Književne novine
POZORISTIB a
-
DILEME
TRAŽITI od svakog gledaoca „Zavere osećanja“ da pre ili kasnije pročita Olješm mnoman „Zavist“, od
čega je ovaj surogat i načinjen, po-
staje nametljivo i nepošteno. Jer, poređenje {ekstova može samo da mu dcnese razcičarenje pa čemu takav napor? Možda smo jedino duŽni da utvrdimo kako poetska apDsurdnoaf. romana nije sigurno bila razlog da se dramatizacija stavi ma repertoar Savremenog pozorišta. Iza nje· se krije priližno nepouzdan ukus (zar o tome nije pisao još Luna čarski), svesno zanemarivanje senzibiliteta savremenog čoveka, potreba da nam se pozorište vrati unazad i pretvori i tribinu primenjene pedagogije i lažnog humamizma.
Zbog svega toga predstavu valja apsolutno odvojiti od dramatizacije i svega onog što iz nje upadljivo strši. Čak i shematske konstrukcije i opšte meditacije o starom i movom u Sovjetskom društvu freba uslovmo shvatiti, jer zapravo i nema pouzdanih indikatora da je Amdrej Babičev, direktor fabrike salame, zadlsta drugačiji od svog brata Ivana, kao formalnog predstavnika svega što je prošlo i odbačemo i stra-
ipak bimo da'meke stvari ostanu nedokučive. To je zbivanjima, naročito u drugoj i šestoj slici, dalo
· izvanrednu suzdržamost. Čak i izli-
vi Ivana Babičeva, ma kako bili ekspanzivni, ne prekoračuju gramice intimmog izjašnjavanja. Na trenutak je jasno da je. svaki postupak OVOM junaka, čak kada se i postigne obrtom situacije potpuno dejstvo jednog od velikih i starih ljudskih osećanja, unapred obeshrabrem. Ali, na tome mestu režija ipak ponesena nekim subjektivnim razlozima, napušta nađeni stil i dozvoljava Pavlu Bogatiniževiću da pređe granice koncepoije predstave i nastavi sa ponašanjem kao da zaista namerava nešto da promeni u ovom #Đ„Swsvefu. Suptilni tonovi se mešaju sa melodramskim egzibicionizmom, povrŠna:m zeakcijama koje na trenutke postaju čak i neprijatne, s obzirom
da su 'lišene dnutarnje ubedljivosti. .
"To je posledica shvatanja da se uklju čivanje u sredinu, prilagođavanje tom novom, odbrana starih mpozicija mavika i shvatanja, može DostiĆi putem hipertrofije „strasti. Ali, — nije li to ono što obično nazivamop ~ iobjektivnom neautentičnošću?
uspeh za ansambl Savremenog poZorišta. Retko je čista i stilski je-
dinstvena u većini svojih kompone-"”
nata, čak i tamo '·gde se ijgtinshka tragičnost poravnava sa groiesknošću. Pa ipak, ova težnja za jednostavnošću „umanjila je intenzitet događaja iz straha da se u celini ne potencira previše deklarativna angažovanost. Shematizam likova, ma kako bio spolja vidan, donekle je ublažen, tako da gledalac uopšte nema potrebe da se opredeljuje za one crne ili bele — jer oni se mekako svi manje ili više izjednačuju na sceni, a. to je bimo, pa SsVOđenje realnosti ma određene dileme nije nikakav bitan kvalitet i izraz posebnog realizma i savremenosti. Fre da je to izvor one prigušene farsičnosti. Pitanje je jedino — da li je u ovako komcipiranoj predstavi trebalo ići još dalje u razotkrivanju
suštine ili se zadovoljiti megacijom
svih vrednosti koju sobom domosi
shematizam?
