Književne novine

рохрватски, на жалост без датума и без навода мјеста одакле. пише. Ове врло вриједне реченице у пријеводу гласе:

'УЈучер сам посјетио Грека да се с њим прошетам кроз град. Био је јако лијеп дан. Сјало је врло лијепо прољетно сунце, ко-

| ГОДИШЊИЦЕ

| Историчар

Г б

| ЈУБИЛЕЈ НАУЧНЕ

, |.

| |

југословенског Јадрана

Поводом 85-тодишњице академика Грге Новака

САВРЕМЕНА југословенска историографија има већ данас читав низ својих одличних представника, чија су имена позната не само широм Југославије, него и у страном научном свету, МеЂу њима видно се истиче име дра Грте Новака. Историчар и археолог, дугогодишњи професор Универзитета у Загребу, редован члан и председник Југославенске академије знаности и умјетности, члан Српске академије наука у Београду и Словенске академије знаности у Љубљани, члан научних института и доуштава у Паризу, Лондону, Риму, Бечу, Прату, Варшави, Букурешту и друтим културним центмима, Грга Новак спада у ред најистакнутијих представника савремене југословенске историјске науке, један од оних који нас достојно репрезентује и у страном научном свету. _

Рођен у Далмацији, на Хвару, 2. априла 1888, свршио класичну гимназију у Сплиту, студирао на универзитетима у Загребу, Прагу, Бечу, Минхену и Берлину, Грга Новак је докторирао с дисертацијом _ „Славени и Венеција" (1913), у две опсежне књиге, које је научна критика дочекала са заслуженим признањима као о» биљан допринос историјској науди. Од 1911. до 1920, био је професор класичне гимназије у Спли ту и кустос Археолошког музеја, тде га је археолог Франо Булић дубље заинтересовао за археологију Далмације. После уједињења, када је у Скопљу основан Филозофски факултет, Грга Новак је изабран прво за доцента, а затим за ванредног професора опште историје средњег века. Још од ране младости југословенски оријентисан, остао је пуне четири године у Скопљу (1920 — 1924), желећи да и са своје стране допринесе подизању првих наставничких и научних кадрова у Македонији. Од 1924. па све до 1960, — с прекидом за време усташког режима, када је отпуштен из службе и затваран, Грба Новак је „био професор класичне историје "на Универзитету у Загребу, а после ослобођења низ година и шеф историјске катедре и две године ректор Универзитета.

Упоредо са успешном професорском делатношћу одвијала се и Новакова многоструко значајна научновистра. живачка активност. Комбинујући и повезујући археолошка ископавања са архивским истраживањима и историјским испитивањима, обухватао је у својим изучавањима целокупни прошлост Јадрана, ох праисторије, преко Грка и Римљана, преко средњовековних држава, преко новијега доба, пуног тешких борби против млетачке агресије, италијанске иреденте и ' фашизма, све до наше Народне револуције. У том свом широком обухватању зналачки је захватио читаво подручје југословенског Јадрана: од Трста па све до Скадра. Обрађивао је, истовремено и паралелно, целокупно _ историјско збивање: социјално-скономско, друштвено"политичко и културнопросветно.

У току свога дугогодишњег научног рада, који обухвата раздобље од преко шест деценија, Грга Новак је вршио археолошка ископавања и архивска истраживања на првом месту у својој Далмацији, а када му то није било довољно, када је осетно потребу да своја знања прошири и продуби, заронно је у неисипрпне архивске ризнице Рима и Венеције, Беча и.Будимпеште, Берлина. и Париза. И свуда је наилазно на све нове и пове драгоцене податке и пепознате чињенице о вековној борби за Јадран.

Као сви прави научници, тако је и Грга Новак отпочињао с малим, специјалним расправама, У којима је обрађивао посебна псторијска питања, да постепено пређе на све шире теме, крупније научне проблеме и веће историјске синтезе, Још као млад професор сплитске гимназије, на почетку свога научног рада, осетио је значај далматинских градова за историјски развој приморских крајева ми почео да ис питује и обрађује поједине догађаје из прошлости Дубровника, Сплита, Шибеника и Задра. Најдубље је заронио у прошлост Сплита, Деценијама, од своје ране младости до паших дана, прикупљао је податке и проучавао изворну грађу из богате прошло“

сти Сплита. Резултат овог Новаковог дугогодишњег истраживањегова ња. успешно представља

КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ 10

ТРГА НОВАК

„Повијест Сплита", у три опсежна тома.

