Književne novine

POZORIŠIR AUŠVIC ILI PITANJE BOGA

ZAVRŠNI PRIZOR u četvrtom činu Hohutove drame „Namesnik“ je tre nutak koji se na sceni Narodnog pozorišta očekuie sa nestrpljenjem: da li če Papa Pije XII otvoreno ištupiti protiv Hitlerovog bezumnog uništenja Jevreja? U tišmi, tom munjevitom odsjaju opšte nemoći, Rikardo stavlja ma svoju mantiju žutu zvezdu i ubrzo zatim uzvikuje: „Bog Crkvu neće uništiti samo zato što jedan Papa ne sluša jegov glas!” Na okamenjenoj belini Vase Pantelića pokušava da provali ozlojeđenost, dok se ceo lik ponovo ne zatvori u tradicionalne okvire hrišćanske svesti koja odb.ja da interese crkve poistoveti sa ljudskim stra daniem, Ljubav za one milione nevinih žrtava može se iskazati jedino kroz odanost crkvenim dogmama, pa molitva koja zatim sledi još više potencira dramski intenzitet u ko=me se i ono nelogično pretvara istovremeno u stvarno. Molitva i spasenje ne mogu ničim da se uslovljavaju . zato prema Papinom shvatanju i devreji moraju da buđu strpljiivi i da čekaju na božiju „milost pa makar pre toga svi iščezli sa zemlje, Aušvic, prema tome, nije za Papu. „sto što i pitanje Boga, ma kako u fome bio kategoričan sam autor. Natprirodna saznanja o Bogu i Crkvi tako se otvoreno lišavaju humanog delovanja i postaju sopstvena protivurečnost,

Rediteljska postavka Bore Grigorovića usredsređena je na to da pokaže kako sva ova fakta, čak i u umetničkoj transformaciji, zadržava ju znamenja otuđenja od svega onog što je ljudski egzistentino u toj Yatom pomračenoj stvarnosti, Iluzija je pod punom racionalnom kontrolom, očišćena od predrasuda i površnih efekata da se nekom može učiniti čak po formi nešto konvennionalna i pojednostavljena. Maniri i protokolarni ceremonijal, međutim, ne određuju situaciju niti imaju snagu bilo kakve aktivnosti te še sva pažnja koncentr.še na same aktere. Na njihove postupke i reči nadovezuju se sasvim određene asocijacije i simboli, pa ćeo komad postaje itekako razumljiv i blizak gledaocu. A to je daleko više nego mehanička evokacija našeg ratnog iskustva sa Crkvom i njenim veliWođostojnicima, Čemu vera, čovek 3 istina ako se one ne mogu da odupru crnim diktaturama i uništenju ljudskih vrednosti? Grigorović u svo jim rešenjima čini sve da premosti vremenske relacije kako bi nam misao dđosegla i do današnjih odnosa u svetu pa čak ih i uporedila sa onim od pre dvadeset i više godina. U tome verovatno i leži razlog zašto je toliko pažnje posvećeno pap.nom liku, kako on ni u detalju ne bi kojim slučajem bio subjektivno preforsiran i izopačen u karikaturu. Pantelić je takvo strahovanje uč.nio skoro suvišnim i, ličnim doživljajem «majstorski sazdao ođ sebe lik koji određuje tok i smisao ćelokupnom zbivanju, tako da će OStati u sećanju kao prava kreacija.

Sve ono što prethodi ovoj ključnoj poziciji u „Namesniku“, ili se na nju nadovezuje, potpuno je inferiorno, tako da ne može izazvati ozbiljnije interesovanje. Naime, pisać je pošao ođ zaključka da je Papina intervencija mogla obuzdati Hitlerov d.ivljački bes protiv Jevre= ja (pretpostavka, koja po svojim političkim implikacijama može da bude primamljiva, i kao što smo se

*

Siđoh sta brega “ (kYhk) ko glumac s bine. S klika zviždi meki usamljeni lovac. Crvene se šipurci, mirišu kupine. KHrče prikočena kola miz Orlovac.

