Književne novine

Zvonimir GOLOB

Tri šansone

Kao prije

Z nam da ikad biti meće

~ kao što je bilo prije. Tvoje Staro sYce milemja sve što jeste i što nije.

Toliko je snijega palo, toliko je kiše lilo, Nikad više biti neće kao prije što je bilo,

U daljini biju ure,

idu dami, idu, noći. Kao divlji konji jure, sa njima će život broći,

Sve nas mijenja i sve štari,

kuće, snovi, suze, ljudi. Taj što noću ljubav sanja nije isti kad se budi,

Nije isti poslije bola, nije. isti poslije pada. Rastanak te svaki mijenja

Nikad nije isti čovjek

taj što kaže da te ljubi i onaj što svakim, danom dio svoga sYca gubi,

taj što daje obećanja,

zatim, me žma što bi s mjima

Taj što voli i što samja, taj što gubi sve što ima.

Zimi sanja dio sunca, •lio ljeta dio sreće.

Ljeti hlad, i šaku snijega na svom licu koje peče.

Dobit ćeš svoj dio jada i fi što se smiješiš sada. Ir tebi će život reći nekoliko grubih, riječi.

Ti ćeš biti samo sjena koju neko sunce baca, neka mepoznata žemo,

pored mene što koraca.

Ti ćeš biti samo ime koje više neću znati. Između nas mWoge žime zaborav će srcu dati.

Na, ulici nekog grada, iza tamnog stakla moći ti ćeš biti, ko + sada,

|

I u mraku pored, mene bit će samo bol što jeca, Samo prazne TYuke sjeme od jastuka do mjeseca;

Sve što traje

Sve što počne, sve što traje

svoju tamu, i noć ima. Što se želi, što se daje netko dođe i uzima.

Svaka ljubav što se rTađa nmobe mježne Yiječi traži. Novi putnik, nova lađa, nova usta, move laži,

I već sada dok te gledam, u daljini konac slutim. U daljini oblak | • a, zato stamem, zato šutim.

Mi smo sretni, ali tu je među nama metko treći i korak se njegov čuje, svakog doma sve je veći,

Tako hoda, ide s nama i šetamo ko tri druga. Između, nas meka tami, + samoća, jad i tuga.

Zašto uvijek u početku

Zašto slutim, dok me ljubiš prve riječi prije kraja, zašto slutim, da me gubiš uw samoći zagrljdja?

I ja ležim, moć se sprema, dok te slušam kako dišeš ti ıı srcu pisma pišeš

o ljubavi koje nema.

Sve što počne, sve što traje svoju tamu i moć ima, Sto se želi, što se daje netko dođe i uzima.

Čovjek i pas

vo je tužna priča,

i tužan konac ima. Ovo je tužna priča o ljudima i psima.

Dome i tjedne sam, prošla je zima i ljeto, w sobi nekog hotela živjehu čovjek i seto.

Jeli su ista jela, pili su ista pića. . Čovjek je žibeo pseći

_wuzpwresnoauzupowuzur izo aestemur alu ramiur iron arunonuuuu uuu ana muu aurea mmuuianeriieriep eca wBiaiai ere guirirs: iiniuiuKr ira ksnniarimaau aza ameeoeCGıIgBuipar smaram

POSZIJA

Pas se je zvao Petar, čovjek, se zvao Savd,

U svakome psu je čovjek, u čovjeku pseto spava,

Godine tako su brošle, postoje takve križe,

čovjek, uz marav Dbseću, *lobije želju da grize.

Ista ih, sudbina prati, isto ih. grije ljeto,

Ne zna se tko je čovjek, ne zna se tko je pseto,

Zajedmo laju na mjesec, samoća, jad i bijeda, Covjeku dlaka je bijela, a psu, je kosa sijeda.

No jednog jesenjeg dana (jer u jesem lišće žuti, vw jesen svaka ljuba» svoj tužni konac sluti),

gospodar hotela je spbavo ma, svome Yadnome mjestu i osmoro dlakavih nogu, izišlo je ma, cestu.

Vratar je sanjao vrata velika + od zlata, + kitu krizamtema,

No četi para nogu, dva podvijena TeDpG, osmoro dlakavih, šapa i četiri oka slijepa,

prošli su bored mjega. Covjek i pseto skupa. Napolju bijaše hladno i kiša ulicu kupa.

