Književne novine

LIRIKA

U} 15791E MODU

KAMINGS

MW. M. KAMINGS (1894—196) rođem je u Kembridžu, Masečusets (SAD). Posle završenih studija odlazi na francusko bojište i služi u samitetskoj službi, Zbog greške vojne cenzure, dolazi u zatvor Rde ostaje iri meseca. Po izlasku iz zatvora neko vreme živi u Prancuskoj, a posle toga vraća se u SAD i postaje vođa pesničke avangarde. . : ; Njegove pesme prožete su Kkaligrafskim eksceentričnostima. Ta ćudljiva tipografija i razbacanost stihova, pa čak i reči, može ponekad da smeta današnjem čitaocu, ali sadržima mjegovih bpešama svakako je ono Što nas već četrđesetak godina privlači kod ovog

" Ppesnika, Tako mu je želja da se obraća pojeđincu u stereotipnom

dobu („Ove pesme su za tebe i za mene a ne za većinu ljuđi), njegovs snaga leži u jednostavnim pesmama, čistoj lirici i fTimoi ironiji, u čemu je Kamings menadmašni majstor.

CHANSON INNOCENT

u Pravom, —

proleću kad svet je sočam od, blata mali

hromi prodavac balona

zviždi daleko

i edkibil dolaže ftrčeći od Kklikevra i igre i već je proleće

i fiho

kad svet je divona-loktu

čudni LEE stoi prodavac balowa zviždi daleko i tiho

i betišzbel blešući dola»ye od, školice + užeta i

već je broleće i

oma,j

hyromi,

prodavac balona daleko + tiho

žviždi

MOJA MILA STARA TITAKODALJE

IMPRESIJA IV j

moja mila stara itakodalje tetka lusi za vreme pošlog

rata mogla je a čak i jeste kazala ti baš zašto svako se

boržš MB JOByE moja Sestra,

izabel stotine stbo?i

(i

stotine) čayvapa da ne spomenem, košulje mauške

itakođalje mayukvice itakođalje, rwvoja majka madala se da ću,

umreti itakođalje

naravno Wrabro moj otec bi bromulkao od priče kake je to divno i kad bi samo om, %09GO dok sam Ja

lično itakodalje ležao imo u dubokom blatu i

ftakodđalje (sanjajući, i

takodalje, o Tyom, osmehu očima Rkolewima i e tbom, Makodalje} -*

časovi se dižu sklowjajući vezde i već je .. ž07G, | bo ulici neba svetlost šeta bacajući pesme

na zemlji sveća je

ugašema, rad

se budđi

sa besmom, na

nusnam(oı i imo. smht u, ečiyn(,

. i beć je žoha svet odlazi da ubija smobče....

widim ma, ulici gde snažni

ljudi kopaju hleb 5

i vidim, okrutna, lica · . · ;

ljudi vadovoljna grozna bespomoćna, grutba.syećna

i već je dam,

u ogledalu

wviddm, slabašnog čoveka što samja SMO snove u ogledalu

i već je : sumnralc ma zemlji

sveća se pali

i već je tama.

ljuđi su, u, kućama. svojim slabašan čovek u. bostelji građ

· spava sa smrću, ma, usnama i ima. pesma; u, o66ma. časovi silazže. · i postavljaju zvezde... : : po ulici meba moć šeta bacajući pesme

y Preveo: Vladimir Žunjević

PIŠU: LJUBIŠA ĐIDIĆ, RANKA KUIĆ, ALEK-

SANDAR POPOVIĆ I

NAŠI RAZGLEDI

Ilja Erenburg o Danteu

POSLEDNJI „mrošlogodišnji broj polumesečnika „Naši razgledi“ doneo je govor Ilje Tirenburga održan oktobra 1065. u sedištu UNESKO-a u Parizu, povodom O00-godišnjice Danteovog rođenja,

