Književne novine
POVODOM DODELJIVANJA ZMAJEVE NAGRADE
TAJMI PLAMEN DUŠANA MATIĆ
U PESNIŠTVU DUŠANA MATIĆA „jedno klupko uvek se odmokftava i u sazvežđima njegovih nemirnih uspomena na detinjstvo, Bagdalu; mutan lov u bistroj vodi, uvek se jedan drugi glas doziva. Uz pesmu Samo peva tajni plamen Matić je zabeležio sledeće: Neophodno je da se vašem glasu kod šitanja pridruži drugi glas, koji izgovara reči u zagradi. Pokaga za dijalogoni, za sabesednikom koji bi bio pažljiv, takođe kontemplativan i poverljiv, fo je osmovni doziv fe naoko fehničke napomene. Taj doziv moguće je pratiti čitavim tokom Matićevog pevanja i mišljenja. Drugi glas, druga obala, prostor u koji još kročio niko nije, noć koja ne spava, sve se fo javlja u Matićevom pesništvu kao opsedantma a katkad i panična pomisao na svetove u koje nikada naš otvoren „prozor i naša uobrazilja zaviriti neće. Za Matića čovek je vidik bez kraja, a slučaj je onaj mag koji, sa svojih hiljađu iznenađujućih likova, („), otvara i zatvara vrata beskraju, koja bi bez njega ostala sigurno zauvek nepokremuta. Neizvesne i bezmermme magline prostora vlađaju Matićevim pesništvom nadmoćno i dugotrajno, a Svetlost bez pogleda, jedna od najprovokativnijih Dpe-
sama naše književnosti, prazan, bezdani prostor iđentifikuje sa odgovorom na pita= nje koje nisam ni tada postavio. Čitava drama života, po Matiću, nije u životu toliko koliko u razmaku, na pravoj liniji, između nas i života.
Kada je, u uvodu Bagdale, kazivao o funkciji svog pesništva, citirao je nepoznatog autora: Pišem da ne bih ma prvoj raskrsnici vikao iz sveg glasa od mekog razdirućeg besa i neke nepodnošljive muke, Njemu su reči ono što ostaje posle svega, lekovite i bogate, ali samo ·lomne i smrtne reči A u struji vremena za koje je jednom bio nabisao da je ćoravo, stajao je bio ne radi primera, radi dobitka, već da ga nestane gorućeg. Putovao je ovom zemijom od Savinačke crkve do mozaika . u
Poreču, i od Bagdale tog živog simbola naše literature do Lomine ulice. Izbalansirao je svoju poeziju detinjstva gledajući večito put Bagdale, a u sudaru sa sivom stvari,
jasnoćom i dobro je znao da
efikasnim redom
jedno je rešenje nemoguće, jer svako mora rešavati. Između mno„ gobrojnih mogućnosti, svakojakih, zastajao ,
je katkad neodlučan, u donkihotskom nastojanju da bude, u isti mah, s obe strane veke. Inspirisama i u nekim trenucima romantična na jedan starinski već način, Mafićeva reč je svakad verovala jedino u misao koja-je strašni sud, ili hije ništa, ali strašni sudđ bez boga i bez spasa. Dvaput se rađao kao pesnik, dvaput je bio na početku. Ali, onaj čovek koji je u dnu tame njegovog srca sedeo s novinama u jednoj, s dinamitom u drugoj ruci, i fako provodio svoj vek bio je bez prestanka u strepnji za opstanak svih nas,
od mogućih pesama, jedna od mogućih misli, tako lMeskrajno relativnih. Najuticajniji savremeni pesnik srpski, Matić je za najmlađi pesnički naraštaj uvek „bio jedna pustolovna, neumorna licentia poetica. Niko od pesnika u našoj savremenoj književnosti nije u tolikoj meri navođen, parafraziran, DOminjan, kao Matić. Niko od samih poetskih fragmenata, krtih i počesto škrtih, nije bio kadar da sklopi celovito, bogato, asocijativno pesničko sazvežđe kao Matić. Njegove imenice, katkad tako nemirne u svom svedočenju, nalaze se na najinspirisanijim stranicama našeg pesništva, a njegovo More, sinonim zrelosti i misaone ravnoteže u osnovi
ZA NAJMLAĐI PESNIČKI NARAŠTAJ MATIČ JE UVEK BIO JEDNA PUSTOLOVINA, LICENTIA POETICA
svih onih koji nisu zaštićeni. Matićeve pesme nisu ostvarene u ljuljuškanju dragih uspomena, već su pune noći, neizvesnosti kao atribufa jednog nevremena i sveopšte dekompozicije. Teret sveta, to uzbudljiva: konstanta: mjegovih pesama, 'je„i neobuhvatnomy on 0
O senkama zvezda; o moru; o Grčkoj; o materiji koja se budi; o Aniti; o areni u čijem svakom prozoru beskraj se samom sebi ruga; o mislima koje feku kao reke, nemirne i nezadovoljne; o večerima slatkim kao obmana, kao sam život, — Matić je decenijama pevao Dproosećano i aparino. Proklamujući ponajviše svoju spontanu uznemirenost i svoje mlado čuđenje, Matić je mastojao ne da dovrši je-
"dina, neprolazna u ovom svetu Đromenljivom ~”
dan pesnički sistem, već da bi neko dru- .
