Književne novine

_ ćevi crteži čine se kao neposredna ispovest, kao

Jogičan razvoj jednog stava, oni, upravo, demonstriraju evoluciju Ćelićeve umefnosti iza |

Nova figuracija beogradskog kruga

Povodom izložbe u Galeriji Kulturnog centra Beograda

ORGANIZOVANA POD NAZIVOM „Nova figuracija beogradskog kruga“, izložba u Galeriji Kulturnog centra čini se zanimljivom i znalžajmom iz više važloga. Ona, bre svega, ukazuje ma jednu aktuelmu pojavu koja sve više i vadikalnije potzesa pojam slikarstva — ili skulp'are — m tradicionalnom smislu te reči, oslavljajući nas ipak, i pored dileme koja se javlja, u uverenju. đa ove pojmove (slikarstvo i skulpitura) i u ovom slučaju me treba otuđiti. Druga gWarakteristična osobina koja se javlja u srčćdištu nove figuracije ispoljava jedno gotovo fanatično pretpostavljanje sveta predmetnosti, pri čemu se i sam čin stvaralalikog procesa svodi više ili manje na akt spoljnjeg gesta, ma svojevrsan wevo}t lišen „unutrašnjih“ subjektivnih doživljaja. I, najzad, ova izložba pokazuje da se i unutar beogradskog slikarskog kruga pojavila nova figuyacija sa dovoljno uočljivim kom ponentama jednog novog fenomena, onoliko novCg bar, koliko je potrebno đa ga razlikujemo od svega što mu je mprethodilo.

U dosađašnjem Tigurativnom slikarstvu, obu> hvatajući i savremene orijentacije, bez obzira na razlike u podtekstu i bez obziva na to kako je shvaćen, predmet ipak služi kao medij da se autor izrazi „iz sebe“ u težnji za osivarenjem iedne pikturalne sftrukiure, kao no» sioca plastičke vrednosti i tumača umcinikovož doživljaja. U novoj figuraciji ili pop-artu ili izv, novom realizmu reč je o jeenom drukčije shvaćčenom svetu predme{inosti. To je sada predmet kome se poklanja puno poverenje, predmet sveden do svoje bukvalnosti, plasiran

u novu situaciju sa pretemzijom da se ostvari takav kontekst u komc se ispoljava stav autora da kroz „sudbinu predmeta“, esto Kroz njegovu najbamalniju predmetnost, „provocira“ meke psihološke i duhovne momente kanakteris=ijčne za mašu civilizaciju. U pitanju je demistifikacija predmeta, koji često i pored nenavuše= me morfološke strukture poprima značenje groieskmog, jroničnog, sarkastičnog.

Nova figuracija mije stil niti škola, to je pokret koji podrazumeva veoma različite flormalne mogučnosti i raznovrsnost postupka: od sasvim amn{iislikavskog do postupka u kojem se upotrebljavaiu klasična slikarska sredsiva, četka i boja, ali, nanavno, sada u nove svrhe. Slikarstvo i vajarstvo se ponekad kombinuju i, uopšte, postupak, koji je krajnje nesenitimenfalan, sada je utoliko važan, ukoliko služi jedino ideji koju uspostavlja sam predmet. Mada je več o jecmom pokretu čije se značenje samo naslućuje, može se reći da u spektru njegovih imtencija, uzetih u gcelimi, ima nečeg osvežavajučćeg i originalnog, sem u slučaju ponavljanja Tiišanovog redy-made-a naročito primetnom u | ameničkom pop-artu. ·

Izložba, povodom koje pišemo ove redove, uklapa se u ona stremljenja koja hoće da predmet vide u novoj ulozi, u novom značenju, Njeni učesnici, Olja Ivanjicki, Radomir Reljić, Dragoš Kalajić, Bole Miloradović i Dušan Otašević zastupaju ove ideje sa pravim namerama.

Stojan Celić

Galerija Kolarčevog narodnog univerziteta

IZLOŽBA CRTBŽA Stojana Čelića nedvosmisleno pokazuje đa ovaj autor nije odstupio od ortodoksnog poimanja crteža kao likovne discipline: liniju kao izražajno sredstvo on ne pomućuje nikakvim dođatnim elementima. S druge strame,. gledajući Ćelićeve crteže, iu Ssublimiranmu viziju u lNojoj se pejzaž naslućuje samo kao daleko sećanje, skloni smo da pretpostavimo da su nastali u trenucima potpune intime, u onim trenucima kada sponianost mak simalno dolazi do izražaja. Sačinjeni osobenom nevvaturom, krhkim, lelujavim linijama između kojih se otvaraju neslućeni prostori, Ćeli-

najfiniji kaligYafski zapis vizuelno-plastičkog značenja. Čistotu ovog Ssvojevrsnog stila i po-

stupka, sprovedenog od njegovog začetka do ||

klimalksa, reflektuje Čeličeva misaono-poetska struktura u kojoj je srećno pronađena ravnoteža između intelektualnog i osećajnoE, između dramskog i lirskog. ' MMO |

Obuhvaćeni u vrememskom rasponu od 1953 do 1966, Ćelićevi crteži pokazuju i izvanredno

koje stoji svost O takvoj neophodnosti i sponianost' kojom se ona sprovodi, materijalizuje. Vladimir Rozić

· sa velikim teškoćama.

