Književne novine

|_____ORTIKA

KO JE BAR JEDNOM pokušao da analizuje poeziju Veljka Petrovića zna koliko je đavolski teško odoleti iskušenju da vremenski ·situira njegovo delo. Ova MNonstatacija ne proverava ljudsku taštinu, niti pak sugeriše navodnu: kritičarsku sujetu. Pre bi se reklo da u kritičarevoj praksi predstavlja imperativ koji se n sme zaobići i, istovremeno, usud u čijoj senci neprimetno radimo. Ali nije dovoljno samo određiti vreme Petrovićeve poezije: neophodno je unutar tog vremena prepoznati sve one socijalne, istorijske i eličke vrednosti koje njegovom delu daju egzistencijalnu punoću. Dovodđeći tako stvari u jedan posve novi poredak, koji ie dovoljno opsežan da bi sa uspehom obuhvatio razne aspekte pesničkog fenomena, čovek dolazi u situaciju da ovo čestito delo posmatra iz same biti opstanka.

U tom smislu od interesa je poeziju Veljka Paetrovića, pre svega, uvrstiti u svojevrsnu f{enomenologiju ljudskog postojanja. Po Ernstu Kurcjusu poezija je na prvom stepenu uvek io: jer oblikuje lutanje srca, zaplete zajedničkog života, i jer, istodobno, označava put ka uviđanju. ka mudrosti i ka isceljenju. I mada bi bilo itekako interesantno ispitati na koji način naznačeni egzistencijalni plan postaje ishodište svih pitanja oko kojih gravitira ovo pesništvo, mene neodoljivo privlači jedan drugi, ne manje značajan pesnikov rezultat: da u vlastitoj DOeziji označi i utemelji zbilju ljudske egzistencije u jednoj istorijskoj sadašnjosti koja je jedina u stanju da razjasni korenitu sintezu dvaju temporalnih načina kojima skoro podjednako pripada. naš pesnik Veljko Petrović. Jaaa

Ovakav pristup poeziji „Veljka . Pettovića nije, dakle, slučajan; on proizlazi iz potrebe da se unutar temporalne strukture njegovog pesništva uspostave granice dva. pesnička veka, i na taj način, indirektno, odrede pesnikove lirske tradicije. Tek kad se tačno odrede te granice ovaj pesnik će biti nazvan svojim pravim ime~

ZA PUNIH PET GODINA, koliko je prošlo od pesnikove smrti, poezija Branka Miljkovića nije izgubila ništa od svoje snage i privlačnosti. Staviše, ma kako to u prvi mah izgledalo parađoksalno, moglo bi se reći da je, doduše samo u izvesnom smislu, pesnikovim samoubjstvom njegova poezija nešto i dobila. Neke reči Milikovićeve pesme, koja je od prvog trenutka zasenjivala čitaoca svojom otmenom Kkrasnorečivošću, odmerenom frazom i gospodstvenoni pozom, i za koju je s pravom rečeno da označČava jedan od najviših đometa celokupne maše posleratne pcefske imaginacije, iznenada su. zaazvučale muklim tonovima zlokobnih predskazanja. Mnogi stihovi, na koje se inače, u normalnim prilikama, ne bi obraćala naročita pažnja, odjednom su dobili duboka i teška značenja sudbinskih nagoveštaja. Pesme, nađene u pesšniWovoj zaostavštini, postale pu predmet rađozna– ilh i pažljivih, uglavnom neknjiževnih, ispitivanja i tumačenja, iz kojih se kasnije razvila čitava jedna mala mistika o vidovitim i proročkim sumnjama pesnikovim. Smyt, koja je bila jedna od glavnih tema Miljkovićeve poezije, postala je, tako, sastavni i nerazdvojni đeo njegovog stvaralaštva. One vlažne februarske noći, pre pet godina, kada je, pored neke kafanice na zagrebačkoj periferiji, pesnik digao ruku na sebe i napustio ovaj svet da bi ušao u legendu, napisana je njegova poslednja, najpotresnija pesma. koja će još dugo na čitavu njegovu DOeziju, kao i na njegovu ljudsku sudbinu uostalom. da baca gustu i hladnu senku zagonetne smrti.

