Književne novine

Dragoljub | S. IGNJATOVIĆ

DAJ ULLLLJLJLUILJUJuUuUUUUUUuUJUUUIJL ULJU U JJ UJ[uUNJJJ|ZC}/(177/7"”C—_-___________ M GI GG U

M i MM ri W Pamtim: mesec je ubijen hicem, vitkog lovca,

Mrivo je moje jezero. U zvučnom snegu miro kao strah. ranom, po njemu, kao blaga kiša, nevesta se vrti,

A okeahski mrtvaci, gomilanjem, zidali sjajan hram,

Az dnes umiraju

ribe šayemog ždrela, mirisne ma, gordi vazduh pukotina, WH? AJTE i ; | veselje behu, po uginuloj travi, slomljenih šuma, prah, Igra, zvoni, licem, s Yvukama u pesmi. Za 1. oble — oči bezđanih, meteora ma dnu, valskih visina. Bela lepota ili mesanica, strava. |

S rukama, u jezi, vikom, lenjih, razgnevljenih, jata, „uhom drhtavim, visoko, odsutnošću mYava, 38 mislim: orhumci.otrovani, mukli kao doboš, JE "biće korak u smeni mozga i meizvesmog blata. !

z anes wmira)u. Monaški sme?rno. Dugo, glasno, kitnjasto i pusto. / u. ma humu, me plače pseto beTmo. Nisu, mi sveće, kao koplja, zaljuljane gusto. Zuomo, pod, odrom, ćuti, gubi tajno srebro. Samo jedmo, iznad, smrti samo uspavljuje se Yebro.

Jezero moje. Raskošnih koračaja oduzeto tle., U A behu pevanja o suncu što je sjalo odozdo, ;

i, kad maiđu, magle, iz boja, drhtavih stema,

milovamje zmija, ah, mladosti večna, promašema žvezdo, u zveri osmehmutoj — stid, čovečmo obljubljenih žema. i Mrtvo je moje jezero. U vetru, u mraku mračnom.

I idu tela, bilje + kamen, mrtvačkim ležištima.

i O, razjayemo viđenje, kad, klone zakon propadanja odsutnoj vodi vođ. Šume bpreobrazi. a miru krotkih voda, u klovuću tačnom, —

Gryadu, budi moć, zapaljena, meka. biće zar, jezerski čist, vraćen bol kičmenih obasjanja.

1li rog lovni, maglom, u jeseni, BB zvuk plitak, duboko, stravom, havonje u meni. · s )

Tamna lisico, Yajska, grano zagledana.:

U krugu sumca, što pali čiste linije plača. Kulo pomerema, tišimo krvlju proganjama. Bezbrižna i gorda meto kretemnskih, igrača. Pijačko svih vekova, zvezdo zverskih dana.

Spavaj čorsti dyuže. More te čeka. Da budeš bura rođena u cvetu,

Vidiš li, duž krzna, do obzorja u mleku žeme, drumove što Kkrase zvečeći mrtvaci,

po livadama vojske, po trgovima pemc i sirene, vidiš li rame ma srcu, i kako zraci,

ko zmije, guše decu. I mene.

Suvesne moći — svetlo uwnwutaYnjeg mo?qa, svet opovrgmut iščeznućem, senke.

Na valu britkom od, zverinjeg zboya Svemir je grad, raskošam, i sređem.

Na steni zadyžamoj stopalu u, zamci ?. večnost je put, zimzelen, i pređem.

U vetru, u mraku, mračnom, mytvo je moje ježeYo. 4 golubovi behu, senkom, mir njegovih voda. Daleke ptice dolazile dalekim, putem, umiranja, niz mesečinu tekle, ko amblem, gusarskog broda, he sletajući, rušile među dubina belih i granja.

'Ali. ma humu me plače pseto ve?Ymo.

Ne čuje vetar svilu klečanja, u miru

ni pesmu. Samo, kao mržnja, u ponoćnom, biTu, sazreva mesvest, kap po kap, i umiranje smemo.

