Književne novine
ПИСМА УРЕДНИШТВУ
Отворена питања националне културе
Поштовани друже Јеремићу!
Студирам књижевност на Филозофском факултету У Загребу. Поезију и прозу објављивао сам у „Републици“, „Видику", „Вечерњем листу", „Просвјети", „Полету" итд. Стални сам сарадник „Просвјете".
Чланак о сриској књижевности у Хрватској, шаљем Вам у нади, да ће потаћи на. размишљање, не само о нашој књижевности него и о свеукунној култури српског народа изван СР Србије. Познато Вам је да српски интелектуалци у Хрватској, окупљени око „Просвјете“, мада у незавидној ситуацији, суочени с материјалном оскудицом и отпорима на многим странама, покушавају надокнадити изгубљено, афирмисати српско национално биће и повратити ствараоце који су неправедно сврстани у другу културу. У току је ч борба око језика, која је за нас судбоносна. А није се лако носити кад знамо да српски народ има једну једину националну институцију — „Просвјету".
Свјестан сам нпедораћђености чланка који Вам упућујем, али времена данашња не трпе чекања. Уздам се да ћу с Вама у блиској будућности поразтоварати,
Срдаман поздрав! . ЗДРАВКО КРСТАНОВИЋ
Затреб, 13. 6. 1971. године
МАРГИНАЛИЈЕ О СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ У ХРВАТСКОЈ
Бе је зрно кланцу заметнуло Онде нека ни плодом почине
· Његош 1: УВОДНО СЛОВО
У овим временима, пуним свакога немира (како би рекао пјесник), у грозници која обузима од контроверзних гласова, свакодневних удара, ломова и изненађења, у ситузцији дезилузије али и наде, кад се биће губи и раствара у неизвјесном, покушаћу да се саберем и проговорим тријезно о ономе што прећутати не могу: о судби мога народа У Хрватској, о књижевности његовој као битном изразу и огледалу, о чудесном знаку по-
стојања.
2. СВЕЧАНОСТ
Недавно, у Загребу, „Просвјета“ је издала „Народне пјесме Кордуна". Легендарни првоборац кордунски Станко Опачић-Баница, годинама је слушао, трагао и биљежио помно казивања старих, пјесме свадбене и ратне, слово љубве и
смрти. ;
Иако пјесме нису класификоване како би требало (класификације готово и нема), смијемо, чини ми се, устврдити: десила се свечаност у нашој књижевности! Јер народно благо, које би ускоро, у новим ритмовима, засигурно У сачувано је. То је важно. А позвани ће
аако класификовати и проучити.
ћуУздамо се да књигу неће дочекати
ватали двије ријечи: пјесме у њој 5 бране и досад утлавном непознате, посебно су поглавље српске народне поезије. Створене у уклетој и дивној земљи кордунској, сажимају У себи у чистоти језите, сву трагику И чудотворну снагу срне народа у крајини, која је свагда била клаоница, изложена походима свију 38става. Али сила сјеме не размет-
ну; и све је У
осова ДО 2 МЕ до партизанске епопеје. морном језику, језери се искуство, и удес страдалника, спознаја од два свијета:
ј арује, траничар, ратује, с а џи пушка другује. Никад не зна што му судба спрема. Када. падне, он ни гроба. нема,
бесника, човбез друга м не М самоћи, о крик:
јеку остаје једин
лажи ноћи црна,
Лажи дане, ти нешто може!
Лажи боже, ко
пп пне : !