Samoubisivo Branka Miljkovića, koje su kritičari i pesnikovi prijatelji objašnjavali na različite načine, ostaće. izgleda, zauvek. neražzješnjena tajna, na kojoj će se, verovatno i ubuduće, iz ovih ili onih razloga, s ovim ili onim

pobudama, dopunjavati i dograđivati, rušiti i ponovo stvarati legenda o pesnikovoj. smrti. Neki od dosadašnjih tumača bitne razloge samoubistva videli su u protivrečnostima. i. Dpovre-

ZA MLADOG PISCA prirodno je da svoje prvo inspirativno izvorište otkriva u svetu detinjstva, i da to otkrivanje, najčešće, bude koračanje po tragu uspomena. I drugom svojom zbirkom pripovedaka „Sreća“ mladi sarajevski pripovedač Nenad Rađanović ne udaljuje se iz ambijenta ranog suočavanja sa životom u koji je, kao pisac, pre nekoliko godina sigurno zakovačio svojom prvom knjigom „Dva djetinjstva“. Iako je mnogo verovatnije da teme kojima se Radanović bavi u „Sreći“ imaju karakter kreativnog konstruisanja atmosfere i etrogo određenog miljea jednog detinjstva koje se odvija u sumomim ratnim vremenima, a ne oživljavanja uspomena koje izranjaju iz talasa vremena i peska zaborava u pripovedačkom nastojanju da se približi i osveži prošlost, osnovna draž ovih priča upravo je u tome što one deluju kao izvanređno živa i realna sećanja na ono doba života kad traganja za objašnjenjima i tumačenjima pojava i događaja koje život ispreda oko nas ostaju najčešće uzaludna, i·kad postupci dragih i bliskih ličnosti postaju, duboke i nerazumljive tajne sa mnoštvom fajanstvenih implikacija i neodređenih nagoveštaja,

Radanović kao pripovedač poseduje jednu značajnu vrlinu — osećanje mere, Svedene na jednostavnu deskripciju i laku naraciju, uz blaga ali pouzdana psihološka senčenja, OV pripovetke nenameiljivom sigurnošću vežu. čitaoca, okružujući ga almosferom. koju je pisac brižljivo i promišljeno stvorio. Radanović je u ovoj kmjizi nastojao da ostvari jednu jedinstvenu almosferu kojoj osnovnu boju daje

detinje doživljavanje života koji se odvija po”

surovoj logici ratnih zbivanja. U želji da ta atmosfera bude što zgusnutija i ,kompaktnija Radanović se ograničio na opisivanje jedne porodice i događaja koji je uzbuđuju i potresaju. Svet, Rađanovićevih junaka prožet je nemirima. strahom, „nemaštinom. gladovanjem,' ·dečački široko otvorenim „očima koje ubpijaju sve 'ša rađoznalošću — izvorištem svih zebnji i ne-

KNJIŽEVNE NOVINE

nom. U Petrovićevoj poeziji prošlost, na koju se. pesnik. afektivno oslanja, nije, "azume se, nekakvo bivše vreme, iako se, istina, u pojedinim stihovima mogu prepoznati izvesna istorijska stanja i konvencije. Po našem mišljenju Pprošlost je ovde ona ontološka struktura koja pesnika, tako reći, osvešćuje da unutar odteđene istorijske zbilje traži i pronalazi moralni i misaoni integritet naciona, okolnosti i ograničenja njegove životne situacije. Upravo zato pesnikov. napor, da u mnogoglasnom pesničkoni horu sačuva staro srebro , srpskog pesničkog jezika -— i

„guslava slepih, zanesemi slog

'i narikača zacenjeni jok ima, sem nesumnjivo psihološkog, i jedno književno-istorijsko objašnjenje, koje želim ovde ijstaći. Da bi svom pesničkom izrazu