gi došao, da bi produžio, da bi jednom naišao na nečije tragove. Nije dopustio, premda u prvoj fazi odan nadrealizmu, da mu sve reči pokuljaju iz usta, već je želeo da Dplemenitim srokovima, mirmom kontemplacijom, stigne na proplanak uma, miran i dostojanstven. Pisao je Uvodđnu belešku za ponovno čitanje Andre Žiđa, a umesto autobiografskih ređova koji bi preihodili jednom ponovnom čitanju Dušana Matića mogao bi da postavi jednu rečenicu uzbudljivu u svojoj shukturi: Poezija nije istina koja 6e dokazuje. Sricao je ovaj vek kao jedan od njegovih autentičnih
hroničara, a njegovo prvo iskustvo bilo je.
saznanje o lome · da čovek je' pesma beskrajna. Sve što je rekao, sve što je pevao, bilo je, na neki način, saopštavano
je ta”
NEBUMORNA
mediteranske, nije samo antologijska deonica mjegove poezije. nego čitava jedna antologija, razbokorena i bogata. Njegova mapa sveta podrazumeva jednu dinamičnu, · „nikad konačnu liniju, podložnu svim menama dana a njegova Laža.i paralaža noći Sugeriše „ razdešenost, Ua i ko sve su bbane. otvorene, Pre pomisao na košmar mego košmarni svet mašte, pre pustolovina. firaganja nego putnička impresija, Matićevo pesništvo. je malik ma onaj putokazni Arjijadnin konac, použdđan i debayrasiran. Sve šlo se zna, sve što se vidi,
' samo je deo svetova koji se slute, koji tra-
ju. Nema centralnih mesta i nema jedinstvenih rešenja. Prolaznost i mene užasava, ali neprolaznost još više, kaže Matić, podsećajući kako se dan koji traje ne može odložiti, me može rešiti. Kao što je Bo dlera užasavao časovnik koji kuca. tako i njega, na čijem je časovniku uvek pet sati, ali se nikada ne zna da li pet sati ujutro ili popodne, užasava trenutak kad časovnik bude prestao đa kuca. Ceo jedan kosmos pomalja se iza ovog pesništva koje je lako često bilo pisano pred zoru, A pesnik, rađoznao “i parađoksalan, uman i vibrantan, nastavlja svoj hod kroz lavirinte sveta i noći gde jeđno Kklupko uvek se odmo-
tava. ı . Draško Ređep
"Pročitano 16. 2, 1966. u Matici srpskoj, prilida dođeljivanja Zmajeve nagrade Dušanu Maiću., nered u redu, misao ka- ,
Legenda o pesnikovoj smrti
x Nastavak sa 3, strane
misli o smrti, na kojima su se, posle njegove
smrti, mogli graditi (i gradili!) čitavi sistemi O mističnim pesnikovim predskazanjima, · preuzete su uglavnom iz literature, odakle potiče i jedna od osnovnih postavki njegove poetike.” Poznata Blanšoova interpretacija Rilkea, na primer, koja polazi od uverenja da, kroz poeziju, „smrt, koja je naša sudbina, postaje DOnovo obećanje nadživljenja“ i da onaj „koji peva treba da se sav založi, i na kraju, da propadne“, mogla je, podjednako kao i misao Žaka Maritena da je poezija ontologija, neposredno . da utiče na stvaranje Miljkovićeve koncepcije o poeziji kao negativnoj ontologiji, o čemu je, kroz njegove pesme, rasuto mnošivo nagovcštaja i sentenci, najčešće navođenih i luma-· čenih u konfekstu pesnikove smrti.
