Književne novine

Zastoj

DOSADA: to je štimung koji dominira našom književnom atmosferom danas. U susretima sa tekućom literarmom «proizvodnjom, čitalac — zeva; pri tom izgleda da su susreti sve ređi, a zevanje — sve češće i glasnije. U stvari, ova dosada je samo psihološki simptom jednoga književno-istorijskog stanja, kome daje pečat zastoj književnog razvoja. Biće da je taj kritični zastoj nastao negde između 1960. i 1965. godine.

Očevidno, naša književna produkcija ne stagnira, ali zato stagnira književna eVoOlucija. Ako se tako može reći, stvaralaštvo pojedinaca pomiče se naviše, na već postignutoj razvojnoj etapi, — ali se literatura u celini ne pomera napred — prema daljim etapama književno-umetničkog razvitka. Piše se dosta dobro, ali se time ne stvara ništa novo. Govoreći nešto drukčije: pisci usavršavaju pojedine, već osvojene vrste, recimo roman ili pripovetku; istovrememo, čitava književnost ne napreduje od ovih vrsta ka novim vrstama, a još manje — ka nekom novom stilu koji bi odgovarao našem vremenu i svetu što se rađa. Uostalom, ovakav stil se jedva nazire čak i na svetskom horizontu, mada su putevi do njega — bar na ilu novoga društva trasirani dosta davno: još 1925. godine, pre no što su »kult ličnosti« ı takozvani ždanovizam uzeli maha, CK RKP (b) zaključio je, na precizan i rezolutan način, da će se »novi stil« umetnosti obrazovati jedino kroz »slobodnu utakmicu raznih struja i grupa na ovom terenu«. Ovde, dakle, zastoj u razvoju novoga stila — i nove umeinosti — dugovao bi se umrtvljavanju ili posuvraćanju »slobodne utakmice« o kojoj je reč.

Istina, moglo bi se primetiti da se stvaralačka reka umetnosti preliva preko korita ovog ili onog stila; samo, kad ne bi bilo takvog korita, ona se ne bi prelivala preko njega, niti bi oplođavala svoje obale, nego bi se razlila u jalovu i nezdravu močvaru. Razume se, pile razbija ljusku jajeta u kome je raslo; pa opet, niko zato neće tvrditi da se pile može razviti van jajeta i bez njega.

Na svaki način, fizionomija naše književnosti danas još ne nagoveštava crte novoga stila i novoga duha, mada je zamazana šminkom »tehničkog« nov-ačenja bez duha i stila. Bez novoga, međutim, čak i dobro postaje dosadno. Čak i kanarinka nam dosadi, ako slušamo samo nju.

Unapred je jasno da će dijagnoza zastoia postati predmet osporavanja: »Kako?! — dižu se prigovori. — Kakve su to jeremijade o zastoju? Zar naša literatura u poslednje vreme nije stvorila vredna dela, koja su prevođena i u — inostranstvu?« Stvorila je. Pa šta? Đak može”tačno rešavati zadatke iz aritmetike, pa da ipak bude u zastoju, ako nije u stanju da s aritmetike pređe na algebru. On zaostaje za onim učenikom koji ume, makar i sa manje tačnosti i veštine, da rešava algebarske zadatke. Našoi literaturi danas neophodan je jedan prelaz, sličan prelazu od niže matematike ka višoj. Jedmu alternativu tom prelazu pruža stagnacija i skleroza, u najboljem slučaju umiranje u precvetaloj lepoti.

Parodija novine

PUT OVOGA prelaza preprečuju neki otvoreni radikalni problemi, koje nameće dijalektika vrednosti i novosti, — trajnosti i savremenosti, — stabilnosti i dinamike, — evolucije i revolucije.. Čini se da iz kompleksa tih problema strši kontradikcija trajnog i savremenog. matici pomenute kontrađikcije, određena dela zadržavaju neku trajnost, pa stoga i vrednost, ali gube kvalitet savremenosti i novosti. Takva sudbina pogađa čak i naše laureate i njihova ostvarenja, koja već jednom treba bez okolišenja imenovati u kontekstu te sudbine. Ona pogađa, na primer, Oskara Daviča i Miroslava Krležu. Danas, Davičova »Pesma« i Krležine »Zastave« već pripadaju prošlosti. Doduše, »Pesma“ i »Zastave« traju, ali — ima trajanja i trajanja. Trajnost navedenih tvorevina u stvari je produžavanje prošlosti u sadašnjici; trajnost druge vrste ostvaruje se, naprotiv, naviranjem budućnosti u sadašnjicu. Prema tome, posed izvesne trajnosti i vrednosti ne spasava literaturu od manjka savremenosti i novosti. Pa ni od zastoja. Štaviše, ovaj posed može destimulisati napredovanje, to će reći sticanje novoga. Šta će nam preko hleba pogača?! ||

