Književne novine

ZA TEATAR ĆE, po svemu sudeći, ova godina biti presudna: umesto dosadašnje manje ili više administrativne deobe društvenih sredstava preći će se na novi način finansirania u kome bi trebalo da dominira. nagrađivanje brema stvarnom kulturnom delovanju i ostvarenim umetničkim vrednostima. Glumci s» tome s pravom raduju i očekuju ne samo intemziviranje pozorišne aktivnosti već, u izvesnom smislu, 'i preporod scenske umetnosti. Pred tim dugo očekivanim podsticajima i mogućnostima mnogo više se, međutim, mašta nego što se razmišlja. Otuda nije iznenađenje što gotovo bez komentara prolaze razni predlozi o tome za kakve se kriterijume opredeliti pri vrednovanju umetničkih rezultata. Ako je suditi po onome što se do sada moplo ' čuti u javnosti, do jedinstvenih i za sve ptrihvailjivih kriterijuma biće teško doći. POogo-

tovo što konfuziju stvaraju svojim predlozima bivši i sadašnji pozorišni upravnici, neki kul.

turni i javni radnici pa i sami kvitičari. Dileme postoje oko toga — šta ie društveni interes u teatru? Da li je to po svaku cenu puna dvo: rana ili stvarne umetničke vrednosti? Kako se odnositi prema konvencionalnim i avangard·. nim ostvarenjima? Da li treba respektovati tradiciju pojedinih kuća, veličimi pozornice i ·'brojnost ansambala, ranije uspehe i stečeni renome pojedinih glumaca i reditelja? Šta u svemu tome znači predstava? Kome bi trebalo poverniti ulogu arbitra na relaciji društvo teatar? Problemi su suviše složeni da bismo se „mogli zadovoljiti improvizovanim rešenjima. Naročito kada se ima u vidu da teatar preživljava trenutak u kome dominira me samo želja nego i potreba da se preobrazi mjegovo celokupno delovanje. Ako od teatra tražimo autentičnost, savremenost i nove vrednosti onda moramo biti spremni i sami da se menjamo, a za to se niko od nas još do sada nije izričito izjasnio. Tako, na primer, postoji dosta rasprostranjeno „uverenje da se društveni interes #scrpljuje u podršci proverenim i standarndnim stima i izvesnoj rezervi prema SsVemu što je movo, neafirmisano, ekstremno i avamgardno! Nešto konzervativnije zaista nije moguće izmisliti i zato mije ni čudo kada se javljaju pojedinci sa zahtevima da se uskrafi svaka pomoć avangardnim eksperimentima a novi amsambli proglase za ansamble drugog reda! Pozivamo se ma privilegije, sentimentalnost i želimo da umetnost institucionišemo kako bismo, u suštini, mogli rutinski da je i dalje usmeravamo. Da apsurd bude veći — istovremeno tražimo nove kvalitete i drugačije forme! Zato se i postavlja pitanje: kako stvoriti atmosferu u kojoi ćemo se na isti način odnositi prema tradiciji kao i prema avangardi?

Teatar je, naime, uspeo da se suprotstavi svemu onome što ga je neprekidno dovodilo u veća ili manja iskušenja, krize i negacije. Prigodnost i efemermost mu sve manje stoje na putu i proces preobraženja koji je sada u toku usmeren je ma stabilizovanje osnove na kojoj treba da počivaju istinski savremene i nove scenske vizije. Možda ova preobraženja nemaju spektakularni karakter kao neki raniji” avangardistički zaokreti i protesti — ali Snažnije, naglašava važnost subjektivnog faktora u kreiranju movih vrednosti. Ako je već to nužnost — onda svako mora. da sam afirmiše svoju umetničku individualnost i da kroz neprekidno kretanje dokazuje da je teatar slobodna i izvorna umetnost. Iz toga sledi — da je bespredmetno nadmetati se koncepocijama i dokazivati da jedna škola ili stil nisu dovolino vitalni i moderni. Postojanje različitih dela i ravnopravnih formi, uz to, ubeđuje nas da ekstremnosti i proizvoljnosti nikada ne mogsu da zaobiđu dominaciju nad celokupnim stvaranjem i da se sva nastoianja moraiu okretati prema progresivnim oblicima. Pozorište fime stiče postojanost i u stanju smo ne samo da utičemo na njegovu delatnost nego i đa ga učinimio do te mere moćnim da kvalitetno menja ı usmerava naše intelektualne potrebe. Tek time Teatar u svojoj kreativnoji subjektivnosti postaje objektivna pojava i zakonitost u umetničkom razvoju. Ako se ovo prihvati — onda je Jasno da svi istinski stvaraoci imaju pravo na umetničku egzistenciju, a da se interes društva u svakom trenutku mora vezivati za nove i autentičnije forme. Drugačije pozorište iraži i drugačiie pledalište! Prema takvom izazovu niko ne treba da bude ravnodušan — jer do sada se uvek nešio više zahtevalo od same scene. dok ona nije bila u mogućnosti da se isto tako ponaša ne samo prema publici nego i društvu kao životnoj sredini. A bez ravnobravnosti kako da se ostvari sinteza, kako da se pozorište pretvori u njihov najpotpuniji izraz.