Pošli su korakom složnim, u, susret psećoj sudbini. Oboje vidješ" mebo

i zvijezde u do!jii,

No odjednom očajni jauk razbije grad na vola:

iz prvoga uglc buwu sipa šinteyska kola,

i Sivi razapne mrežu ma četiri strame svijeta, Uzdrhtala je zemlja ko srce velikog bseta.

Covjek ili pas, svejedno, oboje stanu, da laju. Sada u kolima istim,

voze se istome Kkraju.

Ovo je tužna pričq i tužan konac ima. Ovo je tužna bYiča,

i mijenja te svaka madq. i

PRICA. KNJEŽ E WNIHHH NOW IN ZA“

Žarko JOVANOVIĆ

UČE JE UMRLA Cvijana. To sam saznao

J jutros. Odmah sam napustio gradilište, i krenuo pravo na groblje. Kada sam stigao,

baba Cvijana je već bila sahrahjena. Jedan mladi. Backović, čijeg imena nisam mogao da se setim, rekao mi je da su Drenovljani sahranili Cvijanu danas, u jedanaest sati, i da su se odavno razišli sa groblja. Za njega inače pričaju da sve nesreće prvi sazna ,i da uživa kada ih saopštava drugima. Sećam se da je pre pet

. godina prvi rekao Drenovljanima da je oko Zete izgorela pšenica i da je Mrgud Perun, koji je pokušao da zaustavi požar, zapaljen trčao do . reke, kraj koje je izgoreo u najvećim mukama. „~ Mladi Backović mi je još rekao da je na Cvija» aninoj.«sahrani bilo mnogo ljudi iz Zagarača,. Vra> Šegrnaca, Kujave i iz Zacrniša, a najviše joe

· bilo žena sa: crnim ubrađačima, odavđe, iz Dre-”'

novštice. Na groblju nije bilo mesta za sve, dodao je, pa. su neki sedeli po grobovima, samo na grobu Sinanovom hiko nije sedeo, jer je Vvisočiji od ostalih.

Stojao sam iznad sveže humke, za kratko, i uputio sam se prašnjavom cestom put bpilane. Neću da se vraćam na gradilište, ionako sam hteo da ga napustim, mada mi je Velizar rekao, kao da je predosećao da se neću vratiti. . „Lazare, sutra na posao, pre ostalih“, Ni kuci · neću da se vraćam. Više se nikada neću vratiti u 'Drenovšticu. Ona je moja bolest. Ali ona ostaje u meni.

Iza mene ostaju Čelina i Čakovac, iznad kojih se uvek, sećam se, brzo i iznenada pojavljivalo sunce, a s leve strane Bukovac, jza koieg takođe iznenada i još brže potone to isto veliko sunce. S juga ostaju Kujava, Prutak i Zeta, zatvarajući granicu oko Drenovštice.

O Cvijaninoj smrti ne razmišljam, kao da nije umrla, i to izgleda neverovatno. Međutim. kroz glavu mi prolaze njene priče, koje mi je, s vremena na vreme, pričala do mog odlaska na Glavu Zete, gde su pre dve godine počeli rađovi za hidrocentralu. Tada mi je rekla, osetivši da sam čvrsto odlučio da ođem, da je i bolie što odlazim i đa ću lakše zaboraviti: „Iđi Lazare, ali se ne vračai. Ni kada čuieš da sam umrla, ne dolazi. U ovoj kotlini ni sumce me donosi dobro, idi svojim putem, i ne sećai se ničega.“

Sađa samo Cvijanine priče postoje. Sećam se i Đane ali Cviiana mi ie maiviše u mislima. Međutim, kađa sam pokušao đa se setim kako joj izpledaiu lice, oči ili ruke, nisam uspevao, I dalie uznmludno nokhwšavam da se setim Cvijaninih očiju, ali naviru samo njene priče, dnlaze u prameniu. kao okrznuti beluci, brzo, nepovezano i razbacano, kao đogađaji iz sna, koji je beskraino dug i velik, a traie sasvim kratko, tek toliko koliko ie meni potrebno da napravim desefak koraka na ovoj prašniavoi cesfi.

Koračam mimo. Cesta je đuga i bela Pri vrhu je šiliata, kao mač, i taj se prašnjavi mač pomera. „Ponekad bljesne, pod avgustovskimi

KNJIŽEVNE NOVINE

samo Toma, što će DYoći.

ima tužam okus smrti?