U svom teorijskom obliku, ocrtana problcmatika nije ništa drugo do projekcija jedmc istorijske drame, koja se razvija linijom sukoba između buržoaske i revolucionarnc umetinosti. Ma koliko to zvučalo grubo, ipak je tačno da se traino i savremeno sudaraju pod pritiskom aktuelne društvene borbe, u kojoj se rvu proletarijat i buržoazija, birokratija i tehnokratija, i tako dalje. Zato, razmatrajući prevagu savremenih oblika nad »večnim« stilom u neimarstvu, Pjer Frankastel je objašnjava tlme što inženjer (tehnokrat) potiskuje arhitekta (intelektualca-umetnika). S obzirom na to, trebalo bi zažmuriti i biti namerno »naivan«, pa se saglasiti sa Borislavom Mihailovićem-Mihizom, koji je još na plenumu Saveza književnika 1954. godine lansirao tezu: da se u tadašnjem sudaru između »starog« ı »novog« (između Milana Bogdanovića i Vaska Pope) obelodanio »nesporazum generacija, kako bih ja to vrlo rado hteo da nazovem«. U naše vreme, čak i ozbiljniji građanski istoričari i teoretičari, recimo Velek i Voren, izričito odbijaju da književne ratove pripusuju »nesporazumu gcneracija«. Na svaki način, ukoliko naša književnost sada stagnira, koreniti uzrok stagnacije nijc u odsutnosti ili potisnutosti književnog podmlatka. ;

Dominantnu borbu između buržoaske i rcvolucionarne umetnosti dopunjuje i komplikuje izvesna fraktura u sklopu same građanske umetnosti, naime divergencija između klasičnog i »modernog« stila. Razmak između oba stila odgovarao bi odstojanju između čoveka i

KNJIŽEVNE NOVINE

Radojica TAUTOVIĆ

) UMIRANJE U PROCVETALOJ LEPOTI

svemira: još 1913. godine, Apoliner je govorio da se klasični (helenski) stil oblikovao po modelu ljudskog bića, dok bi moderni (novi) slikari hteli da svoj stil saobraze obrascu vasione. U krugu moderne umetnosti, u samom njegovom središtu sukobljavaju se mnajoprečnije tendencije, svodljive na stremljenja revolucije i dekadencije. No, sukob ostaje unutar označenog kruga. Otuda, revolt moderne umetnosti okončava se kao »pobuna na kolenima«; štaviše, ni njeno bekstvo od buržoaske stvarnosti nije ništa drugo do imaginarno »putovanje u sobi«, razume se — u »sobi« te iste stvarnosti. Tako se revolucionarni preokret ove umetnosti izokreće u jedno okretanje unutar omađijanog, zatvorenog kruga. U perspektivi modernoga, Apoliner je zamišljao preokret ljudskog u svemirsko; u istoj perspektivi, među-

' tim, Mondrijan ostvaruje neki anti-svet kao

protivtežu kosmosu; konačno, kao što primećuje Ervin Peratoner na stranicama svoje »Moderne umjetnosti« (Zagreb 1960. godine), nadrealizam »produbliuje« mondrijanski anti-svet do neliudskog, biološkop bezdna čoveka. Paradoksalno, pa ipak, neizbežno, čitavo to kruženje stavlja Bretona masuprot Apolineru, apostola nasuprot mesiji. Otiskujući se od klasične humanosti u pravcu kosmosa, moderna umetnost se u stvari udaliuje od svemira, da DA najzad utisnula u praljudski sloj ljudskog ića.

Moderna negacija staroga ne rađa novinu nego reafirmiše prastaro: pošto je sahranila klasično, ona povampiruje arhaično. Tim obrtom od novoga ka pradrevnom. krug se zatvara. A kretanje unutar ovoga zatvorenog kruga izjednačava Se sa suštinskim zastojem. Istina, svaki napredak umetnosti liči na povratak; samo, pitanje je da li se umetnost vraća linijom kruga ili linijom spirale; — da li se vraća nižem ili višem stepenu prethodnog razvoja; — arhaičnom ili klasičnom. U tom smislu valja razumeti pronicljivu misao kritičara-marksiste A. K. Voronskoga o dijalektičkoj, reafirmaciji klasičnoga na nivou revolucionarnc umefnosti. Ostajući u orbiti buržoaske kulture, moderna umetnost reafirmiše arhaično. Uostalom, u fazi svog opadanja, cela ta kultura povampiruje ono arhaično i varvarsko. U njoj, na primer, dominira tip »stručnjaka«, doteran do ekstrema u liku modernog tehnokrata. A Maks Horkhajmer oštroumno zapaža da je psihologija takvoga »stručnjaka« istovetna sa mentalitetom pračoveka: »Stručnjački podešen mentalitet ovoga stoleća zadržava Nne-