Uvodni deo svog izlaganja Brenburg je posvetio prisustvu Dahtea u svim epohama. koje su, svaka ponaosob, dodđavale sebi „mrvicu“ SsVOB Dantea, Dante se menja u junaka „Komuedije“, kaže Erenburg, o njemu pišu kao o Hamletu ij o Don MKihotu. On je čas mračan sholastik, čas je zakleti razdirač dogmi, sađa opet nadahnuti mudrac koga pape umalo ne proglasiše za sveca. U vreme kada su hwi, tpoeziju smuaMrali za nešto rđavo na njega 5u zaboravili i kada je 1757. Italijan Betineli omalovažavajuće pisao o „Božanstvenoj komediji“, Voltev mu je odgovorio: „Cenim vašu hrabrost kojom ste Dantea proglasili za ludaka, a njegovu poeziju za nešto grozno“. U vreme YOomantizma diže se zavesa. i Danfteovu „Komediju“ ponovo obthčivaju iGete, Novalis, Šeli, Puškin. BErenburg da lje navodi i neke stavove sovjetskih tumača |Dantea (dvađesetih godina je Priče okarakterisao Dantea kao: „imperijalistu u srednjovekovnom smislu te reči", dok ga je Lunačarski ubrajao u „najvećeg pesnika wane Yenesanse“), No, mene kao Disza.i čitaoca, kaže Brenburg, bez obzira na to da li su Danteova saznanja zastanela interesuju njegova osećanja izražena u skladu sa zakonima umetnosti koja žive, plam te i žežu. o

TFrenburg je zatim posebnu pažnju posvetio odmosu velikog umetnika prema tendencioznosti. TBrenburg kaže da ne treba đa se poziva na pisce koje tendenciia nije Ometala pri njihovom stvaranju (Stendal, Dostojevski, ili aasnije Majakovski, Breht, Aragon), ali boljeg primera od Đantea ne može naći, Dante je počeo da piše svoje Yemek-delo u godinama rata,

Međutim, istorijski) sukobi * SHAKESPEARE SURVEY

Oaza m ER o II

Šekspir među nama SHAKBSPRARE SURVEBY So dišnjak o stanju šekspirologije u svetu, u svom najnov!jem, osammaestom, broju donosi šesnaest članaka čija je središnja tema, kako naglašava glavni urednik A. Ni-

kol, „Sekspir onda pa do sa- .

da“, (Pet od tih članaka pročitano je na Međunarodnoj

Šekspirovoj „Konferenciji u Straffordu ma Avonu Z1964. godine).

Čarls Krau proučava kitičke napise o Šekspirovim komadima, Artur Braun razmatra promenu stava publike i izdđavača prema Šekspirovim dramama, a Čarlton Hinmam sudbinu feksta Šekspirovih istorijskih „komada. „Harold Dženkins bavi se povešću „Hamleta“ i različitim intermretacijama fe tragedije, a Kenet Mjuir analizira Šekspirov stav prema upotrebi mefafore i .-· slike. Džon Rasel Braun, „piše o prikazivanju Šekspirovih drama, I,orens

·Kicem o filmskim i {ielevi~

zijskim verzijama Šekspirovih dela, a Vinton Din o prikazivanju oko 200 opera pasnovanih na Šekspipovim komadima. D,. S. Hofman osvrće se na muzičke kompozicije za Šekspirove. drame, a Robert Falk iznosi podatke o objavljivanju „Šelspirovih dela, o prikazima fih dela, i o mjhovom „izvođenju U Americi.

U odeljku Međunarodne za beleške (International Notes), za mas je svakako najznačajniji čČlanmak profesora Borivoja Neđića. Naš istaknuti i zaslužni šekspirolog aobavešfava svetsku javnost o sledećim značajnim događajima Wwi su, fokom 7„poslddnjih dveju godina, doprineli p9popularizaciju Šekspira u mnašoi zemlji:

Prvo izđanje „gcelokupnih Šekspirovih dela na srpsko-

· jstiče. Kada

PREDRAG PROTIĆ

koji se nalaze u „Komediji“ interesuju danas samo dan= fteologe, a nas Ovde potresaiu pre svega duboke ljudske strasti,

