Književne novine
АИКОВНА УМЕТНОСТ
НЕКАКО ЈЕ поста но нова. изложба дела МИБЕ Па. ва
2се и постави нови ликовни Е се наметне свој роблем, да шћу као лађа струком актуелноВећ дуго нисмо зеронана и У догађај. ЕМ ијч Ли да цртеж може сажети толико питањ 4 ко о у ПИ посу а м назначити толи-
Атовора, постајући ма к0-сог . Па , У својој артистичопциолошкој амбивалентности израз пре ИЕ ЈЕ ком, угљеном и лом средствима, оловС И 'ломастером, Поповић а између олога што цр'
Е пртеж.
представља, што, некако, визуелно сује и онога што стварно а ЧИ артистичка последи Зи ОНА,
- ; едица гледања и с вања — крије ј ледања и спозна; рије једно међузначење као метафизички простор артикулације – неких прадавних гласова у „речи" или у м не товора састављеног из два три ни па бока и тамна тона. Тако је цртеж својим коренима у служби сликаревог доживљавања света, његовог гледања света и осећања У свету; чак и онда када је лишен виртуозне ноншаланције он је с | беспрекорно дорађен је стилски СТ , сам себи довољан мако својим зрачењима двоструко окревут времену: прошлом и садашњем. Та димензија темпоралне двојлости, карактеристична и за Поповићево „сликарство призора , нашла је у овим цртежима нове потврде за самостално егзистирање линије, њеног уплитања у ткиво светло-тамних односа који се организују у компактне целине. То је зрелост чистог пластичког феномена, ликовлог елемента у духу вишеструког прожимања знака и значења, облика и симбола. Цртеж тако губи својство припремног рада, студије за „дело", он је сам дело, или ако и јесте део дела онда је то у процесу сазревања духа, његовог суочавања са могућим видо-
вима истине овог света.
Па ипак, за Мићу Поповића цртача, не би се могло рећи да у потпуности верује у моћ социјалног или неког другог, вануметничког ангажмала пртежа. Његова истраживачка воља потврдила се у овој серији цртежа као систем мишљења им као аутономна _ ликовна _ конструктивистика, као својеврсна, луцидна, отворена, супериорна надградња, ослобођена у својим најдубљим струјањима, ефемерних акција и реакција. Тако је оловка, у неким елертичним потезима, легла на хартију заљубљеничком страшћу, заробила део простора и постала друго лице светлости која ствари чини видљивима; постала је средство, као боја, као тон, као апликација стварног предмета, у себе затворена али стално спремна за преображаје у карактер, у мисао, у доживљај или осуду. Има неке чудне нежности у шкртом акценто| | гању пртежа бојом, скоро болле љубави | за ствари које дишу и — тако живе — бачене м живот. Као да се нека егзистенцијалистичка скепса наднела над ове тмурне физиономије, све главе чврсто моделова| пе, торде у својој усамљености и свесвејед | мности, пли над ова млада тела ћутљивих | поза и прикривене ватре.
Можла је највише психолошког рафинмала у мртвим природама, неке раздируће смате подсвесних разарања: у мртвом предмету наслућујемо акпију човека, гладп, жудње, страха или узалуда. Такви су, | на: прчмер, цртежи из серије Комадање: располућена лубеница у чије се црвено месо заривају гладне виљушке и засеца исти као панџе звери.
Мако би се изложба могла лако под тести под израз „реалистичког цртежа , она је у ствари потврда помало заборављене истине да је цртеж пре свега АУХОВна категорија, средство унутарње комуликаније свести која запажа, прихвата и | копструише, значи — средство испитива“ ња унутарњих простора спознаје и доживмаја, Његов дескриптивни, објаштњивачки карактер последица је нужности да се дефинише облик виђења. тог унутарњег простора формом која води линију ин свет лост у пејзаже знака и значења, дакле —
симбола.