prijateljstvo pećinskoga čoveka protiv stranca« (M. Horkhajmer: »Pomračenje uma«). Nemoćna da krug buržoaske umetnosti preobrati u razvojnu spiralu, modđemost se preobraća u arhaičnost, to jest u poricanje sebe same. i •

Na dramatičan i autentičan mačin, Tomas Man je ovo preobraćanje ocrtao na stranama svog jedinstvenog »Dr Faustusa«: ovde, on u napretku »moderne« muzike uočava »vraćanje preko Bahove i Hendlove već harmonijske umetnosti u dublju prošlost prave polifonije«. Kao retko ko, Man je ovde obelodanio onu ironiju kojom se »moderna« reVolucija umetnosti izvitoperuje u stagnaciju i dekadenciju. Zato, Manov roman obeležava gornju granicu samosaznanja moderne muzike. Na toj granici javlja se saznanje o nepomerljivoj granici građanske umetnosti. Saz7nanje o neophodnom skoku sa ove međe na prag revolucionarne, zaista nove umetnosti. Celo to saznanje izraženo je samim lajtmotivom romana: jronično-fatalnim „savijanjem »najnovijeg« prema najdrevnijem, na primer »smenjivanjem dramskog oblika epskime, Adrijanu Leverkinu čini se da se to savijanjc vrši silom neke neodoljive parodije: »Zašto mi gotovo sve stvari — pita se on — izgledaju kao sopstvena parodija?«. Tako, na nužan način, moderna novina postaje parodija novine.

Ta parodija je onaj demon koji,istoriju buržoaske umetnosti — u njenom epilogu — režira kao komediju. Marks je jednom rekao da svaki stari poredak umire dvaput: jednom se završava kao tragedija, drugi put — kao komedija. Isto tako,„u svojoi klasičnoj fazi, građanska umetnost se okončala na tragičan način; u svojoj modernoj fazi, ona skončava na komičan način, u javnom cirkusu, kao što su pop-art i slična nov-ačenja. I, dok zavesa pada, van ovoga cirkusa počinje drama revolucionarne umetnosti, koja teži da prevaziđe i tu komediju i tu tragediju.

Naučna revolucija i umetnička stagnacija

NA SCENI naše književnosti, rečenu dramu je donedavno pokretao konflikt realizma i modernizma. Pristrasna kritika je ovaj konflikt tumačila kao dvoboj starog ı novog, odnosno, kao nesporazum i obračun mladih sa starim; manje pristrasno, on je objašnjavan i kao dile-

A. NO WM A

Boško BOGETIĆ

·. ; • i - | Vojnik i ruža · ei ; La Vojnik i ruža koja svetlost sipa : e Licem okrenuti jedno prema drugom: \ Vojhik bi svoju miso da napipa i U ruži odenutoj rosom kao dugom,

Vojnik je ruži zagledan u oči —

Dva sveta Jutros slučajno se srela.

Vojnik bi hteo u ružu da kroči

I bude ko kap, ko pčela. i

Vojnik i ruža u jutarhjoj pehi . — Ruža mu otkihu laticu sa usta, Vojnik joj prineo prste kao ženi Dok drhti u senci sama i pusta.

Ruža i vojhik mirisom pokisli. Ružom vetar otvori mu čelo: U beloj kruni javiše se misli — Ruža liči na žene telo.

ma trajnog i savremenog. U suštini, čitava drama nije bila nikakva premijera, nego repriza međuratne, stare polemike između socijalne literature i nadrealizma: Ta repriza se istorijski završila. pre svog logičnog kraja, pre epiloga kome je vodila niena unutarnja logika. Tako je književnost zastala u svom razvoju.

Povrh svega, dramu književnosti je pretekla drama sveta, koju je u međuvremenu naglo dinamizirao naučno-tehnički prevrat, Ovo preticanje stavilo je najjači naglasak na zastoj koji je ovde u pitanju. Ono je pomerilo i samu osovinu književno-istoriiske drame. Osovinu Više ne čini svađa između realizma i modernizma, mego suprotnost između maučno-tehničkog prevrata i zastoja literature.

