Književne novine

Poezija

i istorijska SV eg da

Nastavak sa 3. strane

na, iako teže nekakvom svom kraju, situirana je pesnikova povest o ljudskoj sudbini koja je, i pored povremenih ozarenja, u osnovi ira gična, Tragizam naše, ljudske, egzistencije u novim pesmama Veljka Petrovića ima, tako da kažem, dvostruku „svrhu“, Ne tvrdim da svrha po sebi ima neku književnu vrednost, ali u ovom slučaju pod svrhom treba razumeti način da se određeni :eniteli „znatno prostraniji od subjekta“ dožive, istaknu i izdvoje. Jedan od tih entiteta zaokuplja ideal pesnika naciona: da u svojoj istorijskoj svesti ssčuva naše tragove, humusnu filozofiju Žživota na ovom flu. Drugi entitet, koji se dugo otimao našem pesniku, sažima jednu od velikih univerzalnosti: kompleksna ljudska osećanja. Kada naš pesnik kaže

Meta mam se večno udaljava ili )

Odiskoni mi smo već ukleti

onda je očigledno da se ponovo u pesmama jednog našeg savremcnika u jednom aforističnom obliku, monumentalno i neodoljivo, pojavljuiu akcenti tragičnme kosovske misli, za koju je jednom prilikom rečeno da predstavlja vrhovni tribut Nječgoševog duha.

Međufim, poezija ne bi izbegla sudbinu dokumenta da ne fransponuje istorijske date. Nije dakle u pitanju istina već naš susret s njom u granicama jodnog jezičkog sistema koji zamenjuje okvir događanja, poslajući i sam istoričan! Konkretno; naša istorijska sudbinay odista je dirljiva i tragično, ali pesnička istina o njoj biće estetički rvelevanina tek kad dobije univerzalne dimonzije, to jest. tex kad taj tragizam postane istorijsko-ogzistencijalna kategorija,

U ranijoj poeziji Veljka Petrovića, pre svega. u njegovim vodoliubim pesmama, prisutna je ta gore pomenula dirljiva, atektivna dimenzija.

Zato je toliko i voliena. Ali, evo, u prilici smo)”

da u novim posman?n ovog p?shika, uočimo mislenu zrelosi. upravo onu zrelost koju stvara znatna jstorijska svest. Zemlja nije višć samo naša. gruđa, naša partija, humus nnušeg jedino dostojnog pamćenja. Ona je sada istorijska jiedinica koja upravlja izvesnom vremenskom oblašću suština, iako nema „isti ontološki Dpoložaj kao predstava o trouglu ili broju“, Istini za volju, ovu zrelost pesnik je ne retko zamagljivao iznenadnim jetkim rodoljubljem. Ako še ne varam, upravo ta gorćina i te suze Antejeve, iako toliko drage, sprečavale. su našeg pesnika da u nekolikim „dobro koncipiranim pesmama postigne.. misaone kondenzacije. Zarađ jednog problematičkog moralističkog efekta (skoro cro ciklus „Žuč i suze“ on se lišavao one predncsti koju mu je pružala kosmička pređstava o iskonsksoj prirodi, o toj, kako je sam nazva, ćeliji sa stčanim jezgrom u trepotavoj vlazi života.

Bilo bi zaista zanimljivo ispilati pesnikovu potrebu za ovakvim pevanjem, Je li ovo prilika da se put ka isceljenju, koji smo u početku spomenuli, prizna i prihvati kao put etičko? uozbiljenja? Nije li u samom tom gestu situirana romantička misija pesnika-barda koji pbopravlja narav svojih zemljaka, zalažući se za moralni inlegritet. pojedinaca i nacije u celini? Teško je na ova pitanja precizno ogdovoriti. Ali bez obzira na to ja u tim pesmama, sem jedne, kako bi Eliot rekao, žilave razumnosti ispod lake lirske graciozmosti, nisam mogao pronaći vrednije rezultate. Tu je. izgleda, peshik više mislio iz situacija koje režira sam život nego iz stvari.