онима итимиоалоипаттилтнанлинељакњ-====
не љ
ж
„Критичари су изабрали 72“, Галерија Културног центра
Београда
КАО РЕТКО КОЈА, изложба Миа ЈА су изабрали" изазива Тавна ње, неспоразуме и дмлем“ 2 ма једних, Ова традиционална. мировна аза фестација Културног центра Ја КЕ лективна изложба У смисАу сло ове Пе предељења. одређеног крити ра ЗеВ КА
| вазилажење субјективлих. ЗРНА "Рију пе дефинисање неких скоро ап па |
пости. По мишљењу других, у Па ,
већ својом основном функциј ми ор а
| суђења, лишен могућности ЛИ ог (опре. дељења па је изложоа хладна, о зе
стичка пројекција једног АИ По
ковне уметности У овом тре: у АНЕ
траже непостојеће аналогије и из! ан
узоре, други би по сваку шену хтел Др А;
ставишке актуелних евронире (ИАЕА
| ми) стИАСКИХ струјања. · ило К МИ | ~ озкба, оваква каква је, отвара поле = додирује проолемс, побуђује интеари постаје присутан културни Артавај — Овогодишиња концепција. РАЗВИНЕЦ од презходних по птирен тоВИт ОГ Јаном обухвавању ликовне про лемат ка: Поа је по јелан ликовни критичар Бе републичког центра да се ОИБРАЕЈ је хпог аутора — ликовног мете ; и је средине. Концепција се „упрано 48 Г- а слободном избору критичара, о пећ пред постављених Неј всике БЕ СТИАСКИХ ограничења. Ме утим, Авсидо а нешто скоро неочекивано: о ке Пи критичари определили су за :
КЕИЖЕВНЕ НОВИНЕ 9
ДУХ ЦРТЕЖА |
тЕНБА Поповић: Цртежи, Галерија Графичког колектива |
торе, рођене између 1935. и 1942, и — што је исто тако занимљиво — интересовања свих изабраних сликара везана су за свет афигуралног а не апстрактног израза. Општи утисак је тако сведен на једну посебну семантичку грађу формалних аналогија са светом виђеног и познатог, а не на истраживања у домену саме језичке материје као такве. Средство има функцију у домену значења, симбола и експресије.
Можда би се цела изложба, гледало формално, могла поделити у три основна тока са заједничком основом. Душан Оташевић је представљен својим познатим, репрезентативним _ „Повратком пејзажу“, у духу нове фигурације и поп-арта, Душан Перчинков у својеврсној, лирској, пуритански чистој асоцијативлој оркестрацији нежних тонова; уз њега би стајао и Мехмед Занмовић у зрелој оркестрацији 60јених вредности, са јаком функцијом знака у служби симбола. На другој · страни су сликари наглашене тенденције повратка слици: Рудолф Лабаш у потенцираном експресиолистичком жанру оживљава савремену апокалипсу, Метка Крашовец се развија у смеру метафизичког трагања за временом кроз пртачку беспрекорну верност предмету, док је Филип Јанковић заокупљен лирским односом према пејзажу, мртвој природи и портрету.
Сваки критичар је образложио свој став у каталогу, одговарајући у ствари на непостављено питање својих _потенцијалних критичара. Можда је најадекватније образложио суштину става Борђе Кадијевић који је, опредељујући се за Д. Оташевића, лаписао: „Њега бирам зато што је за мене више него најбољи. И зато што, бирајући га, осећам да сам и сам изабран, лишен њиме потребе за објашњења". Ликовни критичар Александар Басин определио се за Метку Крашовец због њене „истакнуте експресивности" која истовремено додирује „истинитост и илузију". Бирајући Рудолфа Лабаша, критичар Игор Зидић. био је инспирисан љеговим полупродич-
Ху
МИБА ПОПОВИЋ; ЧЕКАОНИЦА, ЦРТЕЖ, 1972.