O, nepotkupljena, nevoljena, 0, jasma. Vidiš li mene putem gorskih smrti,

u, padu s ispaša. I kako, zalud glasma, jadikovka čini da mi se senka oti

oko mrtvih glava, miz tvoja bedra masna.

O ——––—D —”—–ı –– i —

Suve je crno, zračmo, ĐoYođajno, mlečno.

Sot neuhvatljiv, krzno azbojničko otkucava klicu. Vidim: kost odbačena korito je Yečno

od sna do eči, niz ljubavne gozbe i miz smrti.

ec era oaaesaaieerar O aear ira era ai ana

SLI SMO NA KRPFU kroz onaj veliki park. More se nije videlo, samo se osećalo, slano, i gorko, i tuđe.

Fokazivala mi je cveće pastelnih boja, od otvoreno žute do narandžaste i skoro crvene, i govorila da se ono zatvara uveče a otvara ujutru. Pomislio sam kako je čudesno što se iz sumorne sive zemlje razvija toliko boja i mirisa, ali sam ćutao,

Grkinja je govorila „dalje, Činilo joj se 'da.. bi ćutanje značilo da se udaljavamo jedno od drugog, da više ništa nemamo da kažemo iedno drugom, Pokazivala mi je neko cveće sa velikim stabljikama čiji je crveni cvet na vrhu ličio na buktinju. Pomislio sam da je čak i trava drukčija nego kod nas; a kamoli cveće; a kamoli ljudi, Ali ništa nisam rekao.

Sedeli smo ispred kafanice, a kelner nikako nije dolazio. Sunce nas je. peklo iako je bio septembar, Govorila je sa slabačkim skoro up»> lačenim osmehom; govorila je tiho ali skoro očajno. Nisam joj mogao ništa reći o Ruži, nisam joj mogao reći ni da se malo može naučiti od ljudi, naročito kad se stalno misli na svoju daleku zemlju. Preneo sam sto i stolice u hlad. A kelner još nije dolazio, pa se stalno okretala ka vratima i dalje govorila.

Pokazivala mi je skulpturu skoro skrivenu u lišću, Par labudova od tamnog metala, skoro isprepletenih vitkim vratovima, i tankim no-~

gama, i kljunovima žudno „zagnjurenim u perje. Milovali su se gcelim telima. Jed„nom :je. bio slomljen kljun. AJ}i zbog toga

„je njihovo, milovanje, izgledalo. još potpunije, „kao da se kljun slomio od žudnje, i samoza> borava, i potpunog predavamja. A nije im .se čuo ni glas. Nisu se ni kretali. Bili su od metala. I Grkinja se zagledala u njih. Plašljivo je pružila ruku i dodđirmula moju šaku. Milovala mi je malje na prstima. Ćutala je i ne znajući to. Još je gleđala u labudove.

Nisam joj mogao reći šta sam saznao dan pre toga, ležeći sam u polju. Od trave sam saznao da treba ćutati; da treba ćutati naročito o mojoj ženi, za koju Grkinja nije znala.

. Ali sađa znam mmogo više. Nisam onda dobro, do kraja shvatio ćutanje trave. Sađa znam, ona me je učila nečemu drugom. Ne treba žaliti. Ne treba voleti. Ne treba nadati se.

Moram bax u sebi zavesti neki nemi ali čvrsti red. Vojska me je bar tome naučila. Ona uči odrjcanju od svega, ne samo od života.