„Smnrtonosan je život, al smrti odoleva. Jedna strašna bolest po meni će se zuodti. Mnogo smo patili. I, evo, sad beva Pripitomljeni pakao. Nek srce me okleva. Isto je pevati i umirati.ć
„Jer pesma se me piše, ona se živi“
„Sıećam ko živi posle svega što je Yekao
Srećam ko izađe iz opevane šume ko prebrodi opebano ·
More i opšta mesta od svega strašnija
Srećam, ko svoju pesmu ne plati glavom“
Motiv smrti, koji je u poeziji Branka Milj-
kovića zauzimao vidno mesto, bio je, sudeći prema ključnim postavkama pesnikove poetike, negativna projekcija jedne prigušene, ali snažne žudnje za životom, krvavo poprište bitke sa prolaznošću i osipanjem iz koje je pesma morala da izađe kao pobednik. Verovanje u mogućnost prevazilaženja i savladavanja smrti. stvaranjem jednog savršenog i autonomnos poetskog prosfora, koji ne zavisi od pesnika
nego živi samostalno, udaljio ie Miljkovića od ~
uobičajenih shvatanja pesimjstičkih pesnika. On u vatri vidi simbol života, a u pesmi klicu' Trajanja, sposobnu da se odđupre snazi smhti, koja može slomiti pesnika ali ne može uništiti pesmu. Smatrajući contradictio im, adjecto isto kao što je pleonazam reći optimistička poezija, Miljković je verovao da je poezija „jedina sposobna da natpeva svaki svoj sadržaj, svaki smisao. Poezija beznađa je natpevano beznađe“, Tragična -vizija Branka Miljkovića bila je, dakle, u osnovi dijalektička i aktivistička, što je njegovom pesimizmu dalo jeđnu posebnu notu buntovnogr nezađovoljstva postojećim poretkom stvari u životu, magistralno jizraženog lcroz gorku uz.
da je pesimistička poezija ~
nemirenost profeta Koji strepi od svojih pro-_
Točamstava:
„ja bYihvatam, veliku misao buđućih, poetika:
Jjedam mesrećam čovek me može biti pesnik sa
ja primam na sebe osudu propevale gomile: s. |.
ko me ume da sluša pesmu slušaće oluju ali: i)
da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj“
Težeći za savršenstvom pesme, u čemu se ugledao na svoje učitelje simboliste, naročito” na Pola Valerija, Branko Miljković je u posleratnu srpsku boeziju uneo pesmu jakih ali suspregnutih emocija, liriku zgusnutih smislova i značenja, pesmu dosledno metaforičnu, iskristalisanu, glatku i dograđenu, pesmu u kojoj ima više sublimacije, simbola i muetafizičkih spoznaja nego neposrednosti, strasti i prozrač-
nosti. Taj viđ njegove poezije ostao je, me- ~
đutim, nedovoljno ispitan i razjašnjen. Legenda o pesnikovoj smrti prigušila je i potisnula u stranu osnovmu Miljkovićevu težnju da. ispitujući oblast i dejstvo smrti, pronađe način da se smrt negita, sputa i obesnaži pobednom trajnošću pesme, čija lepota buja i rascvetava se jedino u šumnom ritmu života. Ne-
majući dovoljno snage da se snađe i da istraje ·
u tome životu, pesnik je svoju pesmu platio glavom. Vlastitom smrću pobedio je smrt, i svojoj besničkoji reči tako obezbedio „budućnost, kojoj ni legenda o pesnikovoj smrti ne-' će moći da zaustavi i skrene siloviti tok.
Predrag Palavestra ~
DELANJE IZ SLOBODE ne isključuje moralne zakone, nego ih uključuje; ono se pokazuje samo kao više prema delanju koje diktuju samo fi zakoni, Jer zašto bi trebalo da naše đelanje manje služi opštem dobru kađ ga vršimo iz ljubavi nego li onda kađ ga vršimo samo zato. što službu opštem dobru oseđamo kao dužnost? Jer sam pojam dužnosti isključuje 510bođu jer ne že]i da prizna ono što je indiviđualno nego zahteva podvrgavanje ovog pošlednjeg pod opštu normu. Slobođa delanja može se zamisliti samo sa stajališta. etičkog individualizma,
Samo onaj kome je pošlo za rukom da sagleđa najdublju istinu može biti slobođan čovek, oslobođen „švakog spoljašnjeg pritiska. Kad se čovek nauči da svoje objektivno ja posmatra kao oruđe koje mora voditi kao svako drugo oruđe, onda on poštaje slobodan, i švaka nužnošt đa se savija pod pritiskom spoljašnjeg sveta otpađa za nj.
Kađ čovek kao ličnost želi slobođu, on je može postići najstrožim samoograničavanjem. Kako se ne može potvrđiti usamljivanjem da
đa ga ne uništi svetsko dešavanje, kao što je.
fo uvek slučaj u tragična junaka, on .svoju slobođu mora đa usklađuje s kosmičkim zakonima dešavanja, On se oslobođava zakona nužnošti na taj način što je podvrgava zakonu slobode.
