Književne novine

( |

једној кованици Лазе Коетића и

око

ње

БОЖИДАР ПЕЈОВИЋ

СУДБИНА Костићеве поезије постала је- умногоме најпотпунији наш савремени мит о судбини пјесничког дјела које је надрасло канонизиране ставове поетике једног времена. У немоћи да га прихвати и категорише, вријеме га, снагом и трајношћу привида, обезвређује и негира да би га ново вријеме васкрсло и творило од њега исходе повијести својих митова. Костићева поезија је тако завађала владајуће естетике и проживљавала судбину феникса не престајући да траје или као негативни, или као позитивни мит. У расапу њеног праха васкрсавала је никад довољно славна њена моћ и свевременост. док су његову поезију вукли по калу и славили је по недомашним врхунцима, главни узроци контраста њене судбине, језик и лексика, додиривани су само споља, квалификативно. И, о парадокса, док су се јежили при помисли на његову поезију, или док су се узносили њоме у заносе, Костићев пјеснички језик и лексика, они спорни, иновацијски, само су етикетирани према потребама одговарајућег „погледа на Костићеву поезију". Неке од Костићевих лексичких иновација саме собом су освојиле мјесто у језику, чак и у оном говорном (плетисанка, вилованка), а друге су постале незаобилазно благо савремене литературе за означавање психичких траума савременог човјека (укрштај, раздешај, замршај, комешај; ова последња била је својина већ Бранка Радичевића, али, дакако, постала је славна тек када је у свијет испратио Лаза Костић). Овдје ће бити говора о једној од многих оспорених кованица Костићевих, о сложеници косотрес.

Употребљена је у балади „Самсон и Де лила", у сцени у којој Самсон признаје мајци своју љубав према Делили. Самсонова митска моћ, као што је познато, скривена је у дивовским увојцима косе којих се маказе нису смјеле дотакнути, Као и Зевсу, и Самсону је, у примјереним пропорцијама, коса била симбол његовог дивског тијела, и оличење божје милости која га је пратила до кобног тренутка. По њој је Самсон био оличник (ријеч је Костићева, и према његовим схватањима припада породици словенске естетичких ријечи) божје снаге и промисли, али и божје љепоте. Костић је читавог живота градио трагички мит о кобности људске љепоте, п Самсонова љепота је морала бити трагична тим прије што је била надљудска. Самсонова трагика и јесте у томе што он губи божанско у себи и слеже се у димензије људског бића, у димензије неминовно кобног, трагичног већ у самом зачећу, И сам укрштај фудског и божанског нужно је био одвећ силовит за љуску смртног тијела. 3асебно је питање колико је постризивањем косе Самсон подвргнут симболици релитијског обреда за посвећење патњама на земљи и приближавање Богу; колико тим чином мора ла изгуби царство земско као што мо наси и будистички редовници постају слуге

божје, између осталог, и чином постризива-

ња, којим се симболично одричу мушкости и плотског у себи. Између Самсоновог постризивања и његовог сљепила постоји изрична каузална веза, и наредна је дилема да ли би се између његовог сљепила и мушкости могле успоставити оне релације које Фројд налази између изгубљеног вида и кастрирања, Ово тим прије што Делила у слијепом и ружном Самсону препознаје свог покојног мужа кога је тако лако заборавила са Самсоном бујне косе као што је лакомислено настојала да претори постриженог Самсона. Уколико те релације постоје, све су оне, ипак, судбински одређене, усмјерене на Самсона као на објекат, јер он не учествује свјесно нити у одабирању надљудских особина, нити у њиховом губљењу. Узрок Самсонове измјене љепоте јесте сре божје и женске љубави према њему. Сукоб тај десио се око тајне моћи Самсонове, око. АЗРА божје љубави, око косе божјег назареја. Ван сумње је да је коса Самсону симбол земаљске егзистенције и одликовања. По њој је он оличник божанске љепоте, и чим га Делила „фризира" према Људском поимању лијепог, настаје расап њетове љепоте и онај грдни зјап ишчиљелог пређашњег изгледа што га људско не може испунити, према коме је људско само диспаратни елеменат гротескног. Та коса, дакле, морала је бити огромна да би могла одтоварати оној снази која натјера у бијег и У смрт хиљаде Филишћана. Самсоново узмахивање главом отуда је морало бити грандиозно, те се у сложеници косотрес не налази ни визуелна, нити гојмовна неприличност артикулације тог дивовског узмахивања главом и косом. .

Какви би били Зевс Хомеров и Зевс Фидијин када би им пјесник и вајар са бесмртне главе скресали бесмртну косуг Зевс више не би могао оним земљотресним климом главе показати Тетиди „највеће јемство" своје

ријечи. Шта би, сем навлачења облачина ње.

