Književne novine
LIRSKA SEĆANJA inosfrane |CHH3 VLADIMIRA BOGOMILOVA
stvatene prve ljubavi. Rečju, u onoj pripoveci
NIKOLA GVOZDENOVIĆ Galerija Doma JNA
UPRKOS evoluciji i sukcesiji stilova, modđerna misao i moderni izraz sve više pokazuju tenđenciju »uklaoanja«, metamorfoze, međusobne penetracije. Tako, zanimljiv primer plastične evokacije, ili, tačnije rečeno, revalorizacije, viđenja Top novu optiku jednog širokog pokreta umetnosti, ekspresionizma, predstavlja izložba OVOF mlađog autora.
izevši za opšti fon ekspresionizam kao pojaVu ı šanšu za eksteriorizaciju subjektivno prelomljene slike sveta, a jednog od velikih zatočenika tog koncepta, slikara Kokošku, za dđirektniju premisu, Gvozdenović je, gotovo u švungu, krenuo u potragu za oblikom jedne svojevrsne likovne metođike. Ta metodika, evo, donosi nam stil ekspresije u kojem se reflektovani pijetet i šjaj prošlosti ne pretpostavljaju radikalno i kategorično ambiciji i doprinosu jednog ličnog senzibiliteta, jednog ličnog plastično projektovanog pogleda na svet. U žiži tih projekcija nalazi se jarko osvetljen čovek, njegov status egzistencije. I ako uvažimo analogiju između slikarskog ekspresionizma i moderne filozofije života, egzristencijalizma, izgleđa da možemo smatrati da je Gvozdenović optimalan slučaj koji uvaženju kompara= cije ekspresionizam — egzistencijalizam sasvim lepo služi.
Monumentalni stil Gvozdđenovićevog &vojevrmog ekspresionizma prožet je jednom pravom mocijom, jednim · osećanjem koje, verovatno, ajkad neće biti anahronično; đanas — u trenutku irontalnog naleta anorganskog senzibiliteta tipa aovih vizuelnih istraživanja, op-arta, strukturaizma, etc. — tim pre.
Pročišćenost vizije, čega se u nekim komađima đomogao, stoji Gvozđenoviću sad kao maltene tehnički problem.
ŽIVOJIN TURINSKI Galerija ULUS na Terazijama
GIHENBZA slikarskog koncepta Turinskog ocrtava se u jasnim, logičnim linijama. On je odmah posle završetka „Akademije, govoreći globalno, Btyorio jednu strukturu slike koja počiva na Jmodjfikaciji jednog širokog plastično=ekspresivnog stila našeg doba, enformela. Budući nekom vrstom derivata enformela, tadašnje njegovo slikarstvo odisalo je jednom specifičnom strukšuriranošću, jednom specifičnom ikohografijom vizije. Mi sada možemo da pratimo evoluciju takvog shvatanja; preciznije rečeno, možemo da pratimo evoluciju fe specifične ikonografske strukture koja se sasvim emancipovala ođ en formel-konteksta. Izgleda kao da je taj ramiji period bio neka vrsta likovno=plastičnog i menfalnog preliminarijuma koji'jje rezultirao posebnim zaključcima, Ti zaključci, ta iskustva (ili, ako hoćete, ta rekapitulacija) sasvim je sada jasna: Turinski je išao putem redukcije ikonografske sheme iz enformel-konteksta i došao do kristalizacije novog oblika. Taj oblik je sada simbol-znak koji nema neko deklarativno zhačenje; više je jedna sumarna ređukcija arhetipskih nanosi i svekolikog životnog i kulturno-istorijskog sadržaja koji brebiva u čoveku samo kao klima, kao fluidna svest teško dostupna verbalnoj i plastičnoj racionalizaciji. Baroknu punoću takvog osećanja mosi u svom plastičnom jezgru kružni, elipsoeidni oblik, žnak-šifra, Većma joj doprinosi metafizički prosto — fon nn kojem se ti oblici projektuju.
· Slikarstvo Živojina Tutinskog od one je vrsle ·
koja brižno čuva zagonetku umetnosti: taj ukus iracionaliteta i neke svojevrsne romantike čihi efektnost jednog stila.
MILAN JOVANOVIĆ Galerija Kolarčevog narodnog
RATU I TRAGICI
MALO JE OSTVARENJA u sovjelskoj Knjiševnosti prošle godine naišlo na tako jedno dušan prijem kritike kao pripovetka „Zosja“ Vladimita Bogomolova, Njen uspeh je utoliko nesumnjiviji što su je kritičari tri najuglednija sovjetska književna časopisa — „Novij mir“ (S. Ljvov), »Oktobar« (Jelisaveta Metčenko) i “Zvezda“ (A. Zirin) — prikazali gotovo odmah pošto je objavljena u časopisu „Znamja“ by, 1/1965.