Крик одјекује У вјечности Пи Али предаје нема; свијест о
си, елементарно:
На бојишту свира труба, Је л' вам жао млади МУ љуба смо се наљу“,
И боја се зажелили. ил На бојишту сабља МА Ево, бабо, наше ријечи; Нека знаде турска | " Да су Срби она арене у
Од свакога 6 208
ад по И
и а Срби вјечно цвијеће Што увенуг никад непе. Нека змијг 18 нас ТЕ Нек топови на. нас 2 Нек нас бије 60% на у Покорит нас неће г
'
Ратници, а сачували су и суптилност, Исказали је у небесним сликама;
Зора зори, роса роси Млади Јово Анђу проси; Срце лети куда коњ не може,
Мако истргнути, цитирани стихови, зацијело, обасјавају. Језик кордунског пјевача припада понајљепшим врелима. Као им језик српског народа на Банији, у Лици и Крбави, Сјеверној Далмацији. Дакако, није истраживан. Тек у овим мјесецима, неки су лингвисти започели рад који је требало давно започети. Понадајмо се да ће бити плодова.
3. ЧУДНА РАВНОПРАВНОСТ И ДРУГО
Уважени академик, професор загребачке универзе, „луцидно" нам разјасни на трибини Књижевног петка, како је хрватска књижевност „довољно широка и демократска“ да у своје крило прими и све ствараоце српске националности, У Хрватској. Они су (писци Срби) хрват.ској књижевности листом припадали и досад, па не видим разлога да тако и не буде и одсад, рече нам професор. Комично би било да није жалосно. Попут професора мисле и многи други, као и он уважени стручњаци за језик и литературу, громогласни борци против унитаризма им сваког чгрожавања националног бића!
„Толерантни" Игор Зидић, казао је на трибини Филозофског факултета, како је нормално да писци Срби у Хрватској, припадну хрватској књижевности, а нор-
„мално је, према Зидићу, зато јер живе
у Хрватској! Тако МИСЛИ Игор Зидић, уредник у Матици хрватској, која у едицији „Џет стољећа хрватске књижевности", објављује и дјела Хрвата из Војво. дине. Добро је да их објављује. Али којом се логиком српском народу у Хрватској може одузети елементарно право на постојање2! Јер не негира се само његова. књижевност него и друге сфере умјетности и свеукупна култура. Прекраја се историја. Миноризира се улога Срба у свим временима. Испада да је српски народ у Хрватској рађао једино примитивне ратнике и „византијске каријеристе. Као да није-свијету даровао Десницу, Теслу, Матавуља, Мркаља, Кончара и толдике друге. у ан и
Није случајно предсједник Савеза књижевника Југославије проф. др академик Иво Франгеш, рекао на једном предавању да су Срби у Хрватску доселили „прије три стољећа". А доселили су се неколико вјекова раније. Десетине докумената свједоче нам о временима доласка. На примјер манастир Успенија Богородице у Крупи, подитнут 1345. године (према неким изворима и раније), манастир Арханђела Михаила утемељен 1354. године, манастир Драговић „в част Просвјатја Дјеви Марији и рождества јеја" из 1395. Не можемо вјеровати да академик Франгеш не зна битне ствари о историји наше домовине. Али немојмо се чудити _ ријечима, предсједника Савеза књижевника Југославије. Оне су логичан израз и те како присутне свијести 0 АОмаћину и госту. Једино стога да се Срби прикажу као гости, ваља приповједати о њиховом касном доласку. А тост, рече један човјек с Кордуна, у кућне се послове не мијеша. Он не одлучује. Узети може само што му се понуди.
Ова опасна и погубна, петаршегединовска свијест о једноме господару, с мадо напора, може се разоткрити у текстовима литерарним и политичким, ма каквим се украсима и паролама закривала, Често, у часовима говорникова или пишчева заноса, појави се гола и нескривена. Продор у њезину суштину преголем би био за ове записе.
4. ПРИПАДНОСТ
Истина је да знатан број писаца из Хрватске припада хрватској литератури. Спора око неких не може бити. Али има и оних који су без правог разлога сврстани гдје им није мјесто. О њима још ће се товорити и како је истакао уредник „Просвјете" др Станко Кораћ, утврдити научна истина. Ствари су досад ријешаване једноставно: друг „х" јест Србин али писао је хрватским језиком и стога је, дакако, хрватски писац, Хрватски и српски два су језика односе се као јапански и талијански, према томе дилема нема. Свака метода добра је за својатање. Неистина и полуистина.
