Književne novine

ипо пацијената =

Филозофско– – социолошки _ приступ религији

Вуко Павићевић:

СОЦИОЛОГИЈА РЕЛИГИЈЕ. СА ЕЛЕМЕНТИМА ФИЛОЗОФИЈЕ РЕЛИГИЈЕ,

Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1971.

ИНВЕНТИВНО ПИСАН уџбеник. Први ове врсте код нас. . Ми смо једно од ретких друштава у којем се појавило неколико књига из области социологије религије а да претходно инемо имали систематски преглед ове дисциплине, који би имао инструктивни какактер. Овом књигом то је надокнабено. Дело проф. дра Вука Павићевића не покрива својим обимом све релевантне теме из подручја социолошког проучавања реАигије. Тако, на пример, у овој књизи нема готово ни речи о релитијском феномену у југословенском друштву, нити се обрађу"ју: тако значајне теме као што су држава

си" верске заједнице,.политичка партија и

-прква, брак и религија, верске секте и слично. У накнаду за то, аутор је дубље теоријски засновао многе од обрађених тема, као што су: однос магије и религије, филозофије и религије; рационални (научни) приступ религији; критика феноменолошког приступа религији кроз историју им данас.

Оно што је ново у овој књизи јесте критички однос према свим постојећим теоријама религије и инвентивна теза Аа ће развијена техничка цивилизација, комфор и рационализација друштвеног живота пружити нове могућности за симболичко-митолошки однос према свету, бити можда нова шанса за религију, која додуше неће подсећати на ову садашњу, што не значи да ће изгубити битна обе. лежја религије. Потреба мовекова за транспендовањем може да добије различите обанке. То нипошто не значи да ће као такта згаснути,

Аутор замера Марксу што је недовољне узео у обзир антрополошке корене ре-– лигије. За Ентелса,- међутим,. истиче да је вероватно био свестранији у откривању нових димензија релитије, које су из. мицале из Марксовогт хоризонта. Ова теза у најмању руку није довољно образложе. на, јер. је Марксово одређење религије у синтетичком облику и те како антропоаошко. Ни тренутка не треба сумњати да је Маркс разликовао конкретно»историјску религију и религију. по себи м за себе. >

По номе што нам тематски доноси, а посебно по теоријском приступу, овај уџбеник. би вероватно био адекватнији Аа је тематски означен као филозофија релитије са елементима соџиологије реамтије. Очигледно је да највећи део књите аутор посвећује било филозофима који су још увек мисаоно живи када је реч о њиховим концептима религије, било да је социолозима (Вебер, Диркем, Трелч) приступио управо филозофски. То није маша замерка из једноставног разлога што је филозофски приступ растворио позитивизам који се у грађанској социолотији према религији веома негује и што је успоставио мисаону линију између Марксових претходника и оних који су та духовно следили. ;

Мада уџбеник, ова књига је заслужила бар краћи осврт ако не и засебно поглавље о световној религији, што је сасвим у духу Марксовог концепта, То би, само по себи, аутора усмерило да досегне до потпуније интерпретације Марксове мисли. Добија се утисак да се аутор према свим теоретичарима из ове области односи критички, али чешће само у сегментима а не у битним теоријским претпоставкама, Тако, на пример, др В. Павићевић интерпретује конзервативне теологе који нису толихо духовно присутни у хришћанству, посебно у католичанству. Теолошким темама прилази час сопиолошки, час филозофски, па тиме показује да може бити и сам оспораван са. филозофских позиција унутар теолошке мисли, које су у сва-

КЊИЖЕВНЕНОВИНЕ 4

_КРИТИКА__

САОВОДАН МАРКОВИЋ.

ком случају у својој области супериорни-

је од социологије којој те теме по природи ствари предметно измичу.

Посматрана са педагошке стране, ова студија претледно и кондензовано излаже филозофско-сопиолошки приступ реАмгији посредством анализе најзначајнијих светских социолога. Било би добро, кад већ филозофски прилази, да је аутор упоредо с тим изложио и модерну теолошку мисао, пре свега католичку, православну и протестантску. Још више, да. се осврнуо на домаћу теолошку мисао чији се домети, особито у католичкој цркви, више не могу игнорисати. У оним поглављима која и тематски па њ по при– ступу хоће да буду социолошка, аутор мимоплази значајне социолошке резултате домаћих аутора, или их само илустративно наводи по сопственом избору да би. потврдио сопствене тезе или оспорио тезе оних који не деле његово мишљење, __

Уз преглед историје теорија религија вреди изавојпти поглавља која се ОдНОсе на социјално учење католичке цркве и неке аспекте секуларизације религије у савременом друштву. Кад је реч о социјалном учењу католичке цркве, аутор је консултовао обимну грађу, пратио евоауцију социјалног учења ове верске заједнице и местимично био сувише критичан у захтеву за интензивнијим трансформисањем њеног социјалног учења.

