Književne novine

ПОБУНА ЈУЧЕ И ДАНАС

Иван (упек: „Херетик“

„Матица хрватска“ Загреб 1968.

,

ЈЕДАН НОВИ ПЕСНИК

Рнето Ђ. Јачев; „(мрт анђела“

„Македонска књига“, Скопље 1968.

АП

МАРКО АНТОНИЈЕ ДЕ ДОМИНИС, сплитски надбискуп, „Раттанае е! СтоаПае ргтавз", професор многих италијанских универзитета и научник чије је име забележено у историји физике, побунио се почетком ХУП века против свемоћи папе. Пао је у руке инквизиције: против њега води се истрага са циљем да се докаже његово отпадништво. Између оптуженог и иследника тече овакав дијалог: „Доминис отворено изјави: Хтио сам бити посредник између римске и англиканске цркве.

— Дакле, фиксира га језуит — ти сматраш англиканску цркву правовјерном2 — Да, правом кршћанском!

— Хереза! — установи генерал Мутиус окренут према папи. — Хереза! Даљна истрага сувишна." Инквизитори, дакле, не истражују истину са» му по себи и независно од свега. Они само упоређују идеје оптуженог са догматским веровањима и, кад утврде одступања, проглашавају окривљеног за јеретика. „Даља истрага сувишна", закључује генерал језунтског реда уверен у вечну истину светих цитата. Истина је за њега садржана у канонским текстовима о чијој се неповредивости старају они који имају власт. Учени језуити су ту, у близини папе и кардинала, да им притекну у помоћ када треба ос нажити власт навођењем неког ме ста из Светог писма, Аристотела или Томе Аквинског.

Против свих чувара и тумача вечних и тајанствених истина, непомирљивих и сурових заступника католич ког духовног и политичког јединства, побунио се Марко Антоније написавши низ књига од којих је најзначајнија она „О црквеној држави“. У том делу оспорена је супрематија Рима, осуђена је политика крвавих обрачуна са реформаторским покретима и прокламована европска универзалистичка идеја на принципима трпељивости. Узимајући аутора књите „О црквеној држави“ за главног јунака свог романа, једну, дакле, познату историјску личност, Иван Супек није хтео само да исприча

ЗА ДВЕ ГОДИНЕ млади Ристо Б. Јачев је објавио три књиге песама: две на македонском и једну књиту на српскохрватском језику, у кру шевачкој „Багдалди". Тако је један, скоро непознат песник, наједном постао не само довољно познат него и популаран, а ове године је добио и награду скопског студентског листа за збирку о којој је реч у овом нашем напису. Испочетка се чинило да овај млади песник није богзна колико пријатељ и поклоник скромности; чак су му понеки, ту и тамо, стали пребацивати да се „много захуктао" и да ће његова песничка звезда имати судбину метеорита: у свом сјају он је, већ на самом старту, како су нека књижевна преклапала. резоновала, крио црно повесмо дефинитивног гашења!

Ипак, судбина се овом песнику још једном осмехнула. Сада је, после збирке „Смрт анђела" (Смртта на ангелот), сасвим извесно да је мажедонска и сва југословенска поезија добила још једног апсолутног песника, какви су, рецимо, Бранко Миљковић и Радован Џавловски, чијој лози по темпераменту припада и Р. Б. Јачев. Јер, има много, има свакојаких песника, али је песник, верујемо, понајвише онај који те као читаоца уме узбудити у толикој мери да се и нехотице нађеш у самом епицентру трусног подручја имагинативне збиље као један од њених потенцијалних сабеседника, сапутника, становника. У томе и јесте ствар код овог песника: он свог читаоца неће оставити равнодушним и без става о овим стиховима. Став може бити различит, а у зависности од тога колико смо и како смо схватили тога песниковог анђела, који је некад анђео детињства и безбрижности, а некад сушта противност анЂеоском лику живота, његово наличје, страх, разорано огњиште, расејана чељад широм света, тренутак дезилузије сновиђења под капом детињских маштарија, тупи бат смртне опасности, сама смрт... Више је македонских песника интимно везапио за егејску ратну епопеју, за ту, како је на једном другом месту речечо, егејску барутну бајку, као што је и међу прозним писцима ова епопеја, ова бајка, нашла своје талентоване тумаче и истинољубиве 01криваоце њених путева и странпу. тица, њене тајне. Ту су, од песника, Славко Јаневски, Љубен Ташковски, Иван Чаповски; а од прозних писаца, у првом реду, Ташко Георгиевски, Петар Ширилов и Ката Мисиркова-Руменова. Овим писцима се, ево,

