Književne novine

Душан Баранин

Штиво. из истори јеке читанке

ДРИНО, ВОДО... — КАРАБОРБЕ ОСАМСТО ДЕВЕТА

ГЛАДНИ ЗЕМЉЕ — ЊИХ ТРОЈЕ ПРИПОВЕТКЕ

„Вук Караџић“, Београд 1968.

ИАКО је уметничко дело, најчешће, утолико себи самоме ближе уколико је пут његовог настанка водио кроз већи број неверица, сумњи, мена, одбацивања, додавања, удаљавања, приближавања, дотеривања, ња, сажимања... присуство Душана Баранина, чије је писање углавном лишено тих дилема, у нашој културној стварности има немали значај и смисао, има узроке и оправдања. Условљено и омогућено, пре света, тренутком материјалне конјунктуре, његово делање попуњава једну празнину која је у нашој књижевној продукпији одавно приметна. Широка, најшира наша читалачка публика је већ дуго у процепу изме-

с ељан

„.•• Карађорђе је осетио да му се Смиљка нуди, али му је било незгодно да је позове. Волео је жене. Узимао их је са великим жаром, али је то крио као змија ноге. И Смиљка је осетила да се допала вожду. Баш зато је с много пажње удешавала младо сено, завијајући га у нове поњаве и шаренице. Смешила. се лукаво и смишљала како да оствари своју жељу. Кад се вожд довољно навеселио, по навици је дошао да легне и заспи пре поноћи. Смиљка му је већ била припремила топлу воду и рекла:

— Да вам оперем ноге, господару2

— Коекуде, ако је такав обичај, опери. Али ја сам се тота одавно одвикао.

Џерући му ноге, Смиљка је често подизала лице према Карађорђу. Кад год би им се погледи срели, насме“ шила би му се. Кад јг уграбила прилику, шапнула му је:

— Доћићу у вајат да вас покријем. — Дођи, одговорио је вожд и осмехнуо се.

(„дДрино, водо", стр. 191—192)

ж ж ж

„Дани су пролазили. Милош није стизао на састанак, а ни ма каква порука од њега. Карађорђе је узнемирено и непрестано запиткивао Вујицу: ,

— Шта је, кумер Милош се не јавља нити долази2

— Доћи ће, куме. Није му лако да умакне измећу Турака. Него се ти без бриге одмарај. Све ће бити добро. ' : Да завара вожда и уклони од ње га сваку сумњу, уочи кобне ноћи, још зарана, Вујица је припремио ве. черу. Сва она јела која је Караћо ђе нарочито волео: погачу, јагњећу плећку, сир и млад кајмак. Сео је с њиме да вечера. Напољу су пред колибом чували стражу Вујичини момци. Међу њима и Никола Новковић, Он је примио на себе улогу да вожда лиши живота. Док је Карађорре са Вујицом вечерао и разговарао, Никола га је, раменом наслоњен на довратак, мосматрао.

— Пиј, господару! — нуткао је Вујица.

— Не пије ми се, куме! Погледај како ме гледа онај твој момак..." („Карађорђе", страна 362)

Бу литературе примарних уметничких квалитета и свега онога што се једним именом назива шунд. Књиге Душана Баранина су нешто треће. Тематски највећим својим делом везане за. српску националну историју, увек усмерене на акцију и испуњене е

занимљиво штиво које се без напора прати. Главни јунаци Бараниновог текста су, као по правилу, познате историјске личности, опеване пе смом, обавијене скаском и легендом, овенчане славом и општом љубав. њу. Те дичности које у народном предању и успомени његовој историјској биствују међу бесмртницима, овде, у Бараниновом тексту,

глача- ·

њоме, оне представљају.

уприближене" су на дохват његовот искуства и његове маштарије. А Баранин се у овом послу испољио као прави умешник. У највећем броју случајева он је успео да ове ликове не удаљи много од представе која о њима у народу живи, али да их ипак „спусти" на тле оног живота ондашњег који се, многим својим аспектима, може узимати као нека потиснута подсвесна представа живљења: то је, пре свега, један динамичан свет непредвидљивих промена, у којима се баснословна богатства преко ноћи стичу, али се исто тако брзо и губе, несвакидашње страсти се до бесвести задовољавају да би се касније све то скупо плаћало, ту се ауторитет и власт стичу храброшћу и снагом, али се плаћају и душом и главом. Главни судија је судбина, основна мера морални кодекс. У питању су, дакле, неке опште детерминанте људског бића које се најнепосредније манифестују и које не могу да код читаоца не нађу адекватне одјеке.

