Književne novine

ПЕСНИШТВО. ГВРОПСКОГ РОМАНТИЗМА

Избор и предговор Миодрага Павловића „Просвета“, Београд 1969.

АУТЕНТИЧНИ РОМАНТИЧАР

Лаза ћостић: улетнеанке«

Избор и предговор Васка Попе „Просвета“, Београд 1969.

ВЕРУЈЕМ ДА АНТОЛОГИЈА треба „да говори о свом антологичару ако и не више но о себи самој, онда свакако бар толико. Много ме више, зато, интересује доследност којом је антологичар реализовао свој концепт, но природа самог концепта. Укратко, занима ме мера у којој једна антологија постаје књига свога састављача. Зато сам пред дилемом: да ли да у антологији тражим више но што јој је антологичар (исцрпним пред; товором обично) наменио, да у њој откривам завојите стазе тумачења које је он, несвесно или свесно, пропустио да спомене, или да се задовољим његовим исказом, његовим програмом, Да тражим, једном речју, само његову потврду и аргументацију. У тој дилеми одлучује природа саме антологије, Павловићева антологија, његов избор из песништва _ европског романтизма, усмерава ме на други поступак. Ево зашто,

Веома јасно, Миодраг Павловић је нагласио да је његов избор настао из издавачке потребе — а она је више него очевидна; сасвим не Авосмислено је изјавио да он нема нарочите теоријске ни књижевио-историјске амбиције — у шта не мамо потребе да сумњамо; сасвим Јасно је рекао да он није полемичан — што је потпуно разумљиво, Каквог би, одиста, смисла (осим _смисла који оправдава изражавање једне занимљиве литерарне индивидуалпости, а она овде, изгледа, пије пресудна) имало правити до те мере специфичне књиге кад код нас није била задовољена ни основна издавачка потреба: да поседујемо један ауторитативан избор из песништва европског романтизма2 Павловић се зато, верујем, опредеЛио за реализовање таквог једног залатка. Веома упућен, несумњиво, у романтизам и као литерарни покрет и као, у извесном смислу, утврЊени начин мишљења и писања, Павловић је био исувише свестан и његове разуђености пи љегове хетерогености, суме идеја насталих у њему и око њега, све условности утврђених формулација о особеностима романтизма, да би, у оваквој прилици, тражио неко своје универзалпо решење, да би саопштавао неку своју теоријску концепцију. Тешко, заиста, да у историји литературе има покрета на чијим су се пунктовима суочила и сукобила тоАика теоријска схватања. Од дивинизирања романтичарске имагинашије, без које је, мислило се и тврдило, поетски чин био незамислив, преко разматрања – природе не-рационалног у литератури, суко-

ЗА ЖИВОТА СЛАВЉЕН као ексцентрични романтичарски песник и познат као човек настраног понашања, од званичне критике несхваћен и омаловажаван, У суштини туђ свом времену, Лаза Костић је доживео право признање тек после смрти, Вељко Петровић је био први који је схватио изузетну вредност Костићеве поезије. Касније, после првог светског рата, дошла је плејада модерних песника и есејиста, — Тодор Манојловић, Станислав Винавер, Милош Црњански — која је у Лази Ко: стићу видела свога претечу. И над реалисти су се одушевљавали његовом аириком. Џедесетих година, када је српска поезија напустила публицистичку реторику, наративност и сентименталност, Лаза Костић је поново постао учитељ. Један од главних представника _ авангардне _— поезије афирмисане педесетих година, Васко Попа, истиче у свом предговру „Плетисанки“ битну особину Костићевог стваралаштва: екстатични тон, спиритуалност, мепрекидну тежњу ка уздизању у област сна и сновиђења: „детео је у својим песмама, како је сам то истицао, међу јавом и мед сном. Дивно је знао, без муке, сам летети, сам себи и своме дару и висинама цар. Летео је као нико пре њета у српском песништву, осим можда наших старих златокрилих химнографа. Није било те висине коју он није могао досећи, ни тога сна који он није умео са тих висина овамо доле снети. За лет, за сновидовну песму висина био је рођен.“ Слика лета у висине не значи ништа друго до тај полет имагинације која, пробуђена и узвитлана, тежи превладавању свих супротности и ограничења и стварању једног новог духовног универзума. Костићева поезија, како је то већ давно истакнуто, представЉа свет у коме важе посебни закони, закони имагинарног: тамо сани јава чине јединство, смрт и живот се прожимају, овоземаљско и оноземаљско постојање схваћени су као две стапе на једном истом путу, на путу мегрестаног "успињања. Костићева концепција света није религиозна у правом смислу речи, али је без сумње спиритуална, Усковитлана машта са претензијом на апсолутно не можв да се задовољи тесним оквирима видљивог света. Она превазилази реалност на којој инсистира позитивистичка п реалистичка естетика и жеАм, у свом несвесном, незаустављивом полету, да успостави нов, свеобухватни поредак заснован на наче-