mneno oštro istaknutim antagohizmima naše posleratne Književne situacije, kojima pesnik prisiljen đa se prilagođava, nije odolevao bez teških unutarnjih kriza i moralnih katarza, pred kojima je, konačno, u trenufku slabosti ili rastrojstva, Dokleknuo. Drugi, među njima i Petar Džadžić, pisac obimne i mestimično VeOma zanimljive studije o Branku Miljkoviću, objašnjavali su zagonetku jednostavnije, nesrečnom ljubavlju prema nekoj ženi, za koju je sam pesnik, u jednom pismu pisanom kratko vreme pre smrti, patetično tvrdio da je bez nje „potpuno i direktno izložem kosmičkoj besmislici i noći“ i da će, ako prestane da misli o njoj, bočeti da misli o smrti. Imajući pred očima primere ,pesnika-samoubica, . Jesenjina, Majakovskog, Cvajiga, Pavezea, Hemingveja i drugih, od Wojih, svakako igrom slučaja, smrt Žerara de Nervala, koji je, takođe, jednog zimskog praskozorja, nađen kako, sa šeširom na Slavi,

Poezija i istorijska svest

Veliko Petrović: „KRILATA GRUDVA ZEMLJE” „Matica srpska”, Novi Sad 1965.

pribavio voluminoznost, onu obimnost koju je srpskom stihu donela narodna poezija i naš devetnaesti vek, Veljko Petrović se sa strašću poslednjeg pravog potomka okretao slovenškoj pesničkoj tradiciji. Ima, besumnje, u ovom nJegovom gestu nešto od one predačke slave srpskih romantičara, koja je tako nadmoćno zaposela našu memoriju; ali ne refko, i ne slučajno, u inaginamom jezgru njegovog deseteračkog dvopeva provejava i nostalgija za onim dobro poznatim integralnim pesništvom koje je jedino još moglo da „konkretizuje ono srpsko a8DpSO~

lutno lepo“, Zahvaljujući takvom stvaralačkon.

poreklu i, naročito, tako odlučujućim istorijskim akcidencijama koje uspešno artikulišu srpski pesnički princip u korenu njegovog vlastitog nađahnuća, mnogi stihovi iz, OVe nove Petrovićeve knjige izbegli su strašnu sudbinu anahroničnog pesničkog govora.

Iako je delikatno govoriti o pesnikovoj eVvO-

Legenda o pesnikovoj smrti

Branko Miliković: „PESME”? „Prosveta”, Beograd 1965.

O x ija MJ 4» a

visi obešen o gvozđenu ogradu na ulici, stravično liči na smrt Branka Miljkovića,--— treći su navodili Horacijeve stihove o Empeđokleu, koji je, prema pređanju, želeći da'ga smatraju besmrinim, „hladne krvi skočio u usijanu Bınu“. Misterija je, međutim, ostala nerazjašnjena. Sva mogućčna tumačenja, ona koja su već data i ona koja će, možda, biti obrazlagana, svešće se, po svemu suđeći, na ono što je već sada zvesno: da je Miljković, svojom smrću, svome pesničkom delu dao jednu nesvakidašnju, metafizičku dimenziju, punije i dublje značenje, i time postigao efekat suprotan onome paradoksu o kome je, u eseju „Apsurd i samoubistvo“ govorio Alber Kami, navodeći primer pisca „koji 5e, nakon što je završio svoju prvu knjigu, ubio da bi privukao pažnju na svoje djelo. Pažnja je bila privučena, ali je knjiga loše ocijenjena“. Opsednutost iđejom umiranja, koja se u pesmama Branka Miljkovića zapažala još od nje-

Nemiri

Nenad Radanović: „SREĆA”, „Svjetlost”,

Sarajevo 1965.

mira. Bezbrojne tajnovite zagonetke i neobjašnjivi događaji saopšteni su postupkom psihičkog poistovećivanja sa ličnošću koja govori. ali u kojem ipak ima tragova psihološke nadgradnje koju je moralo da donese biščevo ljudsko sazrevanje i njegov kreativni postupak. Radanovićeva nova knjiga se u neku ruku nastavlja, prođubljujući ga u jednom sasvim određenom smeru, na drugi ciklus iz njegove prve zbirke pripovedaka, u kojem su sc rami suđari sa životom. posmafrali kao preludijumi potonjih sumornijih i tragičnijih životnih iskustava. Ironičnost naslova Radanovićeve druge knjige može se otktiti tek tokom čitanja hnjegOvih priča; no kad se zna u kakvim se temalskim granicama kreće i kakvim se preokupacijama bavi pisac, može se sasvim određeno zaključiti kroz kakve se emocionalne koordđinaiec proteže ovo detinjstvo: detinjstvo pometeno ratom ne toliko putem njegovog direktnog, drastičnog razornog dejstva, već preko osetljivog veoma fananog reagovanja jednog dečaka na ponašanje ljudi iz njegove najbliže okoline, o50ba na koje su ratne nedaće delovale ljudski porazno u jednom grzdiću na obalama Vrbaša. · Radanovićev glavr. junak .u čijem še životnom. krugu kreću samo otac, majla, sesira, tetka, stric i mekoliko suseda, u mnogo većoj