његов живот и објасни његове превратничке идеје, Чини се да је њетова намера била да опише типичне околности и обележја сваког антиконформистичког акта. Зато „Херетик“ има и једно дубље актуелно значење,

Добар познавалац епохе, теолошког и научног дела Марка Антонија де Доминиса, Супек је детаљно реконструисао атмосферу с краја ХУМ и почетка ХУП века, али се ипак није задржао само на томе. Аутора је привлачила не толико несрећна Доминисова судбина у оквирима његовог времена, колико судбина сваке побуне против догме уопште. „Херетик није историјски роман у свим својим слојевима, јер идеја дела превазилази ниво историјских чињеница тежећи сажимању вековног историјског искуства. Историјски роман говори о удаљеним срединама и људима различитим од нас. Роман само привидно историјски, у који убрајам и „Херетика“, обраћа се, у ствари, савременицима са жељом да им путем историјских аналогија укаже на једну архетипску ситуацију: у сва кој епохи било је усамљених људи који су се из жеље за независношћу мисли и за слободним сазнањем, бунили против. институпионализоване истине; људи који су најчешће завршавали на ломачама као јеретици. Супек нам је скренуо пажњу на један такав племенит пример антикон формистичке побуне, чији је почетак и крај сличан осталим побунама у историји; најпре постоји код усамљеног мислиоца нада да ће га врхови хијерархије схватити користећи се његовим идејама у реформисању своје моћне и гломазне организације, а на крају — јеретик разочарано сазнаје да ће му, оптуженом за издају, име бити избрисано из историје, а књиге спаљене.

У Европи ХУП века; којом су беснели верски ратови, Марко Антони је де Доминис хтео је да буде велики помиритељ. Њему је пред очима лебдела визија уједињене Европе на темељима изворног Христовог учења. Увиђао је застарелост сколасти-

прикључује и Ристо Б. Јачев: устрептао, елоквентан, са црном скрамом на рубовима сећања, са распренутим сликама сновиђења и неизмаштаног детињства, певајући о исконском човековом болу, о оним свуда по свету расејаним егејским огњиштима, о оним урнама пепела које се годинама множе у свести овог младића и нису неспокој већ бура пред питањем; где је моје огњиште»

Певати о тим расејаним огњиштима, певати о смрти, о оном анђелу У чијем бићу потреперава само песниково детињство, а однеговати у сво. јој дикцији достојанство универзалне димензије човекове ситуације то је онај први и највиши атрибут ове поезије. МИ певати давајући се као што се Бранко давао својој ватри, певати и поистовећивати се са том ватром, или са смрћу, не само присуствовати њеној драми него бити њена драма без остатка, као што је код Јачева драма смрти, у више чинова, — то је тај песников нарочити однос и према себи као аниматору вредности и према вредносном еквиваленту поезије уопште, који овде желимо да истакнемо као врлину и знак песниковог саживљавања са мотивском спецификом своје књиге. Схватити модерност песничкога из раза и творевине у целини не према томе да ли је њена, рецимо, интерпункција у дефициту или у суфициту у односу на остале семантичке и семиолошке специфичности и детерминанте дела, већ сензибилитет човека и времена откривати као пределе свог сопственог сензибилитета и увек уз јасно светло интелекта на. највишим спратовима сазнања о животу и трагичној човековој судбини, о његовом загонетном вртлогу, дати слику тога галактичког вртлога а не изустити ту реч, — вртлог, — то је оно што, поред осталог, допуњује представу О овом песнику.

