Književne novine

|

=

= – <= =

ИЕ „а —

ми“ =-<

===

===>

КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА

И КОМУНИСТИЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА“

СВЕТОЗАР СТОЈАНОВИЋ

НАПОР ДА СЕ темељно реформише комунистичка партија по правилу наилази на зид демократског централизма. Шта треба да обухвата тај принцип2 Прво, да чланство што непосредније одребује политику партије м, друго, да мањина (делови и нижа руководства) признају одлуке већине (целине и виших руководстава) као обавезне за све. Комунистичке партије неупоредиво више ипсистирају у пракси на овом другом елементу. Али кад се он развије на рачун првог елемента, онда одлучујући фактор у партији обично није стварна, него фиктивна већина, У оним комунистичким партијама у којнма је отпочела демократизација води се оштра борба око схватања односа већине и мањине. По једној интерпретацији демократског џентрализма, која доминира у свим комунистичким партијама на власти, мањина је обавезна не само да практично пр хвати одлуку већине, него и да обустави дебату и критику донете одлуке. Тако схваћен принцип демократског централизма обавезује на јединство акције, али у крајњој линији и на јединство гледишта.

Са тим монолитизмом стално је у сукобу демократско-плуралистичко схватање, према којем мањина има право да задржи своје гледиште и да доказује његову поедност“ Да би се обезбедила практична ефигасност и спречило распадање партије, довољно је да се донета одлука заједнички остварује, све док евентуално не би била ревидирана у поновљеном демократском поступку, То право мањине унето је у Акциони програм КП Чехословачке, који је усвојен пре окупапије земље. После једног краткотрајног периода у лењинској партији, то је био највиши домет демократије у једној комунистичкој партији на власти.

У комунистичким партијама у којима по. стоје извесни елементи демократије, и поред тога што право мањине није обезбеђено, додлази до редовних осцилација у политичкој атмосфери за дебату и критику. У периодима полета инсистира се на слободи чланова да заступају своја гледишта. Али чим дође до озбиљнијих разлика у мишљењу, монолитистичка струја у партији поново настоји да наметне апсолутно јединство и организује кампању, па чак предузима и партијске санкције против оних који се разликују ОД „ли: није" како је она види. Монолитисти желе да „цветају сви цветови“, али само док заиста не процветају, а онда настоје да почупају све сем једног. Они се такође изјаш-

ају за борбу мишљења, али их хвата па-

а чим се покаже да то не може да буде „борба“ суштински истих мишљења, Њима викако не иде у главу да мањина остаје при свом ставу због природе проблема о којима је реч, а не због одсуства жеље да се постигне сагласност,

Монолитистичка концепција спречава партију да изађе из зачараног круга: слободна дебата — кампања против дисидената — мртвило — подстицање слободне д:бате ита. Конзервативно крило у партији стално држи Дамоклов мач монолитистичког централизма над главама комуниста истраживачког и авангардног духа.

Понекад се и прогресивније крило у комунистичкој партији служи монолитистичким принципом, наравно прво у борби про тив конзервативног крила. Прогресивни чврсто верују да ће допустити демократски плурализам кад потпуно победе конзервативце. Али то је најобичнија рационализација, пошто и они ускоро почињу да нападају кому. нисте који су прогресивнији од њих, те тако и сами постају конзервативни. Велика је заблуда фа се стварна демократичност може постићи форсирањем монолитности, Монолитизам увек иде под руку са монополом руководства. Докле год мањина нема право о коме говоримо, дотле иницијатива за ревизију политике сме да дође само са врха партијске хијерархије, јер он — по претпоставци — репрезентује већину у партији.

У таквој атмосфери чланство није у могућности да проверава претензију руководства на представљање партијске већине. Руководство упорно пресеца наниА дискусију, јер страхује да ће се постојећа већина осути или чак показати као фиктивна. Све док нема трајне могућности за дебату и критику, у партији неће бити правог јавног мнења. А без њега је партијска хијерархија непровидна, и различите концепције и њихови носиоци невидљиви, пошто сви у партији настоје да се прикажу као истомишљеници. Није ни чудо што тада фактичка мањина лако узурпира улогу већине, па цинички позива стварну већину да јој се подреди сходно демократском централизму.