BEOGRAD IMA svoju filharmoniju i još nekoliko većih ili manjih orkestara koji neguju tzv. „klasičnu“ muziku; koncerti su dosta česti, i, reklo bi se, sve je u redu. Međutim (pravo je čudo da se o tome do sada nije još nigde progovorilo), iza svega ovoga stoji tragična jednoličnost i jedno beskrajno ponavljanje. Muzika se u Beogradu (a tako je iu drugim našim kulturnim centrima) svela na desetak imena: Betoven, Čajkovski, Brams, Šopen, Ravel, Cezar Frank... Ako bi neko želeo da ospori ovo tvrđemje, mogao bi da nabroji možda i imena tridesetak kompozitora koji se kod nas izvode. Ali, zar ie i to raznovrsnost? Čitav ovaj muzički repertoar spada u muziku napisanu u poslednjih 150 godina! Prosto neverovatno! Kako bi, na primer, izgledao naš pozorišni život, kada bi na repertoaru bilo samo ono što je napisano u XIX i XX veku? Da li bi se naša pozorišta laka srca odrekla Šekspira, i da li bi naši izdavači pristali da iz svojih izdavačkih planova izuzmu, recimo, Dantea? -

A, eto, naši muzičari, muzički kritičari i sastavljači muzičkih programa sasvim lepo Životare u fragično jednoličnim programima i repertoarima koji obuhvataju muziku samo u DOslednjih 150 godina. Sve ovo povlači i loš izbor kod uvoza bloča, pa tako pravi ljubitelji muzike nisu u mogućnosti da obogate i pbrošire svoje diskoteke, osim ako imaju mogućnosti da u povoljnim uslovima borave u inostranstvu.

Kakav je to paradoks, da čak i deca u školi znaju za Šekspira i Servantesa, za Dantea i Bokača, a da i odrasli ostaju neobavešteni o mu-– zici ove epohe. Tako su Gijom d Mašo, Filip d Vifri, i, recimo, Okegem, Landini ili Perotinus, za našu publiku — tajna! Sasvim je blizu pameti da je u doba Šekspira ili Leonarda bilo i dobre muzike. Čak, i genijalne muzike. A. nama se indirektno sugeriše baš suprotno jednostavnim ignorisanjem i nedovoljnim propagiranjem svega što je u muzici starije više od 200 godina.

Naša publika već decenijama zna za Mikel- :

anđela, za Rembranta, za Šekspira, „Torkvata "asa, Lafontena, Molijera.. Odskora zna i za Simone Martinija, Đofa, Pizanela, Ben Džonsona, Manconija... 'To je, što se tiče likovnih umetnosfi i literature. Što se tiče muzike, za naš su tajna, recimo, i tako velika imena kao što su: Pahelbel,' Svilink, Bukstehude, a da i ne govorimo o Džonu Dansteblu ili o Andreji Gabrieliju, I, eto, kađ smo već kod Gabrielija: Zar je normalno da dobro poznajemo stare Ve= necijanske slikare Ticijana, Tintoreta ili Đorđona, a da pri tom apsolutno ne poznajemo i venecijanske kompozitore i muzičare Andreju i Đovanija Gabrielija?

Đeograd je poslednjih godina imao prilike da doživi više puta muzičke priredbe pod naslovom: Veče Čajkovskog, ili: Veće Johanesa

| Bramsa, Možda je to.u redu. Ali, zar ne bi bilo

već. vreme da čujemo i veče, recimo, Pahelbela, Hajnriha Šica, možda Telemana ili Korelija (koji bi mogli biti dobrim delom i kompromisni), a da i ne govorimo o gotovo nemogućoj situaćiji dna nekad čujemo i takva blistava imena kao što su: Žerar Turno, Filip de Mont, Ćiprijano de MRore, “ĐPoma Krekijon, „Hendrik Isak ili Žosken de Pre.