5, САВРЕМЕНИЦИ
Војин Јелић, Милан Ножинић, Чедо Прица и Владан Десница, писци су српске националности, сврстани у антологије савремене хрватске књижевности. Осим Деснице, сви су живи људи па нека говоре или ћуте. Како хоће, Вријеме ће измјерити све, свима. О другим књижевницима старијих генерација и најмлаБима који дјелом припадају своме народу, проговорићу посебно.
6. ПИЛИПЕНДА
“ „Пилипенди“ Симе Матавуља, исказана је суштина наше трагедије. Али, и неугрозиве усправности. Јер... „волијемо душу него трбух". Душа се друтом замијенити не може!
Здравко Крстановић
СЦЕНА ИЗ ФИЛМА БАТЕ ЧЕНГИБА „УЛОГА МОЈЕ ПОРОДИЦЕ У СВЕТСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ"
Г оворити аргументима
Поштовани друже Јеремићу,
У свом одговору Нећи Парежанину дросао сам се увјерења да је најбоље 20в0рити — аргументима.
Лијепити етикете — макар и политичке — најлакши је посао.
Настојао сам да мој одговор буде што концизнији и надам се да текст неће оду. зети превшше простора „Књижевним новинама". Другарски поздрав СТЕВАН БУЛАЈИЋ Лењинова бр. 3817. — Сарајево
Сарајево, 28. јуна 1971. год.
ИДЕОЛОШКИ „КЛИСТИРИ“ НЕБЕ ПАРЕЖАНИНА
УМЈЕСТО да. покуша -бранити: финам „Улота моје породице у светској револуцији", Неђо Парежанин, директор „Босна-филма" настоји да у свом напису „О „естетичким"
принципима. Стевана Булајића" — отвори исљеднички досије против моје маленкости. Директор Парежанин је, дакле, тим својим написом открио своје праве склоности: он би да исљеђује. Али пошто таква работа подразумијева и одбрану, ја се усуђујем да под нос свог строгог исљедника Парежанина поднесем неколико аргумената. У свом напису „Филм и политика" 06јављеном у „Ослобобењу", ја сам са индигнацијом писао о појединим сценама из филма „Улога моје породице у светској револуцији", при чему се нисам устручавао да филм у цјелини оцијеним као антикомунистички памфлет и покушај да се цинички исмијавају основне моралне и етичке вриједности наше југословенске револуције. УМ таквој мојој опјени филма учвршћивало ме је и мишљење Комисије за стране фестивале, чији сам члан. Комисија је, ваиме, са осам гласова против јелног, одбила да филм „Улога моје породице у светској револуцији“ пошаље на Берлински фестивал, с мотивацијом да је филм умјетнички слаб, да посједује јако изражену антикомунистичку ноту и да је у суштини мизантропски и нехуман.
Директор „Босна-филма", који је произвео овај филм, окомио се у свом напису на моје опјене филма и, у недостатку 60их доказа, прогласио ме стаљинистом.
Будући да У комисији сједе и такви еминентни Филмски и културни радници као што су Федор Ханжековић, Вицко Распор, Слободан Глумац и други — значи ли то да ће и они ускоро бити проглашени стаљинистима од стране директора Парежанина. Да би читаоцима „Књижевних новина" било јасно о чему се ради, изнијећу своје главне примједбе на поменути филм.
Прво: огорчено сам у свом напису говорио о филмским сценама ослобођења Београда од стране партизанских и совјетских јединица, у којима, упоредо са сценама наступања ослободилачких трупа, иду кадрови у којима грађани на улици завлаче један другом клистире у задњице!