Građanska umetnost nije u stanju da še izvuče iz klešta le odsudne suprotnosti. Čak i kada pokušava da se revolucioniše, odnosno da se prilagođi nauci u prevratu, ona u stvaTi samo parođira fo revolucionisanje i prilagođavanje, dospevajući u još oštriju, neizgladivu koliziju sa revolucionisanom naukom. Pri takvim pokušajima, umesto da sublimiše čovečji život, »moderno« slikarstvo spušta ljudsko biće i obličje na nivo geometrijskog, mehamičkog, anorganskog. Nasuprot tome, najmodernija mauka istovremeno nastoji da mašinu konstruiše po modelu živog organizma: kibermetika, ma primer, izradila je perceptron koji postiže »dejstva, analogna funkcijama m ozgaa; a to postizanje »stvara čvrste osnove za razradu MibermetičMih mašina više ga tipa, sposobnih da u veoma širokim pramicama reprodukuju (imituju) ummnu delatmost mozpa i druge pojave, ne jzuzimajući mi niz funkcija, vezanih sa svešću« (V. D. Mojsejev: »Centralne ideje i filozofske osnove kibemrnetike«, str. 315-316. Moskva 1965). Tako se sukob između »moderne« umetnosti i moderne nauke dramatizuje do maroksizma: dok ona prva geometrizuje i mehanizuje ljudsko biće, tretirajući ga kao beživotnu »stvar«, ova druga saobražava sklop mašine živom organizmu i čovečjem duhu.

Sukobljavaiući se sa naukom koja preživljava revoluciju, ovakva umetnost pojačava sopstvenu stagnaciju koja prelazi u agoniju. Prema tome, sadašniu sibiaciju umetnosti karakteriše i dramatizuje dilema: ili preokret ili — ništa.

Između »novog« i novog

Najobuhvatnija shema preokreta — i u kulturi i u društvu — ocrtava se kao integracija. U mauci, ovu integraciju danas osstvaruje kibermnetika; u društvu je realizuje radnička klasa, revolucionarnim „ukidanjem klasne podele, u osnovi — Pprevazilaženjem raskola između ručnog i umnog rada. Na taj način, u svom savremenom obliku, borba novog i starog sveđena je na sukob integracije i dezintegracije ljudskog. totaliteta.

Saobrazno skiciranoj shemi, suštinska novjma u Kkmjiževnosti javlja se kao trostruka integracija: integracija književnosti sa ostalim umetnostima, — sa naučnim saznahijem, — i sa društvenim delovanjem. Ali, sami putevi integracije isto tako su mnogobroini i diferencirani kao i konvergentni. Te puteve treba da probijaju razne književne »struje i grupe«, koje deluju u situaciji »slobodne utakmice«. Ukoliko književni preokret znači skok iz starog u novo, njegovu »formulu« daje jednačina: novima = celina.

Dok izložena jednačina otkriva prirođu toga preokreta, njegovu istoriju specifikuie rastuća, progresivna brzina, koja se obično naziva »mođernim ftempom«. Ona sc daje ilustrovati tempom primene naučnih otkrića u proizvodnoj tehnici: interval između pronalaska i Pprimene fotografije obuhvatio je 102 godine (1727 — 1829), a između otkrića ı primene tranzistora — svega pet godina (1948 — 1953). Prema tome, osvajajući suštinsku novinu, književnost se mora odgovarajućom brzinom inteprisati u društveno-kulturnui celinu, da bi prebrodila svoj sađašnji zastoj. Jer, vetar prevrata sve brže

· okreće listove istorijskog kalendara, Sada, pre-

okret u književnosti postaje isto toliko neodložan koliko i neophodan. Neodložnim ga čini upravo ta progresivna brzina tekuće istorije.

. Ovaj preokret, međutim, sve manje ide linijom prelaza iz starog u novo; on se sve većma ostvaruje linijom neopozivog rascepa između »BOVOg« 1 nOVOg. Tako, potčinjavajući litera· turu apologetici novog društva, književni utilitarizam predstavlja samo prividnu

novinu u odnosu prema oveštalom estetizmu

svih nijansa; naprotiv, bitna novina se začinje u književnom aktivizmu koji umetničku reč posvećuje stvaralačkoj autokritici is-

toga društva. ORO

Globalno uzev, dilema »novog« i novog podudarala bi se sa raskršćem »avangardnee i revolucionarne. umetnosti. Pred ovom dilemom,

| na ovom raskršću, pisac ima sve manje vreme:

na i mogućnosti da se ponaša kao Kunktator. Pod pritiskom revolucionarnogp tempa istorije, on ima da se odluči bez oklevanja: ili — ili.