Drugi problem koji nas uznemiruje u godini 1965. kaže Tenburg, nazvali bismo realizam Dantea pesnika. On navodi primer nekih gotskin katedrala iz XIII veka čijl oblikovaoci svedoče o lenciklopedijskom znaniu, „mada nas teme nekih reljefa mogu nagnati u smeh. Ali njihovo majstorstvo nije nimalo manje od vajara druge polov.ne našeg veka, „Nauka nepresta-

mo napreduje — navodi MBrenburg Igoa — tako da negira samu sebe. Nauka je lestvica, Poezija — zamah kri~

la, Dante nije negirao Homera. „Danas možemo negirati Damteovu kosmografiju, ali ne i njegovu poeziju, Realizam ı umefnosti počinje osećanjem „živog života“. prirode, čoveka, Dante je bio kao i svi stvami umetnici realisti. Sa zanosom čitamo njegovu „Komediju“, mada smo ravnodušni za simboliku brojeva, za svetlosti hrišćanskih dogmi, za Damteova samjarenja o miroljubivoj i pravednoj monarhija, (Slike njegovog raja su fantastične, ali ne prodire li fantazija, u žovekov realni svet? Reali-

·stična fantastika — takva je Danteova V.zija. — povezana je sa duševnošću „pesnika.

Ovo je. istakao i Josip Man=delištam u svom neobjavlienom eseju koga MKrenburg Dante bludi * one strane sveta, on nepre=stano ima pred očima poznate prizore, s ove strane sveta. Njegovo zgražanje u paklu nije zbog pape kojl gori, ili Odiseja, ili florentinskih zelenaša, već zbog čoveka žudnog saznanja koji hoće do nepoznatog, do zabranjenog. Sto se tiče stiha, kojim. se „Komed.ja“ završava, kažc na kraju Erenburg, svako de= te danas zna da je Dante bio u zabuni jer je mislio da sunce i druge zvezde kruže oko zemlje, ali svaki savremenik veoma dobro zna, ako u njemu postoji i mrva čovečnosti, da je Dante imao pravo: ljubav usmerava sunce„i zvozde. ka, inače..ne VGlikoj, ali značajnoj, planeti koju mazivamo Zemlja. Poezdja pobeđuje! (Lj. Đ.)

*

hrvatskom jeziku (18 svezaka u tiražu od 20.000 primeraka: „Kultura“ 1968); osnivanje „Šekspirovog društva“ — Be ograd koje okuplja šekspirologe u cilju unapređivanja, prevođenja i popularisanja Šekspirovih drama i pesničkih dela, podsticanja prikazivanja tih dela, sakupljanja književnih i umetničkih bodataka o Šekspiru u Jugoslaviji, i održavanja kontakta sa sličnim društvima u inostranstvu; pokretanje „ŠSekspi rovog godišnjaka“ u redakciji „Šekspirovog društva“ u Beogradu; predavanja englesfh stručnjaka za istoriju engleske MKnjiževnosti (A. Nikol i H. Gardner) na univer zitetima u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani, kao i go” stovanje engleskih pozorišnih družina (Royal „Shakespeare Company i Bristol Old Vic Company) koje su u našoj zemlji prikazale sledeće Šekispirove komade: „Kralj Lir“ „Komedija pometnji“, „Izgubljeni ljubavi ftrudđć, i „Henri Peti“; prvo prikazivanje nekih Šekspirovih dra ma na mašem jeziku zahvaljujući prvom izdanju celokupnih Šekspirovih dela na našem jeziku („Izgubljeni ljubavi trudć, u BeOogradu, „Mera za meru u Zagrebu, „Sve je dobro šio se dobro svrši“ u Kragujevcu, „Vesele žene vindzorske“ u Banjoj Luci i „Timon Atinjanin“ u Ljubljani); glavna oroslava 400-godišnjice Šekspirovog rođenja, održana u Sarajevu odđ 1. — 8, juna 1964. godine, pod pokrovite!j stvom Narodnog pozorišta u Sarajevu, na Kojoj su uzele učešća istaknute jugoslovon= ske pozorišne družine priazujući svake večeri drugi Šekspirov komad: Konferencija naučnika i pozorišnih reditelja iz zemlje i inostroan stva, .održana u Sarajevu za vreme proslave; izložba „Sek spir na jugoslovenskim pozomicama za poslednjih 100 godina“ otvorena u predvorju Narodnog bpozotišta u Sarajevu; izložba „Šekspir u Velikoj Britaniji“, organizovana

. izložba koja bi,

• S osGbitom

IZLOG

· CASOPISA

uz pomoć Britanskog saveta u Narodnoj biblioteci u Sarajevu; „Spomenica“ povodom. proslave 400-godišnjice Šekspirovog vođenja održana” u Sarajevu, u kojoj je Komitet za proslavu objavio detaljan program proslave i zabeleške o istoriji prikazivanja Šei spirovih drama u jugoslovenskim „pozorištima; posebni