Poseban događaji predstavlja pojava glumca Svetolika Nikačevića na sceni posle četvrt veka. Apstrahujući tehničke uslovnosti i jjudske 'okol-
Premijera „Zavere osećanja“ · Jurija Olješe
Lj
' svim novo u stilu, racionalno pre· čišćeni doživljaj koji
neodoljivo podseća na ono najlepše što u sebi
'nosi Ssavremeni scenski izraz. Di-
leme koje njega razdiru.ižesto spolja nisu ni vidljive jer' ugrožavaju čoveka koji se prikazuje kao predmet u otuđenom svetu, pa njegovu pravu realnost ne treba ni tražiti u onim svakodnevnim. banalnim situacijama oko direktorskog stola ili
u elaboratima 'o novoj salami. Šta.
je zapravo čovek u Andreju — to. se nijednog trenutka ne može sa sigumuošću tvrditi, a to je upravo ono najdragocenije u ovoj kveaciji. Značajan uspeh postigao je i Predrag Laković za koga je uloga Ni-
kolaja Kavalenmova kao pisana, pa. | Njegova. |
je identifikacija potpuna. igra protkana je Čudesnim nemirom koji se u najimpresivnijim trenuci-
ma iskazuje ·kao „zatvorena ljud-, || ska metafora. Svojom kreativnošcću. |}
njemu su se pridružili izvrsna Bosiljka Boci,
tjana Lakjamova, Žiža Stojanović,
Ratislav Jović, Rađoslav Pavlović i. hi
Mircslav Bijelić. A .to je više nego
'Što se od „Zavere osećanja“ i moglo
Tamara Miletić, Ta-.
mu. Jedino što se suštinski oseća da između ovih ljudi ne postoji mikakva organska „komumikativnost, pa to i objašnjava zašto se Andrejeva senka — Nikolaj Kavalerov oseća usamljem, suvišan i dalek od svega Što ga okružuje. Ali, samim lim ni on mi bilo ko drugi iz ovog životnog kruga ne može đa izbegne (pri. sustvo stvari i prisiljava sebe ili biva prisiljen da se na neki način prilagođava, odnosno da doživljava i tako stvara ljudsku stvarnost u izveštačenoj Wsituaciji. To je olžajnički pokušaj da se svetu da nekakav ljudski smisao, mada on sam od sebe ni u kom slučaju ne može da pretenduje na sveobuhvatnost. Kako je uz to čovek u nekim sccnama i stvar i ništavilo, onda je i smisao logično necelovit, sasvim relativan, uvek lokalizovan na mpojedinošt. Ne krije li se tu i razlog zašto nije moguce u takvim okolnostima stvoriti na sceni sintezu između čoveka i njegove svesti? Kako drugačije protumalžiti one pokušaje sa ubistvom Andreja Babičeva? Sve Što ličncsti doživljavaju, sa čime se sukobljavaju, ipak se ne idemtifikuje sa nijma toliko da bi zbivanje moglo predstavljati i njih same, Da sc Zato do kraja i iskazuje kao privid. Sam Olješa je, izgleda, bio svostan da je čovek odlučujući i jedini faktor doživljavanja, ali da “· njegov emocionalni zanos nije toliko snažan Ga bi mogao promeniti postojeće odnose.
Milenko „Maričić je osetio da upravo u ovom domenu ne treba pridavati suviše važnosti čovekovim postupcima, bez obzira koliko izgledalo da su oni oblici njegove strasti ili same misli, pošto je za pisca
inostrane FOR
„O TURSKOJ, Englezi su, iz putopisa o Turskoj, prvi put čuli nešto početkom sedamnaestog veka. O Muratu, i Lazaru, Zrinjskom i Frankopanu, čitali su tada, u takozvanim „turskim istorijama“, koje su, vremenom, postale omiljena i popularna lektira u Engleskoj. Murat i Lazar izišli su, čak, i na englesku pozornicu.
U idućem, osamnaestom, stoleću, engleska se drama promenila, i, posle revolucije, u nju počinju da unose i muziku, tako da se, — na ·primer, o „Opsadi Rođa“ (The Siege of Rhodes). — govori kao o prvoj engleskoj openi.