„ime V.\ Bogomolova retko sretamo u štam-
| pi — veli J, Metčenko. — Ali mi smo zapam-
tili njegovu surovu pripovešt o Ivanovu detinjastvu, ciklus lirskih minijatura i sa nestrpljenjem
j smo očekivali novo delo“. Prema rečima A.
Zirina, „čitalać poznaje prozu V, Bogomolova prema Sveča nekoliko pripoveđaka. Ali skoro svaka od njih je prikazana — i ne jednom, a „ivan“ je poslužio kao osnova za film „Ivanova detnjstvo““, Doista, otkako se 1958. godine pojavio ı časopisu „Znamja“ sa prvom pripo~
| vetkom „Ivan“, Bogomolov nije hapisao mno-
go, ali je već zauzeo ugledno mesto među savremenim sovjetskim pripoveđačima. S. Ljvov piše: „U novoj pripoveci ima mnogo zajednikog sa „Ivanom“. Pisac je obet đao svom delu najjednostavniji mogućan naslov — ime. Takvi naslovi bili su omiljeni u našoj klasičnoj književnosti. Izabran je i najtradicionalniji i, reklo bi se, najjednostavniji vid pripovedanja — uspomene napisane u prvom licu“, Ali dol je u središtu prve pripovetke junački lik malog izviđača, koji išstovrememo sa dečačkom bezazlenošću i ozbiljnošću odraslog čoveka pro> lazi kroz žestoke ratne okršaje, radnja nove pripovetke odigrava se u kratkom predahu između bitaka, što je čini sasvim osobenom.
Sadržina pripovetke je ova. Posle dugih i napomih ofanzivnih borbi, bataljon kapetama Viktora-Vićke Bojkova iznenađa je povučen u poljsko seoce Novi Dvur rađi odmora i popume. Naelnik štaba, koji priča ove događaje, odla-
SUPROTSTAVLJAJU SE MLADOST, LJUBAV, POBZIJA
zi ma obližnju reku, gde se kupa i zatim čita merazdvojnog Jesenhjina, Dok je čitao, posmatrala ga je lepa devojka, za koju kasnije saznaje da se zove Zosja i da je kći vlasnice kuće u čijem se dvorištu smestio štab bataljona. Pripovedač po ceo dan ispisuje formulare i Bastavlja izveštaje za komandu brigade. Iako je verovao da je popunjavanje obrazaca o poginulima jednostavan posao, om še sa bolom wWeća svakog borca i na svoju ruku unosi u službeno obaveštenje: umesto zvaničnog: „G»ki“, — „Dra-
: ga“ i. „Dragi“. Kao. mlad -\čovek;, takoreći dete,
on zavidi Vićki i veruje da se Zosji dopada ta naočita junačina, Vićka priređuje večeru u gazdaričinoj kući. U želji da se pokaže bred Zosjom, pripovedač ispija više no što može da podnese, te pijan prenoći u mpojati. Dok je sledećeg dana, za vreme predaha, čitao naglas Jesenjina, Zosja ga je opet slušala i čak podstakla da nastavi kađ je prekinuo. Vićka se sa meštanima uveliko sprijateljio, đovozi im drva iz obližnje šume i pomaže im. Uveče bonovo drže igranku, kojoj pripovedač, mučen detinjastom ljubomorom, ne prisustvuje, jer je video kako Zosja igra sa Vićkom. On suviše kasno saznaje da je Zosja žustro odbila Vićku kad je hteo da je poliubi. Međutim, neočelcivano bataljon već sutra mora da krene na Dpoložaji. Zosja dolazi poslednja da isprati borce, prilazi pripoveđaču i ljubi ga, pružajući mu koverat, u kojem on kasnije nalazi njenu sliku sa natpisom' „Ja te ljubim, a ti spavaš“, Vička je hero*dki poginuo prilikom zauzimanja Berlina, a pripovedač se sn tugom seća &VoOg prvog bpoljupčća i neispunjene ljubavi, „Prilikom površnog čitanja može da se učini ·'da je nova. pripovetka manje dramatična i stoga mahje značajna od „Ivana“ — ističe Kkriti~
čar »Novog mira«. — Tamo su najnapetije okolnosti. povezane sa izviđačevim odlaskom u neprijateljsku pozadinu, a ovde — zatišje izme> đu bitaka, Tamo junak gine, a ovde ga je samo rafna nužnosti otrgla od mogućne ali neo=