Drugačije su. i po rezultalu i po invektivama, pesme koje za počntu imaju moralne refleksije. Takva je, recimo, pesma. „Oči u oči“: suočen sa smrću pesnik, umesio zavodljivih transfilozofičnih medilacijh, poseže za etičkim konstantama i sve dok nam je reč i đelo i čast, on veruje, uspećemo da odbranimo četiri objekta ljubavi: život, i druga, lepotu i duh, Ispitujući etičku inspiraciju u poeziji Miodrag Pavlović je s pravom primetio da ova njegova. etička uspravnost zadivljuje ali ga kao pesnika čini Whrutim jer ga progresivno lišava intimnosti i individualnosti pesničkog govora. Ima, istina, u ovoj knjizi nekoliko intimističkih pesama ali su one intimističke više po iskazu nego po svojoj pravoj prirođi.. Ja nisam sklon da upoređujem vrline ovog bpesnika Uumutar njegovog individualnog pesničkog vreme na. Znam samo da će te vrline sačuvati ugled ovom pesniku, bez obzira što je ponekad preterami kult Ptema svemu što je moralno i pesnički korektno znao da osujeti njegovu pažnju na čisto pesničke probleme,

Miodrag Jurišević .

Veljka Petrovića,

EGHEHMEHM HEHEHEHE CE

po

*

MHEHBHGEHEHI EH EI E E E3 E3 E3 E3 E3 E3 E3 Ed E3 E3 K3 E3 E3 ES E3 E3 E3 E3 E3 EJ Ed Ed EJ Ed ES Ed E3 E3 E3 Ed Ed 83 E3 EJ

| oj

Stojan Novaković

Sele

„Sıpska književna zadruga”, Beograd 1965.

STUDIJA STOJANA NOVAKOVIĆA „Selo“ predstavyljia, u stvari, veći fragment njegovog, široko zamišljenog i nedovršenog, dela o narodu i zemlji u srednjovekovnoj Srbiji. Pa ipak ona predstavlja jednu zaokruženu celinu i jedan od najboljih rađova ovog isto-

njeg veka.

Pre nego što će da izvuče odgovarajuće zaključke Novaković uvek prikupi toliko mnogo materijzla da se zaključci sami sobom nameću, U rekonstrukc ji života srednjovekovnog sela Novsković se mije služio samo savremenim izvorima, nego je, i to obilato, ko· Tistio folklornu građu i podatke o sačuvanim narodnim običajima u čiju se statrinu moglo bez rezerve poverovati. Služeći se metodima anulogije Novaković je pružio u mnogo čemu, neprevaziđen obraznc kako treba raditi stuđije iz istorije društvenih odnosa u srednjem veku. Za razliku od Ruvarca koji je samo savremenim izvorima poklanjao punu veru, Novaković je uzimao u obzir i narodna predanja koja su, inače. dugi niz godina u srpskoj istor}ografiji koja je imalan onbiljne naučne ambicije, bila na indeksu kao izvori kojima se služe samo diletamti. Novaković u n ima nije tražio utvrđena istorijska Takta, ali je u njima izvanredno spreino i pronicljivo otkrivao određena shvatanja, društveme odnose i sve ono Što, će Kkosnjja istoriografija i kod nas i na strani uvsvoj:ti kao bpotpuno pouzdan metod za rckonmstrukci' u: mijnulcg života. Po tomc Novaković jc bio otišao daleko ispred svoga vremena i otvorio put onim naučnim ispitivanjima koja će MWasnije u rezultatima Jovana Cvijića, Tihomira Đorđevića i, u naša vremena, Dušana Popovića, dovesti našu istorijsku nauku do ovropskog nivoa.

NWovakov:ćevu Knjigu opremio je Sima Ćirković. Ovo je druga knjiga Stoiana Novakovića koju je izdala „SKZ“ u redakciji ovog istoričara. Cirković je napisao Kratak predgovor u komc je izložio suštinu Novakovićevog metoda i odredio značaj „Sela“ i u našoj istoriografiji i u dclu Stojana Novakovića. Znalačkim primedbama i napomenama na kraju Knjige Ćirković je pružio čitaocu informacije o rezultatima do Kojih je došla naša istorijska nauka nastavljajući i produžavajući ispitivanje i proučavanje problema kojima se Novaković bavio. Tako rcdigovama i cpremljena knjiga Stojana Novakovića predstavlja izvanre:ino Domoćno sredstvo svima onima koji nastoje da se bavc društvenom istorijom srpskog naroda u srednjem veku bez obzira na to koje metode primenjuju i u kWojjm se pravcima MWkreću njihova interesovanja,

Predrag PROTIC

Albert Vajs

Kezmzvif=Kk civilizacije Visoka škola političkih nauka i „Narodna knjiga” Beograd, 1965.