Jedna slična „opera“, — bolje reći. opereta,
-— jeste i pozorišni komad, koji se zove „Opsada Beograda“ (The Siege of Belgrađe), koji sam našao u biblioteci Britanskog muzeja u Londonu, a koji je iz godine francuske revolucije,
Ja sam skoro 20 godina, ljubaznošću uprave te najveće biblioteke u Bvropi, imao mogućnost da čitam, u amfiteatru, gde je, između folikih, čitao, na primer, i Karls Marks, i Lenjin, a gde će moći, svakako, i u buđuće čitati, bezbrojni čitaoci, knjiga kojih ima više od milion.
Navedeno delo davalo se, pomenute godine, u
Kraljevskom teatu u Londonu, ali datum premijere, ni ime aufora, nisam našao. Kao ni partituru muzičkog dela, koja je morala biti interesantna, — bar za Beograđane. ii
_ Čini mi se da je taj pozorišni komad kod nas nepoznat. Zato sam se rešio da ga prikažem.
*
Scena te operete je neko selo u Turskoj.
a kako se kaže: u provinciji Serviji. To je, Oči-,
gledno, Višnjica. i
Prvi čin, sa pevanjem, događa se u logoru Turaka, a u daljini se vidi logor protivnika, logor Austrilanaca. Kaže se da radnja počinje
igrom „turskih seljaka Oba pola“. A na toj
igranci pojavljaje se i plavar tog sela, koji se zove, Jusef, On, u pesmi, kaže, da zna, da oto-
KNJIŽBVNE NOVINE
Međutim, ovakvih ustupaka meestetskim elemenftima predstava znači nesumnjiv
o Kosovu i Milošu, o'
bilmo je da i pored vratke,
nosti što prate redovno ovakve poipak možemo njegov Andreja Babičev nešto sa-
reći da je
očekivati.
Petar Volk
PREDSTAVU JE NUŽNO ODVOJITI OD DRAMATIZACIJE
„Opsada Beograda“ kao opereta
manska Porta nema LOJALNIJIH podanika, od tih seljaka u provinciji Serviji. Jusef ih,- kroz pesmu, teži da ne brinu. Iako su Austrijanci opseli Eeograd, doći će turski komandant da ih „oslobodi“, Paša se, onda, zbilja, i pojavljuje, i pita na pozornici: Ima li u selu lepih devojaka? Kao što se viđi engleski autor imao je humora, , Na pozornici se, zatim, pojavljuju selianke, iz te provincije Servije, a junakinja te drame nosi ime Lila, dok se njena sestra zove, Ghita. One su, obe, zaljubljehe, i izražavaju pesmom svoju ljubav, brema svojim zaručnicima, koji se nalaze u „austrijskom“ logoru, a koji su,
kao i one, hrišćanske vere. Lila naročito tuži ·
nddđ svojom sudbinom, je” je nju, njen brat, namenio, za Jusefa. Jusef je, kaže se, ugledam čovek u selu i „primiritelni suđija“. Obe sestre očekuju, radosno, dolazak Austrijanaca i Austrijanci, najzad, izlaze na pozornicu, pod komandom jednog austrijskog pukovnika.
Komandant Austrijanaca sprema se da, te iste noći, izvrši napad na Beograđ i želi da se, pre svega, osigura, u tom selu turske provinolje. On ispituje svoga poverenika među seljacima, da li može da se osloni na vernost tog sela. i da li će ga selo pomoći? Poverenik ga uverava da može. Veli: mi smo i suviše dugo stenjali pod turskim jarmom.
*
lniverziteti u Tmemleskol, ni sami nemaju iluzije, o vrsti pozorišta u to doba, i vrednosti pozorišnih komada tog vremena. Kembridžka istoriia literature kaže da su fe drame, opere, bile „afektirane, sentimentalne, featralne“ i da su bez veze sa realnošću.
Ni „Opsada Beograda“ nije to izbegla.