<w0)jiURm

suncem, kao trbuh ubijene ribe, i nestane ispred mene, potisnuta sećanjem. Poređ ceste sedi čovek. Približavam mu se, on se uvećava. Iskrivio je ispucale usne:

— Dolaziš li iz Drenovštice?

Ćutim.

— Biće mesta na pilani za tebe, imaš velike šake, kao Peruni.

Cesta ulazi u šumu, i groblja više nema. Panjevi ćute, i ne podsećaju me ni na šta, Sve miruje. Međutim, sećanja me upormmo vraćaju u Drenovšticu, na groblje ili na gradilište, u sivu baraku do koje dopire šum vode koja pada koso. Čuješ li je? Koga? Vodu. Dodirujem Đa-

„nin glatki, vrat. Topao, je, Sva je topla.,

o Cesta?me udara kamenom belinom. Sunce neprimetno zalazi, ostaju male bakarne. plase po vrhovima Bukoveca, ·

kađa sam prvi put napusfio Drenovšticu, ostala je iza mene ista ta bakara plasa sunca, samo je tada bila sasvim legla na vrh Bukovca, pa mi se u jednom trenutku učinile da je deo planine Toga dana, khazao mi je kasnije Komura, Cvijana je kremula u manastir Ostrog, baš u frenutku kada sam prelazio Čelinu, da moli boga za moje zdravlje, a vratila se kroz dva dana, sa tri grumena tamjana i parčetom nafore, da ih čuva za mene, kada se leti vratim na odmor. Tada je iz Ostroga domela i parče tisovog drveta, jer je verovala da će me ono ćuvati od zlih očiju, i prvi put kađa sam se vratio sa Glave Zete zašila ga je u moj nov kombinezon, koji sam dobio dan pre nego ·što sam počeo đa radim,

međutim, tog istog đana, kada je Cvijana krenula u manastir Ostrog a ja na Glavu Zete, iz Kujave je doleteo oblak gladnih skakavaca, sasvim iznenada, brsteći sve što je bilo. zeleno: travu, voćke, a naročito smokve, koje. su tek počele da zru. Drenovljani u početku nisu obraćali pažnju na skakavce, misleći da će brzo preleteti Drehovšticu, ali kada su videli da ska kavci sve više i više doleću, u talasima, Ye ostavljajući ništa za sobom, uhvatila ih je panika. Svi su izišli iz kuća, ali je uskoro bilo

ioliko skakavaca, đa Drenovljani nisu mogli.

videti jedni druge, i počeli su da se. đozivaju, ali su im tada skakavci uletali u usta.i primoravali ih da zaćute, Čulo se samo jednomernmo zujanie krilatih insekata, koje je Drenovljane dovođilo do histerije. Nasumice su trčali oko kuća, kako slepci, i to je trajalo dva sata. Za to vreme Drenovljani su ubijali skakavce granjem i prućem, ali je to bilo neznatno za skakavce, koji su ostali u Drenovštici đok je bilo bilja, trave i drveća. A kada je najezda skakavaca prošla, Drenovljani su videli oglodano dđrveće, kao kosti belo, a na mestima gde je pre dva sata bila trava zjapila je crna zemlja. Skakavci šu pošteđeli samo pelen, a Drenovljani su zaključili da je pelen pošteđen zbog toga što ima gorak ukus, ali je to ipak izgledalo neverovašno,

ILUSTROVAO HALIL TIKVEŠA

DUTEM

Kao da smo na svršetku sve se vrti, Sve Se ?ti, i |

jer to je tužna priča.

sutradan se na Glavi Zete pročulo da su ska- .

havci pojeli jednog Drenovljanina, ali ja u..io

da su od tog Drenovljanina ostale samo kosti, i da mu se još ne zna ime. Međutim, Komura mi je posle dva dana rekao da je to Mićun izmislio, jer voli da priča o smrti,

Komura me tađa pitao gđe.mi je Đana, i do dao je đa Cvijana zna za nju i da mi je poručila da se čuvam, iako me bog čuva, jer su devojke iz Kujave opasne, a posebno Đana, čija je majka bila nepoštena.