KNJIGA „RAZVITAK CIVILIZACIJE“ predstavlja skup pređavanja snimljenih na magnetofonu, koja je profesor Vajs održao u periodu od 1960—1964. god.,a koja su za štampu priredili Smilja Tartalja i Žarko Gudđac. „Razvitak civilizacije“ je prvo delo ove vrste kod nas i ono, uprkos izvesnim sličnostima sa 'ojnbijevom „Istorijom civilizacije“, predstavlja pionirski pođuhvat u ovoj oblasti izučavanja društvenih mauka,. Utoliko ic veća šteta što je prerana smrt sprečila profesora Vrejsa da Mnjigu definitivno završi i pripremi za štampu, otud je i sasvim razumljivo što je materijal na izvesnim mestima ostao neđovolino razrađen, Što su iđeje o onome o čemu firćba govoriti mestimično ostale nabacane. =

NIEPIRIRVIBDIENIS KNJJIGIE

Jan Očenašek

Mulhavi Orfeus

Československy spisovatel, Praha 1965.

„HROMI ORPEJ“ je romah o generaciji i njegov naslov ili podhaslov mogao bi da bude „%. godište“. mo je roman koji se donekle nadovezuje na svoje> vremeno poznatu Ptačnjikovu knjigu „21. godište“ ili „Kukavice“ Bkvoreckog, sa kojim dosta polemiše. Posle romana „Građanin Brih“ i poznate movele „Romeo, Julija i tama“ znači posle političkog romana i ftragične ljubavne novele, Očenašek. je napisao veliki sintetički roman o generaciji koja je sazrevala poslednjih godina rata, sa svom njenom bpsiho1ogijom, ljubavima i dugim filozofskim sporovima o smislu života. Roman u pravom smislu te reči, roman koji ne samo prema svom obimu, već daleko više prema širokom istorijskom zahvatu i složenosti isto= rijske instrumentacije i slikovite argumentacije, spada u najveća dela čehoslovačke proze. A Što se tiče tretmana duhovne i moralne klime Češke u vreme protektorata to je svakako najzanimljivija i najobjektivnija Knjiga, jer u njoj nije reč ni o jednostranom heroiziranju, niti o jednostranom rušenju legendi o učesnicima oslobodilačke borbe, Većina ljuđi u „Hromom Orfeju“ niti se bori, niti kolaboriše sa neprijateljem, već pasivno čeka, vođi o svemu, i svačemu razgovore, negira, povlači se u unutrašnju emigraciju koja odvođi čak do samoubistva. Iza hladnih, mrtvih kulisa Praga, pred skoro sam kraj rata, najraznovrsnije grupe miladih, a među hjima i „Hromi Orfej“ pružaju svoj svojevrsni otpor, koji se šastoji u tome da se skeptično i pomalo cinički obračunavaju sa oportuhizmom svojih očeva i da svojom naivhom, skoro tragikomičnom romahtičnom pobunom odgovaraju na mučna egzistencijalna pitanja svoga vremena. U Očenašekovom romanu, khao.i u životu što je bilo, to je sve krajnje ozbiljno, Pisac,

ričara iz društvene i socijalne istorije srpskog sred-

#,

Profesor Vajs civilizaciju posmatra kao proizvod čovekovog umnog i fizičkog rada, kao „ukupnost svih veština, znanja, običaja i mišljenja do kojih je čovek u toku svog istorijskog razvitka došao“, Knjiga je podeljena u pet poglavlja: Prvobitna zajedmica, Stari,