Ако је то „обрачунавање са мрачним појавама у нашој новијој историји", како каже Парежанин, онда ће директор „Босма-филма" имати пуне руке посла да „исклистира" хиљаде бораца који су лили крв на улицама Београда — када им тај филм покаже! 3
Друго: напао сам, такође, сцене у којима распомамљена партизанка, попут неког ко стичког Распућина, убија грађанске
| дјевојке по улицама, пљачка свилене буржујске хаљине и најзад, пошто је „четири године гладовала од оних ствари“, силује једног тосподског дјечака. М док тако те-
|
че та сцена насилног контуса Парежанинове партизанске „Амазонке", преко њеног изобличеног лица иде текст и мелодија партизанске пјесме „Болна лежи омладинка Мара"... исте оне пјесме с којом су у бојевима на Пркосима, или под Ловћеном — гинуле Марије Бурсаћ, Бине Врбице и Наде Димић!
Ако је то, како каже Парежанин, „његтова конфронтација са идеологијом са којом је одавно на ратној нози", онда бих волио видјети Парежанина „конфронтираног' према нашим бившим партизанкама, када им наш директор зорно и филмски покаже — како су пљачкале, убијале и силовале недужне господске дјечаке!
Треће; писао сам са згражањем о сцени у којој партизански комесар такође силује неку офуцану буржујку у кади за купање; госпођа је гола, а комесар под пуном ратном спремом и још у чизмама!
Ако је то. „умјетничко обрачунавање-са срамним издајницима" како каже Парежанин, онда не бих био у кожи директора „Босна-филма" када бивши партизански комесари виде овај његов филм. Јер, у то доба, и ја и Парежанин били смо комесари у НОВ и обојица знамо да ни у Београду, ни ма глје друго није забиљежен ниједан случај силовања од стране партизанских комесара.
Али, Парежанин не схвата да оно што се није дешавало у животу не може тек тако постати „умјетничка истина", односно — умјетничка инсинуација, уколико се не ради о срачунатој намјери да се компромитује комесар као синоним „комунистичког људождерства" из Макартијевих пропагандних арсенала.
Четврто: Марежанин покушава „да се „вади“ на некакву антистаљинистичку поруку филма. Он очито мисли на сцену у којој партизански комесар, у салону који неодољиво буди асоцијације на „добра грађанска. времена", доноси на трпезу СтаЉинову главу и наређује званицама да једу Стаљинов мозак. И тако, сви: буржуји и партизански агитатори, омладинци и комунисти — кашикама захватају и једу мозак из Стаљинове „главе",
Ако је то, како каже Парежанин, „борба против стаљинизма", онда је та борба сведена на ниво уличног вица. То је вулгаризација борбе против стаљинизма и одузимање тој борби оног достојанства на које је, не једном, упозоравао и друг Тито.
О тим стварчицама „заборавио“ је да прозбори неку ријеч директор Парежанин, када се прихватио посла да ме јавно исљеђује и политички етикетира. |
Заборавио је Парежанин, у међувремену, чак и своје раније изјаве да „док је он жив неће дозволити снимање филмова у којима голе партизанке јашу на коњима кроз Београд".
Истина је, у овом филму нема голог јахања на коњима, али има толико бљутаве, недуховите и циничне политичке и идеолошке тенденције, да се човјеку, макар и не био такав сјајан комунист као Парежанин, мора смучити на све то.
Мосталом, драматично краћење и пре. прављање „инкриминисаних" сцена, које је настало послије моје јавне осуде тог филма, показује да су се „Власи досјетили" ми сад покушавају да поправе гаје су прекардашили.
Лично сумњам да се од таквог тијеста може направити пита, осим за малограђанску, злураду кухињу. Али такав филмски „ручак", који нам уз своје конфузне идеолошке таламбасе нуди Парежанин, тешко да ће моћи гутати било ко, под условом да има макар мрвицу доброг
укуса. Стеван Булајић
КЊИЖЕВИРНОВИЕ 9