Sunce me zamara, i ja sporo koračam,

i u jednom frenutku ugledao sam Cvijanine oči, njene raširene kestenjaste zenice, pune mrivog sjaja, koje me prodorno ali nekako odsutno, gledaju, prošlog leta, u bašti u kojoj je seđela i Đana, a u daljini se, preko Čakovca, beleo Ostrog, i Cvijana je rekla: „Đana nije onakva kakvom su mi je Drenovljanke predstavile“, ali čim je to izgovorila čula su se zvona sa crkve Svetog Nikole, i Cvijanine zenice su se opet skupile, a Đana je ustala skrivajući suze,

pre nego što je crni konj protrčao kraj Šolovog mlina, Đanu sam viđeo sa Velizarom, koji je kasnije tvrdio da sa Đanom nema ništa, i đa Đana u stvari nije kurva, već da to radnici izmišljaju: da je nepoštena onda bi spavala i sa mnom, ali nije, zaista nije, Međutim, Velizar je tađa rekao da Đana ima nešto toplo u očima, i da to niko ne primećuje. Ja sam u to samo u početku verovao, jer mi je Komura kasnije ispričao da je njena majka bila najveća drolja u Kujavi, i da je dolazila čak u Drenovšticu, kod Peruna ,i da je začela s jednim od njih, ali mu ime nikađa nije kazala, jer je umrla iste noći kada se rodila Đana.

Kamenje oko ceste tone u mrak. Panjevi brihvataju oblik onoga čega se setim. Cesta se sablasno belasa „i groblja ođavno nema. Čini mi se đa me Cvijanina smrt nije uznemirila, ali šam se ,u trenutku kađa sam ugledao svetla pilane, ponovo sefio đa mi je Cvijana, pre tri gođine, pri povratku sa sahrane njene sestre Marije, rekla da su Drenovljani navikli da često iđu na groblje, i da ih zbog toga smrt mnogo ne uzbuđuje,

| kae

_Z==ciiniba iii

i ljubav koje nema.

o psima i o psima.

Božidar MLADENOVIĆ

Putovanje

D IVNO nam, putovanje bi, brate. Do Vučitna besmo potpuno sani, tu smo Yučali, zajedno sa Yadmicima, koji sw, pravili cigle. Posle sam, ja čitao meke debele i teške knjige ati si pričao gradske viceve. Radnici Yekoše: — Blagi bože, kako je on uman! Za mene ekoše da sam merazuman kad, tolike Knjige Dyemećem, a još ništa pomeftno Yekao misam.

2.

ELE se devojke kupaju na, Yeci, Ti se kao lopov kroz trsku prikyvađaš a ja suviše vužan (to maglo ošetih.) legoh u travu i zaplakah. Sa dalekih tammih gora jecale su tužne žeme. Po misliim, ako si brat ako si tako muđaY kao što vekoše vadnici iz Vučitrn, ;

; TeB E O. 0 prevedi me reko ovog širokog i ravnog polja. nisam pOVeroVao, mada je Mićun Perun tvrdio= jr"

Oslobađanje sunca N4 GORU mračnu, sunce bađe

i mi podosmo konjima divljim mošeni da sunce iz goye oslobodimo.

Goya mwočna, daleko beše

” pa Ram, se konji divlji izmoriše.

I ostađosmo tako bosejamni svako na po jednu, WisoYa90%.,

Sa nebesa spustiše se kiše š mi se u žbunove premetnusnıo.

A onda se sunce 12 gore mračne ota pa svuda oko mas nikoše cvetovi,

Spomenik

RžU krilati konji i.e. zauzđami zlatyim, đemovima, stavim, sudbinama.

Ljudi piju staro bino a Yuke im, na gruđima, na uspomenama,

Posle via, đođe Đesma, posle pesme ibrik #uža.

Ljuđi stećak otkopaše ispod, stećka čabar zlata, na brh zlata sveža Yuža.

Ljuđi Yužu izvadiše zlato ponobo žakopaše

. stećak u kočije staviše

krilate konje ošinuše i sa Yvužom, u očima umorni zžaspaše,

stimir PRTKOVIĆ

Ukus meda

LOMLJENHE zrake mađ vodom što teče, _“ Što me miluju, đođiruju meko, Što mi Šapuću reči mlake, mame, Ostavio sam, butem za daleko.

Htedoh. đa saza žvezđe: od kamena, Mlečne. mejasne RForađe 'bez lica, Dahga otužnog vina wesvaremog, Nečujne iszmuid toplih, tela ptica,

Prsti zgnječeni međ, bratima teškim, Mlitav, ovuštem, umem long Pomeđa, Osmeh memnći khonni i osećam Preziy ko slatki, mutni ukus međa.