u finskoj

že se u početku devedesetih godina uporediti sa Polom Buržeom, ali pravac razvoja je kul tiviranje urođenog prirodnog osećaja, a s druge Strane to je nacionalna, istorijska romantika.-·Porodične sličnosti bez sumnje imaju francuski simbolizam i skandinavska nova romantika. Ali ne treba zaboraviti ni nemački esteticizam, kao ni vreme carskog samodržavlja u kome je Finska provela punih sto godina. Eino Leino je ime finskog pesnika koji je personificirao stvarnost prohujalog vremena i Ostavio ncizbrisiv trag koji se još i danas pamti u Finskoj... _ Britke reči finskog kritičara Lajtinena zvučale su tog popcdncva u restoranu Seurahuonc u krugu finskih književnika, koji se ovde redovno okupljaju, pomalo resko. Bilo je ovde i onih. koji su odavno podeljeni u dve grupe — Na. prozapadne i na one koji sa simpatijom prate literarna strujanja u SSSR-u. Bitka je u toku, kako to kaže Arvo Salo. Ali, istovremeno i on dodaje da je Eino Leino snažni mitski fantast i žŽustri polemičar. Leino je najveći finski pesnik, u svakom slučaju najomiljeniji. U međuvremenu Kai Laitinen pokazuje poslednje otiske, koji su baš stigli iz štamparije, za njegovu knjigu »Finska literatura 1917. 1967«, koja izlazi krajem ove godine u Helsin-

KNITŽEVNE NOVINE

Novi sistem finansiranja Stoga ne bi smeo ni jednog trenutka da favorizuje konvencionalno pozorište. On bi irebalo istovremeno da nas liši i romantičarskih zabluda o publici jer za teatar kakav želimo još uvek nemamo dovoljno publike i zato moramo da je pripre-

' mamo i stvaramo! A uz sve fo — scenu valja

rasteretiti svih sporednih obaveza i izdići od reproduktivne opsene do izvornog umetničkog čina. U tom konteksu predstava dobija u značaju i postaje jedino merilo mogućnositi i pravih vrednosti. Kroz jednu ili više njih trebalo bi da sc vidi tradicija, iskustvo, individualna kreativnost, izvormost i podsticaj za nova Približavanja suštinskim određemjima samog mcedijuma, a istovremeno, da se ostavi mogućnošt gledalištu da samo proceni da li sve io što pred sobom vidi proizlazi iz određene svesti o životu i umelnosti. Na taj način scensko delo postaje oblik svesti i njena estetska aktivnost. iz toga opet proističe da se upravo kroz takvu akiivnost potvrđuje sloboda duha i njena nerazlučivost od materijalne egzistencije. Osnovno je — da ne može postojati u današnjem trenutku odnos prema teatru pre nego što vidimo njegove predstave. Ali, s tim što i taj odnos podleže promeni uz sezone u sezonu — tako da me bi smelo da bude mi govora O obzinima prema trenutnim teškoćama, krizama.

kiju. U njoj su po prvi put, prema pričanju Laitinena, prikazana previranja za poslednjih pet decenija u vrio kontroverznoj finkkoj literaturi. Kao što je i sama Finska na vetrometini između Zapada i Istoka, tako ni njena literatura nije mogla da bude pošteđena od raznih pravaca koji su se baš ovde, na osetljivoj graaa raznih interesa, sudarali svom svojom Ošvinom. Na prvi pogled pomalo čudno izgleda da je

·' ova mala zemlja toliko bogata imenima čija

su dela već odavno poznata u inostranstvu. Ali više ima prevoda, na primer, na japanskom, kineskom, hebrejskom ili ndonga-jeziku, nego na engleskom, A i to što je prevedeno ma enpleski treba da še zahvali poznatom finskom piscu Miki Valtariju i Anselmu Holou, koji su živeli u Londonu. Tek ovog proleća pojavio se u londonskim knjižarama romam »Konopac od manile« od Veija Merija. S tim u vezi treba napomenuti da je ovaj roman dosad preveden na francuski, nemački, ruski, švedski, estonski, španski, holandski i mađarski. | Finska literatura je dosta prevođena i ma nemački jezik. Tu se naročito pominje poezija Pavo Havikoa i Penti Sarikoskog, kao i proza poznatih finskih imena kao što su Vejne Lina, Veiko Hovinen, Lauri Vita, Anti Hiri i Pavo

