Književne novine
%
Заолуда
или обмана 2
Друже Уредниче,
У КЊИЖЕВНИМ НОВИНАМА бр. 393 од 19. јуна 1971. тодине објављена је изјава Бошка Богетића у којој се ограђује од АНТОЛОГИЈЕ НАЈМЛАЂЕ ЦРНОГОРСКЕ ЛИРИКЕ, коју сам објавио у часопису СТВАРАЊЕ бр. 5, за текућу годину. Дужан сам да дијењеним читаоцима Вашета листа пружим неке информације.
Молим Вас да уз моја објашњења објавите и фотокопију писма које ми је Б. Ботетић упутио почетком фебруара. ове тодине.
Јо поштовањем СРЕТЕН ПЕРОВИЋ
„ОГРАБИВАЊЕ" ОД СЕБЕ ИЛИ ОД АНТОЛОГИЈЕ
АНТОЛОГИЈУ ПАЈМЛАБЕ ПРНОГОРСКЕ АИРИКЕ приредио сам за мајски број „Стварања"“, трудећи се да у њој нађу мјеста најбоље пјесме оних наших аутора који су се афирмисали или се даровитије најавили у последњој деценији. У Антолотији је заступљен и Бошко Ботетић, који ме сада оптужује да сам га „регионалистички представио", да та тенденциозно искључујем „из токова савремене српске поезије", да сам бирао само оне његове пјесме које су објављене у „црногорским публикацијама" (штапионирао Богетић — С. П.) и тако та
умјетнички осиромашио, да сам, најзад,
СУОЧАВАЊА
Хуманизам а не национализам
Наставак са 5. стране
Род „стоји пред националном катастрофом“, али доћи ће дан када ће се показати да је Ваша бојазан била исувише велика и да је Ваш нарол пребродио кризу и постао јачи него икада раније. Ја желим да се Ваша предвиђања покажу као нетачна, јер верујем да Вам је више стало до добра Вашег народа него до тога да се покаже како сте у овом тренутку имали право.
Допустите ми, најзад, да и сам евопирам један наш сусрет, мнако то никако нећу умети да учиним с толико драмске снаге као што сте Ви учинили са сусретом у Мостару. Реч је о једном нашем сусрету у Београду, мало времена након Вашег повратка из Париза, где сте, као што је познато, били културни аташе нате амбасаде. Срели смо се предвече КОА Народног позоришта и, током кратког раз товора, ја сам Вам рекао да све што чиним чиним пре свега као човек, затим као Ју тослаовен и најзад као Србин, а Ви сте ми, рекао бих сасвим искрено, честитали на таквом ставу. Не кажем да се отада нише та није променило, али не сматрам да су промене тако дубоке с обзиром на ту, недавну прошлост, да би требало из основа мењати став. Па ипак, у међувремену Ви сте променили свој став толико да сам уверен да ми сада сигурно не бисте честитали као некада. Тим поводом неће бити наодмет да наведем речи једног великог Немца и истовремено грађанина света, Јохана Волфганга Гетеа, који је у разговору са Екерманом рекао: „Песник ће као човек и грађанин волети своју отаџбину, али отаџбина његових песничких снага и ње товог песничког делања јесте оно добро, млеменито и лепо што није везано ни за какву посебну покрајину и ни за какву посебну земљу, и што он зграби и уобличи тле тод га нађе“. Веровање да је само У једној земљи и само у једном народу скупљено све што је најбоље у свету, мислим, свакако је кратковидо и никако не одтовара писцу п-интелектуалцу великог фор. мата, Месијанизам једне нације може поАржавати само неко ко није кадар да види какве се дивне особине налазе у другим народима, чак и код оних с којима не живимо у најбољој слози, С друге стране, чини се да нико више него писац није способан да својим продорним погледом открије низ мана у свом народу, који је имао прилике најбоље да упозна. Могла. би се написати читава једна занимљива стуАнија о томе како су велики писци лоше говорили о свом народу. Сетимо се само Свифта, Бајрона, Стендала, Ничеа, Х. Џејмса пли чак Монтерлана, који се не стиди да за своје сународнике каже да „не воле ни истину, ни реалност, ни природно“.
Мако наш дијалог за сада споро напредује, уверен сам да ће имати срећније дане и да ћемо се једнога дана много више слатати него сада. Кад то кажем, мислим на то да нас вековно искуство учи да јелнострани и пристрасни погледи немају .изгледа на просперитет и да ће, кад-тад, победити погледи који су резултат шире могуће мисаоне платформе.
Завршавајући ово писмо с тим увере. њем, искрено Вам желим све најбоље и срдачно Вас поздрављам, Ваш
Храган М. Јеремић |
нај- .