вим ми меланхоличним „ситуацијама као мешавином „гестичког аутоматизма и хиперреалистичке _ дескрипције". Критичар Карамехмедовић предложио је слике Мехмеда Заимовића на којима овај успоставља ,нове односе тонова и боје тако да се форма стално мења, мултиплицира, асоцирајући и на одређене симболе овог поднеб ља". Олта Перовић, критичар из Титограда, свој избор сликара Јанковића образложила је следећим речима: „Јалковићева платна се издвајају скромношћу мотива, једноставношћу композиције, поетичношћу доживљаја, свијетлим_ колоритом, ненаметљивом хармонијом“. Респектујући једну посебну методологију у делу ДАушана Џерчинкова, критичар Борис Петковски је осетио „да сваки постигнути ступањ у уметниковој _ ликовној архитектоплици, свако ново, појединачно дело, пред ставља логичну, самосталну етапу".
Срето Бошњак
НАГОН ЗА ОБЛИКОМ
Поводом ретроспективне изложбе Бранислава Макеша у Сарајеву
У МАКЕШОВИМ ГРАФИКАМА, почев од 1962. када је први пут излагао своје акватинте (циклус „Градске форме"), па све до познатог циклуса литографских листова из годизе 1972. „Собе", уочљива је, и присутна, тежња ка оној исказаној пе фекцији која покушава да једну могућност доведе до крајњих консеквенци а да при томе, истовремено, не исцрпе могућности за нова трагања у истом правцу — ка новим искушењима. С правом се мисли да Макешова истраживања, из фазе у фазу, произлазе једно из другог. Тамо гдје би неко застао, сматрајући процес трагања завршеним, Макеш зе само да проналази нове могућности већ, што је најзанимљивије, проналази нове свјетове. Свака њетова фаза почиње као варијација једног детаља неке претходне фазе, детаља који је у контексту једне графике био не само довршен већ и осмишљен, детаља који се затим, као под микроскопом, претвара. у нови појавни облик који је нужно поново развити, рашчланити, деструирати и поново уобличити. То ревалоризовање нечета што је већ било вриједност по себи постоји као основна претпоставка. Макешова графичког стварања. |
Друга, исто толико значајна, претпоставка Макешова истраживања јесте напор да се графички лист ослободи света анегдотског, свега фабулативног. Чаки онда када ствара на задату тему („Дон Кихот“, 1968, или када се илспирише Горановим
стиховима „Крв је моје свијетло и моја тама“, 1966). Макеш не само да своје трафичке листове ослобађа директне, дакле литерарне, инспирације већ његове варијације на познате теме добијају онај призвук који само у мултипликованом звучању асоцијативног поља опомиње на полазно извориште. Тек онда када ти листови почињу да дјелују, и дејствују, само“ стално, као биће за себе, и по себи, они постају саставним дијелом оног ликовног континуитета у Макеша о којему је рече но да је заиста везан за претходну фазу а истовремено је и мост за неку другу, за неку слиједећу.
Трећа претпоставка Макешова покуша ја најлакше се, вјерујем, може објаснити као тежња за спајањем случајног, непредвиђеног, _ ледореченог, _ тешко-исказивог,
са свим оним што је вјештина уобличавања, навика, умјетиност или, ако хоћете, знање. и сазнање, о могућном У трафичком исказу. Преовладавање могућног, и већ освојеног, врши се на овим листовима као продор нечега заумног, наслућеног и недовољно уобличеног. Право мјесто обличења је спајање оба ова елемента у свијет који је препознатљив, и могућ, само у овом накнадном споју. Та нова реалност је постојана само у 9ВОЈ могућности која јесте, која постоји унутар система просторних односа које уобличава, Макешов лист. Тај спој привидно неспојивога је пларавно најприсутнији у дослућивању космичког свијета у низу листова из тодине 1967, али је, по својим ирациопалним провалама, и у облику и у боји, заправо незаобилазан елеменат Макешова стварања све до најновијих листова. Провала иптензитета једне бојене плохе у циклусу „Собе" истога је изворишта, истога нагона. 5 Нагон за обликом — то је Макешова графичка ситуација. Прелазак детаља У цјелину није ствар измјене појавности већ процес поновног уобличавања појавности свијета и живота, Улазећи у нове односе, у нове просторне условности, прапочетак
графичког исказа почиње истовремело и да се сам преображава и да преображава свијет који упија у себе. Оно што је нови облик постаје и нови свијет. Мијена је узајамна. „Док земљотрес — каже Фосијон — постоји независно од сензмографа. и атмосферске промјене, независно од барометарске игле, умјетничко дјело постоји једино као облик. Другим ријечима, дјело није траг или кривуља умјетности као дјелатности, оно је сама умјетност, оно је не показује, оно је рађа... Да би постојало, оно мора да се одвоји, да се одрекне мисли, ла уђе у пространство; потребно је да облик мјери и одреди простор. Баш у самом карактеру спољашњег налази се његов унутрашњи принцип, Он је пред нашим очима, и под нашим рукама, нека врста упада у свијет који нема ничег заједничког са њим осим претекста слике у такозваним умјетностима подражавања". Макеш заиста иште ту врсту преиначења. Он тежи ка преиначењу које ће бити релевантно и за облик и за свијет. Градећи облик он остварује и свијет по себи.