* ru MI” __ q vri DIE ZEIT

e ee i

Za Kafkinim tragovima

ČETVRTI BROJ hamburžkog nedeljnog lista za politiku, privređu, trgovinu : kulturu „Die Zeit“, koji se istovremeno štampa 'u Hamburgu, Buenos Ajresu i Torontu, u članku pod gornjim nasıo= vom objavljuje kako Klaus Vagenbah već više od jedne decenije, sakupljajući deteKfivskim njuhom i sledeći sSkOro ugašene fragove, prati tamni život Franca Kafke da bi ga osvetlio. Gođine 1958. objavio je biografiju Kafkinme mladosti. 1964. je izdao slikovnu monografiju, 1965. Je predao javnosti zbirku materijala koja, između ostalog,

sadrži i prvu hronologiju Kali

kinih dela. A Vagenbahov

poslednji i ne manje upečat-

ljiv poduhvat u službi

'Tranca Kafke i njegovih či-

talaca je velika izložba, koja je otvorena u ZapadnoberlinSškoj akademiji umetnosti. Izvestilac kaže da to nije J sećajući se s puno pi:eteta umrloga ıli ljubavlju povodom neke godišnjice, u staRlenim vitrinama pružala DibMi ono što priređivačima

· trenutno stoji na raspolaga-

nju, Cili te izložbe, koja za svoje opravdanje „nema ni neki zaokrugljeni broj godina, postavljen je mnogo Više. On hoće, ni manje ni više, u mogućnoj potbunoj kompletnosti da prezentira sva dokumenta koja se mogu Dronaći, a koja su bilo Kako relevantna zi Kafkin život. Fotografije porodice, učitelja i. prijatslja, razglednjece

„Praga,i mesta u kojima je "Kafka

ikad boravio, dokumenta, svedočanstva, pismene molbe, dokumenta o Kafkinoj delatnosti kao nameštenika kod Osiguravajućeg ža= voda u Pragu, prva izdanja, crteži, pisma, poštanske Marte, ali pre svega neočekivani broj fotografija o Kafkii(sad se prvi put smeju javno DOkazati) nekoliki originalni rukopisi. A već i sam katalog izložbe, Koji prikazuje samo jedan deo u Berlinu sakupljenog materijala, predstavlia bibliografiju koja se može čitati,

Recenzent kaže da na izložbi naročito prijatno pada u oči to da su priređivači

jednoj tački sebi nametnuli potpunu apstinenciju, Slike, %

KOLO

Mažuranićev broj: POSLEDNJI PROŠLOGODIŠNJI dvobroj najstarijeg hyvvatskog Književnog časopisa posvećen je u celini naučnom simpozijumu o Ivanu Mažuvaniću koji je održan 8. oktobra 1965. u Zagrebu, Dvadeset dvojica naučnih radnika iz Jugoslavije i inostranstva objavili su raznovrsne i interesantne priloge o pesniku „Sınr ti Smail-Age Čengića“ i jednoj ođ najmarkantnijih figura hrvatskog političkog i kulturnog života sredinom XIX veka. Jaroslav Šidak objavio je iserpnu studiju o Mažuranicću kao političaru. „Prvi ban pučanin“ prikazn je u Šidđakovoj interpretaciji kao izraziti pred stavnik ilirske epohe i onog dela hrvatskog građanstva ko je je posle razočaranja 1848. godine počelo da Kroz Oportunizam, sitan ad, pregovore 1 nagađanja, traži Hrvatskoj i hrvatskom narodu mesto pod suncem. U toj činjenici treba tražiti uzroke i razloge i Mažu ranićevim političkim uspešima i njegovim političkim 'neuspe·sima, Čovek svoje epohe Mažuranić oličava tip icedne vrste političara koja će hvvalskom političkom životu, i kada Mažuranićeva era bude

brojevi naših časopisa pOsve ćeni Šekspiru (dvobroj „Pi. lološkog pregleda“ u Beogradu časopis „Pozorište“ u Tuzli, i „Pozorišni život“ u Be. ogradu), i jedna pošebua knjiga o Šekspiru objavljena u Jugoslaviji tokom ovih pc. slednjih dveju gođina („Šek. spirovo čovešivo“ od Huga Klajna). (RR. K,)