. Srednji i Novi vek i Savremeni istorijski period — u

kojima je prikazan razvoj čovečanstva od njegovih početaka do dahašnjih dana, U okviru ove podele izvršena je dalja detaljna podela i razgraničenje Ppojedinih perioda, tako da su, na primer, u poglavlju o Srednjem veku, kroz tri glave, detaljno obrađene SVe {aze razvoja, Veoma je značajno šo je svako poglavlje svestrano osvetlicno i što je data potpuna slka jedme cpohe. Do sada smo, uglavnom, imali jednostrane prikaze jednog doba — prikaze istorij-. skih ili političkih ili književnih događaja u jedmom periodu, U ovoj Knjizi, međutim, dat je paralelam prikaz svih zbivanja jedne epohe, kao i njihova medusobna uslovljenost i zavisnosi., To majbolje poWazuje poglavlje o Movom veku — period od Mcraja NVMJIILI do sedamdesetih godina XIX. veka — u Wome Pisac ukazuje ma ulicaj društvenopolitičkih promena na razvoj nauke.

Zanačaj i vredmost ove knjige su, dakle, u tome što profesor Vajs razvoj kulture i civilizacije ne posmatra izolovano od ostalh društvenih Pojava, Već kao sastavni deo opšteg društvenog procesa. On nastanak civilizacije i njem razvitak od prvobitne zajednice do najnovijeg: Pperiođa „osvetljava iz svih ospekata i ukazuje ma ftesnu povezanost društvenih promena i razvoja kulture. Izlažući niz različi(jh tokova i ukazujući na njihovu međusobnu zavismost, profesor Vajš dokazuje da je svaka epoha društvenog razvoja predstavljala kulturmu revoluciju dajući ci+ vilizaciji svoje specifično obcležje.

Tako su predavanja skupljena u ovoj knjizi prvenstveno namenjena slučaocima Visoke škole Dpolitičkih nauka, meosporno je dđa ona svojom širinom prevazilaze okvire udžbenika.

Rozita LEVI

Dž. B. Šo

L.ica i naličia

„Kultura”, Beograd 1965; preveo Borivoje Nedić \

NAKON NEKOLIKO prevedenih drama („Pigmalion“, „Đavolov učemik“, „Lekar u neđoumici“, „Zanat gošpođe Voren“ i „Androkle i lav“), ranog romana „Karijera“ i „Mlade Ćwnkinje u traganje za Bogom“, dobili smo izbor iz bogate Šoove egejistike: reč je o predgovotima koje je pisao za svoje drame sam, sli koji svojim zahvatom u problematiku ne samo savVremecnog pozorišta no i jednog vremena kome je Šo bpripadao, đaleko prevazilaze njihove okvire.

Šta je to starog mislioća, meumornog ismevača i kritičara građanskog života i umetnosti navelo da nabiše ove predgovore koji egzistiraju i van drama uz koje su prvobitno stajali? On sam na jednom mestu duhovito kaže da ih je pisao iz jednostavnog razloga što, ume da'to radi za razliku od minogih dramati-: čara koji svoju nemoć i neumešmost u ovakvom. poslu zaklanjaju paravanom l ažne: skromnosti ·ili' kakvom drugom formom Roja, ipak, nije u stanju da ih Pprikrije. Šo veli da predgovor koji botiče iz pera samo autora ima, i ne samo za njćga, neprocenjivu Vvređnost i da bi dao desetak Šekspirovih drama za jeda predgovor koji bi Šekspir sastavio, čak i za Knjigu scenskog postavljanja gde je autor Deležio svoje Opgaske namenjene glumcima, režišćru jli scenografu.

Troničan, ciničan i nepomirljiv duh, Berar o. taj „mudrac od sedamđeset i osam (godina) koji, odavno digavši ruke od svojih savremenika kao beznadežnih, očekuje ođ budućih naraštaja, odgojenih sasvim drukčije, da učine život boljim nego što to mogu naši sadašnji mnogopoštovani plemeniti i prečasni“, zalaže se za jedno prirodnije pozorište, kome je trebalo da pripađaju i mjegove đrame, u kome će ljudi gledati ne slađunjave konstrukcije sa nemogućim zapletom, Već sami sebe u iskrivljenom ogledalu prepo= zmajući svoj bol i svoju još uvek ljudsku nakaznost.