Zabranjeno je sećati se ražalovanja, je mi se još uvek čini da go stojim pred strojem, a oni mi otkidaju grkljan i ramcna a ne dug-

„neta i epoloete,

Zabranjeno je osećati u snu Ružina kolena na frbuhu, njenu košu na vratu a mekotu lica na obrazu, i grliti je, srećan i očajan,

Zabranjeno je mislili kako sam nikogović i nikakav sin, jer je majka svisnula a nije me

. dočekala, zato što mi je bilo preče jahanje u Topčider i kartanje, ženine oči u koje sam piljio bile su veće od celog detinjstva i majke. |___Zabranjeno je ikomc verovati, jer to znači podati se, grcajući od ushičenja i straha kao tuđa žema. j

Zabranjeno je ikoga žaliti a pogotovu sebe, „jer od toga se pamet razmekšava i počinje da

| Sada sve to znam, a u onom parku sa Grki-

njom, nisam znao, ali sam predosećao, Stavila mi je ruku na koleno, obgrlila ga šakom i plašljivo se, postepeno priljubila uz mene, ali ja TO BB pokrenuo, Ni u meni ništa nije zadrhalo. Iz kioska se dizao gust topli miris kuvanih kobasica, prošaran žarkim tačkicama bibera. Nc= ka starica je savijena skupljala bačenu masnu 'hartiju oko kioska i nikako se nije udaljavala; ije se mogla udaljiti. Mali crni pas, koga je 'na kaišu držala visoka žena sa suncobranom, otimao se i vukao je ka kiosku, Za njega je mi'Tis kobasica bio ne samo neodoljiv — bio je Skoro živ, materijalizovan; pas je skakao, i skičao, i trzao kaiš, zaboravljajući zbunjeno-nas= mešenu ženu iza sebe. Okolo su stajali, gledali psa i smejali mu se; gledali su ga razmekšanim očima, jer je bio topao, i nekako lepljivo umi-> ljat, i crn, ali smejali su mu se,

Neću da mi se iko smeje, pomislio sam. Ne “treba žuđeti, Ili bar ne treba govoriti o svojoj SOON je

Grkinja nije znala o čemu mislim, ) je slutila đa sam daleko od nje, 59 OMASORIA

| Zaprepastio sam se kad me je sačekala pred komanđom u Solunu. Bilo je vrelo jutro, sa prisenkom oblaka. Nije se osećala svežina mora. Ali miris prženih riba bio je jak, materijalan; voleo sam ribe, ali ne i taj miris, užegao „zlatast i slan, ;

Tiho je kliknula iz grla, kad sam odjednom naišao iza ugla; digla je ruke da me zagrli; kao

KNJIŽEVNE NOVINE

(EPIRIC: A KINIJIZŽ EE W NIH · NOWIN ZA

da je skočila ka mom licu, od radosti. Ali ja se misam savio, Stao sam i gledao je iznemađeno i oporo. Zagrlila mi je ruku i prislonila uz nju lice, Ništa nije shvatila ili nije htela da shvati.

Kazala je hako me fraži već nekoliko dana. Jedva je dozmala gde me može naći. Uhvatila me je podruku, pribijala se i vukla me nekud; vukla me je u stvari u toplinu svog tela, za kojim više nisam smeo da žudim.

Rekao sam da moram, na žalost, u komandu; očajan sam zbog toga, ali moram. Pomilovao sam je po licu, da je utešim,

Ali ona je brzo govorila kako je doputovala samo zbog mene, kako je proplakala ovih nekoliko dama, tražeći me.

Njeno prisustvo bilo je nemilo kao i onaj

užegli miris ribe; zbog tog oirisa.„su se.oko kasa

fTanica' skupljali i krvili p8i, ali ja ga nigam Vo--

leo; i od nje sam isto iako želeo da se uklonim, 1i ona je još grlila ruku. Usne su joj drhtale. Rekao sam osmehujući se da sam u vojsci, da je rat, da nisam MKkrali, da moram fačno u osam biti u komandi.

Govorio sam jasno, čvrsto, ali nisam povišavao glas. A ona je počela da se skuplja i smanjuje „kao da sam je rešetao rafalom, Ipak se još osmehivala, pokušavala je, iako su joj usne sve jače drhtale, da raširi tim osmehom svoju foplinu oko mene, nije znala da baš od toga bežim,

Kazala je đa ima još samo faj dan, samo taj jedan jedini đan, Zar ne mogu ostati s njom?

