Književne novine

POZO/JRJISAPIE O

\

Premijera „MHrmećeg kasa“ Aleksandra Popovića u Ateljeu 212

DA SE NE BI DOSETIII

PO AFLAUZU moglo bi se zaključiti da je premijera „Krmećeg kasa“ Aleksandra Fopovića zasta izuzelan trenutak za domaću dramu. Varljive cpsene posledica su stania · u home su se našli mnogi gledaoci: 5 jedne sfrane ponuđeno im delo eni teško razumevaju i prihvataju a 5 druge strane, u javnosti se uporno pre toga ponavljalo da se pojavio novi Nušić, vrsni satiričar i pesnik reli — pisac koji je već uspeo da stvori svoj sopstveni teatar! Kako se snači?

Međutim, za umeinost teatra daleko je zanimljivije — da li je auto nedvcrm:sleno cdgovorio na pitanja pcstavljena još prilikom izvođenja njegove ranije drame „Sablja Dimiskija“:; na,čemu počiva ova satirična komika reči? Da li je u njima mogućno uvek otkriti onu Do= sebnu vrstu scenske snage i dinamiie koja je jedino wu slanju da te reči beskcnačno preobražava jedne u druge, da od mjih gradi situacije ravne mislima?

Popović je, ako sudimo po „Kiymećem kasu“, def:nitivno nspustio fabulu, pa čak i likove, kao gsnovne elemente ma kojima počiva jedna dramska struktura, Realnost je time svedena ma bliži ili dalji povod za sccnsko iskazivanje. Nije li ona istovremeno pretvorena u odbleske nskih ličnih situacija, događaja po čuvenju, daleko sećanje, efekat u sve" iu mašte ili prosto reči? Alko je to sve samo stvaranje uslcva za afirmaciju sopstvenog subjekta, onda reči nije teško prihvatiti kao samostalne slike. Ali, samo u principu, jer se sve cve arabeske ne zasnivaju uvek na suštini piščevog duha. Nespcrazumi dolaz otuda što sa svaka Popovićeva reč prima čak i onda kada se sve uopštavanie svede na polupijano scke!ko rprcdgrava= nje repaticama ili egzibicionizam unutar uličncg Žžargona. Autor je potpuno opčinjen tim malim ogledalima i nije u stanju da digne mijednog trenutka glavu sa njihovih svetlucanja. Prisustvo nadrealističke inspiracije je svuda vidno, a posebno u vaskrsavanju nekakvih prvobitnih radosti za koje smo odavno zaboravili da u nama uopšte postoje.

Pesničk'm asocijacijama ipak nedo-

staje puna spontanost, tako da se

čak i na osnovu prostora šio se re- .

flektivno širi oko njih na sceni može zaraziti isforsirana | misaonost, konstrukcija u obrtu i halucinan= tnost u ime nekakvih elementarnih određenja.

Komad je započet u stilu velikih želja kako bi svaka reč pcstala ne samo prostor nego i objekat na sceni. Ali, nakon svega nekoliko bravuroznih i pesn"žki nađahnutih improvizacija, duh mu je posustao zadovoljan samim sobom, pa u nastavku gotovo da i nije bilo reči koja će odagnati dosadu što se postepeno uvlačila preko mwmampe u gBledalište., Lepo je to što Popović nema predrasuda prema rečima i vicevima, što su mu sve, bez obzira da li cdzvanjale duhovitošću ili banalncm oporošću, podjednako dra ge i prirodne. On čak veruje da se one sve sasvim prijatno osećaju na sceni, kao knjige u biblioteci, i potpuno je nevažno što se međusobno ne mogu da povežu u celinu. Nekom to liči na totalnu iluziju mreživlijenop iskustva pa se stvaraju problemi oko tumačenja onoga što je Pcpović hteo. Skala mogućnih mpreipo-

stavki je veoma široka i kreće se od onih što u „MKumećem kasu“ vide na meki način istoriju srpskog mentaliteta, pa do skromnijih za lso> je je najvažnija reakcija gledališta na pojedine duhovite replike, Scena je u predstavi Bfoga i zamišljena

· kao ravnoteža između reči od ko

jih jedne vuku u asatinu, druge u kcmediju, treće u poeziju, a četvrte u persiflažu svih ovih pa i drugih oblika. \

Horizontalna rasprostranjenosi ve či ne podrazumeva automa(fski &lojevitu nadgradnju. Zato Popović posle svakog obrta pravi onaj.koban predah koji spaljuje začete veze wu prostoru. „Psihološka reakcija na takvo stanje trebalo bi da u nama izazove svest o postojanju samosta]ncsti reči kao životne supstance ove diskontinuitetne scenske igre. Popo= vić na mahove zabavlja, pomegde i ushiti, izazove misao, ali pred pravom satirom mzna isto tako da šeretski mstukme i da pobegne zamećući frag gotovo dečačkim ša=lama i maivnostima, On je pomalo sve od onog što mu se pripisuje, ali ništa dovoljno — tek toliko da se ne bi dosetili,