Моменат националне идентификације се такође мора узимати у 06зир када се говори о томе зашто је Баранин ако не најчитанији, оно свакако један од најчитанијих писаца нашег језичког подручја. Јер народне епске песме читају и они који не морају бити у стању да осете њихову уметничку перфекцију али свакако налазе у њима победу припадника своје нације над незваним непријатељем. А Баранин својем читаоцу уме да пружи податак из животне и из историјске стварности на један веома једноставан начин а да га, при том, не оптерети ничим што је ван тог податка. Могло би се са многим примерима доказивати да је он у томе изградио једну својеврсну умешност која може да не буде уметност али која не може да буде нефункционална, да је направио ако не праву историјску читанку, занимљиво штиво чија је главна тема српска историја а главне личности носпоци те историје.

Ови утисци ће, свакако, бити потпунији кад се из штампе појави и осталих осам књига Баранинових сабраних дела.

ћоубисав Сањин

Мегеја Момак — Мјесћогизк! Мјех Магдагот

а Јадгапот

ХТадоме пакбадфи о Вототћпа, Видуцп 1968.

ПОВОДОМ ОСНИВАЊА „Друштва југословенско-норвешког _ пријатељства“, „Илустрована политика“ чланку „Тајна Црвеног језера“ (18, 11 1969) забележила је како се за време прошлог рата у Норвешкој близу логора југословенских интернираца нашао немачки пио Јуриј Шен. „ја сам дужички Србин, и не могу више да гледам како се моја браћа пате“ — рекао је плачући. Хтео је из очајања да се убије, али је променио намеру кад је ступио у везу са норвешким патриотима и почео да помаже Југословене,

Ово није Да сведочанство да се лужички Срби сећају својих сродника на, Балкану.

Пре неки дан из Будишина близу Берлина стигла нам је књига „ИзмеБу Вардара и Јадрана“ (Мјех Магдатот а Јадгапот), пуна најтоплијих осећања за нас.

Њен писац је Мартин Новак, један од вођа лужичког народа, Био је неколико пута у Југославији као соколац, сликар, књижевник.

Његове »рисоуапзке уобга25ка, тј,

тничке цртице, састоје се из шесНевст чланака објављиваних у „Сербским новинама“ и другим лаужичким листовима. Север п а Дунава. о Охрида, приказа циклус „У сагабуце Затишеја а Ризапа 51пећо«; у другом циклусу (у »У Кгаји 2 поушт УБИСоп«, тј. обличјем) описани су Босна и Херцеговина, Дубровник и Црна Гора, Истра и северно приморје, да се заврши опет Београдом, све са љубављу према „јужној браћи“. Македонци, Срби, Хрваги, нашли су места у пишчевом срцу.

Немци данас броје у Лужици око сто и педесет хиљада „Сорба“ како

их називају за разлику од нас. На- | учници, међутим, мисле да ће их, још

свесних свога порекла, бити и до четири стотине хиљада. Они су сад сведени у онај кут, У коме се сустичу чешка и пољска граница. Њихови воБи боре се да им се допусти слободан развој око Будишина, у крају преплављеном немачким избеглицама из Чешке и Пољске.

· посвећена сликарском опусу

лер, оснивач „Маћице сербске“ (1847 А и Вук, писац речника Арношт Мука; велики песник Јакуб Барт-Чишински им стотине учитеља, свештеника, писаца, сакупљаних кроз сто година, све до нацистичког терора, око Матице, а после овога рата око „Домовине“, савеза лужичких друштава — по школама, храмовима, листовима одржавали су своје име, реч, традицију.

Мартин Новак није најмањи међу њима. Већ педесет година он слика и пише; тражи инспирацију у живогу свога народа, али и код Чеха и Југословена. Он учи своје сународнике да су део великога словенскога света; он их подсећа да је још цар Византије, учени Константин Порфирогенет, забележио пре хиљаду година да су се Срби пред навалом Немаца раздвојили, па се један део одселио овамо ма југ, а оне који су остали у старој отаџбини преплавише Германи. ·

Савез лужичких племена простирао се некада далеко ка западу. Мајсен, чувен због порцелана, Цербст у Анхалту, у коме се, узгред речено, родила Катарина Велика, звали су се некада Мишно и Сербско. И данас близу Берлина постоји градић Добри Аут, а хиљаде и хиљаде река, планина, насеља по Немачкој носе имена пресађена код нас: Каменц, Глина, Трава, Нова Вес... Али мада су Лужичани данас свелени на острвпе,

Оци лужичке отаџбине: Јан (и.

оно ипак не тоне. Јер су свесни оста- ·

ци издржали и саксонске и пруске краљеве, и нацизам, и насељавање фолксдојчерских избеглица. Лужица је остала „Земља сербска“ и њена деца понављају стихове Чишинскога:

О земљо србска! Тебе ћу да славим,

Плодне ти њиве, гора твојих песме,

Лепоту твоју свету ћу да јавим

О земљо србска! Ни у сну те _ __не сме Дух заборавит: сред најдубљих снова Ко звон ми звуче имена твог слова...