Odmahivao sam glavom, žalosno ali odlučno.

Ili posle dva-tri sata? U podne! Sigurno mogu u podne?

Ne, ne mogu ni u podne. A, znao sam da mogu izaći već kroz pola sata.

Zar neću ići na ručak? Onda pošle podne? Po podne sam sigumo slobodan?

Odmahivao sam glavom: Ne, ne, na; ni posle podne, ni uveče, ad; ni u hotelu, ni pred komandanturom, ni na pristaništu, nigde, Nikad i nigde, Ali to nisam kazao, Samo sam odmahivao glavom,

Oči su joj bile zlataste, Ranije mi sc činilo, zbog njene čistote i mladosti, kad bi me pogledala svojim velikim očima, da kroz njih ošećam i neki zlatasti miris, tako prirodan i svež da bih od toga uzdrhtao. Ali u tom. trenutku bio je otužan i užegao, kao i vonj riba,

Odvratio sam oči. Video sam njene suze i one su me zamaglile. A. istovremeno to me je razgnevilo, Zar sam staklo il mladić? Zar sam tako krhak, proziran i pasivan?

Možda ću biti slobodan, kazao sam, ali nc znam kada, Kazao sam to zato što sam bio smućen.

Fino, kliknula je, a suze su je obasjavale. Onda ću se javiti tefelonom, ona će čekati, u hotelu postoji telefon.

Branio sam se meko, da ne znam kad ću imati vremena, rat je i ljudi ginu, zbog mog odlaska može poginuti stotine ljudi, ali ona je govorila da mozam predabmuti bar pola sata, biće stalno u hotelu, mogu se javiti bilo kad, nema šta drugo da radi, čekaće i biće srećna da mi čuje glas, pa sam pristao. Bio sam smućen njenim suzama, Ali znao sam da mi neće čuti glas, da se neću javiti,

Otišla je, lomeći belinu nogu po onoj kaldrmi, vitka i mlada; ustreptala od suza i nade.

Vreme je sporo prolazilo. Ordonansi su do lazili i odlazili. Pred podne su počeli da se mešaju' sa njenim likom, sigurno zalio što sam prezao da će mi neki od njih doneti njenu poruku, mora da je izgubila strpljenje, Čak sam počeo da se uznemirujem kad su se vrata otva– rala,' činilo mi se da će se ona pojaviti, iako sam znao đa je stražar ne bi pustio,

Pa ona je vezana za telefon, pomislio sam i osmehnuo se, ipak je to bilo pametno. Ne uđaljuje se od hotela, možda ni od telefona, u holu,

Izašao sam na ručak i tek tada sam osetio da je vazduh fežak i lepljiv, pun očekivanja, Očekivanje reskog zvonjenja felefona, tamo u

Dušan ANĐELKOVIĆ

hotelu. Očekivanje bure. Pošao sam ka moru, Ra svežini, ali morao sam da se vratim zbog kiše.

Tog dana je padala topla i gusta, prava tropska kiša, suviše bujna i za Grčku. Ona me je osvežila. Imao sam opravdanje, nisam mogao otići u hotel, devojka bar nije izgledala i osluškivala da li nailazim.

Gledao sam kroz prozor. Strma ulica pretvotila se u brzu reku. Bosi mladići prenosili su smejući se preko ulice; naročito su rado premosili mlađe žene; brzak im se kovitlao i pemio do kolena, skoro, do zasukanih nogavica.

„Ona-vepuje-da-sam-u, komandanturi, pomislio sam. Tpak, SNP očekuje da se javim telefonom. Baš sada io očekuje. Zma da prolazi vreme. Ova teška kiša pada joj pravo na dušu. Ali utešiće se Utešiće je neko pa će se osmehnuli. Sutra ako ne danas. Ili iduće godine mlada je. Osmehnuće se onim svojim divnim osmehom koji može zav?teti nekog mlađića. Mene, na Žalost, ne može.