Turski Womandanft. u daliem fneku komada. mokušava. kao u nekoj opereti. da #pzadobije ljubav seljančice iz provincije Servije. On se-
Miloš CRNJANSKI
ljanki Lili, pokazuje, u daljini, tvrđavu Beogra= da i njene „veličanstvene zgrade i bašte“. Da bi joj pokazao gde će živeti, ako mu se privoli. Na engleskoj pozornici, tog vremena, prvi put su upotrebljavali efekte osvetljenja, i per=spektivni dekor.
Turčin se, međutim, pokazuje, ne samo dobar ljubavnik, nego i dobar ratnik. On, na po= zornici, zarobljava austrijskog pukovnika i taj se Austrijanac, sad, nalazi u smrtnoj opasnosti. Poverenik Austrijanaca, u tom selu provincije Servije, sad, ima težak zadatak. Potreban mu je neko ko bi se poduhvatio, da prepliva. Du-
nav i javi Austrijancima u .njihovu logoru,
đa im je pukovnik zarobljen kod Turaka. Agent, dakle, sakuplja seljake u selu i pita: ima li koga ko bi se poduhvatio izvršenja tog teškog zadatka. a
Svi seljaci u selu provinoije Servije viču, u glas: Ja ću, ja ću, svi ćemo!
Agent onda bira među njima dvojicu, a ostalima kaže da idu i dižu bunu u provinciji Servije. %
Turski paša, međutim, ne zna za šalu.
On sad izvodi austrijskog zarobljenog bukovnika na pozornicu i sprema se da mu skine glavu, jer je kaže: špijun. Degrađirao se do špijuna. Uzvikuje: „Vi ste se degradirali za špijuna“.
„Sou have degraded yourself into a spy“.
Ipak se, na kraju, sve svršava dobio.
Dolazi do ustanka u provinciji Servije i, pomoću seljaka (vernih otomanskoi imperiji). austrijska vojska uspeva, ne samo da oslobodi SVOE pukovnika, nego i da uđe u Beograd.
Turska :se zastava .spušta na pozornici, a. au– striiska diže. NJA NM ı
Komad se završava horom žurskih meljakn provinciie Servije, koji pevaju, od sreće, na pozornici. Š
Merilin, Merilin... OVOGA TRENUTKA (dok sam otkucao dve re-
či na pisaćoj maćini: ovoga i trenutka), ovoga trenutaka u kome pišem poslednji put u 1965.
· godini televizijsku rubriku, osećam se veoma
svečano.
' Gotovo da mi na pamet pađa suluda ideja, da je potrebno obući crmo odelo i vezati onu prokletu kravatu, sa koiom se tako teško diše, jer mislili mi šta nam drago, od iđućeg broja Ovog lista, na stranicama će se nalaziti iedn: sasvim drukčija cifra koja označava godinu, sve televizijske emisiie koje smo do danas gledali postojaće još jedino u našim glavama i nigde više, sem možda u vetru.
Da, one su zapisane u vetru.
Sedeo sam celo veče i prelistavao stare komplete novina.
Koliko svađa, koliko gneva, koliko oduševljenja! e
Pokušajte i sami to da učinite... Uzmite ma koje novine i listajte stare brojeve. Novinska hartija tako brzo stari. Tako brzo... Vreme prolazi, zajedno sa njim i mode i zanosi i stvari za koje nam se činilo da ih nikada nećemo zaboraviti. · i ia
Baš je glupo pisati za televiziju, za tu lepuškastu vešticu, koja tako brzo stari i tako iznenađujuće postaje mlada! Može vam se Jako dogoditi da se jednog jutra probudite kao 'sta– rac i da pođete prema polici na kojoj bi trebalo da stoje vaša ukoričena celokupna dela. T gle — može vam se lako dogoditi, to je čak i sasvim jzvesno, da tamo naiđete na prazan prostor sa pbaučinom ili nekakvom pepeljarom, jer od vaših celokuphih dela preostao ie samo vetar i televizori po sobama. koji halaoliivo čekaju na neke nove ljude i neke nove priče.