Nebojša Kocmadina, postavljajući „Krmsći kas“, nije bio načisto kakav tekst ima pred sabom. Ima u njegovoj koncepciji apriornog precenjivanja i slepog usaglašavanja sa ovom već u našoj sređini pomodnom dramaturgijom. „Geometrijski mizanscen (kretanje u pravim . linijama) sračunat je na to da mas pripremi putem auflomatizovanih reakcija za partiju ping-ponga (adekvalna scenografija Zulke Džumhura i Živorada Kukića u kojoj će smeh i strpljenje dovesti do asimilacije g8cenc i mledališta, Rediteli isto tako

zna da mi ovoj igri nema veči koje

' nismo ho zna koliko puta čuli i da

nas neke od njih dovode do beša ili do osećanja odvratnošti, pa ipak insistira da ih pažliio još jednom čujemo, Zaslađuje ih sa čim stigne, ubeđen da taj mehanizam predstavlja već vrednost po sebi i zato se ne ustručava, kadgod mu je to po= trebno, da pribegne i čistoj estfadi. Samouverenost je nekako sumnjiva i mečista, tako da gorčinu nalazimo i tamo gde je ona potpuno deplasirana, U stvari, Komadina duhovitosti hvata u zamke pune nemotivisane praznine, Interpretativno svaka se reč i značenje prejudicira, Usled, toga došlo je do pojednostavyljenja piščevih asocijacija i izgrađivanja nekakvih shematskih situacija koje su trebalo da se poistovete sa poetskim smislom, Verovalo se đa ta mehanička sistematizacija cbezbeđuje rečima ne ·samo prostor za delovanje nego i organsku poveza nost, ali je šturost odvela u drugu ikrajnost — neobaveznost i bezličnost. Može li se, pored ostalog, uopšte opravdati uveđenje lika balerine kao emocionalnog tumaia Milevinog umora i od nas skrivenog

sveta? Predstava je ctuda po svojoj

koncepciji bremenita ponavljanjimn,

„a u drugom delu prevlađuje mono=

tonija, tako da je jedino spasava spontanost glumačkih djnterpretacija. Dragocenosti, ove predstave je artizam Miodraga Petrovića-Čkalje, ko-

ji je superiomo podredio sebi ove |

isprevrtane reči i na njima uspeo, zahvaljujući svom izuzetnom senzibilitetu, da stvori čoveka u vremenu — Što je veoma originalno i moderno. On nije imitirao nijedan određeni karakter niti životnu situaciju, a nalazio se· celim svojim bićem u svima i uvek je bio autentičan, Njegovu igru skladno je dopunjavao Bcra Todorović, kome je ovo sigurno najuspelija ulcga iz njegovog novijeg repertoara, Tempberamenfta?, sa svim nijansama rbižensiog mentaliteta, činio je sve da bi zo održao ikakav Takav ritam prcde'ave i da bi u njemu ovog frenufka nmžli sye cno Što znamo o ma'cm čoveku. Između ova dva i

"Todpra' fnlezi BG famczna Mileva, punckvna, svima nama poznata pafnica, živa i svuda pvisutna Ružica Sokić, sa puno istančanih nijansi, lokalnog kolorita i igkrenosti,

Petar Volk

7RENJANINU

ponekad i nekim NwMrhkim, jedva čulnim treperenjem, wcsetljivim vibracijama Mcoje njegove portrete dovode do same granice spontane na= ivmosti, nekog neuznemirenog sanjalaštva, Ti Aleksićevi nadahnuto slikani portreti tako sporo otkrivaju svoju slikarsku dušu, a brižno re= šeni detalji, — često je u pitanju izvanredna materijalizacija, — kao da su čitljivi tek posle dužeg posmatranja. Aleksić kao da mije znao kako treba slikati svečane portrete, kojom veštinom i lakoćom ireba organizovati jednu dekorativnu površinu. U tom strpljivom, postupnom osvajanju volumena, Aleksić je zadržao i nešto od stare ikonopisačke Westitosti, od onog majstorstva koje gleda u daleki, budući život svoje umetničke poruke, Nije nikakva slučajnost da je baš ovaj slikar tako često slikao decu, a svoje male modele cgrađivao od posmatrača nekom, prozračnom sveflošću, koja, kao neki tankotkani veo obavija njihova lutkasto slikana tela, upućujući više na jednu racionalnu apslrakciju nego na pokorno opjisivanje stvarnosti. W |

U srpskom klasicizmu stvorio je Nikoja Aleksić jednu posebnu varijaniu poriretnog slikarstva, spajajući najprofinjenija tonska, pone-

kad skoro jednobojna rešenja, sa crtačkom lakoćom, sa čitavim spletom gra{ijcističkih pojedinosti.

