratkim rukavima, a malje na njegovim podlakticama počinjale su da bele, Snažne, pouzdane ruke, gledao je S i lutao u mislima. „Znam, doktore, šta su našli u laboratoriji“.

„Potrebna je operacija“, rekao je prosedi lekar s pouzdanim rukama. „ Nikad se ne zha, Zapravo, nikad nije kasno, pokušati... Ostanite u bolnici“. Hirurg je govorio srdačnim · ioplim glasom, umirujuće. Smrine „presude se, valjđa, nigde drugde ne izriču sa više ljubaznosti, blagosti, hrabrenja i nade na život, nego u lekarskoj ordinaciji. „Znam“, rekao je S,alion nije želeo suviše da zna i sve dok nije izašao iz ordinacije ljubaznog hirurga sedeo je skupljenih kolena skvrčen, glave uvučene u ramena, kršeći šake u krilu, i onda je ustao i muklo rekao: „Hvala, da... znam... Do viđenja, doktore, zbogom“. i izašao,

Leto je izmicalo. Za sobom se ne sme ostaviti nered. mislio je S, kada se odlazi na dugo, Donosio je odluku, sporo, temeljito i plašljivo, seđeći u svojoj jedinoj pohabanoj fotelji skupljenih kolena, kao kod ljubaznog pouzdanog hirurga u ordinaciji, sa šakama u krilu, poguren, upirući ukočen pogled u jeftini akvare] na zidu, mrtvu morsku prirođu — dve pržene ribe u tanjiru, sa kriškom limuna i listom zelene salate, i rekao je: „Kelner, vino, emo uz ribu". Jednim večernjim, jesenjim vozom otputovao je iz građa za koga su ga vezivale njegove već

mnogobrojne sede vlasi. u kosi i disciplinovana .

rivrženost građanina. -. i

aj Voz je hujao preko ravnica, kroz, tamu. Ka moru, ka moru... Sedeo je stešnjen u prepunoj drugoj klasi. „Opasno je naginiati se kroz prozor", pogled mu se vraćao na pločicu s tim natpisom pored prozora vagona, opasno je i međusobno se upoznavati i uznemiravati, mislio je, o, kako bi ga popreko i sa strahom gledali ti dremljivi putnici kađa bi, uz pileće batake, spslmšali kratku MWliničku vovest o ciliu i svrsi niegovog putovania. Tamni, dugi sati. Kameniar, crvema zemlia i sunce smeniše oda polja, čume i noć. Dok je voz vijugao naniže, ka

"malog zatona u stenju. ) Jika Bio je io kraj S-ovog: putovanja. “Žive

Vladimir STEFANOVIĆ

- NW-RSKK—.

mođroj provaliji, pogled mu je klizio za 8sVe«tlim tačkama, sigurno brodovima, i dalje preko arhipelaga prljavih, razbijenih praznih tanjira na plavom stolnjaku, ka, zamagljenom horizontu. Na peronu dobro poznate stanice lako klimnu glavom, pozdravio je grad Roji je voleo i

"uputi se ulicom pored luke,

Ritam velike luke koji se nikad ne menja.

Brodovi kojima on nikad nije plovio, okeanska

prostranstva na njihovim trbusima i duboki potmuli glas tih džinova sapetih užađima. I iste ohe zdepaste trabakule čije se jednolično bub+njanje dugo čuje iz izmaglice nad ustajalom VOdom u toplim jutrima, šuma rzanjihanih Kkatarki, krici galebova, zamašćena voda, rojevi riba, rojevi ljudi na keju, putnici, nosači, kamere, za-

štavice i pivnice nabijene žagorom, dimom i

mirisom pržene ribe... .