датира љиљана лан ја
у био. кој биљешци о њему, именујући листове и часописе у којима се он најчешће јавља, навео само оне који излазе у — Црној Тори"! И све је то Богетић казао у неприкосновеном тону, као да нико не може провјерити „податке“ којима се он послужује, као да то ни Редакција „Књижевних новина" није у стању да провјери. |
У ствари, Богетић је од почетка био сасвим информисан какву антологију правим (националну а не регионалну!). Замолио сам та да направи шири избор из своје поезије, и он је то брзо обавио; био је веома заинтересован кад ће се Антологија појавити. Ни у једном тренутку — ни кад је послао пјесме, ни касније, у Титограду и Новом Саду, када смо у присуству више писаца о томе разговарали — Ботетић није ставио никакву примједбу, ни на концепцију Антоаогије, ни на избор својих пјесама с којим је био непосредно упознат. У том погледу релевантно је и његово писмо (чију фотокопију шаљем „Књижевним новинама"), датирано у Београду 18. фебруара 1971. године, које у пјелости гласи:
„Драги Сретене,
(направио сам избори (510!)својих песма (312!) из поеме „Стабло завејава стопе", из књиге „Брат према брату“ (цео један циклус јер сматрам да је најбоље целовито га објавити) и из нових песама. Мислим да су ово моје најбоље песме и шаљем ти: их са жељом да. не умање квалитет твоје Антологије..
Нисам сигуран да ли је потребна фотографија. Уколико јесте — јави ми. Или једноставније: У „Нашој жени" се појављује моја фотографија уз рубрику „Књите у излогу"“, па ту можеш искористити.
Најсрдачније те поздрављам. Твој.
Бошко Богетић (с. р.)
_ Ја сам из тог ширег, Богетићевог из– бора издвојио пет пјесама, па ми није јасно да ли се, у овом тренутку, Ботетић „ограђује" од мене или од самога себе; н даље: зашто је он сам одабрао пјесме које су објављене у „црногорским публикацијама", ако није унапријед планирао да ме оптужи за „сепаратизам". Уосталом, није ми познато да гласило у којем је пјесма објављена одређује националну припадност њеног аутора!
Тако изгледа моја „тенденциозност" у оланосу на избор Богетићевих пјесама. Тако „чврсто“ стоје и све остале његове тврдње. Као, на примјер, она да сам у био-библиотрафској биљешши о њему навео само часописе и листове „који излазе у — Црној Гори". А ево како у тој биљешци стоји: „Објављује (Богетић- С. П) поезију по критику у „Стварању", „Побједи", „Књижевним новинама", „Титовом пиониру“ и другим публикапијама". Свакоме је познато да „Књижевне новине" излазе у — Београду! А навео сам оне публикације (три из Црне Торе) у којима Богетић најчешће сарађује. Нијесам, наравно, хтио тиме да га „попрногорчим", како он тврди, нити му то даје право да ме назива сепаратистом. У Антологији је заступљен 31 (тридесет један) аутор; у биљешкама о дванаесторици аутора нијесам пи дјелимично наводио имена публикација у којима сарађују, а у биљешкама 0 осталим ауторима навео сам само по неколико пубанкација, од којих сљедеће које не излазе у Црној Гори: „Поља", „Путеви", „Дело", „Одјек", „Младост", „Израз", „Живот", „Видици“, „Савременик", „Телеграм", „Студент“, „Нови свијет", · „Багдала", „Република", „Сусрет". Чиме, онда, Ботетић може објаснити сво. ју тврдњу да сам једино у биљешци о њему „изоставио нецрногорске публдикације _ (под претпоставком да су и „Књижевне новине" „црногорске")2!
А о квахлмфикативима које ми Богетић приписује — као што су: „сепаратиста", „тенденциозан", „неприхватљиво самовољан“" и са. — не вриједи говорити, јер се са сигурношћу не може тврдити да их је употријебио за оствађење неких практичних циљева, а друкчије објашњење је веома тешко наћи. Ботетић се изјашњава о многим стварима које с Антологијом немају непосредне везе, али и о нечему мното важнијем: каквом моралу припадају његова изјашњавања,
Сретен Перовић
% Редакција је тримила фетекопију, Алп је мз техничких разлога не може објавити.
"За чисте рачуне – али уз поштовање чињеница
Друже уредниче,
'На позив историографа Звонимира Кулунџића под паролом „За чисте рачуне и на хисториографском плану" нисам могао одољети а да и ја скромно не покушам придонести рашчишћавању новијег историјског материјала. Зато Вас молим да објавите овај чланак.