Добро би било да је поредио са овим

учењем Марксово учење и задржао исту критичност и открио социјалне препреке револуционисања ове мисли“ са њених сопствених позиција, јер не треба превилети да је Маркс рекао да критику неоа треба заменити критиком земље, а критику теологије критиком политике. Једно друштво које жели да буде хуманистичко мора инаугурисати праксу која ће остваривати ову Марксову хуманистичку поруку, третирати Маркса не као савременика у сфери чисте мисли, него пре света у _ сфери — социјално-историјске праксе. . Када је реч о секуларизацији религије, овде се осећа утицај совјетског сопиолога Леваде и француског социолога Лавоа, који су у својим делима покушали и у много чему успели да прикажу савремени тренутак секуларизације релитије. Права је штета што аутор није покушао да те резултате апликује на нашу социјалну структуру чиме би уџбеник дДОбио и у погледу занимљивости и у погледу мисаоне подстицајности. -_

За сваку је похвалу што је аутор 1осле сваког поглавља навео најзначајније стране и домаће ауторе који су писали на теме које се обрађују у том поглављу.

Миодраг С: Максимовић

" Тамни пир поезије

Слободан Марковић: „ТАМНИ БАНКЕТ“, Матица српска, Нови Сад, 1970.

ВЕЋ СКОРО четврт века у нашој поезији чује, се глас Слободана Марковића; глас разнолик и неуједначен, али све усредсреЂенији, све самосвојнији, Новом књигом песама песник то још једном и убедљиво показује. Ако бисмо хтели да једном реченицом означимо смисао тога песничког мастојања, могли бисмо рећи да У Марко вићевој лирици, под окриљем стоне, гото-

во винске песме, избија силна туга, усам- |

љеност, тих очај дављеништва, у којем нема програма, из којег нема излаза, који је чиста резигнација без заборава, У“ но вом циклусу, међутим, та суштина испољена је у низу сонета; па и сам израз че. сто нагиње класичном уопште, што је м иначе обележје новијих дела песника сре. ањег поколења наше савремене поезије, Као да лирика оног израза који је некад нападан као послератни модернизам тежи својој вишој синтези н врхунској зрелости.

Број симбола употребљених у збирци није велик, а њихово очевидно значење је сасвим конкретно: дављеник је пијанац, човек нзгаобљен из свакидашњице и друштва у обичном смислу речи; река, језе ро, вода уопште — представљају крчму; пловидба, утапање — симболишу пијан.

ство. Али тај на изглед скучен свет мета. |

фора омогућује Марковићу да згусне и из рази своју необичну и узнемирену, сложе. ну и невеселу, ван сваке сумње искрену и

уметнички значајну слику стварног света. Симболи. надрастају своје првобитно зна чење, постају представе општег бола, без нађа и очаја. Отуда „тамни банкет“ није уживање у пијанству или бежање од жи:

вота у заборав, него пијана, луда барка која носи заковитлани свет нескривеном поразу. Та светковина потонулих је своје врстан мртвачки плес, у коме су брод и пловидба знамење кретања ка непознатом, коначно — ка смрти. Л

У Марковићевој збирци се врло јасно испољава једно од основних обележја са: времене поезије — замена узрочно-после. дичних односа, управо градња метафори. чког склопа помоћу састојака који не но. се толико своја основна значења колико одражавају нека суштанствена својства. Повезивање тих суштаствених својстава јединственим мотивом, при чему спојеви могу бити привидно противречни, неприхватљиви и бесмислени, чини савремену поезију вишеслојном, занимљивом и упе чатљивом, Уношењем новог каузалитета и заменом мотива у Марковићевој збирци остварен је целовит систем знакова, ко јим је људска судбина представљена као „тамни банкет“ дављеника, као игра, али игра судбинска и кобна, у којој је улог човек сам, његов живот и његова срећа, То је м основа несумњиве вредности појединих песама-варијација у збирци, па и збирке као целине: међутим, то је и узрок неких мана ове поезије, која се каткад исцрпљује У визуелном варирању и приказивању, не досежући до дубљих сазнања и не носећи јаче и сложеније емоције.

Тако устројено представно ткиво, дакако, одређује н својства језичких спрегова. У збирци, додуше, има доста уобичајених спојева и туђих и сопствених општих места, Крупан, срећом не одвећ чест, недостатак Марковићеве поезије је извесна песникова обузетост собом, самодопадљивост, која се у садржинском погледу ис пољава као самосажаљење — што је и по длота повремене сентименталности, а у изражајном — као самопонављање, Међутим, истински доживљене песме обилују неочекиваним спојевима сасвим обич: пих речи, спојевима из којих избија жива вода песништва и у којима се огледа моћ поезије да нас изненади свежином, да на чудесан начин надиђе свакидашњицу померањем њених сопствених састојака. „Смех домаћи“, „пространа као ромбоинд“, „подне је тиква жута на злој скели“ само су нека решења која, уз изненадност, уносе у Марковићеву поезију и црту хумора, који истиче њену трагичност и подстиче ону слатку језу коју свака права поезија, склона варци, изазива и онда кад знаш да ћеш бити нападнут из заседе, јер не слутиш где се то може догодити.