Smiraj se kupa

vw ogrommoj suzi. Tvoj glas za trem celu dolima, očara. Dršću pred, pokolj zreli kukuruzi, Samuju crvotočne ljube potočara.

Seđoh, u jaz ma slomljenu, orobu,

gramu, i okretoh, k dragom, stablu, lice.

Palaca zmčja reke u Morovu . gde mas spopadahu Yame mesvestice.

Frulo što mesto

mog srca bolova vihor tvog zvuka sve moći Yazbuka., Tu gde beše cvet i dva, stidna slova nakotila se čitava azbuka...

Duđole krošnje.

Grče suton... Klaša ranojesemja pšenica samoće, U vrbaku se kađ-kad, zabela8a, njemo tugaljivo međobrano voće.

Zapali šum

prozukla sviralo ako u tvom svicu još varmica ima. Ko zna koliko je mas poumiralo

međ, njenim belim tropskim brežuljema

KNJIŽEVNE NOVINE

osvedočil} — efektna, mađa joj to automatski ne obezbeđuje istinitost), Stoga je ovo istovremeno i osnova optužbe iza koje stoji više otvoreni emocionalni revolt nego racionalistički postupak, Samo tako je mogućčno objasniti ono bomalo naivno pokazivanje i đokazivanje pomoću raznih dokumentarnih materijala da su Nemci zaista progonili i uništavali Jevreje, (Nesšhvatljivo je autorovo insistiranje da se Ovi pasaži posebno ističu prilikom inšcenacija na pozornicama “i socijalističkim zemljama, kao da mi nismo na sopstvenoj koži osetili šta znači naćčizam!) Tako je „Namesnik“, hrabro, izazovno i politički aktuelno delo, ali takođe i prilično heterogeno u umetničkom smislu. JIzostavljene scene, a posebno ona što se događa u lovačkom dđomu i kojom dominira kao domaćin Ajhman, suviše su ilustrativne i estetski neuobličene da bi mogle postići punu scensku ıbedljivost. Adaptacija se, prema fome, svela na izbacivanje „kompletnih prizora i na skraćenje teksta. U tom poslu pored vidnog napora, Grigorović je ostao sputan autorovim instrukcijama, pa su njegove intervencije bile često kompromisne i vutinske. Zar bi drugačije dobile toliko prostora scene u Gerštajnovom stanu, rimskoj komandi Gesta= poa — a tek šta da se kaže za epilog u Aušvicu, koji je, u obliku što nam se prikazuje, potpuno suvišan i po svom značenju nefunkcionalan.

Iz svega toga nije teško zaključiti da ova predstava ne nadvisuje tekst. Razlozi su jednostavni: reditelj i glumci više su se bavili samim dagađajima, njihovim psihološkim određenjima, redosledom i realističkim znacima nego smislom i umetničkim saznanjem, Čemu dokazivati ispravnost svih autorovih preipostavhi kada one nijednom nisu dovedene u sumnju? Zato su izvesna rešenja bila usmerena na to da se naprave kompromisši sa faktografijom umesto da se približe umetničkoj realnosti. Otud ne može da se prenebrešdne „postojanje izvanredno nadahnutih i estetski „egzistentnih situacija nadomak partija u kojima je efemernost ostala meprečišćena i svojom subjektivnošću pogibelina za ritam kretanja mate rije, Reditelj nije iskoristio do kra-

ja svoje sopstvene mogućnosti, ma='

da je repertoar pozorišta obogatio delom koje je u svakom slučaju đaleko iznad onog Što je uobičajeno ma ovoj sceni.

Uz fo, nekoliko glumaca, a posebno Petar Baničević (čiji Rikardo Fontana predstavlja sinonim odanosti čoveku i želje đa se u verovanju i ličnom Žžrtvovanju #vidi

SCENA IZ „PROGANJANJA I UBISTVA

žAN POL MARA...

