Književne novine

ЈЕНТСОВА ЉУБАВНА МИРИКА

РАНКА КУИЋ

ДОК ЈЕ У ПРВОЈ ФАЗИ своје љубавне лирике песник прешао у свет звезда и у њега пренео своју драгану, и док је у другој фази љубавне поезије своју љубљену оставио у кристалним висинама да тамо борави, а он сишао на земљу да је одатле обожава с погле" дом стално упртим у небо, — у трећој фази своје љубавне лирике Јентс се, покушавши да ту исту драгану учини земном кроз брак, и не успевши у томе, не враћа у небеске висине до ње, него је оставља да борави у чистим сферама и даље као симбол, а он сам остаје на земљи уз новоизабрану драгану __ везану за земљу. Љубав према једној јединој “жени. за цео живот, престаје, а с њом престаје и Јеитсов романтизам онакав каквим га је он сматрао: „Од романтичарских песника", писао је Јентс нешто касније у Аутобио“ графији (Литортортарћу), „преузео сам идеал савршене љубави... да волим једпу жену целог свог живота. Био сам романтичар."

Прва љубавна песма овог раздобља је Јеитсово свечано опраштање од Мод Гон — Јептсове лепе Јелене (Жена коју је Хомер опевао) (Тле Мотап Нотег Запа) која се управо тада, 1903. године, када је песник писао стихове за збирку Зелена челенка (Стееп Неател1), удала за другог човека. „Мислио сам да смо ми (Мод Гон и Јентс) постали једно у свету емоције којега је овековечио управо сам интензитет те емоције и чистота писао је песник са сетом у својој Аутобиографији, а у споменутој песми овако је описао свој некадашњи занос за Мод:

У трену би ми стао дах,

Док бејах врло млад,

Кад приш!о би јој младић; ах, Тад стрес'о би ме јад и страх. Ал' страшно бих се врећ'о кад Крај ње би прошго човек тај Не погледавши њезин сјај.

И радио сам многа дан,

И престах бити млад,

И наслисо сам као сан

Тај лик што мени беше знан; А свет ће рећи за мој рад: „Он наслик'о је само сен |, Од оног што стас беше њен.

Јер у ње беше врео плам, Док бејах врло млад,

И слатко горду ја је знам Кад креће се к'о идол сам. Још Хомер опева тај склад. Та стварност мени и тај еп К'о херојски су сан сад леп.

(Жена коју је Хомер опевао/ А Мотап Ноте Запг).

Том песмом, опростивши се од Мод, Јентс се опрашта од света платонског У љубави, ка да је скинувши са себе огртач од звезда у бацивши га пред ноге те немилосрдне вољене жене, остао потпуно наг, без илузија. Бредоре: Тајновита Ружа и Лепа Јелена У разивши ЈЕ: дату реч (Чарсто задата речјА Пеер Ра | Џоу) постаје разголићена и скинута у бан : ну стварност; љуто рањеног Јемтса само понос и достојанство спречавају да издахне У урлику очајања:

У ње је благост пуку хир К'о месец несталан;

За сваког има исти став И осмех баналан.

Под пањем лежим сам к'о кам Сред свога изгнанства.

И јад'о бих се очајан |

Кроз сва та пространства

до неба све, ал ја сам нем

Од људског достојанства. (Људско достојанство!

Нитап. Реаппу).

Тако љубав чистог духа н а Јеитса " истина о пресудном значају једноставне 10 лесне љубави открива се у свој својој вели чини и једноставности почевши од његове прве песме вину;

Да вино примаш кроз уста,

Кроз око љубав се лије —

То све је истина пуста

Што овај живот је крије.

Ја дижем чашу до уста,

Уз уздах поглед те пије. (Песма, уз вино) А рпиктг 50па).

Као да га је загрлио древни Бахус, Јентс је сав у анакреонтској атмосфери и задихан халапљиво испија гутљаје телесне љубави после прве велике пијанке; ту нема туге, а ако се она негде и спомиње — то је онда сета због прошлости која је протраћена без таквог уживања:

Тад шапнух: „Још сам премлад", И затим: „Ја сам зрео!";

Па бацих новчић да видим

Да л' волети бих смео.

„Хајд", новчић рече, „до деве Што брже ноге те носе."

О, новчићу ја сам се сплео

У замку од њене косе.

О, ћудљива је љубав, Свак мудар јој се чуди: Шта ли то у њој лежи2 То питаће се људи Све док не побегну звезде И сенка месец не скрије. О, новчићу, новчићу, никад За љубав прерано није. (Смеђи новчић/ Втомуп Реппу).