'Stajao je na keju. Sunce se pomeralo preko krovova i luka se pomicala za suncem. Bol u grlu i navala kašlja, sopstveno ječanje, ruka koja se mahinalno podizala do okovratnika da ga raskine, to mu. rastera priviđenja, Ljuka,je ostala negđe pozadi, u minulim, nejasnim, pro-

..traćenim gođinama, Dugom ulicom pored mor,

laganim korakom dospeo je do kraja grada, ispod bašti i kuća sa zaklopljenim kapcima, do

zbrkane slike, kao rojevi zelenih mušica, skretale su mu pažnju sa bola u grlu.i bočetka :rezignacije. Stazom između stena spustio se do

· obale i legao na mlaki šljunak. Vrtelo mu se u

u glavi. Kao suze,niz iice mu je: curio hlađan' znoj. Jedan galeb raširenih, ukočenih krila lebdeo je nad namreškanom vodom zatona. Nedaleko, na žalu, oslanjajući se na laktove, mladić se sa strane nadnosio nad devojku; kupači. Ona je ležala na leđima, bez pokreta, Vrhovima prstiju on je razmicao slepljene žute pramenove na njenom čelu i njegovi prsti skliznuli bi s njenog čela, niz vrat, na njena mrka ramena, u igri koja nema ni kraja ni početka u snu i noći,

·i novom danu, i novoj igri svetlosti.

Talasi su zapljuskivali žalo. Sitno kamenje, se kotrljalo s rapavim šumom, Slab vetar donosio je iz daljine zvukove grada. Sunce. sc spuštalo, Devojka sa žutom kosom i mladić su

otišli. Na žalu je ostala tišina, Tuda je protrča+.

la nimfica,jednom, davno. Nimficina kosa vijorila je na vetru i ona se smejala zvonkim smehdm i zabacivala je glavu. Pretrčala je luk zatona po plićaku i vođa je prskala pod njenim

. nogama. S je tu ležao, oznojen, bio je još dečak

i ona ga je isprskala trčeći ka stenama na koje se uzverala,i blistala je pod suncem, mokra bron

· zana statua koja je izronila iz modrine, usitre~

mljena naviše, ka visokim stemama i prozrač nom vazđuhu i čempresimop. Biću pomsnvski, kn petan, govorio je S, dečak, isploviću iz luke un

Samo je veličanstvenije kad po svemiru ladnom, |

| Bog skloy __ |. Preko slavne kaše iza vašeg čela

Kako smo mali ispod, mlečnog puta. 7 II

Tivorče!

0jeja Pdala. ly IL 0 Sva su saže{G 0 čela. O OM (0. i |

Zvezdana, jata!

· Zurim, wu mebcsa već dva puna sata.

I već je kasmo, i. već treba spali, AL glave wema da se ozgo tbYati. M |

Jednoga. .ću, dana mebesa da se oslobodim, Pa ću pored, veke za ruku da te vodim

Pa ćemo svratiti u krčmu, ma biće, I ja ću mrzeti prisutne mladiće.

Ti ćeš to znati, š molićeš, mam, Da ti jednog od njih 2, uspomenu, dam.

4 ja ću reći: MILA, HAJDMO KUĆI! A ti tako nežno: BUDIMO. JOŠ MALO. Tađa Ću se ja s mwjima botući.

Još ako mi pođe za rukom da, se oslobodim uma. Da buđem srećan kao životinja kao šuma.

Pa još. da mi je da se spasem, od suoga bića! Bog bi me BETI, 231080, vlašića! e IT

Kako .si velika kao Naaajveća kuća Prošlost moja buduća,

Sa najdublje zvezde, gle, sila» Homer, da te

· slavi Tako si, pod zbezdama, lepa, u, travi.

I dok Yaskopčavam tvoje prslučiće

mežno, ko iz ognja da spasavam tiće | Na nebu sviće

Na zemlji sviće

Na nebu sviće | Na žemlji sviće.