Nove premijere u Narodnom pozorištu

i Ateljeu 212

smisao života; emocionalnost je pročeta punom intelektualnom priseb= nošću, tako da je jeđan izuzeino in=> teresantan lik protumačen ne samo mladđićkim žarom već svim „onim što u sebi nosi glumčeva ličnost), Božiđar Dmić (ubedljiv grof Fontana), i Miša Volić (za koga: uloga Generala jezuitskog reda predstavlja nov glumački domet) ostvarili su uspele hole,

„Proganjanje i ubistvo Žan Pol Mara kako ih prikazuje „glumačka trupa azila u Šarantonu pod vođstvom markiza De Sada“ Petera Vajsa nije dramsko tkivo prikladno za SVačiji ukus, Ali, privatno raspoloženje, navike, pa i sopstvena ubeđenja ne bi trebalo da u nama izazovu netrpeljivost. Jer, priznati je, već šama njegova pojava u Ateljeu 212, predstavlja teatarski događaj. Ako je delo u centru evropske pozorišne mode, još uvek to ne znaći da je u svemu avangardno. Vajs prosto insistira na određenim prome nama u shvatanju funkcionalnosti savremenog ieatra, Zalio ovo nije drama o {francuskoj revoluciji kako se to ponegde uprošćeno tumači iako se o nekim njenim grčevitim poniranjima „vezanim za sudbinu Žan Pol Mara na pozornici za sve vreme glasno rašpravlja, Istorija je van čoveka i zato je Vajs ravnodušan podjednako i prema Sadu, Šta u ovom kontekstu može da znači čovekovo fiktivno opredeljenje? Zato se i čini sve kako nijedna reč ne bi izišla iz okvira našeg vremena, pa se sasvim prirodno ćeo spektakl pretače u teatar suro-

vosti i vizuelnih „asocijacija. Sve što se ovde događa sazdano je na revoltu današnjeg čoveka koji i

određuje dimenzije predstave, Re volucion#t00) demagogiji, apstrak= nim obećanjima i njihovoj sudbini suprotstavljen je čovek kao jedini pravi izvo? realnosti, U asocijacija= ma Što izbijaju iz sukoba Sada i Ma ra dobijaju se nagorele slike skoro uništenog Života, Ličnosti više ne rašpolažu sa konftihuitetom sopstve= me svesti i žato šu ukinuta sva ogra ničenja kako bi se biće izjednačilo sa apsurfdom, Tako smo wsvedoci uništenja ilužija. o životu i slobodi,

· revoluciji i progresu u ime njihovih

vlastitih vređnosti, Pisac odbija da zaključuje 6 štvarima i događajima na Osnovi konvencionalnih predra=> suda i iraži đa se o svemu izjašnjavamo išključivo putem svog sopstvenog intelekta kao osnovnog subjekta ovako konćipirane „stvamaosti.

Pa ipak, Peter Vajs sve ovo nije do kraja izrazio u autentičnim scem skim oblicima, Mnoge želje 8&u Os-

Maru i.

tale nedozrele i u nagoveštaju fako da u izvesnim delovima možemo pe poznati manje ili više vešto variranje poznatih teza modernog nihilizma, Asocijaciji ne polazi uvek da nadomesti izvorno izražavanje, tako da je delo ostalo nedovršeno i teško da će prevazići trenutak kao irajna umetnička struktura,