Okrenuo sam se opet ka prozoru. Na sredini raskrsnice je kroz otvor poklopca, od silnog pritiska nadošle vode, šibao iz kanalizacije visok mlaz, kao vođoskok. Ali kiša je prestala. Tišina je bila mirisna, od iznenadne svežine, ali skoro meizdyžljiva. Pogledao sam, na satu je već bilo četiri.

Legao sam, najbolje je bilo prespavafti tih nekoliko Časova, Ali stalno mi se činilo da čujem njem hod; čuo bih ga čak i da sam za lismuo uši; on je bio u meni. ı

Ona ne može doći, rekao sam sebi, šta ti je: ne zna gde stanuješ; i čeka telefonski poziv, sve napregnutije ga čeka što vreme više prolazi.

Učinilo mi se da je viđim, tamo u hotelu.

Čuje imaginarno zujanje, unutra u sobi, pOziv koji tek što nije zazvonio, stalno ga sluša, prevrćući novine koje ne vidi. Onda utvrdi da še prevarila, pa še okrene. Čuje samo tišinu, još napregnutu ali već pomalo gorku. Olmeće novine a one prelamaju nešto u njoj svojom belinom; zavrću je, skoro ne zna gde je; nose je ka plaču. Silom se smiruje: javiće se, pomilovao me je po licu kad sam pošla, učinilo mi se da mogu sva stati u onu njegovu ruku, javiće se jer zna đa uskoro odlazim. Odjednom je zazvonio ielefon, zaparao je kroz nju SsVOjim zvekom kao srebrna mamuza, skoro je sko\ila, bez daha; skočila je iako još uvek sedi, čeka da preuzme slušalicu, preplavljena glasovima i usklicima u sebi, Ali portir mirno Tazgovara 5 nekim i ona se opušta, Tmam još

svega tri časa, misli, pogružena, ulepljena nevidljivim suzama, očajna, slepljena sa naslonjačom., Svega još tri časa! Portir je spustio slu= šalicu. Tišina se zbija, otežava, čeka, kao da je sva načuljena, Čeka da telefon zazvoni. Ili čeka srebrnasti, skoro dečji, ali prikriveni plač.

Nisam mogao ostati u sobi, pa sam izašao. Ušao sam u neki bioskop. Da se sakrijem. Da se sakrijem i od sebe.

Sedeo sam u mraku, znao sam da vreme prolazi, Povremeno bi se platno jače osvetlilo pa bih u odsjaju mogao videti koliko je sati. Jedva sam se uzdržavao da ne pogledam u sat, glavu sam držao ukočeno okrenutu ka platnu, ali osećao sam u sebi drhtanje skazaljke. Debeli Tati trudio se đa me zasmeje. Odjednom su mu pliusnuli krem u lice „pa sam sc zasmejao. Ali lice mu je bilo ulepljeno, slepo; učinilo mi se za f{renutak bespomoćno kao njeno lice. Ncpogrešivo sam znao kad je bilo sedam časova. Osetio sam skoro skazaljku, zaparala me je, A onda sam osetio olakšanje. Treba ovo proslaviti, promislio sam.

Išao sam do mora kroz borovu šumu i miris bcrova bio je gust, osećao sam ga kao iglice svežine, U polumraku i tišini, staza je zavijala oko drveća, između žbunja i trave. "Prava je bila visoka, na mnogim mestima povijena i pova=ljana od svoje težine kao da su na njoj ležali ljubavnici ili divljač,

Da bih prošao, odgrtao sam žbunje i gurao u stranu grane opuštene iznad staze, a miris se od toga lelujao, OpoW i oštar, i čudesan kao iz drugog sveta, Odjednom se pojavilo more, sasvim providno kraj obale,:malo dalje zelenka» sto, a na pučini modro, Ponegde se nije moglo adrediti da li su stenje i šljunak u vodi, toliko je voda bila bistra.