uzvišena tragedija ranih godina, a u ovoj We 30 samo lirska i životna međuigra“, J. Metčenko zaključuje da „u pripoveci „Zosja“ nema opisa ratnih dejstava u pravom smislu reči, ne čuju se eksplozije granata, niti jauci ranjenika... Ali neprestano osećamo dah rata”. A Ljvov dođaje: „Ako se čovek udubi uviđeće da značaj i dramatičšnost zbivanja misu manji nego u „Ivanu“, da ideja nove pripovetke nije sitnija, a lipske i povremeno ironične boje ne uklanjaju dramatičnost pripovetke, nego je na svoj način obelodenjuju“.,
Ranija sovjetska pripovetka o ratu, Dretežno dokumentar;istička, veličala Je herojsku i oslobodilačku stranu rafa, budući pri tome đosta jednostavna i služeći se srazmerno oskudnim sređstvima za mprikazivanjo &loženih zbi. vanja: sadašnja sovjetska Pripovetka o ratu napglašava ftragičnu i ljudsku stranu rata, opisuje psihološke tokove njegovih ne iako &loženih, iako često veoma dramatičnih zbivanja, sudbine mjegovih učesnika i žrtava, i koristi se raznovrsnijim, Ssloženijim postupcima da dočara i osvetli unutrašnju napetost te naoko jednolične materije. Ne treba, naravno, misliti da je ranije bilo u pitanju samo prikazivanje krupnih događaja na jednostavniji način, a Sađa — T isključivo svestrano prikazivanje običnih događaja, raine svakidašnjice. Reč je, pre svega ,o drukčijem odnosu prema gradivu:; dok se ranije težilo sagledanju rata u celini, gotovo istorijski, što je zahtevalo ukrupnjavanje pojedinosti i pojednostavljenje psihologije, sada je tožište preneto na pojedinca, nosioca i tumača ratnih događaja, te je otkrivena nova, neiscrpna skala mogućnosti, Ta sveža strujanja, oalževidna 'već u „Ivanu“, sasvim su preovladala u „Zosji“, čiju najvažniju osobemost. i čini neponovljiva jednostavnost izlaganja, liričnost i tanano psihološko tumačenje likova,
Iako je cela sadržina „pripovetke. V. Bogomolova pozadinska, tako reći mirnodo j njena suština je umnogome tragična. Ali tragičnost se u njoj ne postiže isticanjem prenapregnute patetike rata, nego prikazivanjem neostvarene sreće dva mlada bića, njihovog rasfanka pre no Što su se sastali, prvog i poslednjeg poljupca. Osnovni tom pripovetke čini neprestana prisutnost rata i smrti u upadljivo različnom ambijentu, u almosferi punoj ljubavi, mladosti, pesme, života, poezije. Reklo bi se da ništa toliko ne pojačava tragičnost koliko stidljiva prva ljubav glavnog junaka, Zosjina nežna i strasna ženstvenost, Vićkina ispunjenost životnom radošću i snagom, ili Jesenjinovi
· prisni i blagi stihovi. Međutim, istovremeno ta
nevina mladalačka ljubav, ta lepota pitomog seoskog predela usred ratnih razaranja ne pređstavlja samo kratkotrajan privid sreće nego i zametak neuništivog života, koji će posle svega opet procvetati,
Umesto obiljem događaja i živom radnjom, Bogomolov postiže napetost psihološkim poniranjem i liričnošću, kako u mnoštvu opisa pri+ rode, obradi likova i pojedinosti, tako i u celokupnoj „kompoziciji, "im pretpostavljanjem lirskog i psihološkog spoljašnjoj dramatičnosti, kao i privlažnom nedorečenošću, Bogomolov ne= odoljivo podseća na Sergeja Antonova i njihovog zajedničkog preteču Čehova. Snagu karakterizacije V, Bogomolova čini svojstvo prikazivanja lika samo nekolikim potezima u malobrojnim prilikama sa svom osobenošću njegova pojedinačnog ispoljavanja.
Na prvi pogled jednostavna, kompozicija pripovetke zasnovana je na primeni neobično složenog muzičkog „postupka: upotrebom iste fraze („gradovi se osvajaju hrabrošću, a žene — drskošću“) u raznim prilikama postiže se ne samo čvršća povezanost tkiva nego i podstiče iragičnost završetka pripovetke; ponavljanje početne rečenice na kraju zaokružuje pripovetku i još upadljivije odvaja njen tok od svega što je kratkotrajnoj radnji prethodilo i sledilo; najzad, utkivanjem Jesenjinovih štihova pojačava se liričnost pripovedanja i posredno iskazuju vlastita osećanja glavnog lica.