Човек је по свом превасходству страдалник. Лирски јунак Ристе Б. Јачева је страдалник по судбини. Чак и кад је стоик и „бео као цвет 324 чаран између камених зора", он „носи бол у подземни свет“ и његов „сан остаје без песме и ватре", скрушено постављајући питање „становницима пакла: браћо где је поче так света!" Негде на самој ивици светла и таме сновиђења, тамо где престаје један а почиње други свет,

свет сећања, грозничаве медитације, великог чина схватања суштине човековог пута кроз пустош себе и назубљену стварност времена, мож-

чких догми и осуђивао непријатељ ски став цркве према научним истраживањима. Етици заснованој на лицемерју, доктрини заснованој на слепом веровању у догме и политици заснованој на сили супротстављао је етику љубави, разумевања, слободан развитак науке и људске мисли уопште, мир и слогу међу свим верама и европским народима. У једној средини закрвљеној, опустошеној, идеолошки подељеној, истицао је врховпи принцип разума и толеранције. Али моћни фактори који управљају снажним организацијама не трпе људе који сумњају у врховна правила која код својих поборника изазивају осећање ирационалие припадности нечему што је једино и за сва времена истинито. Они стварају мреже ухода, достављача, инквизиторских судова, систем анатема, тортуре, екскомуникације. Истина овековечена у догми и сили, заштићена и слављена од друштва институционализованог у духу њеног беспоговорног прихватања, не признаје никакву другу истину поред себе. Доминис побија неке католичке догме, бави се физичким експериментима, посредује између завађених краљева и политичара Венеције, Аустрије, Ентлеске и Рима да би завршио на мучилишту у Анђеоској тврђави Ватикана под оптужбом да је плаћеник, завереник, узурпатор и ухода! Он хоће да расправља са језунтским теолозима о црквеној доктрини, а они му узвраћају цитатима! Он трага за истином, а миследници самозадовољно и надмено констатују да је посреди ревизија светих књига! Доминис нигде не налази мир и разумевање. Посредник између завађених страна бива од свих сумњичен и прогањан. Не прихвата ни званични католицизам ни реформаторски покрет: свугде око себе види жељу за тоталитарном владавином, а од ње се Марко Антоније ужасава.

Супек је оживео историјску материју помоћу низа индивидуализованих ликова. Поред централног, Домивисовог, ту су још и кардинал Скаља, његов иследник, сестра Фидес,

да судбине, можда историје, на тој

" судбинској ивици светла и таме, на

томе донекле фаталистички конципираном зубу времена, који је истовремено зуб моћи, зуб истине, зуб правде, зуб човековог достојанства, а у сваком случају, без поговора, зуб смрти, — на томе, дакле, зубу човекове збиље одједном, као у сну, као сном дозван, Као медитацијом отет из некакве метафизичке фатаморгане сећања, искрсава онај бледолики, симболики анђео детињства — један прхут, један лепет, једна мисао ухваћена у лету, један проблесак неке давне зоре чије сутонско неверморе историчари једном морају одгонетнути... Али, ако је Фројду веровати, песници „се на пајају на изворима које ми још нисмо учинили науци приступачним". Додуше, у овом нашем контексту Фројд је актуелан колико и А. Б. Шимић: „Шјесници су чуђење у свијету“, а ништа мање је актуелан Марко Ристић: „Права поезија је једна морална делатност; а једна морална делатност је истовремено трајни подстрек и неисцрпан материјал за тачан дедуктиван рад свести..." Нећемо погрешити ако у позицији Р. Б. Јачева бар наслутимо нешто од те моралне делатности, која се, опет, на својеврстан начин, својим специфичним путевима, рекли бисмо својим средствима, надовезује на свој природни извор, на ону душу коју помиње Фројд, а коју Хегел једноставно назива унутрашњом природом, а што је у крајњој линији једно исто. Зашто све ово спомињемоз2 Биће да је у природи песника романтичарске инспирације да црни флор људске судбине виде очима своје душе, тим својим дубоким унутрашњим очима, у којима се од сликава свет виђеног, доживљеног и проосећаног увек за једну октаву гласније и судбинскије по интимни живот песника, него што је то случај код оних других, рационалнијих, филозофскијих песника код којих хтано бди у предстражи свих њихових духовних перцепција! Код Ристе Б. Јачева ово одсликавање има дубоку унутрашњу законитост: не треба се сустезати у откривању истине о човековом угроженом достојанству и у ту сврху служи песников радар душе. Тај песников радар је утолико осетљивији уколико су слике прошлости још сасвим живе, уколико се у њима препознаје и личма песникова судбина. Зато је и онај анђео Ристе Б. Јачева на тренутке сав обузет својим властитим суб-