ratno detinjstva meri je posmatrač nego učesnik zbivanja O kojima govori. On je dečački naivno otvoren za sva Iudna komešanja kojima prisustvuje, i nastoji da ofkrije tajne svih neobičnih promema u ljudima koji oko njega i ša njim žive. Naivan i neiskusan, on ne uspeva da razreši zagonetke koje se, životnim kretanjitna Starijih, gomilaju oko njega kao gromadna i nerešiva iskušenja. Pisac ove knjige svoju „pripovedačku veštinu majsigurmije potvrđuje u onim pričama u kojima njegov mali junak ne nalazi odgovore, gde njegova radoznalost ostaje nezadđovoljena; no ti tekstovi ipak deluju kao zaokružena i dovršena ostvarenja, zahvaljujući sugestivnosti kojom pisac dočarava dečju nemoć da dopre do pokretačkih poriva i korena promena u ličnostima koje oko sebe primećuje. A u onim služajevima kad definja svest Uuspeva da pronikne koprenu tajni, oma 8& najčešće suočava sa bolnim iskustvima koja u Radanovićevim škrtim poentama dobijaju karakter setnih i dirljivih znameiija.

U ovim pripovetkama ,u kojima nemiri ralnog detinjstva otkucavaju damarima podzemnjli i još nedovoljno jasmo shvaćemih sumtačiuh iskustava, gde je perspektiva u kojima še vide svet i ljudi u njemu u velikoj meri pomerena, ličnost koja so najčešće nalazi u središtu pažnje je dečakov otac. U svojoj ludoj, idolopokloničkoj

· gičnijim i majbolnijim

luciji, knjiga „Krilata, gcudva zemlje“ daje silne povode za to. Ostavimo za trenutak književnoistorijske implikacije u vezi sa dessteračkim p?vanjem danas, i pogledajmo pažljivije koje značajno pesničko iskustvo ova poezija donosi. Za kritiku poezije to je prvostepeno jer omogućuje njen ideal neporecivog ieovijekos (:stetičkog) uopštavanja. i

Govoreći o temporalnim načinima, o jasno određenim ontološkim strukturama u poeziji Veljka Petrovića, ja sam bokušao da nagovestim fo problemsko novo pesničko iskustvo, koje se, pouzdanije nego pre, može uočiti na raznim, po vrednosti nejednakim, nivoima ove knjige. Poznat i priznst. pre svega, kao rodoljubivi pesnik, kao pesnik koji govori glasom našeg tla i našeg iskustva, Veljko Pettović je, po našem mišljenju, nepottsbno bio lišavan drugih značajnih atributa koji prevazilaze uslovnosti spomenute Desničke formule, iako su iz nje izvedeni. Kada ovo kažem, naravno, imam na umu one pesme („S“inaks“, „Naši tragovi“ i druge) koje proširuju p?snikov estetski registar i u njegovo pesništvo Unos? pojam i doživljaj istoričnosti. Istorija kao sadržaj, kao pesnički predmet, podstakli su našeg pesnika da stvori nekoliko meditacij», dragocenih za razumevanje njegove novije poezije.