Монолитисти тврде да би признање права мањине довело до распада партије. То није тачно, јер би принцип демократског централизма и даље обавезивао на акционо јединство већине и мањине. Трајније јединство партије израста само из разноврсности идеја и њиховог демократског конфронтиргња. У акцији људи могу да буду Аисциплиновани, али срећом нико не може да постави непробојне оквире рађању идеја. Вештачким прекидањем дискусије и критике ствара се илузија монолитности, Ако је уопште угрожено, јединство акције је угрожено посто. јањем разлика у мишљењу, а не њиховим испољавањем. Обавеза да се претварају како су дошли до јединственог схватања фрустрира људе, који онда постају жучнији им скло-

ж)уОдломак из већег рада.

ки) За то сам се заложио већ у саопштењу ',Социјалистичка демократија и СКЈ“ у зборнику „Маркс и савременост“, 11, Београд, 1964.

нији да потајно саботирају реализацију утврЂене политике. Такво стање је најповољније за непринципијелно групашење — управо за оно зишто монолитисти хоће да избегну порицањем права мањине.

Противници права мањине доказују да би њиме била санкционисана дволичност: ма њина би једно радила, а друго говорила. | ствари, мањина поступа хипокритски тек кад је приморана да прикрива своје гледиште, а већина још хипокритскије правећи се да то не примећује. Најмање дволичности има у томе што људи, м поред испољених разлика у мишљењу, заједнички раде на реализадији демократски донетих одлука, јер знају где је граница између демократије и анархије. Та лојалност мањине према већини има и своју моралну димензију: поштовање равноправности свих припадника партије. Људи који су остали у мањини настављају да се демократски залажу за промену одлуке. Тек кад учествовање у реализацији одлуке захтева од њих да крше основне животне принципе, они то отворено саопштавају и исту пају из партије. Али и већина треба да буде лојална према мањини и да јој призна право да задржи своје гледиште. Тек у таквој комунистичкој партији могућа је синтеза јединства и разноврсности, дисциплине и слободе. Монолитистичко устројство проузрокује догматизам, па антиинтелектуализам у комунистичким партијама. Те појаве су толико видљиве у стаљинистичким партијама да их не треба посебно наглашавати. Али њих има и у оним партијама које имају извесне демократске одлике, мада не признају право мањине,

тишини ин рееиеларетемеливеее тертиттниизирињи гае тчамиривеситииаиивнеовичи ивици

Још у раном периоду у радничком покрету владала је извесна подозривост према интелектуалцима. Према Кауцком и Лењину, ин. телитенција је склона индивидуализму и не дисциплини. Оштар антипрофесорски говор Зиновјева на У конгресу. комунистичке Интернационале представља само прво у низу сличних иступања у историји комунистичких партија. Симптоматично је да су најчешће сами партијски вођи — интелектуалци готово мазохистички форсирали деобу на „поџтену" и „непоштену“ интелигенцију, мада истовремено нису правили такву разлику међу радницима и сељацима. ]

У комунистичким партијама у којима преовлађује монолитистичка концепција стално се обнавља идејнотеоријски монопол руководстава. Тај идејни централизам, који резултира из политичког, организационог и кадровског централизма, погубан је за идеје. Све важније теоријске иницијативе очекују се са врха партије, тако да нижим нивоима преостаје само да их прихвате и разрађују. Зато се и у партији теоретичари деле на партијске и непартијске.

Руководство је навикло да формулише ретпења и да их брзо реализује. Евентуална дебата треба да потврди та решења, а не да их проналази. У таквој партији „бити идејан" често значи бити без идеја. Најбоље пролазе интелигентни корепетитори туђих мислм. Ако руководство ипак није оформило став пре дискусије, оно ће се на крају распоза2 појавити као неопозиви пресудитељ. Гастиј ске вође допуштају различита гледишта, глм само док не одреде које је од њих на „линији", а које треба напасти. У том тренутку они врше селекцију „саговорника“ за будућ пост.