KNJIŽEVNE NOVINE

moći koju maši muzeji u unutrašnjosti

'ume {aj slikar veoma. vešto da doradi i madmoćno Pokaže lineanmmu konstrukoiju svojih portreta, a da, samo po izuzelku, te svoje veštine izvede u raskoraku sa njihovim bikturalnim vrednostima. Sa njime je srpsko slikarstvo dobilo jednog od rodonačelnika tačmog, amalitičkog i nmekako zamišljenog posmatranja, jednog od vrednijih zapisivača karaktera mašeg građanstva u! Fodunavlju. Stvorio je i on, pored Pavela Đunpkovića, Uroša Kneževića, Konstantina Danila, na primer, sasvim osobenu galeriju SsVojih tipova, čitavo jedno društvo. broniča»ski vemo fiksirano je na njegovim „dragocenim blatnima, Nekom ihom poetikom zaustavio se slikarski put Nikole Aleksića negđe na mudrcj sredini između artističke naivnosti Georgija Bakaloviča, Jevtimija Popovića s jedne simane, a realističke oporosti Pavela Đurkovića i Danilove olegancije & druge. Jednom pronađena umetnička shvatanja, bila su za Nikolu Aleksića dovoljno posštojana da skromno, a ipak samo» uvereno preživi i sve one fragične umetničke nešporazume, sva ona grozničava likovna lutanja srpskih romantičara, Lomna sfruktura srpskog građanstva u Podunavlju sa nekom tihom setom ispričana je veoma dosledno i mekano u AP: RR u velikom slikarskom delu Nikole Aleksića,

' Muzej u Zrenjaninu pomogao je otkrivanju ,

ioš iednog znamenitog srpskog slikara, Dobijeno je još j novo svedočanstvo o velikoj po-

da pruže našoj mauci,

Dejan Medaković

mogu

Radomir · RAJKOVIĆ

FP.

Telefonom, voleći te!

OR pričamo .telefonom, —

o čemu pričamo? To malo uho slušalice prepoznaje te. Zatečena si w sobi. baš kada si htela da me zoveš, Hitriji od tebe, sada se udvayam, tom prostoru ispumjemom, mašim, glasovima, sada pronalazim, zagonetke za tvoje 'doame, sada se smejem onome što. tebe užasava, Držeći u vuci slušalicu, zašto da ti me pyismam: to je tvoja vuka mapravljena od čistog magneta. Verujući ti, da, ti se prepuštam. Ta čudna pYisuylinost kao stvarna vavka objašnjava ono što ti me ume. Jer, bez tvojih očiju, bez tvoja kose, slično lutki od stayih Kkypa, . ovaj do mi pripada, ali ti me! Mi pričamo telefonom, — | a Drostoy, uhvaćen, u ljubomorni,

· nikad mam, meće oprostiti taj boaz.

Zatečena 8i, ponavljam, u sobi, između svojih zidova, između, stvavi

koje te me napuštaju mi onda kada ih hc fiješ,

Sa telom, buduće žeme, ti me slušaš. Me, ne skrnavi taj ritual: }; izmenađena u svom otporu

samo še pibližavaš početku igne.

Soba za pticu rugalicu Nameštena soba

PREPOZNAJNTHE LI ove dve veči koje se mogu sresti u rubrici „Oglasi“ svakoga dana? Prepoznajete: li njihov tamni smisao, njihov udeo u našim životima i u Životima naših bližnjih?

Nameštena soba.

Obično iza njih stoje žene. I prepotopski ormari i prostirke okrenute sa one lepše strane, sa one slWrane koja nije izbledela, Obučene u svoju najbolju haljinu, ogrnute pledom, te čudne ptice, te žene čekaju da u njihovu zamku uleti naivna ptica, da bi je ucenjivale, da bi se sa njom igrale, da bi iz nje isisavale poput biljki ljudoždera sokove i na kraju, da bi nanovo prevrnule prostirku sa bolje strane, kada žrtva bude sasušena i nepotrebna kao ljuštura spečenog insekta. Te žene, iza kojih se krije monstruoznost, te gladne, „usamljene žene ogrnute pledovima, na prozorima svojih zamki koje su sve što imaju na svetu, osamljene, jedanput davno prevarene žene, vi se svetite, vi morate da živite od nečega, zar ne?