Марочито је мене и неке моје пријатеље узбудило неистинито и тенденциозно изношење догађаја од 5. ХПГ 1918. 20гине, на тадањем Јелачићевом тргу У Загребу. _ Младен _ Стојановић — (пост хумни народни херој др М. Стојановић), пјесник Стеван Хакман, његов брат академски сликар Коста, Светолик Милишић, данас хирург (станује у Београду, Молерова ул. бр. 36), Звонимир Жупанмић, данас у Опатији, и ја — били смо свједони пушкарања кобног 5. ХИ. Тадања ситуација У Загребу одавала је вјерну слику трада гдје су се иза пропасти једне дуготрајне државе подизали први темељи новог државног устројства. У трад су долазиле разбите трупе њемачке и ау строугарске војске. Ред и сигурност граЂана и разоружавање војника осигуравали су србијански заробљеници уз припомоћ студената добровољаца из разних Крајева данашње наше земље.
Рађање нове државе која је смјерала уједињењу _ више историјски дуго _растављених крајева у којима је живио народ. Јужних Славена, уз многобројне тристаше имао је и противника. Није чудо да су тада колале многе вијести које су у највећој мјери повећавале политичку тензију грађана Загреба, као и многих придошлина које је ратни вихор нанио у овај град. Тако се раширила и вијест да ће противници! стварања нове државе извести демонстрације, а можда пи пуч. Стога су заробљеници Собијанци 5, ХПГ повучени са улица да не би дошло до нежељених сукоба.
Наоружани војници једне бивше аустријске регименте, маришарајући _ кроз град, окупили су се на Јеламићевом тргу и отпочели одржавати протестни збор, Истодобно су према војничким правилима | постављали страже пи осигуравали прилазе на трг.
Наша мала грума, вођена младићком радозналошћу, нашла се у самом средишту наоружаних војника. Тек сма тада. дознали да је још стара загребачка полиција а мали одјел морнара посјела неке балконе на тргу. Чули су се повици на предају и појединачни пуцњи. Касније смо дознали да је нетко из групе војника пуцао на преговарача који се, мислим; звао Гићако(бивши“сокол) и усмртио- та. У исто вријеме видјели смо да се вод полиције предаје војницима скупа са оружјем. Чим је преговарач пао, морнари су осули митраљеску паљбу _ расутом лепезом по цијелом тргу. Инстинктивно смо пали на земљу чекајући у страху да ли ћемо нашу радозналост. платити главом. Након кратког времена трг се испразнио и чуо се само јаук рањених. Помогли смо их однести у Закладну болницу, која је била на самом тргу. Колико се сјећам, било је око 13 мртвих и више рањених.
Тек на вечер су се појавили заробљеници и успостављали ред. Не знам одакле је Кулунџић купио податке о овом догађају, који изнаша са јасном тенденцијом како су Срби „пострељали хрвалске војнике". Да би млађе генерације биле објективно обавјештене, ево ко су били актери овог збивања. |
Наређење да се пуца издао је Грга АнБелиновић, неке врсте комесар Народног. вијећа, а извршиоци су били морнари. И наредбодавац и извршиоци су били Хрвати. На Јелачићевом тргу службено није присуствовао ниједан Србин. О томе има још живих свједока, па ипак Кулунџић смионо и овај догађај приказује у кривом свјетлу. Српских официра на војника није било тога дана на загребачким улицама, па нису имали војници прилике да их клицањем поздрављају.
Изнашајући отварање ватре и убијање од стране жандарма бившег; режима „истинољубиви" Кулунџић нигдје не спомиње да су смртоносне жандармске салве обасипале и српске главе. Нека се само сјети погинулих у Беотраду, Зајеча. ру, тадањој Подгорици и другим традовима. Прешућивањем и ових жртава замагљује се историја. Кулунџић оперира народном пословицом „ко се једном опекао пуше и на хладно". Да ли он полашиља да би и неко други могао са мно20 више права, читајући ово искривљивање историје, да се послужи овом пословицом2 Знаде ли, он,да се оваквим писањем политички дротирају лаковјерне масе, које по законима психологије маса могу агирати друкчије него што замишља онај који их је успалио2
Познато је да је овакво илузионирање прије 1 свјетског рата и у њему представљало прелудиј за апокалиптичка страдања наших народа. Француски политичар и публицист Шрајбер каже да „илузије су слатке". Онога ко разара илузије људи не воле, па зато то Кулунцић и не покушава. Ако он мисли да с обзиром на данашњу напету ситуацију и политичку стратетију треба да овако пише, добро би било да се сјети високо етичке класичне максиме Атпсиу Рло 524 та15 аттса уетџак. Тим би много више допринио разумијевању и зближењу братског српског и хрватског народа, чему треба данас да сви тежимо.
Ар ВЕЉКО НАРАНЏИЋ Ријека, Максима. Горког 41. Ријека, 6. УП 1971.