ба друштва и индивидуе, испитивања историје и њене имагинативне реконструкције, експресије емоција, и све суме особености романтичарске поезије, до дефиниција да је, на пример, класицизам био социјалан, формалан, интелектуалан и статичан, а романтизам с индивидуалан, неформалан, емоционалан и динамичан — нема готово ниједног кључног места у романтизму над којим не би висили контроверзни ставови. Није, отуд, ни мало чудно што је, на пример, Френк Кермод, да би ре-дефинисао појам романтичарски редуковао све његове ознаке на три битне; на осећање песника као алијениране _— личности, одсечене од обичног живота, изоловане у друштву чије вредности не прихвата; на тумачење песничке имагинације која креира натприродан, сневачки свет који сгзистира само у уметности; на известан уестетски биолотизам“ који доказује да се песма не гради попут математичких конструкција, већ, као биљка, има сопствене закона раста. Још је мање чудно што је, на пример, Херберт Рид тврдио да су и романтичарски и класични субјективне категорије и што се, тумачећи, тај период енглеске поезије, радије задржавао на тумачењу њеног односа према природи, на тумачењу „мрачног антагонизма према Природи која уједињује све форме особеног северњачког сензибилитета"“. И није, најзад, чудно што Миодраг Павловић не верује да се мисао романтизма и његова књижевна пракса узајамно прожимају и што као своје полазиште усваја Велеково мишљење да термин „романтичарски означава врсту књижевности која је настала после класицизма“. С тим, наравно, што јен класицизам и романтизам „у чистом стању“ готово немогућно наћи и што романтизам, често, није био супротност него последица оног столећа против којег се борио.

Како, дакле, треба гледати на Павловићев избор из песништва свропског романтизма2 Као па сложен антологичарски и, можда, још сложенији, композициони подухват; као на изванредан преводилачки посао низа преводилаца и као па издавачки успех.

Настојећи да изабере 'иајбољс и вишеструко карактеристичне песме из низа литература пернода европског романтизма што, разуме се, мије зависило само од његове воље и његових естетских схватања већ од пелог низа околности, настојећи да свој избор прошири и на. примере из папионалних _ литература које се не сматрају, или се нису

Аау идентитета. У просторима тог костићевскот универзума нема сукоба недовољности, стега, подељености, „ЕЂегово песништво је, каже Попа, непрекидна похвала сјају, слави и смислу тога свеопштега склада.“ Тоталитет за којим је песник чезнуо, врховна хармонија коју је слутио у космосу и осећао у најређим тренуцима инспирације у властитој души, то привиђење апсолутног одсутни су из многих Костићевих стихова. Лаза Костић, као и велики српски лиричар овог века Владислав Петковић-Дис, није песник збирки, већ само појединих песама. Вељко Петровић зато с правом говори о торзу и Исидора Секулић о фрагменту поводом трагичне судбине Лазе Костића, Многе његове године прошле су узалудно и пустошно и биле испуњене _ непотребним _ стварима. Тај песник који је био заиста демијург није увек имао ни воље ни снате да се отме испод власти бесплодних часова и да се трајно настани изузетном свету који је био само његов. Осим тога „доживео је на свом окомитоме путу да се речи, с времена на време, побуне против његове песме, и да му се свете.“ Не желећи да прикрива ову Фрагиви Алоог Ко стићевог дела, Попа је одабрао само оне песме или делове песама у којима је имагинација однела победу над вештином, каламбуром, патетиком. Његов избор, и строг и добар, не сакати Костићеву поезију. У „Плетисанкама“ су представљени различити видови певања аутора „Међу јавом и мед сном“. Песме су разврстане у свемирске, завичајне, сновидовне, љубавне и баладе. И поред азличитих тематских подручја, осела се јединствен инспиративни тон, екстаза, лирски елан, халуцинантна грозница, једно дубоко емотивно језгро из кога је шикнула Костићева поезија, неуједначених вредности, али у својим врхунцима занста недостижна. Није ли, уосталом, Готфрид Бен рекао да песник живи само зато да би написао свега неколико добрих песама2 Није ли и сам Лаза Костић пружио страховито убедљив доказ за то када је написао своју најлелшу песму после дугогодишњег ћутања, у старости, непуну годину дапа пред смртг ! »бата Мама деПа 5Заћше« објављена је у „Песмама“ 1909. и остала незапажена. Требало је да прође први светски рат и да се јаве први „модернисти“ па да Тодор Манојловић каже да та песма представља