Smisao slobode nije promenljiv. Samo su njena ispoljavanja podvrgnuta istorijskom memjaju. Sašvim prost čovek na pitanje u čemu je smisao &lobode odgovoriće: slobođa volje sastoji se u tome da mogu činiti što hoću. Taj stav ima najopštije značenje.Slobođa nije proizvoljnost ni haos. Ceo život teži za oblikom i zakonitošću, da bi se sačuvao od rasturanja i
KNJIŽEVNE NOVINE
MAL.I ESEJ
propasti, Težnja za slobodom jeste težnja za
povišenjem živola, za najpunijim ·„razvitkom švih snaga. II Antigona, glavna junakinja u istoimenoj
Sofoklovoj tragediji, gine, jer je primorana da bira između smrti i onog što ona smatra za najsvetiju sestrinsku „dužnost, A. zato ju je uđes mogao da uvali u takav položaj. Samo zato šo je njena slobodna duša, viša od drugih, odabrala ispunjavanje nepisanog zakona, koji njena bojažljiva sestra Ismena ne bi mogla ispuniti ni onda kad bi joj ko obratio pažnju na njega. Kad se njih dve nađu na pragu dvora, čuju se oko njih isti glasovi, Antigona čuje samo onaj koji dolazi od naređenja neprolazne „božje pravde", Zato i gine, a sestra joj i ne sluti đa bi moglo biti drugoga glasa osim onoga što dolazi od naređenja prolaznog ljuđskog stvora, — zato ona i ne strađa, Antigotu zadiše ljubav što izvire iz najdubljih dubina srca, a Ismenu ljubav koja izvire s Običnog površja.
Čestiti i moralan čovek je samo onaj kome je dobro samo onđa kađ je celom njegovom društvu dobro i u pokoravanju opštim zakonima nalazi svoju slobodu, i što je veće društvo čijim se zakonima on pokorava, biće i nje-
Z ZAB<KEBRNI
u Sl919GGIGI
. zakoni,
gova sloboda sve šia i njegova moralnost sve postojanija i jača, jer ova se održava samo u slobođi,
Lo III
Isprva čovek misli da je zemlja samostalna celina za sebe, ali docnije saznaje ovo: kao što je zemlja samo deo mnogo veće celine, jer je svojim životom vezama za život sunca, le gubi Svoju samostalnost kao celina, jer se pokorava opštim kosmičkim zakonima, tako i samo sunce prestaje da buđe samostalna celina, jer je samo deo mnogo veće celine — vaseljene. Kad je zemlja prestala da bude središte vaseljene, radi koje sve u vaseljeni postoji i oko koje se sunce okreće, onđa je s drugim stvarima i čovek dobio drugi, pravilniji položaj u svetu, Saznanje zakonitosti u vaseljenskim pojavama izazvalo je traženje zakonitosti i u svim zemaljskim i, naposletku, u ljudskim stvarima. _ Vaseljena se bavi samo ravnotežom, a Ono što čovek naziva pravdom samo je ljudsko premeštanje zakona ravnoteže. Jedan zakon Vvaseljene, ako nam se i čini svirep, ipak mora da se slaže s našim slobodnim bićem bolje neBO svi drugi, pa i bolji zakoni koje možemo izmisliti, Prirodni zakoni mnogo jače utiču na ljudski život u svima njegovim odnosima i na svima slepemima nego društveni i Guhovni
Miloš N. ĐURIĆ
U najranijim državama zakoni su svoj auto- ·
ritet širili u svima oblastima ljudskog života, sve obuhvatali i sve uređivali, i privatan život. bio je određen po zakonima, a tek docnije
vlast zakona poštepeno se smanjuje i ograni~ ..
čava na izvesne oblasti, gđe su određena prava i dužnosti svakoga građanina, te pojedinac postaje nezavisniji i & razvilkom svoje zrelosti dobiva više slobode, Po tome sloboda nije druč nego smanjivanje pođređenosti i vezanosti. . Mehanički, fizički i hemijski zakoni upravljaju životom kosmičkih tela đo ljudskog uma, a zakoni ovog uma obuhvataju samo beskonačno malen deo celokupnog živofa. Prvi pomenuti zakoni mnogo više vremena i s mnogo više snage upravljaju Čovekom i njegovim životom nego zakoni društveni, a ovi određuju samo njegov društveni život u koji ide i njegova sloboda, i koji predstavlia samo malen deo njegova celokupnog života, Sve velike stvari koje se dešavahu u istoriji dešavahu se po slepoj nužnost istorijskih zakona, jer se sloboda ljudske volje gubila u istoriji bred načelom nužnosti, moranja, Zato je načelo moranja kao ranije mnogo opštije u društvu nego načelo trebanja, a dizanje do ovog poslednjeg jeste najviši posao ljudskog uma,
9
“3
WII TO a ->+7 a