Sve to, naravno, nije bilo presudmo itod izrade rediteljske koncepcije Mire Trailović. Zato se ona poglavito oslanjala na Vajsov revolt kao osnovni postulat predstave i nastojala da scenu predstavi kao stanje unutar samog čoveka. Zar se on može u tom krugu ludnice i heuračunljivih umobolnika osećati kao postojano biće? Zahvaljujući izvanredno funkcionalnom kretanju mase (koje je, na žalost, remećeno ma iiremutke bansafmum upadicama i name{tljivom drekom) moglo se ose titi da čovek kao određena prisutncsi postoji samo u nekakvim ?zastočenim fragmentima svesti kao neš to što se otima smrti i ništavilu. Uz pomoć scenografa Vladislava Lalickog scena je potpuno razgolićena i sve do čega dopire pogled predstavlja njenu realnost, Rešetke, cevi i tuševi, a uz sve to i kostimi izrađeni po nacrtima Mare PFinci deluju upečatljivo i prava je šteta što se na samoj.sceni među akterima pojavila sumnja u celovitost i postojanost ove iluzije. Jer, masa Je naftkrilila glumce koji su se počcli da gube, osobito Ljuba Tadić kao mafkiz De Sađ i Rađe Marković u kadi prikovani Žan Pol Mara, Došlo je do obračunavanja snagom umesto razaranja pomoću intelekta. Čak su odhosi narušeni i neočekivanom i neshvatljivom inferiornošču samog Mara, pa se mogao steći ufisak da je isforsirana dominacija njegovog protivnika. Sam ''adić na momente se suviše gromoglasno pre puštao emocionalnim izlivima, Ovaj daroviti umetnik zaboravlja da se anahrohom bahatnošću ne može Dpostići lucidnost mođerne ekspresije.

Tako, u prvi plan dolaze oni iz druge linije: Vlada Popović (Dipre, dosledan u stilu, pa celovitost lika nišu remetili ni nastupi erotskog manijaštva), Slobodan Aligrudić (ve-

voma šarmantni i svuda 'nenametlji~

vo prositni nhjavljivač), i Vera Čukić (kao Šarlota Korđej privlačne spoljašnosti ali nepreciznog glumačkog izraza, što je verovatno posledica već manirizirane „mprigušene ustreptalosti koja predstavlja ozbilj nu smetnju razvoju njenog ialenta).

| Petar Volk

i prsta.

Mehanizam

KADA PIŠETE televizijsku dramu, činite to na malom štolu kucajući po pisaćoj mašini 8a dva Sami ste sa sobom i sa događajima o kojima želite da govorite, Vaš prozor gleda na dvorište pod žućkastim gradskim snegom, na napuštene konopce za sušenje rublja ili na dečja kolica koja se raspadaju. Pušite cigarete ili pijete vino, kupljeno u samousluzi iza ugla. To je sve. To je misterija pisanja.

Tako, na primer, otkucate rečenicu:

„Nije mi ni do čega!“ i nju izgovori zatetu-

| vani pijanac u nekakvoj kafani iz predgrađa,

Zatim televizija odluči da vam jednoga dana izvede to što ste napisali,

Tog trenutka pokreće se jedan ogromni mehanizam, pun poluga i zavrtanja, opruša i ioč-

|| kića. U vašu rečenicu: „Kafana izgleda kao na| sukani brod, ispunjen dimom i prašinom koja

se osipa sa poluizjedenih zidova“, naseljava se mnoštvo radnika koji izbezumljeno duvaju dim tamjana iz kadionica, praveći atmosfleru. Drugi islikavaju svaki santimetar drveta, trudeći se đa dočaraju izlizanu patinu starog svrališta. Treći — pale zidove let-lampom, ne bi li postigli za-

i tamnjenja.

između nogu provlače se zmijasti kablovi, nekakav užurban čovek prinosi glumčevom oku spravu za merenje svetla, radnici vise sa mostova o koje su obešeni reflektori, dok glumci, isterani na prejako svetlo, poput noćnih plica tumaraju kroz čitav taj haos, pokušavajući da sebi i ostalim objasne kako su mirni i hladni kao led. Pojavljuje se takođe i nekakav svet čiji je posao nemoguće saznati, svet koji sedi, puši, daje opaske i sklanja se pred nečujnim klizanjem kamera, što liče na oklopljene monstrume sa po jednim crvenim okom.

Ako podignete pogled prema stropu studija, olkrićete staklene kabine iza kojih, kao ribe u akvarijumu, mašu rukama neki drugi ljudi sa slušalicama na ušima. Pecaljke za zvuk kreću se po poput lenjih dinosaurusa od metala, a njihove senke preleću preko napregnutih lica onih što guraju kamere i reflektore.