ај љубави кроз

сматрале најбитнијим за разумевање романтичарског покрета у Евро. пи, на примере из руског, пољског, мађарског, румунског | романтизма, по чему ова антологија добија у значају, Павловић је решавао и свој најтежи задатак — композициони. Решио га је, мислим, на најбољи могућни начин. Његова антологија, пре свега, песмама Гетеа, Шилера, Хелдерлина, Шенијса и Блејка даје један увод у ро мантизам; први вал ро мантизма представљају — песме Верлдсверта, Колриџа, _ Новалиса, Тика, Брентана, Фоскола, Ламартина, и Де Вињија; у другом су Бајрон, Шели, Китс, Худ, Ајхендорф, Рикерт, Уланд, Хајне, Мерике, Ле-

нау, Анета Дросте Хилсхоф, Леопарди, Иго, Де Мисе, Пушкин, Ба ратинскиј, Кољцов, Тјутчев, Љер-

монтов, Мицкјевич, Словацки и Норвид; раскрснице европског романтизма сагледавају се у песмама Готјеа, Поа п Де Нервала, а његови одјеци у песмама Верешмартија, Петефија, Хосе де Еспронседе, устава Адолфа Бекера, Јана Неруде и Еминескуа. То је основна подела, а из ње се види и суштина Павловићеве композиције: он је настојао да прати токове у појединим литературама и да се, делимично, држи принципа редоследа у њој, али је такве редоследе, у оквирима основне поделе, комбиновао са аналогним групацијама других литература. На тај начин је избегнуто хронолошко презентирање по појединим _ литературама, а омо гућен је известан компаративистички увид и у поезије које су поседовале „комплстан романтичарски развој по генерацијама“ и у оне које нису а, у извесној мери, омотућено је и стицање утиска о разуЊености свропског песничког романтизма. Томе су, дакако, лопринели и изванредни преводи који су потврдили _ Павловићево мишљење да значајне песнике свака генерапија за себе мора да преведе, јер сваки превод „представља доживЉај и прелом једног страног и значајног песника у једном тренутку наше књижевне историје, и тај га тренутак снажно боји“. Тај, наш тренутак, обелоданили су неколики млађи преводиоци (Бранимир _Живојиновић, Ранка Куић, Коља Миће вић, Данило Киш и други). По њиховим преводима, а и по оним, из ванредно одабраним, насталим пре неколико, па и знатно више дслонија, ову ће књигу неко, пе С:з разлога, сматрати и књигом извапредних преводилаца. Као „прихватљиво организована књига превода из европске поезије

„чудесни финале нашег романтизма и прелудијум модерне поезије.“ Винавер је сматрао да је то са „Стражиловом“ пајбоља песма целокупне српске књижевности. Исидора Секулић је видела у њој нашу најсилнију љубавну песму, а Милан Кашанин је цени посебно због тога што је само у њој и у „Посвети Луче микрокозма“ дошао до изражаја аутентични топ молитве. Мистику оргуљског звука песме, њен свечани, узвишени, тајапствени обредни карактер истиче и Васко. Попа: „Вољено биће му се указало са. друге обале. живота, најпре на јави, као храм, а затим у сну, као дуго очекивана невеста, Сам је У надземаским октавама отпојао службу на својој светотајној свадби“ Костић је у песми „Љоубавни двори“ такође изразио свој доживособену архитектонску конструкцију: замисливши Аворац од љубавних снова, у његове темеље ће положити своју љубав, жеље ће бити његови стубови, док ће прозоре сковати од ватрених погдеда своје драгане, У својој славној лабудовој песми пашће на колена пред венецијанском црквом и пред Аиком оне коју је у позним годипама страсно заволео. Химна је упућена и Богородици и жени која је умрда и која га походи у сну зовуји га к себи у вечни, радосни живот. Али та песма је и сувише добро позната и проучавана да се чини излишНим сваки напору њеном даљем коментарисању. Њу треба само читати, препустити се небеској лепоти те озарености, уживати у омаЂијаности песниковој сликом мрт-

ве девојке коју он својим сном и чежњом оживљава, у мешавини скрушености, јецаја и узви-

Ка највише радости изазваних појавом вољене која се поистовећује са Мајком божјом, Чак и у најужем избору, какав је овај Попин »бата Мапа адеЏа 5Зате« далеко надмашује све остало што је Костић створио. Као да се сав излио У њој, као Да је сав стао, са свом својом титанском снагом, у монументалну архитектонику ове химне. Испевана у тренуцима који се тодинама чекају и који се више не понављају, ова песма је огледало његовог космоса репрезентативно _ дело као што је „Стражилово“ Милоша Црњанског или „Можда спава“ Владислава Петковића Диса.

