Književne novine

ет

ТРАЈНЕ ВИЗИЈЕ

ПЕСНИКОВА АРУГА РЕАЛНОСТ

Химничка визија живота у поезији Тина Ујевића

ТЕШКО ЈЕ,-у мноштву песама које је

Тин" Ујевић, за свога мукотрпног и туж-

мог живота, написао означити оне које могу послужити као кључеви за разуме вање његовог песничког менталитета. Пре

. се може рећи да се „кључеви" налазе из-

ван његове поезије, У коментарима, есејима, ослешкама или у песмама што су и за Тина п за читаоце само вежбе, разигравање песниковог духа или ослобођење од заноса.

Од песама у „Хрватској младој лприци" па до „Аута на корзу", све збирке, шиклуси или самосталне песме представљају затворене светове, чији је језик на изглед неразумљив и чији се закони привидно не подударају са законима реалности, Али општи утисак који читалац стиче пред множином песничких дела је у томе да је Ујевића опседала страст за саопштавањем, за откривањем упиверзалног језика који ће заменити свакодневни говор. С друге стране, коментари властитих песама само су продужетак п=сничког стварања, јер представљају прелазне ступњеве између појавног света и песникове „друге“ реалности — синтетичког света слика, идеја и појмова.

Страст за саопштавањем је умногоме одредила природу Ујевићевог песничког напора. Није сасвим тачна тврдња И. Хертешића да „Тина Ујевића не мучи брига како ће олакшати читатељу или слушачу да разумије' његове стихове. Лотику, која доминира прозним саставом, одбацује често као сувишни баласт како би доститао чисту лирику, росзје риге, коју не оптерећује никакав садржај".

Ујевић заступа нешто друкчије тле. диште. „Зато је криво мишљење', каже у „Орозу пред Ендимионом", „да у пјесми постоје словке, ријечи, стихови и строфе; у пјесми постоји само јединство, а то је јединство Молитва ритуалне и визионарске природе... Магионички утисак пјесничког дјела доказује чињеница што, у случају великога пјесника, доста кратка и лапидарно сабита пјесма има највећу експлозивну, а по томе и импресивну м експлозивну снагу: у 12 или 20 редака Хоноси се са несавладивим тренутним бљеском садржина цијелога романа".

Њега, доиста пе мучи брига да читаоцу олакша разумевање, али је исто тако мало заинтересован за росе рште, јер му је било потребно да песничко дело живи као свет по себи, као огромна, комплексна целина покрета, хтења. људских, при мисли, сазнања историје живљења, виђена из космичке перспективе. Песничко дедо се по својој природи и по природи своје лепоте мора супротстављати метафизичкој индиферентности космоса. Већ са своје природне усмерености поезија је облик скривене историје душе, песникове развијене субјективности, описивање света који открива нове димензије. Због тога, Ујевић се често користи приповедачким проседеом посебне врсте у интересу стварања синтетичког света слика.

Прибанжнија истини је Исидора Секулић када тврди да је „г. Ујевићев песимизам колико поезија и естетика, толико и стика и суд. То је једна религиозна поезија, из које, као из псалама, сузе капљу и дању и ноћу, то је један религиозни пеоник из чијег чела и груди бије нешто што је мучније од сваке ерупције лелека: аскетство највише, оно које одриче по: жуду и сласт од јадања и туговања, које човеку, ма колико готову на смрт, не да сићи у гроб и у тмицу труљења. Г. Ује вић, трагом Спинозе, осећа да живот човеков пре свега живи од Непознатог, и за њега, стога, непознато не само да постоји него пи припада животу човековом". Допста, он је у највећој мери посветио свој песнички глас тој тајанственој, непознатој историји унутрашњег страдања кроз које пролази читав свет у њему који живи страшну авантуру Непознатог.

Ипак, треба се вратити на периферне ознаке којс нам нуди сам песник, Разликом коју уочава између песме и песничког дела Ујевић утврђује у суштини истоветност песничког и приповедачког поступка, бар када се ради о намери песниковој да властито искуство преведе на је дан универзалнији језик и да детаљима из властите историје да универзалније значење. Страст за слопштавањем остаје пред. метом песникове акције било да се ради о прозном или о песничком делу.