Последњих година, на основу својих вишегодишњих истраживања у домаћим ип страним архивима и библиотекама, написао је и објавио низ запажених научних студија и расправа из историје народног препорода у Далмацији у другој половини ХЛХ века. Тешке и огорчене борбе између народњака и аутономаша, које су отпочеле одмах након пада Бахова апсолутизма и трајале све до победе народњака на изборима за Далматински сабор (1870), мало је ко темељитије проучио и свестраније приказао од Грте Новака. Било би само за пожелети да се све његове студије и пасправе о овој сложеној проблематици, разбацане по разним листовима и часописима, што пре прикупе и публикују у посебној књизи, која ће попунити осетну празнину У нашој научној литератури,

Од великих Новакових историјских синтеза споменућемо само две, нарочито значајне. Прва је његова позната књига „Наше море" (1928), у издању Јадранске страже, прво научно дело о раз воју _ југословенског поморства. Друга је већа синтеза његово дело „Прошлост Далмације", у две књиге, у којима је зналачки приказана историја ових крајева од најстаријих времена до Рапалског уговора. Научна критика је ово дело с разлогом оценила као прву историју ове покрајине на нашем језику.

После ослобођења, у новој социјалистичкој _ Југославији, као највиши научни ауторитет у републици Хрватској, Грга Новак је много учинио за културни развој и успон Далмације. Довољно је овде указати само на неколико чињеница. Он је један од иницијатора и оснивача Хисторијског института Југославенске академи је у Дубровнику, Института за хисторијске и економске науке у Задру и Северно-Јадранског института у Ријеци, и један од тлавних сарадника њихових научних едиција. Даље, био је један од оснивача, организатоџа ни први председник Друштва за проучавање и унапређење поморства Југославије, чији је покровитељ председник Републике Тито. Најзад, не сме се заборавити да је Грга Новак од почетка оснивања ука» зивао пуну подршку Филозофском факултету у Задру и као члан комисије за избор професора археологије п историје, и као ментор првим докторима археолошких и историјских наука на овом факултету, желећи да и са своје стране допринесе формирању нових научних кадрова у Далмацији. За свој дугогодишњи научно"истраживачки, _ наставнички и културно-просветни рад Грга Новак је добио низ заслужених признања, од којих треба посебно споменути награду АВНОЈ-а за животно дело (1971). Ова пајвиша награда представља достојно признање _ значајних резултата Новакових дугогодишњих прегнућа п стремљења на свим подруч“ има његове плодне и многостру“ ке делатности, у којој несумњиво на првом месту стоји његов неуморни рад на научном изучавању прошлости _ југословенског Ја

драна. Коста Милутиновић

Реч-две и о измишљеном дневнику у којем се спомиње чувени шпањолски сликар Ел Греко

У СПЛИТУ је прије седамдесет тодина основана Градска библиотека, која се од године 1962. з0ве Научна библиотека. Њезин утемељитељ и први равнатељ био је професор Душан Манђер, иначе равнатељ Женске реалне гимназије у Сплиту. Равно 37 година овај вриједни и марљиви човјек налазио се на челу установе која

данас броји више од двије сто-

тине тисућа свезака.

Ево како дисципулус професор Хрвоје Моровић у својој књизи „Повијест библиотека у граду Сплиту 1" приказује својега учитеља: „Пок. директор Д. Манђер знао је својим финим тактом сабрати мноштво приватних библиотека, на Опћини успијевао је мното пута испословати средства за набавку књига. Радећи годинама упорно без буке и галаме, он је заправо читав свој живот посветио Градској библиотеци и културном издању Сплита. Он је неком љубоморношћу чувао сваку књигу и сваку новину и кадтод би је предавао на читање, осјећало се као да се нешто трга од његове душе. Али према младим читаоцима, као и према тадашњим књижевницима који су се увелике служили Библиотеком, био је изузетно широк и услужан. М годинама пред други свјетски рат у Библиотеку су редовито долазили сплитски књижевници Анте Цетинео, Тин Ујевић, Анте Џетравић и други. Овај посљедњи оставио је Библиотеци године 1941. огромну своју књижницу с рукописима и књижевном кореспонденцијом, Уз Грумбићеву оставштину то је највреднија при“ нова Градске библиотеке од њезина оснутка".