iako i sam pripada istoi generaciji, mije brema njoj ni najmanje sentimentalan, čak naprotiv, on svoje junake svakoga časa stavlja u najsurovija iskušenja, navođi na najveća odricanja koja može, pričinjava najteži bol. I u toj problematici sa njenim epskim i refleksivnim razvojem je upravo suština Očenašekovoš romana, njegova misaon& i unutrašnja dramaličmost, Pored fog đat je niz interesantnih događaja u kojima se formirao i dđeformisao muentalitet i karakter češkog narođa a posebno češke omladine. To je svakako imao da bude i jeste portret bez romantične sentimentalnmosti i iluzija njegovih junaka, ogledalo lutanja i „hromog” traženja izlaza i smisla svega. Tome autor još dođaje i pitanje šta će raditi kad še rat završi i kako zamišljaju da urede svoj život posle njega. To pitanje se meprestano vraća, svaki junak na njega odgovara kako misli i njegov odgovor čini osnovni deo opšte mentalne karakteristike.

Što se stila Očenašekove knjige tiče to je vrlo čista realistička Proza. Pišao nikađa mije imao nameru da ećksperimentiše jezikom, Novina njegove knjige, u odnosu na romane iz pedesetih gođina sa

istom tematikom je u meri i tretmanu tematike. Što.

se rezultata zamisli tiče, zahvaljujući spomenutim karakteristikama, je u tome što je srećno igbegao sve klopke postavljene na putu ka ostvarenju.

Biserka RAJCIĆ

| DOM NJI

U tom smislu on se | izvinjava čitaotu što je njegova umetnost izraz njegovog osećanja moralne intelektualne nastranosti pre nego njegovog osećanja lIepot, U predgovoru dramama koje je nazvao „Nebp ijatni

' komadi“ on kaže: „Nisam imao ukusa za ono Što se

naziva populama umetlnost, ni poštovanja Za FOopularan moral, ni verovanja u popularnu reig'ju, ni divljenja za popularna herojstva. Kco Trac n sm mogao glumiti patriotizam ni za zemlju kcju srm osta vio ni za zemlju koja je nju upropastla, Kao čČoveh. ns osoba' mrzeo sam nasilje i klanje. pa bilo to u ratu, ili u mesarskom cvorištu. Bio sam socli/alist | mrzeo sam našu anarhičnu jagmu za novcem, i všrovao sam u jednakost kao jedinu mowučnu Stan ı c6novu društvene organizacije, discipline: potčim a” alja&, uljudnosti, i odabiranja sposobnih ljudi za visoke {Unkcije“, Njegovi napisi, koje sadrži ova Knjiga. nisu samo vasprave o životu u umetnos:i, o umetnosti kao \a>. kvoj, jer po njegovim rečima umetnost i postoji radi života a ne radi same sebe, a on ne bi ni retka napisao kada bi ovo drugo bilo jedina mogućuis', već su ti napisi, vrocavi duhom i preožt»rećini ičejama, i sociološke · rasprave, za svoje vreme r?volucionsrni izlivi, tirađe jednom životu koji treba di 5? ispili iz polomljenog jajeta klasnog sistema, Čo zna da zakon njegovog vremena čine zakon nemogućim, da takve slobode koje su im datc upravo uništavaju svaku š#lobodu, a da je vlasništvo organizovana plisčka.

Sa ovim i ovakvim stavovima, sa ovom i ovakvom idejnom usmeremošću idu i Soovi komadi „Kućivla. snici“, „Zanat gospođe Voren“ kao i drugi gde on ukazuje na samo zlo, njegove začetke, korene, razloge, devijacije, prikrivanja i posledice, gde je OŠt3T, nepomirljiv, sarkastičan kada to treba, no u isto vreme i vrsan umelmik, — lepršav, duhovit, reslističan artist. On se zalaže svojim dramatskim postupkom za povratak Šekspiru, ali onom kakav je izvođen i tumačen' u njegovo vreme, lišen ukrasa, lažnog sjaja i licemerja koji su mu kasnije pridruženi zarad jedne obmane koja je imala razloge u društvenoj pripadnosti Sekspirovih kasnijih izvođača i društvenoj pripadnosti publike koja je tog i takvog Sekspira prihvatala 1 negovala. . Aleksandar RISTOVIĆ

!