друштво

Такво руководство објављује врло демократске декларације о слободи научног и културног стваралаштва, демонополизацији и неограниченој друштвеној критици, али се касније жестоко обара на оне који их дословно схватају. Под удар вођства долазе нарочито они интелектуалци који критички говоре о глобалној политици партије, а не само'о парцијалним мерама. Вођство тумачи размимоилажења у партији као резултат „скретања" тих интелектуалаца и њиховог утицаја, а не као последицу комплексности разматраних проблема и диференцијације у социјалном бићу чланства. Ако касније и преузме неке њихове идеје, руководство ће учинити све да одијум остане на ауторима, јер оно жели да задржи монопол на авангардност. Ако дође до политичке кризе, онда је такво руководство објашњава на типично ИС олошки (изврнут) начин. Оно тражи узрок кризе у утицају „непослушних" интелектуалаца, а не у озбиљним социјалним проблемима и ширем незадовољству које ти проблеми изазивају. Тако се материјалисти кад им је то потребно за час преобраћају у идеалисте! Ако је принуђено да одобри акцију неке друштвене групе против нагомиланих сопијалних деформација, руководство проглашава те интелектуалце за њене инспираторе и' организаторе, али их ипак не хвали како би човек логично очекивао — него нај оштрије напада. Зато после званичног признања деформација, из партије обично лете критичари тих појава, а не они који су за њих одговорни. било да су их проузроковали млп толерисали Р'ководство које је предузимало и многе по спле, а скупе социјалне експерименте. прло ревносно напада и искључује оне којп екслеримептишу једино у сфери идеја.

Неки партијски руководиоци предњачилт су у прошлости у раду на теорији, али су се касније запарложили. У међувремену по правилу је израстао читав низ озбиљних теоретичара у партијској бази. Али врх партије не може да се ослободи илузије о свом георијском нивоу, па сујетно и бахато реагује пошто му је теоријски монопол угрожен. Зато посвећује велику пажњу отварану и третирању „случајева“ јеретичких интелектуалаца, а само све више тоне у практицизам. Ако „мора“ некога да жртвује конзервативцима, аибералније крило најлакше при стаје да такви интелектуалци буду жртва.

После Маркса у врхове комунистичког покрета све више су продирали људи јаке воље, али недовољног знања и“ талента за теорију. Зато је данас толико низак теоријски ниво руководстава већине комунистичких партија. Међутим, практицистички емпиризам је катастрофалан за покрет кому. ниста, пошто се тај покрет по свом појму

· заснива на јединству теорије и праксе.

М монолитистичким партијама преовлађује својеврсни сазнајни релативизам. Свака нова идеја процењује се као истинита или ненстинита зависно од положаја њепог аутора у партијској хијерархији. Човека таквог менталитета првенствено интергсије нг шта се. каже, него ко каже, када, о коме, са каквим мотивима, у каквој форми, пред ким, на ком месту, у које вреле, каква је позадина реченог, коме ће то користити, чији интерес изражава и сл. Питање садржипе, па према томе и истинитости или неистинитости исказа, потпуно је потиснуто у позади“ ну. У први план избија аутор и ситуациони контекст. Све око истине важније је од се ме истине. У таквој ситуацији „највише з06%њује кад погрешан човек каже праву ствар". Истина аџторитета савлађује ауторитет истине, И сам појам „истина" све више уступа место пред појмом „правилно".

Такво стање траје све дотле док комунистичка партија не мора да се бори за придобијање свих интелектуалних снага у наро. ду. Привлачност комунистичке организације за аутономне интелектуалце расте утолико витие уколико се она одриче улоге идејног ватрогасца, одбранаша и арбитра, те постаје иницијатор тражења, експериментисања, 2 вантуре духа. Партија не сме никад да заборави да „не би било ватрогасаца да није било Прометеја“. Ако се руководству не свиђају извесне идеје научника, уметника или фидозофа оно треба да се запита на шта то социјалној реалности реагује њихов сензибилитет, а не да их анатемише.

Маркс је писао: „Комунисти су, дакле, практично најодлучнији, стално напред про. дирући део радничких партија свих земаља, они теоретски предњаче осталој маси пролетаријата разумевањем како услова, тако и општих резултата пролетерског покрета" („Ма нифест комунистичке партије"). Да би пар. тија збиља постала тај „колективни мислилац“ (Грамши) она мора да се ослободи монолитистичке опсесије. Теорија има своје властите могућности и свој унутрашњи ритам. Озбиљан теоријски рад захтева континуштет, па и континуитет повољне партијске климе. Готово је немогуће радити на теорији кад периоде експлицитних позива инте лектуалшима на отворену дебату и критику по правилу смењују таласи оштрих дисквадификација и политичких напада на најпскреније и најсмелије међу њима.

|||