гових мрких вјеђа, засвједочило силину његових осјећања и одлуке2 Од покрета те амбросијске Косе велики се потресе Олимп. Зевс без своје косе био би визуелно гротескан лик исто као што је фризирани Самсон карикатура Самсона са божанским увојцима.

У каквој су вези Хомеров и Фидијин Зевс са Костићевим Самсоном2 „Илијаду“ је Костић преводио још док је био гимназијалац, много раније него што је спјевао „Самсона и Делилу", а о првом пјевању тог Хомеровог стјева и о Фидијином Зевсу олимпском ка“ сније је написао диван есеј, у 113. КЊИЗИ „Летописа“. Хомерови стихови, које Костић наводи у оригиналу, а који су од непосредног значаја за испитивање настанка кованице косотрес, у преводу Милоша Бурића гласе:

Гано рече Кронион и веђама намигну мрким од тога господу богу амбресијска проспе се коса. с бесмртие главе, те сав се потресе велики Олимп. („Илијада", 103. стр.) "

У мимичким реакцијама Самсоновим приликом разговра са својом мајком очувани су јасни трагови Костићеве инспирације настале у магији наведених Хомерових стихова. Ту се идејно морала зачети кованица косотрес. У есеју о једној лијепој глави. „Илијаде“ Костић истиче да се у наведеним Хомеровим стиховима очитује „сва висина јелинске душевности и песме,... оне песме с којом се српска народна песма посестрила попевајући;

Или грми, ил' се земља тресе, Ил' удара море о брегове."

_ И код Хомера и код народног пјевача исти је поступак: рашчињавање појма на дескриптивне чланове, посљедице на узроке, земљотреса на потрес Олимпа и на илузију о трешњи земаљској. Укрштањем ова два постугка спајањем непосредно очитованог — потреса Олимпа — с једне стране, и илузије о пробућђеним стихијама воде и земље у стиховима народног пјевача, с друге стране, Костић је неминовно морао доћи до њиховог оличавања у психофизичким манифестацијама Самсоновим. Отуда кованица косотрес као израз који спаја и непосредно очитовано, грандиозно узвитлану косу, и илузију о потресу земље.

Откуда Костићу психолошко-естетичка потреба да у стих утка ријеч-слику косотрес2 Да ли је то барокна потреба за необичним сликама или лексичка недовољност пјесниковог језика „да изрази своје чуствовање"2 О барокности Костићевог осјећања и израза ту се готово не да ни говорити већ и због тога што пјесник није тражио бизарни израз ван диктата садржине, није га хтио као пуки украс него у свему као сам садржај. Ријечи може, дакле, бити о немоћи нашег језика као коначном виновнику за обликовање ове сложенице. Костић је није створио да би зачудио њеном необичношћу (сем у „Самсону и Делили", на једном мјесту, једанпут, нигдје је, ни прије нити послије тога, није употријебио), него му се она у једном тренутку наметнула као најшири асоцијативни израз за један универзални снимак Самсона продрманбг навалом страсти, а с друге стране, и као асоцијативни траг до исхода пјесникове инспирације за ту слику.

Костић је био опчињен оним наведеним Хомеровим стиховима, и његов агонски дух хтио је да се у творачкој моћи бар у нечему утркује са магијом духа слијепог пјесника исто као што је занесено радио да за себе, а тиме и за друге, освоји Шекспиров небески трон трагичара. У томе није хтио да за

себе заслужи славу коју је царић стекао испод крила орлових, исто као што ни Фидија није држао да ЈЕ својим Зевсом засјенио Хомерову славу. А Хомерова слика Зевса који прихвата Тетидину молбу готово ништа више није одушевила Лазу Костића него што је то а магија Фидијиног длијета. Док су му Хомерови стихови били хармонија васељенског, дотле му је Фидијин Зевс оличавао отворену хеленску шаку, тог Костићевог симбола разума, мјере и благослова. Ако га је Хомер заробио екуменским релацијама и „хармонијом свију стихија“, Фидија је то урадио покретним миром Зевсовог кипа који као „да ће сад устати са свога седишта те да ће бесмртном главом пробити кров у храму". Она три Хомерова стиха, у којима је Костић видио како се притајава „сав неми, ал огромни значај азијске песнице и јелинске шаке, сва висина јелинске душевности и песме, којој и у мртвој природи беше пуно живота“, еманација је складног узглобљења, хармоније, основног начела у свијету: укрштаја супротица, измирених, ужљебљених. Оксиморон пвкретни мир, којим се нат „каламбуроман" послужио да би се са висина свога заноса поклонио Фидијином дјелу, није посљедица барокности Костићеве инспирације и израза, иако је оксиморон типичан за барокну сстилизацију, него једино стилско средство које успјешно може да изрази симетрички укрштај што га је Костић видио у темељу свега постојећег. Оксиморон се налази већ у „Махараџи" из 1861. године („У стварању пропадајућа, у пропасти стварају ћа сило") као један од првих трагова еволуције уобличавања Костићеве теорије о укрштају. :