Pređ zagoneinim licem Sfinge pesnik s» Dpi-

'ta o sveopštem smislu, o našem fragičnom ude-

sU, i u neposustalom poletu jednog nadličnog istorijskog svedočenja koncipita nekoliko vlastitih filozofsko-etičkih vizija. Misaono blizak Njegoševim metafizičkim kategorijama, pesnik je uspeo da svojoj viziji da autentična i autonomna svojstva: sugeslivno elctivizuje apsoJutnu imanenciju, nepovredivu istorijsku suštinu, i u svom poetskom iskazu uvodi izoštranu svest o sopstvenom dobu. U čegrsti ta dva Vremena, za koja ne možemo reći da su definitivNastavak na 4. strani

Miodrag Jurišević

gove prve knjige „Uzalud je budim“, postala je, posle pesmikove sm fi, polazna tačka većine

kritičkih ocena i interpretacija jedne poezije koja, u stvari, nije bila posvećena isključivo

smrti, niti je isključivo smrću bila ispunjena. Odvrativši pažnju od drugih osobina i vredncsti Miljkovićeve poezije, koja je u bposleratnu srpsku poeziju uvela gracioznu, beličasto mekoputnu intonaciju malarmeovsko-valerijevske pesničke dikcije, tragična smrt pesnikova kao da je zbunila neke kritičare, Umesto da trezvenim kritičkim postupkom ispitaju sve vidov?» i smerove njegovog stvaralaštva, oni su, idući za idejom o smrti kao prevashodnom motivu svih Miljkovićevih misaonih i poetskih „preokupacija, nehotice zapadali u reforičnu nekrološku patetiku i time, objektivno, davali nekritičku, netačnu, jednostranu i nepotpunu sliku bpoesnikovih mjsaonih i stvaralačkih rezultata. Tako sc njegova poezija ne odlikuje raznolikošću i raskošnim bogatstvom motiva, nesumnjivo je da je smrt bila semo jedna od ideja kojima 'se

Miljković bavio, i 10, reklo bi se, ne samo po

diktatu jakih subjektivnih sklonosti i ličnih opterećenja, među koja ide i nemir vizionarskih slutnji vlastitog umiranja, već. u velikoj meri, pod uticajem lektire, koju je čitao i izučavao, i filosofskih shvatanja do kojih je, tim putem, došao. Dragan M. Jeremić, koji je đao istančanu i argumentovanu analizu filosofskih i iđejnih usmerenja Miljkovićeve poezije, utvrdio je da je Miljkovićeva filosofija nekoherentna i bez vlastitog misaonog sistema, i da je tom „filosofskom oklekticizmu bar donekle doprinmela.i jedna kod nas rasprostranjena klima pesničkog. eklekticizma, u kojoj preuzimanje izvesnih tema, ideja i simbola ne znači nišla nedopustivo, nego samo negovanje jednog specijalnog poetskog stila, neke vrste učene poczije, poezije erudicije“. Pojedine Miljkovićeve

Predrag Palavestra

Nastavak na 9, strani

o — |

sinovskoj ljubavi, njega dečak posmatra čas kao anđela čas kao prokletnika, kao pustolova i veseljaka, požrtvovanog roditelja i saosećajnog suseđa, „stalno dwugog i neshvatljivog čoveka“. Njegovi neobični postupci, kroz koje se pokazuje njegova čudačka ljudska priroda i njegovo široko ljudsko srce, najčešći su pred'meft. Rađanovićevih priča, i u tim pričama o ocu, tragični elementi bitisanja okolnostima ponižene i posmule ljudske ličnosti odjekuju najtmazvukom, osenčeni su nmajsumračnijim i najsumornijim bojama. Mene kroz koje nesrećni Ivan Grubešić prolazi u ovoj knjizi i koje se prelamaju kroz osetljivu psihu njegovog malog sina, otkrivaju se kao duboko tragično životno iskustvo, koje deluje utoliko tragičnmije što je viđemo i saopšteno kroz svest deteta. ie

Draž ovih priča ošigurala je već ranije pomenuta Radanovićeva vrlina — osećanje mere. Zahvaljujući njoj Radanović je uspeo da uskladi svoje pripovedačke ambicije i trenutne kreativne mogućnosti. Ne želeći da se pretenciozno upušta u pokušaje otkrivanja velikih i bučnih istina, odbacujući od sebe ambiciju da se prepusti primamljiyim i teško odolevajućim zamkama književne mode, Rađanović je svojom drusom knjigom sugoestivno dočarao uzbudljivu, malo pomerenu atmosfemu ratom pomoetenog detinjstva i saopštio nekoliko dirljivih i ljudski istinitih situacija čija je autentičnost ncporecčiva i, čija je bolna lepota neotuđivi deo iskustva čitave jedme generacije.

Dušan Puvačić

' 3