Per Olof Ekstrom

Plesala jie jedno ljeto

„Naprijed”, Zagreb 1965; preveli Tin Ujević i Josip Tabak

TEMA ROMANA „Plesala je jedno ljeto" švedskog pišća Per Olof EkstroOma je ljubav između gradskog mlađiča Gorema i seoske devojke Kerstin. Ljubavna storija traje tokom velikih letnjih {ferija koje Goren brovodi na selu i tragično se završava početkom školske godine. To je vreme kad severni hladni pejzaž ogreje sunce, kad se probudi novi život i sve Za miriše mirisom trava. Glavni događaji priče vezani su za samu svetkovinu Ivanđana, prazhika opšileg preporođa „prirode Wad se sve: pa ir mlada krv zapehi T. uskomeša, „ba i ari

Tako se roman u nas pojavljuje posle Dblistavog uspeha filma „Igrala jie samo jedno leto", on ipak ima đa doreče mnogo Šta što je film bio u prilici da zaobiđe. Dok se film uglavnom prepušta tankoćutnoj niti ljubavne veze između Kerstin | Gorena, lepoti nepomućenog neba i izmaglici pejzaža, u romanu se ljubav prikazuje u integralnom kontekstu problematike švedskog sela, Ljubavna farsa je lirska projekcija koja otvara moralnu temu o prosvećenju sela i seoske mlađeži. Pošto Goren zavoli Kerstin. cdlučuje se da više ne ide u grad već da ostane na selu, iako zna da jc opšte mišljenje da je seljački hleb gorak i da svi koji žele nešto da postignu beže iz sela, U srađdu ostavlia tek počete stuđije tehnike da bi se vratio poljskim rađovima i diletantskoj igri u mesnoj dramskoj družini. Sve to on čini idući za sre. ćom koja, kako je uvćren, svakoga vodi svojim bputem. Iako Gorem svojim povratkom na selo i odlučnošću da se Dori protiv nazadnih shvatanja čini herojski korak čoveka kojl je kađar đa život bodređi svojoj volji, on ipak nije daleko od patrijarhalnog {atalističkog uverenja: „Svi smo mi marionete.. *Vi moramo plesati kad udes pokrene svoje konce“, koje jedna od ličnosti u delu izlaže,

U romanu se mnogo mesta posvećuje radu i bi“ tanjima rađa. On na izvestan način slavi i obožava ' rad. Rad je kategorija pre i posle svih stvari. On je živi deo sveg ljudskog bića pa je i njegovih oseća-' nja. U stvari, za pisca su ljudska sreća i rađ ne• razdvojivi pojmovi koji, čini se, jedam bez drugog ne mogu. GoOren ostavlja studije tehnike iako zna da beži od jedne velike radne obaveze. Otac mu čak u jednoj čučnoj prepirci stavlja đo znanja da su inženjeri danas svetu najpotrebniji, ali on zna da na tom Rkorishom poslu neće biti đovoljno srećan, a tad bež sreće nema svog opravdanja.

Dćlo je bisano sočnim ı mekim jezikom lirske · frače. Koliko su tanani iskrenost i lepota ljubavi između dvoje mlađih, toliko su lepi pejzaži i prizori oko njih. Pritođa u đelu živi Kao junak sa posebnom misijom, a ne kao Žživopisna kulisa,

Delo su sa švedskog preveli Tin Ujević i Josip Tabak. Poetska reč P. O. Mkstroma u njihovom bre vođu našla je adekvatne peshike, Začuđo, iako Prćveđeno joB 1955 godine, đelo je tek sad ugledalo * svetlost đana. Verovatno i ova Činmjenića pripađa hnekoj od onih anomalija koje uvek pogođe upravo dobra dela i dobre pisce, ,

Ostoja ĐURIĆ

ŽaAvVoOt 395

IPTŠIIOĆUJINIČ

Kad hoću da ostanem budan brojim lovce.

Ljubav između omče i kuke blaća vrat.

Mali narodi bolesni su od velikog razumevahja.

Samoubistvo, pored tolikih dželata, dipektno je ne-

Telo svakog tiranina potopljeno u narod istiskuje onoliko narođa koliko je tiranin težak.

Brana CRNČEVIĆ inteligentno.

KNJIŽEVNE NOVINE