Поштовани друже уредниме,
У Вашем листу број 394 од 1. јула ове године, објављен је опширан напис Звонимира Кулунџића под насловом „За чисте рачуне на хисториотрафском плану у ко ме је споменута и моја књига. „Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца“. При томе је из целе књиге од преко 600 страница, у којој су приказани политички догађаји који су претходили атентату у Скупштиви 20. јуна 1928, истргнут пасус од шест редака, да би се његов смисао искривио и по литички инсинуирало. от
Читав напис, међутим, по својој интонацији представља. својеврсан памфлет, с веома провидним тенденцијама, усмерен на то да провоцира, дисквалификује, поли. тички инсинуира, да најзад покумла протурити у подручје научног истраживања неке чудне критеријуме, справљене вероватно у политичким кухињама.
Отуда моје чуђење што је овај напис изашао у Вашем листу, и то У виду „АИ јалога“, који би се, према Вашим речима, морао водити „без предрасуда по неповерења“. Бојим се, међутим, да би овако несрећно започет разговор, уколико би се наставио, постигао управо супротан ефе кат.
Разумећете стога што сматрам депласираним да одтоворим па пеке безочне на. паде и политичке оптужбе. изречене у овом памфлету. Читаоци ће сами наћи истину, ако пажљиво загледају овај напис, јер. је његов аутор, у заносу, опчињен својим идејама, сам себи противречио, спотицао се, упадао у замке, које је другима постављао (он се наводно позива на доку. менте, а занемарује их и пабирчи само оне који њему одтоварају; он топоже толерантно прихвата да се његови аргументи могу „оборити“, а унапред сваку критику своје књиге квалификује као „одорану кра ља Александра“; он се залаже за равноправан разговор, дијалог, а иступа са по. зиција силе, претње и диктата).
За научне раднике, овај напис биће добра илустрација, када се буде писало о појавама и облицима дилетантизма у нашој новијој историографији. У њему ја аутор на пластичан начин демонстрирао „научни метод“ којим се служи у откривању историјске истине. Он не жели да сачека научне резултате, који би мож да потврдили баш његове претпоставке; већ полази од апр орно утврђених ставова, теза и оцена, сходно својим полптичким жељама. Тек касније се мо'у те оцене поткрепити напабирченим АОкументима, ради научне тежине. Полазећи с тих позиција, Кулунџића тренутно пре. окупира однос четника и усташа. Тражи стога, да се пре научних истражњ вања, унапред одреде заједни чки ставови. Нуди споразуме м по тодбе. Пребројава четнике на једној, п усташе на другој страни. Даје Павелића за Недића. Главу за главу. Исти паритет при“ мењује и кад је у питању њихова ОдгОворност за злочине. Само овде је спреман на аицитирање: сагласан је с тим да је усташки покрет „у својим почецима био исто тако ослободилачки и прогресиван као и четнички>“, али пристаје м на нај негативније оцене и једних и других (при чему идентификује усташе са Хрватима, а четнике са Србима): „Ја већ унапријед изјављујем — пише он — да пристајем на било какво квалифипирање нас Хрвата, па и оно најгоре, али само под једним условом: да апсолутно исте критеријуме при“ мијенимо и на њих, на Србе“!
Никада једна. тако озбиљна ствар није представљена толико смешном. Никада још једна научна област истраживања ни. је извргнута толикој порузи,
Друтарски Вас поздравља
Др БРАНИСЛАВ ТЛИТОРИЈЕВИЋ
Институт за савремену историју. Ђеоћ» рад, Трг Маркса и Енгелса 11
Београд, 13. јул 1971. ж
Драги друже Глигоријевићу,
Објављујући Ваш текст о чланку Звопнимара Кулунџића, осећам потребу да Вам пружим једно обавештење.
Пошто „Књижевним новинама" замерате што су објавиле писмо Звонимира Кулунџића, питам Вас: сматрате ли да само Кулунџић мисли тако како пише или он изражава тедно општије мишљење, које не треба прећуткивати, већ га обе лодањивати и на њега аргументовано од» «оварати, да би се дошло до истине о покренутим питањима2 Да није објављено Ки „Књижевним новинама", сигуран сам
„би Кулунџић своје писмо објавио У неким другим новинама, где би, можда, машило само на одобравање, а не и на критику.
и .
ри Жао ми је што се п друга историча“ му Зи = укључили у овај разговор, и то а 9и себе одбранили пето "да би отХР ЈА праву истину о догађајима који се На и који нужно заов ње ЈЕ ану историјску процену, јер не умногоме зависе и садашњи мес“ “национални односи у Југославији,
С пријатељским поздравом,
ДРАГАН М. ЈЕРЕМИЋ
КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 10
испевао Б Пе = вени