То је љубав тела од које, како песник каже;

Кроз мене жмарци лете И миље. се разлива Од главе све до пете. (Пријатељице, Епепах);

то је љубав моћнија и од самог ума, јер ум је тај, а ис љубав, што се у-песми Соломон Саби (5оотоп [о Зћеђа) — када је песник потпупо упознао физичку љубав — врти „к'о стари коњ сред тора" док таква љубав од овог света, упоређеног са уским тором, ствара широк и богат свет. Јенитсови љубавни стихови су сада све отвореније еротски (Младој девојци/То а Уоипр Сб:т) и испољавају све више непосредности, снаге и концентрације; песме постају сажетије, па им је самим тим ближа класична римска реторика чији се утицај огледа посебно у песми написаној у духу Проперцијевих љубавних ода Цинтији:

Сва предивна, од главе поносне

До чврстих лепих колена

К'о дуга обла линија,

У поворци би могла ступати

Са знамењима светим, праћена,

Уз бок Атени Палади.

Ил' плен бит" спреман што та Кентаур, 00 чистог вина пијан, повија.

(Мисао из Проперција! А Тлоивћ јтот Рторегпих).

У класичном ритму, максимално кондензовано, испевана је и Јеитсова позната песма која треба да сумира искуство прве телесне љубави младе девојке. Јеитс-Кентаур овде је вечити Лабуд, а пратиља дивне Атене-Паладе овде је вечита Леда:

Тек удар један, трептај крила пун, Њој сави тело; милује јој уд

То ткиво меко; на врату јој кљун, И лабуд целу приви је на груд.

Зар могу прсти што их стреса страх То бујно перје макнут' с бедра свог Кад осећа јој тело у тај мах

Где срце бије усред бића тог»

И трзај у њој сруши кулин кров У иламену, џи створи ону ноћ Кад Атамемнон паде.

Бели жбун. Сав њом завлада уз путени 306; Да л' с том познајом прими му и моћ Пре нег' је пусти равнодушни кљун2

(Леда и Лабуд/ Ђеда. апа !ће Зуап).

Неки Јентсови биографи и критичари сматрају да је песника за ову песму инспирисало сликарско дело Микеланђелово о Леди и лабуду. Међутим, Борђо Мелкиори (беогаћо Мејсћлог)) пронашао је три изгубљене слике Микеланђелове на ту тему, али, како истиче Р. Елман, ни на једној лабуд није приказан управо у онаквој пози какву описује Јеитс. Заиста изгледа да је сам Јеитс замислио споменуту позу у којој лабуд у свом кљуну држи Ледин врат, како би, на крају песме, могао да унесе ону изванредну поенту. Ова се песма може тумачити на разне начине. Можда је она и оно што неки критичари сматрају да јесте: Јентсов најубедљивији покушај да покаже неспојивост мудрости (оличене у Агамемнону) и љубави (оличене У Леди). Нама се чини да би Леда у Јеитсовој песми могла бити и врло млада девојка Изолда којом се песник желео да ожени у то време. Очигледно је да сексуална пожуда нагло расте кол Јеитса. Он се управо тада жени младом девојком по имену Џорџи Хајд Лиз (беоггаге Ниде Геез) покушавши у том браку да споји мудрост и љубав, о чему сведочи и пиз песама о Соломону и Саби; међутим, судећи по целокупној поезији овог и следећег раздобља, Јеитс у томе браку није успео да их споји. Тема сексуалног општења сада постаје изразито значајна за Јеитса и улази у први план његове љубавне поезије. Присуство лепе Јелене — мада она није директно споменута у песми Леда и Лабуд (у трећој строфи) можемо схватити као песниково (Атамемноново) сећање на Мод-лепу Јелену после пада Троје; Мод Гон је сада искусна же. на, као и Јелена, јер је упознала физичку љубав; можда је Ледино искуство у ствари Модино прво телесно искуство у браку, мо жда су прве две строфе песме о Мод као девици, а о лабуду као њеном љубавнику који није Јеитс, а трећа и четврта строфа о Мод

искусној жени, У сваком случају, јасно је да је Атамемнон у ствари сам Јеитс, а пад Троје пропаст његове љубави према Мод; у тој светлости трећа и четврта с а једна су засебна целина а прва и друга строфа песма за себе.