Јединствена по проширеној метафори која се налази у основи свих песама, цела саздана истим "поступком; збирка „Тамни банкет“ је неједнаке вредности, У појединим. песмама преовлађује вербализам (на пример, ХХМЕ -- „Кад из дна себе вадим смех домаћи,,“), у. другим – дескрипшија (ХХ — „Пијанца који једном фали.,“), у неким, пак, плачљивост и неуверљив грч (УТ — „Полазим, а не знам да је лук.“; ТУ све „Сви дављеници кроз мене ће рећи“), Али све те мање или више успеле варијације неколиких сталних тема као да су само пробе, само припрема за оне, још увек Довољно бројне, лепе изданке у којима нам је Слободан Марковић пружио пуну меру свога дара, као што су: МУП („На дну река, градова без крова,.“), ХУП („Већ је крај снегу. Устани из муља..“), ХХМИЕ („За дављенике нема речи благе“) и још неке песме; а надасве завршни, СУП сонет („Некуда морам! Куда2 Можда богу2“), сав у једном даху, врцав, заошијан, оностран. Ма и само због те песме, у којој је све ново, устрептало, без грча ова збирка заслужује да јој се радујемо и да је позаравимо.

Јован Јанићијевић

МИРКО КОВАЧ

Најкраћи пут до пакла

Мирко Ковач: „ЖИВОТОПИС МАЛВИНЕ ТРИФКОВИЋ“, Не зависно издање, Београд, 1971.

СУДБИНА „Животописа“ како се засада чини, раздиковаће се донекле од судбине досадашње две Ковачеве књиге, Не прате је скандали и процеси, не јављају се они «оји препознају себе и налазе своје место у пакленим Ковачевим визијама, нити они који покушавају да идеолошки дешифру. ју позицију Ковачеве прозе. То је, бар за мене, _ парадокс. „Животопис _Малвине Трифковић“ је најдемонскија Ковачева књига, цвет и круна српског сатанизма. То је прича о цвету и корову што заједно расту из ђубришта, „из неких неисирпних залиха зла, које дремају под земљом“, књига о греху, књига о искупљењу, „свео. пшта историја“ сладострашћа.

Али, у. тој повести има и некс чудне нанвности и безазлености тако да се оргије тела, ниских страсти, љубавне похлепе, донмају као нешто људском бићу сасвим прирођено, штавише да су један део откупа за избављење, Свакојаке изопачености, перверзија и инцест воде до калварије, до крста. Малвинин животопис се: отвара часом када постаје питомица Српске православне просветне женске задруге, а довршава њеним ступањем у зидине мана“ стира св, Џетке. Без обзира што као питомица бежи из завода, а манастиру се приклања после дугих часова телесних ужитака, у њену се светост не може сумњати. Јер светости нема без греха, као ни здравља без болести, ни вере без неверице. Склон сам да у том Ковачевом инферну видим Малвину као идеално биће, то. ико чисто у своме страдању, похоти пи богохулности да му нема места у овом свету. У том смислу, роман о Малвини је дубоко религиозан. Али, то је религија Сатане, побуњеног божјег анђела, или Самаела, анђела смрти, који је истовремено и демон и бог.

Ковач поседује изузетан дар да прича чисто и јасно, и одабере за приповест бит не детаље. Писма која читамо не откри. вају само Мадвинин живот, већ сплећу колоплет судбина преданих греху, посрнуАХих у похоти, гтураних у извитопереност подмуклом болешћу теда или духа. Ова књига нема намеру да реконструише или опонаша пуки живот, она жели нешто више: да буде сам живот.

Али, КОЛИКОГОд „животопис“ био реза Амстичан у фактури, књига која „ствара“ живот, „објективно" (овај, рекао бих, ар тифицијелни реализам, остварен је брини. Љантно), толико је историја Малвининог живота истовремено и травестија, али. не травестија живота, већ травестија рода, Епистоларни облик романа лишен је сваке неоромантике. Ковачев мрачни хумор тогољевског типа, остварује „виши степен реалности". На крају „Животопис Малви“ не Трифковић" постаје криминално-пси“ холошка хроника у традицији Достојевског. Овим поређењима желим само да укажем докле нде Ковачев цинизам. То је, декле, обрачун са животом и обрачун са Аитературом. Али, у последњој анализи Ковачева књига измиче оваквим поређењима, Она је нешто посебно, она се раз АХикује мн од његових претходних књига, њој се бришу границе између бласфемије и богочовеколикости, вере и безверја, гре ха и покајања. Похотом се стреми ка бо“ ту, али и одваја од њега.

Не знам да ди има значења ако кажем да је „Животопис Малвине Трифковић" тешка, мрачна, озлојећђена књига, Она по. казује да постоји само један прави пут У човековом животу: кроз блуд, моралну голготу, кроз пад и злочин ~ ка спасењу. Али, тај спас, тај душевни мир чини се ништаван у поређењу са узвинућем које тело доживљује у својој страсној жељи за трехом, МИ. тако наизменично: паклени смех одбачених анђела и црквено појање, проклетство и благослов, жедна уста и по топи крви, миловање и масакр — то су слике, звуци и збивања међу којима се ис писује Малвинин живот, ,

Овакву књигу могао је да напише само

Мирко Ковач, један од најизворнијих та Аепата послератне српске прозе.

Фили.л Давид