Usled svega toga pripovetka „Zosja“, kao i ostale „smele pripovetke o ratu“ (S. Ljvov) V. Bogomolova, „osvaja skladnošću misli i osdćanja“ (J. Metčenko) i „čita se „nadušak““ (A, Zivin). Ona uliva nadu đa će ubuduće biti još
· više rađosnih susreta sa njenim tvorcem koji
mnogo obećava. Jovan Janićijević
univerziteta , RI grozd: Vri krv i ORO 8 RANO.ESENJA SMENA stilistika koja karakteriše naše doba Dan se sajapurem, s mladom moći Yve. Dobrica e | ; formira u nama i jedno osećanje. koje se graniči Tvoj smeh, mi poput planinskog klokota BRIĆ | sa isključivošću: da se dojučerašnji stil smatra draži žedna čula i žaYi mozdYve., BALADA
već danas anahroničnim. U stvari, to ne mora đa bude tačno, ali je tačno da i u foj okolnosti ima tačnosti. :
U oba slučaja primer Jovanovićevog slikarštva, sa kojim se sada prvi put susrećemo, indikativan je. Prvo, Jovanović ne služi jednoj Pstetičkoj doktrini, apstrakinom ekspresionizmu, ha način skrušenog poklonika, epigonski dakle; i drugo, u Jovanovića je to suđelovanje apstraktnog ekspresionizma ipak znatno! Rezultanta tih dveju konstatacija donosi nam srž, Jovanovićev doprinos. Taj doprinos je u njegovoj moći da jednoj dosta uhodanoj strukturi slike udahne fransfuziju: one, pre svega, počivaju na elementarmom dejstvu čistog pigmenta, bez pretenzija za estetizanfnim rafinmanom, — u prvom planu je gest, kaskadni, orguljski ritam špahtle, ritam kista.
. Čistota stila i čistota proseđea — eto stvari kojima bi možda energični Jovanovićev diktus trebalo više da se priklanja.
Kosta Vasiljković
ISPRAVKA
· TO prošlom broju našeg lista pogrešno je odštamban đatum nastanka pesme Čeđomira Minđerovića „Omča „Anpgletera'“ Pesma je napisana 51, a ne 2b decembra Molimo čitaoce da ovu ispravku Wuvaže.
i Ko
Prođe žetba, ko evet muhnje... kao bljusak što opra nad brežuljć ma dugim haljinu, I bivši prince suncokret kome jato kljuca · glathe oči — beznadežno bpilji u daljih.
U viru zenica davno grožđe dremlje, KNišemo zrno dimke ko mabo?ru, . Previre vino u bačvari zemlje, Pijan, mesec svlači veče na javoru.
Negđe su vikali
bikovi od. gvožđa, Negde meko pisaše kYvlju bo svom, rupcu. A mi smo dojili zrelo Đuce grožđa ko da je spas vođa u našem, boljupcu.
Lupo sam glavom,
o stabla od syeće a ti si prštila qrozđu zlafne mrehe. Preklinjali smo biice i drveće da zažmure dok se svet me preokrehe.
} Još se oko · tom v'top 1a907G vita bolo Yn-bykanih, sete. i ogfađa i bryđo Orle *h6 — ktina Pinijabora, hajdučki sto i presto petsto v\ograda!
%
Zri. A ti? Gde greješ
ti sad? O, gde li je zvezda Što mas je svrbela ko čmičak u oku, đok se kovitlasmo oko šeftelije kyoz zrikavce kao ktoz srebrni čičak?
Ko ti, mesto mene
u sjaju svog lica befe bulke u plavim doljama pazuha? Između mas treperi sto hiljada ptica bezbroj šuma i more purpurnog vazduha.
Zaluđ suhće ljubi
plavi mak tvog vira i brest iza mlina bulji oči čvoya, Zalud hrašće, zvečeći braporcima žira čeka da se pojaviš s majezđom čopora.
Zar više nikad
ogrezli u, dYynaž 7086, dok noć uvlači glavu, ko komjača nećemo bhivat kroz duboku Yaž gde su se kupali mesec i zornhjača?
Dao bih i vir
4 žir i Luštfinu, i čaih ol m, nesmom, međenica 8amo da se ioš jednom, pričestim naštinu grožđem sa vinjage tvojih pletenica!
KNJIŽEVNE NOVINE