Чак и када је ослобођена конкретних обележја реалности, његова поезија носи печат духовног сазнања којем нема премца ни у ранијој ни познијој нашој поезији. Зачудо, рационалност ми сугестивност тог сазнања није нимало у супротности са чињеницом коју је утврдила Исидора Секулић, да је његова „поезија скроз лирска, Али у тој лирској поезији нема ни пејзажа, ни птичје песме, ни женина тела. Пејзаж, то је светла даљина; жена, то су имена, слутње, сабласти, „принчипеге, руке девичанства; а птичје песме су оно што песпик најчистије може из себе да дадне: уздаси",

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 5

Мпрошћено речено, Ујевић настоји да помери границе реалности п да упути читаоца на оне димензије које у свету по себи не може да уочи. Тако се и његов „персонални песимизам" јавља као начин да се песма ослободи предмета. Захтев који Ујевић поставља у односу на песничко- дело представља остварење давнашњег спа песника за стваралачким активизмом што свет испуњен патњом претвара у другу реалност, испуњену делотвориом лепотом.

И Станислав Шимић се приближава ·

правој природи Ујевићевог песништтл. тврдећи да новина његове поезије почива ум сложеном споју извесне филозофије,

жеђи за сазнавањем и имагинације, способности _ стварања _ друге _ реалности. Но, Шимић, претерано верује ла

је песма окренута само читаоцу. У поезији се често развијају неки, непознати, аутономни токови, разрешавају некакви сукоби, окончавају нечије судбине, условно речено, све је усмерено ка драмском језгру, у песми. То дешавање у песми је највише што читалац, надушак, може да прими,

ТИН УЈЕВИЋ

Драмско језгро у Ујевићевој погзији јесте у суштини једна врста фабулозног уступка читаоцу. Дешавање, то јест, утисак да се у песми одиграва јслна историја посебно привлачи пажњу читаоца и, ето, на тај начин он се постепеко приближава лепоти. У „Орозу пред Епдимионом", Ујевић каже: „Како се у ду ши пјесника, појавом зреле инспирације, појављује синтеза лако разумљива и при. хватљива, коју ће читаоци моћи да усвоје, алм која је у својој бити нешто нова, п у животном смислу ипак „неизрецива', то значи иза лирскога и умјетничкога па: равана душе, дакле, пјесничко-умјетничка. функција, производ _ једне парочите синтезе, пасивна у дијелој множини, а ак тивна само у пјеснику; тако се у души приповједача јавља слика свијета, не само као позорница једнога одвијања доггђаја већ као низ слика које требају бити преведене у звукове и исцијеђене у сво. јој интимној суштини; пука дакле део криптивност п илустративност | уступају мјеста једној химничкој визији живота, у којој шаролики подстреци активитета бивају саголика потка једне шире космичке перспективе, док у њој сродна ствар и чин траже сродно умијешено тијесто у биоскопском врутку обасјања",

Очигледно да Ујевић себи као песнику поставља далеко веће задатке него што је једноставно приповедање или стварање драмског језгра. Ллм, треба истаћи да он у основи идентификује природу стварадачког напора, појаву „зреле инспираш!“ је" — и код песника и код приповедача. Химпичка визија живота можда је захтев исувише песнички у односу на приповедача 1 његов поступак, али Је, заузврат, У том појму потпуно тачно изрг жепо наслућивање имперсоналне природе песничког света — опеване реалности.

Не само штго нема имена, ликова или спомињања пеке могућне или постојеће жене у поезији Ујевићевој, већ чак и да постоји, сви ти појавни облици реалности у псезији јесу само једна врста паравана пза којег се крију и могу да постоје пеоникове слике света. Према томе, раствазање предмета реалности управо је потчињено процесу поновног изграђивања или преструктурирања света. Као у ерупцијама, у Ујевићевој поезији речи мењају своју вредњост и доводе до катаклизми које су обавезан пратилац стварања 40 поте.