Možda bi neko primetio da je ovo skopčano To je tačno, ali ireba početi! Svaki je početak težak i uvek je lakše životariti u jednoličnosti, No, to ne može trajati večno. Ako mi nemamo muzičare koji bi sistematski negovali staru muziku, moglo bi se io možda dopuniti gostovanjima iz inostrahstva. Mi svakako imamo umoeinike i orkestre koji mogu da nam sasvim dobro predstave Lista ili Šumana, pa nam tu stranci i nisu neophodni (na siranu to, što je dobro čuti više izvođenja jedne stvari). Ali, pozovino inostrane umelnike da nam prikažu Luku Marencjija ili T'reskobaldija, i nemojmo ih prisiljavati da nam i oni izvode ono što Već postaje prava napast u našem kulkurnom živoiu.

Možda bi, takođe, neko primetio da Dpro> gram ovakav kakav je, ima svoju publiku. To je relativno. Čuju se i glasovi da su koncerine dvorane poluprazne, a ako su i pune, to je najvećim delom uvek jedna te ista publika, od

koje dobar deo — neka mi bude oprošteno — ·

dojiazi po inerciji: da vidi poznanike; da pokaže

PORTRET PAVLA PL. BIBIČĆA

TRAGIČNA JEDNOLIČNOST naših konce r

rtnih programa

Prvoslav MITIĆ

ĐA LI 330 POTREBNO DA NAM PRANSOAZ SAGAN CDREĐUJE MUZIČKI UKUS?

toaletu ili da doživi spektakl upaljenih veflektora i svečane koncerihe almosfere.,

Sve ovo doprinosi da apsolutno nismo UDO=> znati sa nekim od glavnih korena i impulsa u mođernoj muzici, jer modema muzika nije samo masleđe romantičara već vrlo: često i stare Tenesansne i barokne muzike. U slikarstvu (svako to zna) nemoguće je objasniti jednog Salvadora Dalija bez pozivanja na Vermera, Ralaela ili Bngra, U muzici, međutim, naši muzički kritičavi vrlo lepo „uspevaju“ da „objasne“ mo= dernu muziku bez ijedne jedine reči o njenim daljim korenima. Skoro da čovek sebi postavi pitanje dn li naši muzički kritičari uopšte i poznaju staru muziku kada je nikada u svojim

tekstovima ne pominju da bi je povezali sa stva

enih kompoziloyd, · postavlja pitanje

rnom muzikom (ovo što slušamo svakako da nije mođerna muzika, jer su, recimo, Bartok, Hindemit i Prokofjev emitovani na Radio-Beogradu još pre više od 90 godina), i da li mi i od onih kompozitora, koje slušamo, gotovo neprekidno, čujemo nešto širi repertoar., Mocartova Praška simfonija se, ma primer, retko izvodi, a takođe i njegova čuvena 30, Fscdur „slMmfonija, Isti je slučaj i sa Betovenovom Drugom, a takođe i Četvrtom simfoni-

jom. A to su baš kompozitori koji su u velikoj ·

milosti što se' tiče našeg muzičkog repertioara.,

Najtvagičnije u svemu je to, što su naši muzički kritičari zadovoljni postojećom situacijom. Niko se ne buni, niko ne pokušava da nas malo više obavesti, i}, što je glavno, uvek se smogne dovoljno snage da se naširoko i nadugačko piše o svakoj premijeri Opere i da se na primer Verđi tituliše genijem (?), a da se i ne pokuša bilo kakva propaganda muzike o kojoj se kod nas tako malo zna. Zar iko pametan može pomisliti da je muzika u doba Šekspira bila nezanimljiva ili da je nije uopšte ni bilo, kako može izgleđati sudeći po mrtvilu i jednoličnosti naših muzičkih programa.

izložba slika Nikole Aleksića (1808—1873)

SA VELIKIM POLETOM Narodni muzej u Zrenjaninu već godinama ostvaruje zanimljive i važne izložbe srpskih slikara čija je delatnost vezana za područje Banata. I tako, strpljivom postupnošću, zahvaljujući ovom Muzeju, sve ie jasnija i celovitija slika umetničkog života u Banatu, u kojem već vekovima Yade srpski umetnici, pretvarajući ovaj kraj u pravi rasadnik likovnih zbivanja. Od. blodnih zografskih družina iz sredine XVIII veka koje krstare Banatom, a odatle putuju i dalje, pa do današnjih dana, Banat je srpskoj umebnosti davao čitav niz znamenitih Slikara. Otuda, upravo na ovom podmučju, kao malo gde kođ nas, još uvek su mogućna velika umetnička otkrića, poneka od onih Roja omogućuju pteocenjivanje i takvih stilskih epoha koje nam danas izgledaju kao Iconačno obyvađene,

iu takva otkrića, bez sumnje, treba ubyojiti i nedavno pripremljenu izložbu slikara Nikole Aleksića, rodonačelnika znamenite porodice iz koje je poteklo nekoliko slikarskih generacija. Svoje umetničko ocbrazovanje Aleksić je stekao kod Ažse Teodorovića, majstova u čijem ge delu već nazire napuštanje baroknih umetničkih tekovina, u korist nastupajućeg klagsicizma. Godine 1828. Aleksić je u Beču gde uči