Песме из овог раздобља — почев од комплексне и врло снажне песме Леда и Лабуд одликују се, као што је и сам Јентс изјавио „правим поносом" и управо" младићком чежњом за херојским. Култ тела, сада централна тема, опеван је кроз пречишћене симболе секса. Напоредо са распеваним стиховима, Јављају се суви, неромантични, са свакидашњом, готово колоквијалном дикцијом, који треба да упозоре на свет стварности, као рефрен кога су се у овом веку енглески песници клонили из бојазни да их критичари не би сматрали за сиромашне мишљу и изразом. Ти стихови су писани курзивом како би се што више издвојили од осталог текста и упозорили на своју садржину — дубоку истину и основну тему целе песме (Просјак је просјаку довикнуојА Веграт То Верваг Стеа). Такве су прозаичне реченице које изговара љубавник у Растанку (Ратпта) где је „она" као Јулија у Шекспировој драми, а он незаљуољени младић-егонста. Такви стихови све че шће ће се јављати док не однесу коначну превагу, јер, као што је и сам Јеитс изјавио, у својим позним данима, он у својој најзреАијој поезији „уопште није тражио лепоту него је само настојао да олакша ум од неког терета љубави или горчине који су на њега натоварили животни догађаји“. Зато је та нова Јеитсова поезија отворено аутобиографска и истовремено и емоционална и интелектуална, а по облику се од претходне разликује све већом згуснутости и јасноћом.

Међутим, љубав тела које је већ било старо могла је трајати само колико и пожар (Риб/РЊћ); неизмерна туга због свести о њеном скором ишчезавању захвата Јеитса снатом већом но што је била снага његовог првог платонског вољења. Та туга налази израза у позној лирици са силином која изгледа већа но што може бити физичка снага старца који се мора задовољити тим да обожава хладан кип; оседели Кентаур није више онај некадашњи Јеитс-Тибуло, квирит млад (каквог на пример, описује наш Илић) да „љуби хладни кам"; њему је сада неопходна жива лепота — жива љубав, страст, да му живот продужи, али он јој данак може дати само у сузама:

И тако сам, јер снага ме напушта И већ се леде жиле крви моје. Мом срцу каз'о да лепота сушта У лику лебди што га бронза скрива, Ил: оном што нас посматра из кама К'о авет сива што за нас не мари, За нашу пустош. Авај, срце моје, Ми остаресмо, а лепота жива За млађе живи, и не могу стари Њој данак дати у страсним сузама. (Жива ле::

Тће Глутр Веи!

Касно откривши истину да са телом „и наше српе стари" (Песма/зопа), Јентс се подсетио да је и његова платонска драгапа остарила; две највеће вреллости које су храниле његову љубавну поезију дотада: драгана.из чистих небеских висина и телесна љубав показале су се као нешто што није вечито. Када се, после две године брака, МОд развела од мужа, ми када је Јенитс обповио своје пријатељство с њом, са сетом је увидео да ту више нема ничега од оне узвишене љубави сем сећања на доба када је Мод била „пламени облак":

Б, некад се око ње окупљаху људи чим би промолила лице своје;

Мрак би пад'о на очи и старцима самим, ал' сада једино рука ова —

К'о последњи дворанин неки што сред поља, где цилански шатори се роје,

О пропалој слави двора трабуња празно о њеној слави записује слова.

Тек њене црте лица и срдашце њено што зна од смеха ведро да зазвони, То, то остаде, ал' ја се сећам лепоте што красила је некада ту жену. И опет ће се овде окупљати људи, п истом стазом кретаће се они, Ал' неће знати да је по њој ишла она што некад беше облак у пламену.

(Пропала величанственост!

КаПеп Мајезу).

У већини тих песама тон је још херојскији него у претходним. У зими живота нежно и сетно присећа се Јеитс некадашње платонске драгане; сада без горчине посматра он ту жену и јасно види и све оно на њој што је њен физички недостатак; тако је некада обожавана жена приказана као физички несавршена; има ту нечега налик на један Шекспиров сонет тамнопутој госпи, али Јентсова песма нема ону животну радост каквом се одликује Шекслиров сонет свеж као јутро док је Јеитсова песма тугованка човека у смирај његовог живота:

Већ ти коса седи,

И младићу, када ти приђе ближе,

Не застаје дах;

Ал' сад те можда старац благосиља,

Јер та молитва твоја

Из постеље самртничке диже.

Рад' тебе — јер знаш бол љубавних рана, Бол што га задаваше другоме

Од девојачких дана

Кад дивна поста — само ради тебе Смрт не учини крај том чару твоме, Јер он мир носи, управо од себе,

Што ти га штитиш у присуству своме.

Твој чар лепоте оставља нам

Тек успомену, бледу успомену,

И младић, када старци сврше причу, Тад пштаће их: „Ко та жена беше

Што о њој песник страсно певаше нам. Кад старост крв му следи сву.