На тај начин, све почиње и све. се

окончава у песми, У свакој песми постоје линије и мотиви који наговештавају нове

видове света који песник посматра. Те линије су у суштини основе пикдичког песничког представљања. Писање у цикаусима, развијање песничке идеје у више песама од којих свака говори о једном виду реалности није ништа друго до израз већ споменуте огромне страсти за саопштавањем, за тражењем и чврстим постављањем речи, за химничком визијом живота. Друга карактеристична способност Ујевића као песника почива у доста примењиваној техници да себе посматра као неког другог. Та моћ представља израз или провалу лриповедачког манира, ства“ ралачког подухвата у којем се сви временски планови потиру и којим се све неравнике у судбини јунака поравнавају. На тај начин, Ујевић има могућност да управља властитом судбином. Довољно је споменути песме као што су „Полихимнија", „Високи јаблани", „Васионац" или „Мајдани у бићу на двије ноге", „Перивој" и „Шумови у кутији за мишљење" да би се уочило да нарастање песничког дела, испољавање зреле имагинације почиње да живи и ван читаоца и ван песника. Када се говори о „другој“ реалности

или о деловима свакодневице, онда се свакако подразумева да постоји нека

сродност између песничког света пи живота реалних предмета. У случају постојања такве врсте сродства, читаоцу се намеће потреба за препознавањем. Њега пнтересује пут или начин претварања до живљаја и сазнања у химничку визију живота. Са друге стране, њега интересу. је и значење страшног утиска, велика и узбидљива _ лепота Ујевићевих стихова, нако су они управо резултат његове пеутаживе страсти за саопштавањем.

Треба истаћи да Ујевић као основни задатак песника исличе напор да се преЊу оквири свакодневице и да се потпуно посвети тражењу унутрашњег света. Све што се налази изван тога представља спољну карактеристику песничког деда, која се не може везивати за стварни предмет песме.

Ако се за тренутак напусти идеја о пе сниковој „другој“ реалности као о некој слици или изузетном стваралачком свету, читалац ће лако открити да су Ујевићеве песме, од прве до последње, хармонијске целине, сложени свет утисака које је тешко испричати. Рекло би се да Ујевић, попут свих сиромаха, жели да читаво кс куство из стварности пренесе неколиким песничким импресијама. „Поезија је матурација духа", продубљивање сазнања, верује Ујевић, пут којим се унутрашњост песникова објективизира, заправо, облик прерастања властите судбине — песник постаје неко други.

Пажљиви читалац ће свакако приметити да провала страсти 3за приповедањем, наративног тона није у свим песмама нити у разним раздобљима песниковог стварања иста. У тексту „Код Г. Андре Бретона", Ујевић говори о стадијумима властитих песничких лутања. Руковођен потребом да изрази све што се у њему налазило, дешавало му се да му се речи отимају испод контроле, то је био „сан па јави, бунцање с пером у руци, отпадање од унутрашњег отока".

Две чињенице одмах падају у очи приликом разматрања Ујевићевих схватања поезије. Прво, поезија је супротстављање човекове унутрашње вредности индиферентном космосу, историјског времена космичкој индиферентности. Друго, посзија представља опевану историју људских страдања у којој песник има изузетан положај човека који може да узбуди слаушаоце откривајући лепоту. Уживање у поезији је пре свега чин откривања интелектуалне љубави и сродности са песником. Са тог становишта, проблем песникове »„Аруте" реалности поставља се у нешто Арукчијем светлу. Пре свега, јасно се може уочити да, ма колико да је песник сазревао, мењао начин песничког предстанЉања, стварао друкчије песме, његов однос - према феномену песничког стварања остао је у суштини исти.

Ту, своју другу реалност песник Ујевић гради, чак п када му се речи отимаЈу, као хармоничну целину, као кругове Једне _ слесженије _ песничке – грађевипе. Страст да изразн чудесно богатство унутратшњег виђења и доживљаја света гони: ла је песника ка максималној економији песничких средстава. Али, није га, та страст, одвела у шкртост. _ Специфични облици песничке синтезе откривају се на сваком Ујевићевом стиху. Делови стварности бивају пролепшани хармонијом коју им је песник паметнуо. А, изнад свега, читалац увиђа да су ти делови спојени према неком алогичном реду, према законима пе-

М

сникове „раздрагане спонптаности". ,

Поставља се, онда, питање: ако је ред реалности у Ујевићевој поезији битно измењен, у чему је тајанствена лепота ове поезије, Његово стварање друге реалн>сти може се означити као израз потпуно мовог односа према предмету поетске трансформације. По први пут се, у нашој савременој поезији, јавља квалитетно нова песничка стварност, једна врста песничке гротеске која у себи сједињује поливалентне изразе савременог свеа, делове реалности и појединачна просветљења _песникове имагинације. Постављање друге реалности није предосећање ирационалних моћи или ареалних по рива у човеку, већ опевање многоструке, Амфузне, пријемчиве свести која му, и поред свих привидних успеха цивилизације, не дозвољава да живи у спокојству.