Deca su istraživala na obali posle oseke, podižući kamenje i zagledajući se u zaostale lokve. Izvlačila su puževe zalepljene za kamičke, A male prozirne ribice koje su sc jedva razlikovale od vode probijala su iz blizine strelom iz sičfšnog luka i spuštala ih u teglu s vodom,

T u zaostalim lokvama voda se njihala jedva primetno, u istom tempu kao i more, živa kao i ono, dok se ne povuče nevidljivim kanalčićima ili me isuši tako da ostanu samo 50 i pesak. U tom. disanju mora, koje se osećalo i u izolovanim jezercima vode, svi predmeti su se lagano pomerali i izgledali živi. Zatvorena morska s5as88, zalepliena kao mali crveni meh za stenu, bila, je dopola u vodi, i zbog jedva primetnog njihanja vođe izgledalo je da se neumorno, Uu pravilnim razmacima vremena, nadima i splaš» njava · .

Spustio sam odeću na mrku stenu i primetio da je stena sva prošarana belim kružićima, Kad sam se sagao dole, video sam da su to bezbrojne ljušture sićušnih puževa. Lepili su se stalno za stenu i tu nemo ostajali zauvek, neki već Dretvoreni u mrki kamen a drugi još u obliku be» ličastih kružića, ali Čvrsto upijeni jedni u druge, neosefljivi i nemi i slepi za sve drugo.

| Ušao sam u vođu a ona je bila topla i gusta, izgledalo je da me miluje dok sam lagano plivao, jedva pomičući ruke da ne razbijem pro=> vidnu tišinu oko sebe.

Ipak sam oslušnuo i učinilo mi se da čujem veoma udaljenu paljbu topova, tišu od blagog pljuskanja mora.

Več {lada je u meni počela ona luda noć. Zbog nje su me ražalovali.

Odlomak iz romana „Veliko oko“

. O On, A AG: Mo Ga

Živodrag ŽIVKOVIĆ Reči moja, reči neizgovorena

,& ad šuma opadme u, glavi Wikmu, zvezde Tužna šuma majlepša mad svojim grobom

Zulena misli moja, kuda jezde

Ptice bola vazapete mad ovim, dobom

Zopaljena koža moći, a moć vedra Šta ište od mje praznina, ploveća,

· Zelena Krvi, pripitom4 noć ma moja bedya

Neka gori ko zavežljaj majčinih nesreća,

Kad je drvo čezne, voda ožedmi sebe

Beli zumbul sna, kao veo pao preko svega Reči moja, reči neizgovorena, vatra zebe Zašto sebe vatra u, mom telu meka kao nega

Ne zna đom za, mene, zato mi moć obYa Noć lepu, koja kao vetan duva kyoz otvo sYeće

Ne zna dan razapet između zla i dobra Kako gori presto patnje i nesreće

· ODBRANA UNIVERZUMA

orka sliko osvetljena iznutra i sa dma U kojoj trule moje oči nesposobne Da vide loistal\ni cvet groma, sazvežđe sna Beli klas svetlosti, reči nepotrebne Gorka sliko osvetljena iznutra i s dna

Nevešte laste su čule kad sam viko

Tama koja se u temenu meni pokorava Ovde me može da me prepozna miko Zagrliti suve — to je radost koja ospokojava Nevešte laste su čule kad sam viko

Promenite ime vodi, pa ćete me otkriti Ništaea mije lekovitije od bludne mašte "Treba se wbiti i samo u sećanju biti

Tamo gde rastu zaboravljene i gorke bašte Promenite ime vođi, pa ćete me otkriti

Smrt je a smrti nema, jer ona bliskost postaje Daleko lepša od dodira sveta, daleko blaža Nikad bliže sreći, a sreća je moć što traje

[0]] gorke beline dana daleko draža

Smrti je a smoti nema, jer ona bliskost postaje.