За опис Самсонове провале љубавне страсти пјеснику је била потребна ријеч-слика која ће у себи оличити Самсонов покретни мир, оно стање дужног снебивања сина пред мајком кад син треба да открије своје тајне срца, и премоћ тих тајни над обичајним стидом; оно унутрашње ломљење које у парампарчад расрчи спољашњу маску ослобођавајућим смијехом. Та слика откривања Самсонових љубавних тајни, уоквирена стихом „Да, Делила" — као пасивним признањем, исказом покретног мира Самсонове душе, и стихом „Ох Делила" — као пробојем унутрашње динамике кроз маску Самсоновог мира и патријархалног покоравања мајци, — садржи у себи, опет у примјереном опсегу, готово све оне релације које су Костића навеле да пише о покретном миру Фидијиног Зевса олимпског. Самсон „мучи муком“ да би сакрио своје тајне страсти, али тај оклоп не одолијева њиховом комешају који захвата сваки покрет, распиње дивске груди, узвихори расплетене бујице косе, и

у један се уздах слива: Ох Делила!

Ријеч-слика косотрес у том опису има функцију да означи посљедњи тренутак покретног мира Самсоновог прије него што га укрштај супротица разбије, негира и артикудише славним Самсоновим уздахом — Ох Де лила. Она је снимак у којем су, у посљедњем магновењу, укрштене и задржане у потмулом брујању снаге тајних страсти које хоће ван, и снага обичајног стида која хоће да их сведе и примири под својим стропом. Та ријеч-слика задржава у неком кретању мира Самсонов мимички и гестикулативни говор слично, нако не у равној мјери, као што је Фидија задржао у покретном миру суштину она три Хомерова стиха.

Костићева тежња да у једну ријеч, па била то и кованица, слије укрштајно значење покретног мира очитује се, и у, иако не баш јасној, оксиморонској структури сложенице косотрес. Било да жели дефинисати симетрију или хармонију, Костић увијек, при том прибјегава оксиморону. Нејасна оксимороне ска структура ријечи косотрес, долази, поред духовитог споја двију ријечи, и од неизбјежног асоцирања на другу једну кованицу, на земљотрес. Није ли Костић рачунао са том асоцијацијом на аналошку ријеч, тим“прије што се од сличног потресања Зевсове косе „потресе велики Олимп"! Није ли ту један од елемената илузије о потресу земље како ју је слично имао народни пјевач у оним наведеним стиховима. Други елеменат, који одговара овом првом, загонетнут је звучним јеком Костићеве кованице.

Звуковна структура косотреса асоцира на земљотрес и, с друге стране, дочарава посљед» њи тренутак одолијевања пробоју тајних страсти Самсонових кроз кору обичајног сти» да. Мукли консонант к и затворени вокал 0 звучно надомјештају мукли јек Самсоновае заптивене унутрашње борбе; струјно с помаже да се осјети просијавање унутрашњег кроз бескрајно малу брешу у кори обичајног стида, послије чега долази до ерупције кон» сонаната т, р и с. Дакле, звуковна магија ко ванице косотрес моћна је да ономатопејски дозове у присјетак звучну појаву земљотреса исто као што звучно оличава читав процес збивања од стиха „Да, Делила", па до оног проломног — „Ох Делила", послије којег проради вулкан Самсонових осјећања. У визуелној и звуковној моћи те кованице Костић је, у првом тренутку за себе, а сад већ и за нас, остварио укрштај хеленског (Хомеровог и

Фидијиног) мита о божјој снази п љепоти са митом нашег народног пјевача о снази човјековој (а тај мит, још боље него у оном

Костићевом примјеру, сачуван је у пјесми „Женидба Грујице Новаковића", у стиховима: Бре колико Новак подвикује, све са горе лишће отпадаше, а са земље трава полијеће).

У тој једној кованици остварен је Кости-

"ћев идеал естетичког укрштаја у споју хе-

ленског и српског духа у њој. Она је, најзад, (је ди варкаг) допринијела да се бар донекле разјасне узроци Костићеве неутаживе жеђи за грађењем нових ријечи.