Vaša rečenica otkucana sa dva prsta u usamljenosti sobe, dobija stravične razmere, koje vam tek onda u pofipunosti postanu jasne, kađa se čitava ta vojska ljudi uputi kućama u nekoliko ogromnih autobusa i mnoštvu malih kola.

Kako je divno pisati sonete! U tramvaju, u uglu male kafane, u šetnji kroz aleju lipa... Ili praviti slike, dok po vama pada jesenje lišće!

Zatim dolazi kraj.

Prostrana kafana — pijani brod, koju su sa toliko brižljivosti gradili scenografi, nestaje bez traga. Majstori tona, svetla i montaže još nisu gotovo ni skihuli slušalice sa ušiju, a kafane nestaje — ona odlazi u komađima na leđima scenskih rađnika, zajedno sa dimom, pepelom i DOezijom. Takav je život!

Neka đrugča vojska radnika, titčeći namešta novu scenu — fo je sađa gPađanski enterijer, sa lampama i abažurima — hattije na kojima se nalazila otkucana zapletena drama, vuku se pod nogama prolaznika, Takav je život!

Smešno je pomisliti da ta mala rolna trake, koja skromno leži u polići, krije u Sebi ubistva, ljubavne monologe i pakosti. No, na to se nikada ne misli — ohi koji su pristali jedanput na televizijsku igru, prihvataju sva njena pravila bez pogovora,

'"Preba li da govorim o času emitovanja drame, o onom satu vremena izgubljenom između dnevnika i emisije zabavne muzike? Izgubljenonı u mnoštvu sati koje televizija svakoga dana prosipa u hiljade soba i sala. Treba li da govorim o tom satu i o svima ohima časovima koji se na televiziji prave, baš kao i priča o kojoj sam pisao?

Treba li da govorim o svim časovima koji sleđe? I o onim ljudima što guraju točkove ka-

mera i pecaljki, o onim što za vreme snimanja

| gase cigarete u Šoljice sa kafom? O onim što

voze autobuse i pale svetla koja verovatno nećete ni primetiti? O svima njima?

"Treba li đa govorim o stravičnoj ravnođuŠnosti gledaočeve ruke, koja se svakoga časa može uputiti ka đugmetu televizora i izbrisati ša njegove staklene ploče i poslednji trebtaj?

I zašto ovo pišem, uostalom — kada je poznato da je ovaj naši svet podeljen precizno, na ohne koji viču u slušalicu telefona, i one koji im u centrali daju mrežu — na one Moji okreću prekiđače i one koji lože kazane električnih toplana, na one koji zabavljaju i one koji izmišljaju smešne stvari — na one koji se vože, na hjih

j što nikada ne zapamte lice konduktera, čak ni

njegove ruke, koje su im ptružlie ružičastu harfijicu... i na one koji se peške vraćaju đo svojih podstanafskih &oba, jet autobusi već spavaju u depou...

Zašto sve ovo pišem?

Zbog toga što često, veoma često pročitam rečenicu u novinama „da je prava stamota kako je scena bila osvetljena.„.“ i što se tada setim

| nekih lica koja sam gleđao kako premeštaju te|| ške reflektore, pišem zbog toga jer mi se učini

da pisac tih nekoliko reči nikađa nije video

| kako se svetlo poštavlja, zbog toga pišem što | me nerviraju kratke rečenice o svetlu koje se

veoma dugo namešta — kraike duhovitosti o scenografiji, koja se itekako dugo pravi — kratke sentence o drami, koja se ipak, verovali to ili ne, veoma dugo piše.

Još nešto:

Pišem to i zbog toga što me naročito nervira činjenica da je najlakše od svega upaliti na svom licu prezrivi smešak pred osvetljehim ekranom, mnogo, mnogo, lakše, izmisliti pakosnu duhovitost nego doći i shvatiti sve prokletstvo i svu draž onoga što popularno nazivamo televizijom. Mislite li i vi tako?

Momo Kapor

M