ДАулшан је Манђер сакупио велико благо у књигама, рукописима, разним ријеткостима и усломенама на прошли живот Сплита и Далмације, па му много не дугтује само Научна библиотека, нето и данашњи Хисторијски музеј града Сплита, па Архив, Природословни музеј.

Најважније мјесто у сплитској Научној библиотеци припада збир ци „Далматика", која сакупља

НАУЧНА БИБЛИОТЕКА У СПЛИТУ

све публикације тискане у Далмацији, као и оне које говоре о том крају. Више него нека друга књижница на свијету, Научна библиотека има периодике тискане у Далмацији. Тако једино она има све бројеве задарског „Народног листа" (1862—1920), тог најстаријег листа на Балкану, који је послије овога рата наставио излазити. Библиотека има девет инкунабула, од којих је тек пет регистрирао Јосип Бандалић у својој књизи „Инкунабуле у Хрватској“ (издање Југославенске академије). У рукописној збирци која је успостављена већ при самом оснутку има, између осталог, и неко"дико значајних хрватских рукописа писаних латиницом и босанчицом који су били предметом истраживања разних учењака. У тој је збирци и гласовита „Муза Сицилијана" Игњата Борђића у једином познатом потпуном пријепису с талијанским оригиналом уз преведене пјесме.

Књиге је Научна библиотека у својој прошлости, па и сад, до: бављала на више начина. Неке је добила на поклон, друге у замјену, а мањи број књига је и купила. Од године 1919. добивала је обвезни п бесплатни примјерак

сваке књиге који је тискан на подручју бивше покрајине Дал"мације, а од године 1950. тај исти примјерак добива с подручја цијеле Хрватске.

Данас се Научна библиотека у Сплиту налази у тешкој ситуацији, Између већег броја проблема, најтежи је опај што се односи на складишни простор, који је данас потпуно искориштен,

А сад ево једног занимљивог детаља из повијести наше слављенице: СВЕ ЈЕ ПОЧЕЛО ГОДИНЕ 1923.

Тодине 1923. студент повијести умјетности Јерко Фабковип казао је својему. минхенском професору Хугу Кереру (Кећгеги), познатом стручњаку који је године 1914. објавио књиту о Ел Греку, да је у архиву сплитске Градске библиотеке нашао „старохрватски" оригинал Кловићева Дневника, те му је понудио свој пријевод одломка у којему наш ситносликар товори о сусрету с Ел Греком. Минхенски професор „купио је причу" и објелоданио је Фабковићев понуђени текст у часопису: »Кипз(сћготк | ипа Кипзштагкт« (број 47—48 од мјесеца септембра 1925). Тај текст у пријеводу гла-

„си:

„Посјет Јулија Кловића Ел Грекову ателијеру.

Да су постојали односи између младог Грека и ситносликара Јулија Кловића, свједочи нам при је свега препоручено писмо које је овај Хрват дне 16. студенога (повембра) 1570. послао из Рима Александру Фарнезеу (Рагпезеџ). М том писму молио је Кловић да се додијели његову колеги соба у кардиналовој палачи „за неко вријеме, док се он малко снађе".

Кловић пише: „У Рим је ститао млади Крећанин, Тицијанов ученик који, по мојему мишљењу, изгледа да је изврстан у сликарству и између осталих ствари он је направио аутопортрет што је код римских сликара побудио занимање". Ово је писмо био от-

крио већ године 1865. Амадио Ронкини. (Копсћиџ), а није, разумије се, ни слутио да се ту ради о нашем Греку. Тек је Карло Бусти (Јави) утврдио особу. Од тога времена, што ја зпам, није било го-

вора ни о једном другом Кловићеву писму, 7

Сад сам у сретиом положају да могу приопћити нови важан спис што је у новије вријеме открио један од мојих слушатеља,

Хрват госп. Јерко Фабковић у Архиву Градске библиотеке у Спли-

ту. С његовим допуштењем и на његову изричиту молбу објављујем оваје из тога писма оно што се односи на Грека и не бих хтио заборавити да се и на овом мјесту захвалим тосп. Фабковићу што ми је пријатељски изишао усусрет“. АНЕВНО СВЈЕТАО ЈЕ МУТИЛО ЊЕГОВО УНУТАРЊЕ