Jedan od rituala našeg vremena: ljubav na oglas, dom na oglas, sreća na oglas, predstavlja još nedovoijno ispitani domen literarnog inieresovanja, koji čeka svoga pisca, Čoveka što će te ofpatke pretvoriti u drpgocenosti. Kako je napravlien svet?

Svet je napravljen iz miza malih „obaveza, kao što je slika iz „Crvenkape“ napravljena iz većeg broja malih kockica, koje kada se slože obuhvataju u svojoj kockastoj suštini, sliku proplanka, vuka i uspavane bake. Veliki broj ljudi vaspitan je u strahu ođ Mkockastog Dporetka. Čitava jedna „komplikovana nauka, razrađena do ftančina, ispitala je vremenom bezbroj „mogućnosti da se od deteta napravi poštovalac kocki, koji tačno zna šta sme, a šta ne sme da učini. Oni koji ruše kockasti povedak, osuđeni su ili na izgnanstvo, ili na To da vladaju nekim svojim kockastim svetom. Ova pravila o kojima sam govorio, uključuju u sebe naravno i čitavu Kolekciju reči, koje su se već izlizale od upotrebe. Jedan kockasti poredak može počivati samo na kockastim rečima, lišenim bilo kakvog unutrašnjeg smisla. Živa reč — u njemu bi se osećala kao kugla među kockama, : isli;

Da bi se spasao svoga sveta nameštenih soba, pisac „Aleksandar Popović, upotrebljava te reči i rečenice, verujući im prividno. On ih ponavija bezbroj puta, sve dok ih iako, okrenute u sopstvenoj koži, ne pruži na dlanu njihovim fvorcima, onima što gledaju Televiziju, govoreći im: „Evo izvolite, to su te vaše cenjene reči, pogledajte kakve su to besmislice!“

Događa se najsmešnija i najtužnija stvar na svetu. Pokušaću da je objasnim, ukoliko uspem da budem precizam.

Joneskova revolucija

Da bi se narugao jednom malograđanskom svetu, Jonesko izvodi svoju revoluciju. Inspirisan udžbenikom engleskog jezika u kome su sve rečenice nalik na rarive plice, on piše u stilu:

„Ruže moje bake su isto tako žute, kao i moj deda koji je bio Mongo1]“, „U Engleskoj je jedino poštena mornarica! Ali ne i mornari“, „Bobi Votson, imao je sina Bobija Votsona, unuka od tetke Bobija Vatsona, koji je bio lekar Bobija Votsona etc,“

I upravo kađa misilmo da će ga malograđani rastrgnuti, linčovati, razapeti — događa se čudo: malograđani dolaze da vide sebe u Joneskovom šašavom ogledalu, oni se smeju do: ludila, oni tapšu, oni u pauzama njegovih drama „Čelava pevačica“ i „Lekcija“ vode e«legantne razgovore, kojima se Jonesko smeje u svojoj drami, a zatim se ponovo vraćaju u salu da bi pljeskali i da bi se smejali. Revolu> cija gubi svoj smisao, pobuna fakođe — zaključak: nemogućno je pobeći od njih, od tvoraca kockastog sveta.

Revolucija Aleksandra Popovića

Aleksandar Popović, polazi od nekih drugih podataka, da bi napravio svoj jezik, Kod njega to nije udžbenik engleskog jezika već turistički vodić, novine, koje on uporno nnziva „štampa“, jelovnici i pravilnik · anfjalkoholi= čarskog društva, Joneskova revolucija prilago= đena je našim prilikama i gle: kao i kod Joneska — građani posle „Nameštene sobe” kažu „Lepo je bilo!, a i dalje izdaju sobu ptici samcu, i dalje vode svoje razgovore i dalje na televizoru drže kristalnu vazu, Građani su da= nas dovoljno obrazovani da bi znali. da kažu!. „Prihvatimo sve evolucije a ponašajmo se po starom!” Građani danas odlaze u „Atelie 2192” da „bi gledali „Čekajući Godoa“ i odlaziće tamo svo dotle, dok ona dva tipa čekača, ne jurnu jednoga dana u salu i ne izbace ih napolje, je”' je drama pravljena proliv njih, a oni su je prisvojili zbog toga što je olmeno ići u „Ate=> lje 212”. ako ste me razumeli sasvim,

Beogradska televizija napravila je veoma inteligentan gest stavivši na svoj program ovu. dramu, Veoma je inteligentno i io što je pre emitovanja Mihiz održao malu lekciju izvesnim · gledaocima i izvesnim kritičarima, koji sedaju pred dramu ao pred patrtiju keč-ezkečkena. Drame su, naravno, mnogo ogefljivije stvari od tog plemenilog sporta, :

Momo Kapor:

7