~ }

naime, govore same Za sebe, Nigde se ne nagoveštava .niti spekuliše — i to o jednom autoru koji je kao niko drugi u ovom veku izazvao spekulacije. U sredini izloženih prostorija podignuto je nešto što nemoć egzegeta . prema tom delu i tom životu upravo čimi jasnim: neka vrsta kabineta groze od mnogih. cr. nih, lavirintski „prerušenih zavesa, 5 natpisom „Sekundarno“ iznad jednog od dva uska ulaza. U tom sumoropin lavirintu vise bele table s citatima iz kafkinske sekundar ne literature, s citatima: 'izloženim na uviđ radoznalim pogledima (kao napr. . „Iza 'rečen-Bodenbaha niko neče razumeti, Kafku. Franc Verfele — a ovo je samo jedaa između “7„bezazleni;ih izjava), Vagenbah je pokazao dovoljno „kurtoazije i autoironija kad je okačio i jednu svoju rečenicu.

To istraživanje Kafke, pokazuje se na istom mestu od 16. do 19, februara, a 'biće propraćeno trodnevnom kKonferencijom „eksperata s “va kolokvija i diskusijom između Vilhelma Emriha i Malkola Paslija kao rezimeom.

Recenzent se pita: zašto se kroz ovu izložbu ne može la. ko proći s onim neutralnim interesovanjem punim res pekta, kakvo obično izazivaju slične priredbe? Ne dobija'ii sve to što je iz arhiva ·povađeno neku mučnu živost, koja nije ništa manja od' samih Kafkinih dela? — pa odgovara: možda se io nalazi u latentnom naponu unutar onoga što se tu da videti: u vraskoraku između izgleda i onog što on označava, u Pprjvidnoj beznačajnosti spoljnih životnih događaja i dela koje je proizišlo iz njih, u toj. sfađansko-sigurnoj porodičnoj io tografije koja je tako prenapvegnuta da Već u. sebi nosi svoju „megaciju, u vvidljiyom pokušaju prilagođavanja 0Oh0m što je uobičajeno među |judima (Kafka sa slamnim šćširom u avionu od papira U bečkom Prateru), i u isto tako vidljivoi nemogućnosti. da se to uobičajeno prihvati kao prirodno. Ali #jfascinantnost te izložbe je možda upravo u samoj njenoj protivrečnosti: u tome što slike treba da zamene delo čiji duhovni pros» tor je toliko uđaljen od svake Motografske realnosti, a da se. zatim, ipak, zaprepašćeno ustanovi kako jako, kako nuž no jedno drugo uslovljavajuU.

(A. P)

*

prošla, davati najizrazitiji i najkarakterističniji pečat.

U književnom delu Ivanš Mažuranića najveću pažnju ispitivača privlači, u najnovi“ je vreme, njegov jezik koji e mnogim elementima „znatno razlikuje od jezika tadašnje iliriske književnosti. Čakavac Mažuranić je·u hrvatsko-stp" sku štokavštinu uneo mnogčć elemente govora svoga rodno kraja i na taj način došao do jednog specifičnog i karakte“ rističnog stila | jezika po ko“ me se ovaj pisac može odmš! poznati. Tvo T'rangeš je n3š80 korene njegove jezičke inspira cije, zabavio se odnosom Mažuranića i Gundulića i usta“ novio u kojoj su meri, Gundu“ lićev jezik i bavljenje Gundu“ lićem uticali i na MažuranićeV jezik i na njegovu versifika" ciju. Odnosom jezika stare du brovačke lMmjiževnosti prema Mažuraniču bavi se i Male Hraste i dolaži do sličnih, R ponegde i istoveinih zaključa“ ka, kao i Ivo Frangeš,'Sa sti” lističkog, ritmičkog i versil kacijskog: aspekta posmati Mažuranićevu poeziju:i Ma nrin Praničević. Njegova stu“ dija „Basrirstvo Ivana Mažu“ ranića“ predstavlia jedan od naiozbiliniih ”» doprinosa: UM književno=formalističkom" pro“ učavanju Ivana 'Mažužaniča može po svojoj vrednosti dA se poredi: sa studijama iz hr” vatske versifikacije' Vladimira Nazora, Veće: piiznanje teško da se može đati. (P P-ć)'

KNJIŽEVNE: NOVINIE