Тек успомене, бледе успомене,

Од свих си других лепша ти на свету, Ал' ту на телу имаш ману:

Те руке мале нису лепе,

Ал' сва си спремна да у лету

Ти скочиш живо

У језеро, што пуно тајни ври,

Где савршепи веслал' стану ' Што свети закон следе. Не мењај Те руке што сам их целив'о, 3бог прошлости. И поноћ мре крај мене. _ Од. јутра све до мрака, "Од сна до сна, у рими пробдех ја Све зборећи са ликом од зрака: „Тек успомене, бледе успомене.

(Разбијени сновиј Вгокеп Отеатз5).

Ипак та сета није последња реч Јентсове љубавне поезије. Његова љубавпа лирика која сада постаје најцеребралнија — пред сам крај његовог живота прелази у сатиричне тираде и цинизам; „Човек постаје савршенији кроз старост" иронично примећује Јеитс у песми која носи тај наслов (Меп Птргоуг уић Абе), а праву љубав (а то је она која спаја и телесну и духовну) моћи ће осетити тек мртвац;

Кад дела, што су кроз толика доба Пут следила од колевке до гроба, Сва натраг крену из раке хладне; Кад мис'о коју луђак некад давно На калем беше намотао равно, Са њега спадне, са њега спадне;

Кад те две ствари постану копрепа,

И ја на крају будем пука сена

Што лебди усред света неизмерна,

Сва саздана од ваздушасте грађе,

За мене можда ту ће да се нађе

Тад љубав права, тад љубав права. 1 (Луђак крај пута, Тће Еоо! ђу гпе Коаахтде).

На самом крају песниковог живота та поезија прелази из сфере љубави према жени у сферу ироничне медитације у којој, занемарујући сваку конвенционалност, Јеитс смело прибегава запањујуће натуралистичким описима. Као што је и предмет тих песама изванредно смео, тако су и стил и граматика неустрашиво прсизвољни. Рима је такорећи слободна, а језик врло брзо тече и пун је снаге и великог замаха. Симболи сада имају јасно фројдовско значење, почев сл Слушкињине друге песме –(Тће Сћатђеттаа5 Зесопа 5опг) па све до једне од послсањих, као хаикан кондензованих, песама, Штапић од тамја“ на (А 5пск ој Тпсепхе). Песник је сала приказан као „по ноћи човек млад, а дивљи старац по дану". (Неваљали старац/Тће Ола у:скед МАп), мушкарац који је

Из креветских страсти устао Тром као црв, | Штап му са главицом сустао Мек као. црв, И дух му је посустао Слеп као црв. (Слушкинита друга песма).

То је човек који све своје јале заборавља „У тренутку, на грудима жене" „у зору кад свећа се гаси" (Неваљали старац). Јентс, подмлаЂени старац млађи је сада од себе младића из времена када за похоту није знао, за похоту која је сада постала покретачка снага његове музе:

Ти мислиш да је страшно што похота и јед Посвуд ми прате дане сад кад сам старац сед; Е, мучиле ме нису када сам дио млад; Шта друго би на песму подстакнуло ме сада

| (Мамуза/Тће Зритћ

· Увећану сексуалну пожуду — која је кака Јеитс и сам каже била главна тема и великог Хомера (Срце, Тће Неам) — Јентс сада види посвуда око себе: у пејзажу, код људи, и у самом корену хришћанског веровања и сва» ке друге религије (јер као што је напоменуо у Рибу и-богови имају снажан сексуални жи“ вот), и изражава је кроз све рескије пара“ доксе који те стихове чине „поезијом шока",

крцатом симболима, првенствено фФројдов“ ским: |

'

Тамо где је Панова спиља, | Неподношљива свирка се руши. "| Брутална рука се помаља, Стомак, раме, задњица на стени, К'о риба севне; нимфе и сатири Паре се у пени, (Вести за делфско пророчанство/. Мел [от Те Регрћис Огас1е);

„Где тек упола пробућени Адам „Може узнемиравати лутајућу Мадам ' · Све док јој се утроба не запали... Е (Љубавна песма/, Тће Гоуе5 Зопа);

Где ли се овом целом бесу зачеше клицез Сред празног гроба тмице “1 ил' срео Левицине материце> "Свети Јосиф мишљаше свет ће се раширил“

као плима, И драг му мирис беше што прст та његов

има. (Штапић од тамјана),

И. после Последњих исловести (Таз! Сопјез“ 51015) телесна љубав остаје за Јентса, као и за љубавницу у тој његовој песми, најсна“ жнији љубавни ложивљај: |

Ко најслађи ми од свих беше Крај мог што беху тела2

Сву душу своју давала сам,

У беди сам волела,

Ал' најслађе ја волех оног

У страсти тела цела.

Већ сама помисао на телесну љубав довољна да је да се стари песник пријатно узнемири; уосталом, пита се он, у песми чији је наслов

Наставак на 12. страни