Доминисова љубавница која га уходи по налогу језуита, његови учени“ ци итд. Сви они живе у том институционализованом _ свету цркве на чијем челу стоје личности које пису ни најобразованије, пи пајпоштеније. Доминис је брзо схватио структуру пи карактер организације којој је припадао, али мислио је да ће успети да је прожме повим илејама изнутра. Хијерархији је, међутим, било стало до положаја, утицаја и угледа а не до моралног препорода. У том универзуму догматске мисли и хијерархијски строго подељеном људске вредности су пропадале. Кардинал Скаља, пре него што је одреБен за главног иследника, био је аскета, узвишен изван прљавих итара папске курије. Каспије и оп доживљава слом (одређен је за иследпика управо _зато да би морао упрљати руке). Постаје перфидни _ иследник који понижава Доминиса. И када на крају подиже оптужбу против мртвог Доминиса (који умире пред почетак мучења) због отпадништва, ом то ради не зато што је уверен да је Доминис издао цркву, већ зато што мисли да сваки појединац мора бити апсолутно потчињен врховном црквеном ауторитету; у противном, заслужује смртну казну.

Методи католичке пиквизиције су у тој мери већ били савршени да Каснији ипквизитори заиста делују у поређењу с њима само као неинвентивни настављачи. Аутор романа описао је више видова тог нељудског механизма, чији је залатак да на команду врховног форума самеље сваког ко се супротславља званичним истинама. Ако само помислимо какве су све идеолошке поделе, сукоби и амбиције за светском владавином и за владавином над душама људи харале светом од смрти Доминисове до данас, схватићемо да судби на Супековог јунака има симболичан смисао, и херојски и трагичану

исти мах.

Павле Зорић

јектом, као н не хајући много да у своме ставу санкционише један штри друштвени коптекст, који би макар својом психолошком потком отеловљавао или био израз објективније човекове ситуације. Но, у томе је пи врлина ове поезијс; да није тако, песник не би бно песник, већ историчар, етно-психолог или нешто треће. Другим речима, све што је предмет песникове преокупације, укључујући ту и она најнеличнија стања живота и свести историјских метаморфоза, бива песма тек пошто њихова фреквенција на графикону душе, тј. дубоко личног филтра материје, доживи амплитуду способну да активира читав песников духовноемотивни. систем и на тај начин про“ узрокује песму.

При том, врло су карактеристични завршни стихови песме „Џочетак ужаса":

Ипак ја тражим и Тебе анђеле

између своје јаве и смрти.

Тражим те тамо где ужасу краја нема.

Тражећи и налазећи тога свог анђела, песник се често и поистовећује са њиме; изгледа, да је песникова судбина у ствари судбина тога анђела и обратно: тамо где се анђео више не слути и не види као зазидан стравичним зидом јаве, песнику се указују халуцинантне слике једног сасвим опипљивог пакла у коме онај зуб смрти замењује анђела (као симбола детињства, доброте, љубави, нежности и тел.)., У ствари, ако треба тражити некакву лирску поенту У тој инвентивној игри симбола, нећемо бити далеко од истине ако је понајпре уочимо у протејској сСуА: бини анђела, у генеалогији истине о њему самом, о томе на пример да се он на крају свог пута кроз просторе ових песама претвара у неку врсту самонегације себе као могућности постојања и као визије, а с обзиром да га никако пе може бити тамо „где ужасу краја нема". И ви: ше од тога: тај анђео, био он де тињство или љубав, доброта или не жност, своју самонегацију санкционише у знак отпора људским илузиЈама, да он, такав, може постојати окружен ужасом који краја нема!

ако је песникова побуна у ствари

побуна тога његовог анђелг против свакодневних смрти, против човеко“ вих распећа и онечовечавања чове“ ка у човеку.

Миодраг Друговац