Pilharmonija, naravno, ne može da izvodi renesansnu muziku, ba od nje ne možemo očekivati da nam predstavi, recimo, Okegema, 'Do i nije njen posao, ali se stara muzika može propagirati na stotinu drugih načina. Tačno je da imamo hor madrigalista koji povremeno javno istupa, ali on ne uživa svestranu i sistematsku podršku muzičke kritike kakvu na primer uživa Opera. Zbog toga i nije u stanju da nam mnogo (i često) prikaže nešto od onoga što je kod nas nepoznato. Imamo i nekoliko kamernih ansambla. koji delimično gaje staru muziku. No, sve to nije dovoljno. Nedostaje jedna veća propa= sanda i nastupanje na jednom malo širem fron= tu. Zbog toga se i dešava da se negovanje starc muzike smatra luksuzom, nečim pomalo neožbiljnim, pomalo bizarnnm i u najsrećnijem slučaju nečim što se može posmatrafi kao kurigzitet svoje Vrste, Da li je potrebno, da nam T'ransoaz Sagan određuje muzički ukus (Bramš 'se poslednjih gođina primetno više izvodi, kao što je i Šopen bio naglo popularisan pte petmaestak godina posle jednog američkog filma u 'koloru),

Televizija kao da ne želi da obrazuje nube= liku, i kao da se trudi da se spusti što niže. Naše radio-stanice izvode delimično i stare majstore, i tusu uneku ruku častan izuzetak, ali to ne čine ni dovoljno ni sistematski. Ako Radio-Beograd, recimo, smatra za svoju dužnost da izvede svako novo delo domaćih kompozitora (malo čudna logika), zašto se ne pokuša obrazovanje publike i na planu stare muzike, Ovako, naši ljudi koji manje ili više znaju i trude se da saznaju književnost, arh'tekturu i slikarstvo ranijih epoha u čemu imaju izvanrednu pomoć i široko razgranatog repertoara preda vanja na narodnim univerzitetima i kulturnim centrima, neće, možda, još dugo saznafi da postoji i stara muzika. Malo je entuzijasta i ljudi sa mogućnostima da sami dođu do tih saznanja. Kako izgleda, entuzijasti ipak krče i sami put (bez pomoči stručnjaka) i došli su već do Vi„aldija i Albmonija, a oni, uporniji i odušovijeniji, i negđe do Monfeverdija ili Orlanda di Tasa. Međutim, sve to iđe vrlo sporo i potrebna je pomoć onih stručnjaka kojima bi se više verovalo nego naporima amatera. ma slikarskoj Akademiji, a profesor mu je bio i Leopold Kupelvizer. Svoje školovanje Aleksić „dopunjava i dvogodišnjim putovanjem po Italiji, posle kojeg neko vreme živi i radi u Velikoj Kikindi, da bi, 1841. prešao u Arad gdđe otvara stalnu slikarsku radionicu koju vodi do svoje smrti 1873. godine,

Za Wetrdesetak godina slikanja u zavičaju, Aleksić je stigao đa izradi na stoiine erkvenih kompozicija, a ukupan broj njegovih portreta još uvek je memoguće tačno sagledati. Utoliko je važniji pokušaj Narodnog muzeja u Zvenjaninu da se konačno ma jednom mestu napravi izbor najuspelijih Aleksićevih portreta, da se prikažu zanimljivi tokovi njegovog plodnog umetničkog stvaramja: :

Neka mirna, tiha i pomalo setna cria Pprovejava ovom lepom izložbom Očigledno, u .pitanju je slikay obrazovan u načelima austrijskoš klasicizma-biđermajera, umefnik nenametljive slikarske pribranosti, čija uzdržljiva strogošsi ctkriva čoveka neke nevesele misaonosti. Likovi portretiganih bpžljivo su igcptani, a njihova m0odelacija izvedena je meko u istim, širokim. tonskim površinama, Kolorističke slobode, oni Zvučni registri niegovog velikog savremenika Wonstanlinn Danila, ona gospodskn vaznežennst i neka naglašeno svečana danilovska nimosfe-

ra, u portretima Nikole Alekšića potismuta jč

KNJIŽBVNE NOVINE