= Минхенски професор п уважени повјесник умјетности даље каже: „Архив у Сплиту посједује, као што чујем, више Кловићевих писама, која дјелимице носе у себи карактер дневника. Морамо узети у обзир да је написан ста-

| ВЕ : је може свакога развеселити, Читав град је изгледао свечано. Био

сам зачуђен кад сам ушао у Греков ателијер. Завјесе пред прозорима биле су тако густо скупљене да се је једва могло распознавати предмете. На столици је сједио Греко. Није ралио, а није ни спавао. Са мном није хтио изићи јер је дневно свјетло мутило ње тово унутарње'

Како је ипак овај кратки опис богат угођајем — наглашује минхенски професор — и уједно тајан ствен! Фипо Кловић карактеризира нарав младога Грека: Тако нам се представља и он сам у својим дјелима као пророк, који је изнутра напрам вани, из дубине душе направио Козмос. зар се тако замишља „маниристу"2 По свој прилици под овим градом, који је обасјан „врло лијепим прољетним сунцем" мисли се на Рим. У том случају могло би се узети заиста годину 1570. као го-

дину кад је ово писмо наппсано. Више се не усуђујем казати. Чини се да постоји нада, ако се овај спис право опијени и ако се преглела Кловићеве слике, ла бисмо мотли добити нове спознаје".

Тако је писао професор у угледлном часопису н његова је радња имала одазива у знапственом свијету.

ЈЕРКО ФАБКОВИЋ НЕОБИЧНИ ВАРАЛИЦА

Најприје је започело с дописом дра Артура Шнајдера (Зсћлефдега), загребачког свеучилишног професора, дон Франи Булићу. У њему стоји и ово:

„Како ћете из ног чланка проф. тега) разабрати, тврдио тов бивши (а сада мој) Бак, г. Јерко Фабковић, да је у архиву сплитске Градске бОпблиотеке открио хрватски писане записе Кловићеве. Кад сам чланак прочитао, одмах сам замолио г. Ф., дами да свој пријепис „старохрватског" оригинала. Он ми, међутим, рече, да је свој пријепис заметнуо и да се, на жалост, и сплмтски орнигинал у архиву изгубио.

Морам одмах рећи, да ми се та читава ствар чини сумњива, јер не могу вјеровати, да је каји наш човјек ХМ. вијека писао у тако суптилним стилистичким дистинкцијама, какове се находе у пријеводу г. Ф. С друге стране, ако се тврдња т. Ф. обистини, била би та чињеница за нас од пресудног значаја, јер би то био једини до сада познати случај, да се један од наших старих хрватских умјетника служио у послу умјетничком својим материњим језиком".

Међутим, ствар пије остала са мо на допису загребачког свеучилишног професора. Измишљотина Јерке Фабковића ушла је У многе радње, тискане п радо навоћене. Тако године 1949. тражи податке о непостојећем дневнику УНЕСКО, затим Савјет за науку и културу Владе ФРНЈ. Каснијих тодина јавља се Жан Бодри (Јеап Вацдал), предсједник међунаролпог средишта за романске стулије у Паризу и многи други. Посљедњи је, барем за сада био Емил Рајнер (Кеег) из Беча који је чак особно допутовао у Сплит да види тај дневник.

А сад ево примјера из којега

> - == се лијепо види како је Фабковићева лаж прихваћена. У својему есеју проф. Бидерман (Ведетталп) каже и ово:

„На основу каквих душевних доживљаја су Грекова стварања израсла, може објаснити споменути Кловић. По једном запису У сплитској библиотеци изјашњава се Кловић, причајући о посјету код својста пријатеља у Риму. Овога је нашао у радионици потпуно заштићеној од дањег свјетла. У њој су се предмети тек могли распознаватп. Нашао је Грека У наслоњачу, дубоко замишљена. Није хтио поћи с Кловићем на шетњу, тврдећи да му дање свјетдо ремети „унутарње свјетло".

Ова ријеч није само значајна У смислу Грекове умјетности, већ је она значајна и у“ умјетничком стварању уопће. Та пас ријеч приближује тајни тенија који се без визије не може замислити."

Макаг је Фабковић преварио својега, професора и миоге друге знанствене раднике, не може МУ се оспорити способлост која се види у томе да се његова фраза о „унутарњем свјетлу" лобро укАопила у размишљањима о супе тини Грекове умјетности.

пријеписа једКерера (Кећједан ње

Шимун Јуришић