На тај начин, Ујевићева „страст ба саопштавањем" претворила се у потребу да се унутрашњи ток, то необјашњиво, алогично сазнање, сачињено од. муњевитих утисака, ознака, обриса предмета објективизира као. „друга“ реалност која и опевана, наставља да живи им да обогаћује човека лепотом, али и да буди његов дух на истраживање.

Миодраг Рацкозић

%

Радослав Златановић -.

Причешће

аледом

тад трачаничка вечера започе, људи ставише хлеб у уста а хлеб не иђаше надоле, него се враћаше назад пијанији међу којима и ја бејах притиснуше га водом

добре моје слуге све ми принеле и брисаше ми вешто чистом крпом уста јер вино ми низ браду цураше « молише ме при том да им опростим и рекоше ми да су Цизанку Кају нашли У соби и да су је молили да иде а она рекла да неће и да се не би резил правио ућутали су али се по двору прича, жене шапућу | јој каква ми дивна ноћца. била нико није знао како туговао сам тада тешко и још се једног сетих поред свега: боже, ако сутра слуге моје буду боље сабљом руковале и још: се једног сетих поред свега: „Царе Лазо, рекох поклонивши се, могу ли овај хлеб да изнесем напоље, да поделим народу у дворишту>“ 7

јечам који су сељаци. гледали. кришом како расте касно на месечини али дворкиња ми Евгенија била тужна за софром и ковач ме Јаћим са сабљом тражио по селу и по њивама

пико није знао како туговао сам тада тешко

у дворишту сељацима дадох хлеб свој, а они ми дадоше хлеб свој

ПРИЧЕШЋЕ ВИНОМ

у дворишту сељацима дадох хлеб свој, а. они ми дадоше хлеб свој и вино им дадох своје и они ми дадоше вино своје и показаше ми кћерке своје и да не би сметали поћоше на други крај сабора а какви коњи стајаху ту њихови, постидех се коња својега а какве им тешке грубе сабље беху, . постидех се сабље своје а каква им деца боса и здрава беху, зажелех да трчим са њима, да се ваљам са псима у песку а девојке ме узеше у руке своје и одведоше ме у коло своје а девојке ми вино дадоше своје и ја се преварих, свако пробах а кад се вратих после у конак видех ода сам“ сам и почех да сипам у грло вино које беше остало по столовима погледах у врх софре а оно ми се или учини или стварно беше да тамо бејаше сам и царе мио Лазо беше се нешто грдио замислио али попи чашу вина до дна А кад чу се како коњ негде у близини удари копитом о праг |

пи ја попих чашу вина до дна

и зажалих што не имадем ћерку

да је удам за неког сељака из дворишта

а какве им тешке грубе сабље беху, постидех се сабље својс

ПРИЧЕШЋЕ СНОМ

и почех да сипам у грло вино које беше остало по столовима

а један живописац прође и замоли ме да

му позирам

и тетурасмо се по ходнику загрљени

али поново изађем у двориште

и трампим свога коња са сељацима

а кћерке им беху већ успаване

и би ми жао да их будим

а плакало ми се што им више нећу видети лице, можда заувек

"но плаших се да леснем у кревет

па кад наиђе отац Нифонтије.

а ми трчи па та љуби у руку

кад он: Извуците ми копље из срца то изусти, па душу испусти.

жене које су нас миловале изјутра наглас

закукаше

али ми отац Нифонтије није излазио из

памети

на кратку команду накостреши се грива

. мога ата

и љубих ову црну земљу као свога брата

сан ми је тек долазио

рекао сам: ко ће ме из овог седла

истиснути

ж~ 7