ili stagnaciji pojedinih ansambala. Alko već tretiramo predstavu kao integralno umetničko delo onda je sasvim drelevantno šta joj prethodi,

koliki je aparat u tom činu angažovan, koliko |

je dugo pripreman i šta ga je sve uslovilo. Zar bismo smeli dozvoliti da se kreacija izravnava sa tehničkom reprodukcijom poznatih formi" Naravno problem je — da li smo spremni na ovakav odnos prema pozoništu? A što je još važnije — da li ga i sami umetnici koji deluju sa, scene u svemu prihvataju?! Reforma pozoništa me iscrpljuje se, po mašem mišljenju, u tehničkoj reorganizaciji posla, formalnom usvajanju pravilnika o raspodeli i nastojanju da se po svaku cenu napune gledališta — već u podsticanju ma intenzivnija umetnička preobraženja scenskog delovanja. Hoćemo moćno DOoZOnrište, velike predstave i situacije na sceni u kojima će svako novo ostvarenje predstavljati ne samo zadovoljstvo već i mogućnost prevazilaženja već afirmjsanih vrednosti u kvalitetu i intenzitetu izraza. A to upravo i nameće kritenijume za društveno vrednovamje pozorišnog delovanja: najviše treba dati onima koji najviše daju! Ako ma tome ne istrajemo — sve ce se lepe reči o novom sistemu i suštimskinm promenama izgubiti u kompromisima, iurevnjivosti između pojedinih kuća i subjektivnostima onih koji budu odlučivali u ime dmuštva.

jk; LP PBH BLA 0 5 Vas, Dyk, /YV:M-MUIJANDMP Oil M ia ce. sa we. ee ekki koda, GODOA: 7 ija ugi AMAN BbAJRJMINA LA AOA aaa pi \

literaturi

Nikola KERN

Rintala. Laitinen mi skreće pažnju da ova 'evodilačka pojava na nemački mije slučajna. emački uticaj na Finsku bio je naročito jak

između dva svetska rata. I još jedan detalj

— nemačke jedinice su na osnovu ugovora bile

za čitavo vreme drugog svetskog rata stacio-

nirane u Finskoj. Svakako, ni ovaj detalj nije mimoiđen u finskoj literaturi.

Ali to je samo jedna sirana medalje ovc pojave. U razgovor se umeša književnik Arvo Salo i dođaje da je posle drao, svetskog rata u literaturi ove zemlje razvijen bunt protiv rata. Istovremeno i kritika na jedan period fimske istorije čije su stranice vezane za saradnju sa nacistima. Jedan od najpoznatijih posleratnih finskih romana »Nepoznati vojnik« od Veine Lina to najbolje pokazuje, Primer individualnog razmišljanja o tom periodu dao je Olavi Pavolainen u svom romanu »Mračni monolog«, koji se pojavio u knjižarama već 1946. godine.

„S „druge strane, Eliot takođe ostavlja snažan pečat na posleratnu revolucionamu finsku liriku. Postoji još jedna bojava koja je u sklopu ovih razmišljanja naročito značajna, Gene-

Nastavak na 16. strani

Neka Alah |S,(O7.J) pomogne =

i onom koji beži i onom koji goni...

. napisao je Mula Mustafa Bašeskija pre mekoliko stctma godina, sedeći skrštenih nogu ma svom ćepenku u blizini sarajevske Begove džamije, dok su se pored njega vitlale bune i požari, kuge i pomori. Ova misao moga pokojnog sugrađanina nema mikakve veze mi sa jednoni televizijskom emisijom, prikazanom za poslednjih petnaest dana.

Ipak, iz televizora mojih prijatelja kod kojih sam gledao program, iz bleštavih staklemih ekrana, kuljala je na ćilime mržnja, bujice mržnje, netrpeljivosti i zlih reči. Neću zbog toga da pišem o tim emisijama, mada njihovi "autori znaju na koga mislim. Zašto neću? Najpre, odvraćajući na mržnju mržnjom, čovek.se spušta na mivo svoga. sagovomika — a to Je bedan nivo. Drugo: sve te svađe, čarke i netrpeljivosti umreće zajedno sa vremenom lu kome su izgovorene. Zbog njih će patiti jedino oni koji su ih doneli na svet. Goniće ih poput'potemica, poput duhova iz Šekspira, poput psa tragača — jer, rđava reč, vraća sc kao bumerang. Uostalom, baš me briga za njihove rđave snove! Treće: nisam star čovek, a ipak sam video mnogo značajnih ljudi kako tonu.u zaborav, kako odlaze, da se više nikad ne vrate; pisce u modi, zle pisce, koji su želeli da ceo svet piše kao oni, pisce, koji su svoju nemoć proglašavali jedinim obrascem talenta. Imam trideset godina a video sam ih toliko mnogo! Pitam se šta ću još sve videti na ovom svetu? Prelistavajući stare komplete movina pronalazio sam fosile nekadašnjih vatrenih rasprava, mržnji, laži, udaraca, uzvraćanja... I gde su danas alteri tih tužnih bitki? Hartija je DOosivela, olovni trag izbledeo, a od svega Su ostali samo oni koji su umeli da vole. Zbog toga danas, ovog vedrog januarskog dana, koji već miriše na proleće, ispisujem ponovo jeđanput ispisane reči jednog pametnog čoveka' iz mog starog kraja: DA