Али да бисмо видели колико је по сле толико векова остала блиска веза и у језику, поновићемо последњу строфу и на лужичком:

О хетја зегђзка! Ма Тебђје У пје хабиди!

Ту“ој ођгах мугаџ У пмзепји а уозтед -зопа МЕ !уоје тајепо Кипс Ка; 7уиК јазпоћ гуопа.

У делима Мартина Новака о Лужици и Југославији, као ми у његовим сликама, та је веза и сродност стална тема. Монографија „Молер србскехо луда" (Сликар српског народа), Новаковом, садржи низ евокација лужичке древности и традиције. Ту су слепи певач, и витез на шарцу попут Марка, п бог Световид на белом коњу који долази да спасе народ као у креманском пророчанству.

Заиста, из књига и слика Новакових види се да се наши северни сродници још сећају у легендама, песмама и сновима своје јужне браће. Кад читамо и гледамо дела Мартина Новака ми одједном схватамо зашто је млади дужички Србин Павле Јуришић Штурм напустио немачку војску и потегао године 1876. чак из својих Торјелица (Герлиц) да се бори за Ниш, за Пирот и Топлицу! Али, Новак, разуме се, има очи и за савремени живот па се у овој својој последњој књизи „Између Вардара и Јадрана“ освртао не само на прошлост, на лепоте Дубровника, на фреске Сопоћана и Милешеве, „на рукописне књихи средзнехо вјека з прекрасними миниатурами“, него и на савремени живот у Југославији. Није проводио увек „вјечор в Безистањеј, азивно красне, ка ере Рба својими бјелими столпами... водоскоком... допомина на двор оријенталскехо паласта з бајков 1001 ноци“; знао је он да нађе пута и у радионице, у фабрике, на њиве, на плантаже, у задруге.

Своје путописе Новак је илустровао неколиким надахнутим цртежима. Желети је да овако успело и даље обавештава о нама своје лужичке читаоце. Слободна Македонџја, дивно наше Приморје, богатства и традиције Србије, зраче из ове добре књиге.

Божидар Ковачевић

кофејовни на Тера.

НРИМЉЕНЕ

Бранко Алексић

Губитак

птица

Матица српска, Нови Сад 1968.

АДЕКСИЋ само покушава да, најчешће лепршаво, споји метафоре о идиличним ситуацијама са неприкладном геометријом и географијом града („У јесен га је упознао"), познато са непознатим (,Соба"), иронију и ноншалантност са озбиљношћу и мудрошћу („Епитаф сеикилоса"). При том куша, бојажљиво и у школској мери, разне облике стиха („Бројаница", „Губитак птица", „Полица"). Има врло мало страница на којима, трагајући за песничким истинама, говорећи сликом, исписује добре стихове. Било би погрешно казати за једну књигу да је добра ако доноси само четири добре песме („Светионик у улици Левског", „Лауп у смеху трава", „Сонет У" и „Стихови о кестењастој девојци"). Ако Алексић преживи као песник, он неће бити једини човек чија је прва књига била промашај. Ако се међутим, благовремено повуче, неће бити последњи који је после прве књиге пропао.

Анте Свиличић ПРОЗА Видик, Сплит 1969.

ДРУГА КЊИГА Анте Свиличића доноси три стилски неуједначене приповетке и једну исконструисану драму „у три чина". Приче „Чишћење дворишта“ и „У наслоњачу" су донекле блиске по тзв, филмској техници приповедања и по извесним социјалним моментима. Читалац мора да прочита добар део било које приче, да би, стоички подносећи механички однос ликова и збивања, читајући стотине реченица које промукло звуче, помислио да писац нешто хоће, и да би на крају схватио да је само научио како не треба писати. У драми „Уводник" говори се, заправо, о два уводника. Покушавајући да извесне појаве филозофски објасни, аутор је сва своја стварна и фиктивна знања вештачки калемио на метафизички проблем око којег је неспретно плео мрежицу драме. Последња прича, „Предвечер , само је још једном, својом неодређеном неодређеношћу и својим преплитањем свести неколико јунака, показала да код писца не постоји осећај за праву меру.

Драгослав Вуковић ТАЈНЕ ИГРЕ „Веселин Маслеша“, Сарајево 1968.

СТИХОВИ професора Вуковића су лишени добрих песничких слика, далеко од правих метафора и нај чешће без складног ритма. Невешто откривајући лепоте блискости и туга, уводећи нас лажном тајновитошћу у бледи смисао сувише познатих игара, ове песме имају ту моћ да нестану из слуха још много пре нето што затрепере у њему. Тамо где се песник ослања на риму, све делује вештачки; а тамо где би стих могао слободно да капље, речи се мрзну. Треба само зажалити што има веома мало стихова као што су ови са краја књиге: „Моја низбрдица, камен око врата/ноћ у ноћ сахрањена" („Залазак“), склопити корице и оставити књигу с убеђењем да нам се само учинило да песник нешто поручује.