LL TnIIJI_ CO ————_______________

· velikom brodu; suviše, možđa je bilo suviše ~

metafizike u njegovom životu, možda je suviše lutao u snovima i obmanama i suviše dugo živeo, tako, slab i spor za žestoke ođiuke koje sve brzo menjaju, makar i samo prividno, dok još nije kasno, kasno, i možda je suviše dugo ostao. sam, izgleda, mislio je S, starac na pistom žalu. Poslednji žažareni krovovi pgasili su se U. daljini. Sunce je tonulo u more. Vazduh se zamutio, svež i šivkast. T..činovnici i bolesnici u. prikrajku moraju. da :svedu. račune. Žaton, šada u senci, to je hjegovo, poslednje.. pribežište, „misilo je S, i lakše je u njemu umreti nego bez njega živeti. Kao dodir neke hladne, meke šake povetarac mu je brisao znoj sa čela. Najzad, pravdao se, tražio je samo' spokojstvo, a to nije mnogo. Ali, na njegovom već pređenom putu os stao je onaj neprekidni šum mora, ustalasanog i možda beskrajnog,i ptičiji let, krik galeba i grad. u daljini sa pristaništem i pivnicama dovukav- · Si še na mesto gde će umreti, podredivši sve bliskoj smrti, čak i sećanja, postao je uznemireni samoubica, a ne spokojni, pomireni samrtnik koji više nema nikakvog izbora. Malaksao,· više se nije mogao boriti protiv „sopstvenih misli. ZONU. - 7 Ležao,je na žalu, ·opružen. Lice mu je gotovo“ dodđirivalo vodu. Jedan račić zamače za podvodni kamen. Zelene alge povijale su se pod talasi-: ma, Sa tamnog obrisa brođa.u daljini dopre potmuli zvuk; tražio je ulaz u luku. S začu iza sebe korake na šljunku tek kad su mu prišli sasvim blizu. Ođupirući se rukama o plitko dno, ' kvaseći rukave kaputa, okrenuo je glavu. De * vojčica, više od četiri, pet. godina nije imala;' proveni je, zastala je, pa' ustuknula, korak dva, imala. je. .pletenice .:i, gledala ga je- začu~ * deno, „raširenih · krupnih očjiu. S ~htede:' nešto da kaže, nešto beznačajno, “detetu, . ali ga zaguši' ·šuv ·. kašalj. Upirući u njega obe ruke, male pesnice, povlačeći se la-” gano, devojčica reče nešto. S nije razumeo je+

· zik kojim je dete govorilo, tepajući. Razumeo

je samo da ona odlazi, stazom između stena,

" naviše, ka putu, odakle su je zvali strogi gla-

sovi, Porodica je gledala odozgo zalazak sunca-i sađa je odlazila. S više nije imao snage ni da se pokrene. Ležao je na kamenju koje se'hladilo. i kad su prve zvezde zatreperile, dok mu se svest muhtila, a plima ga dodirivala, pomisli da je odista voleo taj zaton i da odatle više neće otići. I to je bila njegova poslednia svesna 'po= misao pred dugim noćnim časovima u kojima niko nije naišao da mu pomogne dok je sve teže i iskiđanije disao, s rukom na grlu, u vodi koja ga je lagano pokrivala> · ” _ Ribari koji šu u zoru naišli pored obale sa svojim barkama primetili su tamnu bezobličnu masu u maloj uvali. Raskopčani kaput njegovog tamnog svečanog odela širio se oko njega kao crna peraja neke velike čudne ribe. Ležao je ničice u plićaku, rpširenih ruku, s licem zagnjurenim u vodu, njišući se na talasićima. Jutar nji vazđuh u zatonu odisao ije slanim „mirisom mora, ž

„Večernji list u gradu doneo je kratku ves o još neidemtifikovanom lešu, Pretpostavke su dopuštale mogućnost. zločina, samoubistva, davljenja, Sledećeg dana novinski izveštaj raspršio je 8ve sumnje. Delimično uzbuđenje, prvo

· koje je S ikada izazvao oko sebe, ubrzo se sti·Šalo. Pomoć.u identifikaciji leša niko nije pru~-

šio i nadležni su bili prepušteni sami sebi. Da li S nije imao”ni rodbine.ni.prijatelja, ili oni, ako ih je i imao, nisu čitali novine — ostaje nepoznato. U odgovarajućoj arhivi rešenih sluča-

· leva S je dobio svoie mesto i fasciklu. Pokoonn

je na gredskom grobliu, na brđu s kog se vidi zaton sa belim šliunkovitim žalom i širi vidik nn more i zamagljeni horizont.

KNJIŽEVNB NOVINE