»Neka Alah pomogne i onom koji beži i onom koji gohi...«

A pisaću o jednom mladom književniku, koji je na samoj ivici da ne bude više mlad,.i o njegovoj drami koja se zove »Noć i magla«. Reč je o Danilu Kišu i njegovoj veštini da promađe lepe reči i pametne događaje. Pisaću o njemu i o njegovoj drami i zbog toga da ne mislim na izvesne osobe kojima ne mogu da aplaudiram i na njihove telefone kroz člje: sc slušalice provlačilo moje ime, izgovoreno siktavim „glasom. Volim da mi se imc izgovara drukčijim intonacijama. vibR

Dakle, jedan mladi čovek stiže posle mnogo 'godina (za njega) u svoj stari kraj..Da puonađe ostatke nečega što.se nekada zvalo duitin/jstvo. Umesto sećanja — pronalazi .fžaB6fRO. Umesto pejzaža koji pamti — neka druga polja. Čak mu se ı imena ne sećaju. A svi su inače jako ljubazni. On se zove Andreas, njegov otac se zove Eduard Sam, kao i ı Kišovom romanu »Bašta pepeo«, učiteljica se zovc gospođa Rigo, njen muž je drug Emil, Andreasova devojka se zove Julija Sabo Popov, a ostalo sa mađarska, polučeška, poluslovačka, poluvojvočanska imena okružena nepreglednom ravnicom u kojoj rastu crni patlidžani. (Baš sam ovo lepo prepričao!) OJ,

Kao i Filip David, kao ı jevrejski narod rasut po svelu, tako i Danilo Kiš neprestano pokušava da pronađe svoj izgubljeni dom. Šta svi oni pronalaze? Nekoliko krpica od sećanja, po neki predmet ili zapreteno ime. Ništa! To mora da je strašno. Kad čovek dođe u neki grad, čije ime stoji ispisano na njegovoj ličnoj karti i kada nema sa kim da porazgovara. o prošlosti. Kad ga se ne seća učiteliica. Ni njen muž. Niti iko živ. To liči na stravičan sam koji nam se prečesto dešava i na javi. R

. Susretao sam svoje nekadašnje jubavi iz gimnazijskih dana kako vode musavu decu .za ruke, kako ropski zaljubljeno slušaju svoje sredovečne muževe 1 njihove ordinarne gluposti, kako polomljeme i izdresirane koračaju poput umornih konja sa prepunim torbama.đačkih sveski, pomada, izmrvljenih sendviča i godina što su prošle, A bile su nekada tako cakane! Kome od nas se nije dogodio susret sa čovekom koji vam zna ime, a koji uopšte ne liči na one daleke dane što ih zagrcnut spo. minje. Ćelavi, reumatični, sa brkovima i stomacima kakve nose pingvini, zarobljeni, naterani na popuštanja i na poslušnost, ovi bivši dečaci liče danas na svoje profesore iz. vremena u kome su se zaklinjali da nede ličiti na njih. Ipak, ja poznajem i jednog pisca koji uopšie ne stari. On liči na Dorijana Greja, Ve Čito je mlad, samo mu knjige sve više zastarevaju. db Kao i svi mi, i Kiš zna da je nemoguće'bovratiti to· vreme koje je prošlo. Svi napori'u tom pravcu završavaju se porazom. Čak i kada ih čini Marsel Prust ili Tomas VuJf ili Džojs ili Mark Šagal, koji je potrošio čitav život pokušavajući da se seti neba nad Vitebskom i nijansi rabinove brade. Ipak, do kraja sveta'i do'kraja literature ili slikarstva, činiće se i sizifovski uzaludni pokušaji da se povrati izgubljeni dom: I uvek će nam vreme bred nosom zalupiti svoja solidno napravljena vrata koji se automatski i bešumno zatvaraju. i

U “ovom traganju za ' detinistvom koje je pređuzeo Kiš, ne treba zaboraviti ni Slavoliuba

. Stefanovića Ravasija, čiie režije u poslednje”

vreme plene svojom zrelošću i mirom. Refko' ko na našoi televiziji ume da u tolikoj, meri: poveruje tekstu koji režira i da mu se preda do kraia i bez zadnjiih namera. Ona stara sentenca da »život piše drame« mora se dopuniti

podatkom da Ravasi ume da ih režira,

Momo Kapor

7