Eto, šta vam se može dogoditi ako odlučite da život provedete na najdivniji od svih uzaludnih načina na koje se može jedan život provesti. I ako vas neko tom prilikom sretne i zapita: „Izvinite maestro. ali šta ste vi do sada nnpisali? Sa kakvim pravom nosite tai vaš zavere=nički izraz na licu?“ može vam se fakođe lako dogoditi da ne umete vDrosloviti ni reči. Jer kako Dprepričati ono što su radili glumei. i kako opisaži kretanje tri kamere u polutami? Mi
Magnetoskopi će biti već edavno jzbyispni, a po koricama vaših šapirografisanih dela miševi u Hfeleviziiskoi arhivi igraće kmmerne drame, pokušavaiući da odgonetnu „gdje se krije suvremeno u featru“,
Susreo sam jednoga pisca. koii ie posle nekoliko kniiga počeo da piše televizijske drame. 'xUpitao sam ga:
: Zašto pišete drame, a ne knjigc?“ ; >
Zbog aplauza“, odgovorio. je. „Posle 'knjiga je tako tiho...“
Ima nešto u tom gospodinu aplauzu! Ima nešto u toi blagoslovenoj potrebi da se čuje odjek onoga što ste napisali. Pravi pravcati. uveličani ddjek koji se odbija o svesti drugih liudi i dolazi do vas, da vam kaže ieste li uspeli ili ste promašili, jedanput za uvek.
Jer televizija je kao ručna bombi „M 58%“.
Sa njom se može samo jedanput pogrešiti.
· Prošle nedelje u jednoj televizijskoj emisiji video sam Merilin Monro. Stajala je u čitavoj šumi ljudskih ruku, mikrofona i svetla i plakala kao neka mala, sasvim mala devojčica, koju je neko zaboravio u pola osam u Knez Mihailovoj ulici, ispred prodavnice „Mode“, pod svetlom ljubičastog izloga. Eto tako je stajala i plakala i malčice grizla donju usnu. Ne mogu da objasnim zbog čega je ova scena bila potresnija od bilo čega što sam video ikada na televiziji. Isto tako ne mogu da objasnim zašto sada pišem o noi. kada. treba rezimirati proteklu TV godinu, pisati mudro i vešto o novim smernicama naše televizije, o zadacima koji stoje pređ njom, i uopšte; zašto pišem o njoj, u trenutku kada treba biti dosadan kao smrt, i uporan kac neko ko želi da se probije u večernjim novinama do me sta pomoćnog urednika. ;
Zašto? |
„Drži se teme“ viknuo je profesor iz Holden Kolfilđove škole, jednom dečaku koji je počeo umesto lekcije đa prepričava događaj iz života njegovog ujaka. „Drži se teme!“ 'Zašto?
'Zbog toga što se smejala i što je plakala nekoliko godina.posle smrti. I zbog toga što smo gotovo sasvim prestali da mislimo o njoj, kada je iz naših bioskopa otišao i poslednji njen film. Eto zašto! (
I zato što se danas gotovo i ne sećamo prvih televizijskih drama koje smo gledali, ni prvih spikerki, ni prvih video-miksera ni „prvih „Dnevnika“ o kojima smo pisali, svađali se i prepirali. Eto, zašto.
Zato što se to prokleto vreme ne može uhva-– titi ni za glavu, ni za rep, to jest ukoliko ima rep.
Zato, što hranimo nezajažljiva usta televizije svojim životima, svojim pričama, „svojim komentarima i napisima i zato što to činimo dva dana posle neke emisije, jer kada se radi o televiziji, svaki sud mora biti dovoljno brz, toliko brz, da ga ne zakači neka, nova emisija. j
A brzi suđovi, mislili mi šta nam drago, nikađa nisu i dovoljno tačni. Posle sto godina neku knjigu, nepravedno napadnutu, iskopaće iz antikvarnice ·'nmeki drugi Mija Pavlović povratiti joj izgubljenu vrednost — ali kako za ime svega, posle sto godina, iskopati iz antikvar nice neku televizijsku emisiju, kako je rehabilitovati. kada za feleviziju ne postoi Kinoteka?
Merilin, ti shvataš šta hoću da kažem, a?
n Momo Kapor 7