опин избор показује нам Лазу Костића као изворног романтичара, не, дакле, епигона из мађарске иди

г великог раздобља“, а то у свом Преатовору наменио да буле, Павловићера ацтологија је, дакле, одиста. добра и одиста корисна,Узимајући у „обзир вороватност да је можда и једина те врсте не само код нас — она је ин много више од тога. Али, она је још по нечему занимљива. Павловић, наиме, истиче да је ВОдДНО рачуна о песницима и песмама . који су, „као узор, омиљела лектира Или утицај“ „стајали у извесној вези са нашим _ песницима лдеветнасстог века“. „Наглашавајући ту и, тамо песнаке и оријентације Који су имали везе са нашом литературом —_ каже Павловић — овај избор, надамо се, добија врапну да изра. жава поглед па европски романтизам. из нашег културноисторијског угла, помажући_ истовремено, бар кроз известан број својих прилога, бољем разумсвању нашег _сопственог књижевног и песпичког развоја, нудећи, у релативно сређеном облику, бар неке координате за његово шире сагледавање“. У светлу оваквог једног програма за читаоца

из једно јој је састављач

ће надасве запимљива постати чи. њеница коју је у први мах занемарио: ову књигу ствара песник,

есејист, антологичар који се, иначе,

великим _ дслом _ свог _рала су. протставља предоминацији одређених облика романтичарске трали-

ције код нас, човек чије књижсвлоисторијске копцепшије траже врсл

ности које се у миогочему сукоб.

љавају са код пас пропопсирапим,

такозвапим романтичарским, чија продужења се олражавају и на ква-

литет наше данашње поезије. И још

занимљивије од тога, за читаона ће

бити да сам себи разјаспи јелан

веома значајан проблем који је у

уској вези са овим лелом Павловићевог програма: остаће му ла сам

себи протумачи зашто Павловић,

кратко речено, у европски романти-

зам мије увео пајквалитетпији Лео

нашег2 Да ли због лоследности

свом критичком ставу према изве-

сниМм облицима натег ромаптимчај»

ског песништва који су, песумљиво,

имали лоше дејство па огромам део

потоњет, или због генералног стао ва, због увереља да пат романти.

зам није поселовао пи оријентације, . ни песпике, пи песме квалитетом“ адекватне онима које'је он у свој избор из песништва европског ро

мантизма унеог Или, пак, из сасвим

трећег, логици ствари најближег раз

лога који налаже да се преводилачка

и оригинална дела у једној књизи не

мешају 2

Богдан ЛА. Поповић

пољске романтичарске школе, како је то приметно Тодор Манојловић, већ лиричара блиског немачким ромаптичарима. Показује пам песника који урања у сан, који од халушипантпих стања прави материју песме, који жели да повим спојевима речи и повим ритмовима евоцира тајну „поћне странс“ човскове. Костићева песма, без обзира да ли је реч о чистом апрском трепсрељу у „Међу Јавом и мед сном“, или о префињеном баладичном тону „Минадира“ или, на крају, о симфонијској ускомешаности »Заша Мапа аеЛа 52 Јие« црпе снагу и лепоту из себе саме, Дуго времена смо сматрали да су врхунци нашег романтизма дос тигнути у патриотскоји сентименталној реторици Костићевих ривала, у првом реду у патриотским песмама Ђуре Јакшића, Тек онда када смо прихватили истину да разлоге за песму треба тражити у њој самој, да појам отаџбине мора постати држивљај отаџбине да би се за једну родоЉубиву песму рекло да је успела, тек тада смо схватили да је Лаза Костић стваралац који је више Од свих осталих наших романтичара изразио све видове песничке привржености свету. Праву романтичарску инспирацију налазимо у Костићевим стиховима, чудесним, тајанственим и занесеним које снови обасјавају својом светлошћу. Он се први у нашој модерној поезији окрепуо ирационал ном и при том, што постижу само пајвећи, моћ интелекта довео у склад са екстазом душе. Оп који је стварао поезију формално чврсто организовану, сачувао је спонтаност и лакоћу изражавања, Само Дис ијован Дучић успели су да изразе тако музикално осећање узлета у област сна, висина, чисте, племените п вечне лепоте. Оријентишући поезију у правцу језичких истраживања, стварања једног новог, необично метафоричног језика, Лаза Костић је обележио смер целокупне наше модерне посзије. Један од њених пајдаровитијих представника данас настојао је да својим избором истакне баш тог КавЕ Костића, аутентичног ромапти“

На крају књиге палазе се хроно логија песниковог живота пи ствара Ааштва коју је дао Предрат Вукади“ новић, избор из критичких радова посвећених Лази Костићу и бпблиографија првих издања његових пе сама.

Павле Зорић