Мирослав Јосић

Пределц · ВЕЛИМИР МИЛОШЕВИЋ

Има предела чистих Ко детињих осмеха

Као у песми — дистих У непогоди — стреха

У домовини дом је Високи храм сред лета

На небу кажу гром је Окренут против света

Ничега злог у песми Две речи ко две птице

Прхнуле из несвести И прекриле ми лице

Не видим оно место Што је малопре сјало

Разби се о главу треском Небеско огледало

Има предела чудних И далеких и снених

Погледа узалудних Ничице оборених.

Звонимир Буљевић ПРИЧЕ С КРОВА | | „Видик“, Сплит 1968.

КРАТКЕ, већином лирске прозе Звонимира Буљевића само супривидно сличне међу собом. Има у овој књизи лирских записа, песама у прози, новелета, па и кратких прича. Као што се поједине прозе међусобно разликују, тако су и остварени резул тати неједнаки. Чини се да аутор краткоћу није постизао елиминисањем сувишног, већ да је — нарочито у успелијим прозама — првобитну скицу развијао и допуњавао. Због тога је највише пружио дужим текстовима, кратким причама „Писмо и осамљеник“ и „У влаку“, с тим што их можемо сматрати дужим једино у релацијама Буљевићеве збирке, а према уобичајеним мерилима то би биле само кратке (чак веома кратке) приче. 4

Проблем односа животне и уметничке истине Буљевић није до краја решио. Местимичко он још увек плаћа данак уоченом детаљу или анегдоти („Наставник“). Више успеха имао је када је прибегавао психологији, на пример посматрајући „непремостиву разлику између људи којисе идентпфицирају с предметима,.. и оних који немају ништа што би их одређивало осим — сам живот“ („Цигани“).

Ако могућности овога писца меримо тежином бољих прича, односно песама У прози, онда се и поред неуједначености намеће закључак: за прву збирку — довољно.

Мван Мартинац

АЛВЕОЛЕ „Видик“, Сплит 1968.

СТИЛСКИ ЈЕДИНСТВЕНО, целовито, култивисано певање. Али ту се управо крије замка: стилско јединство може прећи у манир и монотонију, целовитост у обртање у круг, књижевна култура (коју аутор несумњиво поседује) не може надокнадити значајније, кључне одлике поезије. Више јасноће и више мелодичности свакако би добродошло овим песмама. Више песничких слика такође., Ова, друга по реду збирка Ивана Мартинца (прва „Елипсе“, 1963) спада у квалитетну поетску конфекцију. А конфекција и улитератури остаје само то што јесте конфекција. Лука Штековић КУБА СКЛОНА ПАДУ Издање аутора, Дарувар 1968.

ДРУГА ЗБИРКА Луке Штековића (аутора књиге „Знак“, 1963) доноси четири циклуса датирана у дужем временском распону. Док је у песмама циклуса „Славонски рукопис“, варирајући од химничне интонације до сентименталности, пантеистички везан за природу, ми њене феномене, сав у свету свога 'Завичаја, Славоније, циклусима „Кинотека“ и „Збирка упутрашњих пејзажа" песник хумором ублажава ранију лиричност, да би коначно песмом без наслова, о кући склоној паду; ова плакета добила олтоварајуће финале, Цвет израстао покрај зида оронуле куће, безазлено храбар и храбро безазлен, представља за Штековића чудо пред којим застаје дах. Том сликом одређене су, истовремено, димензије његовог поетског света, једне лирике која нас у неколиким песмама, захваљујући срећном споју непосредности и хумора, свежих слика и музикалности, не оставља равнодушним.

Иван Шоп

Б. Л. Лазаревић

ДУТКЕ „Багдала“, Крушевац 1968.

БРАНИСЛАВ Л. ЛАЗАРЕВИЋ гради свет детињства од активне нежности својствене његовој сензибилној природи. И у овој збирци песама, намењеној најмлађима, он је песник благости и доброте, поклоник топле речи о животу коју треба дошапнути детету. Иако збирка „Лутке" представља наставак ранијих општења са детињством, започетим још књигама „Рат мравињака", „У чиз мама зеленим", „Летњи часовник" и „Школа за птице", она означава кохерентну целину, довољну да докаже Лазаревићу – оригиналност и Амрску специфичност. То је поезија која говори о дечјим стремљењима и успесима, њиховим .сновима и илу-

„ зијама, о сусрету са животом, али и

дечјим малим стварима, често сфемерним у односу _ на озбиљности Људских потреба. Ова збирка сачињена је.од пет циклуса међу којима се нарочито истиче циклус 0 лауткама. Боја Марјановић