Тај процес се може најлакше пратити на оним листовима у којима је Макеш употребљавао појавне, и препознатљиве, облике преводећи их у координате својега виђења свијета. Облик дрвета претвориће се изнебуха на тим листовима у неки недовољно дефиаисани аноргански облик који ће отварати нова асоцијативна поља, а рецимо, облик чивилука приближиће се тим обликованим преиначењем у нови 06лик који ће, примјерице, бити близу 06лика огољеле гране. Вриједност облика, дакле, немјерљива је препознатљивошћу већ је искључиво важећа унутар нових пространих интеракција. Макешова умјетност није умјетност прерушавања облика већ умјетност поновног рађања облика.
Колористички интензитет његових листова, комплементаран У основној _гами, вазда је присутан у том поновном рађању облика. Тај интензитет је заправо и могућ само у том новом систему односа међу облицима, систему који постоји одвећ лукаво да не би био намјеран, али ми одвећ исобазриво да не би био спонтан. Мајсторство уобличавања, и облика и боје, свједочи исто толико о сужености патересовања Бранислава Макеша, о усмјерености ка тражењу света у једноме, колико и 0 отворености према свијету, о отворености која има повјерења у јединство _ цјелине У једноме. Тај однос макрокозмичког и микрокозмич ког, то преплитање вриједности, даје овоме посленику оно самопоуздање које се огледа у пуној безазлености мајстора ко. ји у свему види могућност да пронађе ври једност од општег значаја и значења. Све је могућно, наиме, за таквог, ствараоца уобличити на начин који ће потврдити
присуство трајпог облика на графичком листу. Јер лист постоји сам за себе, по се: би, као нова и дефинисана реалност.
· Кључ за. дешифровање _ те реалности треба тражити у њој самој. Сваки други кључ је насиље над том реалношћу. Понов но овкључавање, поновно трагање, међутим оставља Макеш себи. Из граница овог заокруженог, довршеног свијета он ће наћи излаз ревалоризовањем постојећих облика, То ново рјешење јесте трагање за новим обликом који ће уобличити нови свијет. Јер, како каже Фосијон, баш у самом ка рактеру спољашњег налази се „звегов) УМУ“
· трашњи принцип. риту
де"
Вук Крљевић А
1
Вук Милатовић | Слушање мора
Лађе су пред нама, море у једрима. Јутро испитује сенку
Жена моли свиралу испод струка, Земља и небо певају
У њиховом додиру.
Лађе су у нашим стопама
А ја спрам неба
Песак под кожом требројавам Зелена грана је дуга у веслима.
У сванућу видели смо дно
Моћне рибе путују испод наших ногу. Један лист оста на длану
Да се са земљом дошаптава.
Нашим путем се стрела проли Донесе јесен и зрело воће Па слушамо море у златном кругу.
ДИЈАЛОГ
Далеко си и зато хоћу да ти се приближим
О чему да ти говорим када гласови тамо
Не допиру2
Гладни нећемо бити, плотне жене су се
Мећу нас умешале да им безличност одржимо.
Зидови остаће тамни до сванућа
И мисао прогореће место договора.
Свет се претворно размножава
А ти. нећеш питања ни одговоре.
На крају пута преузимаш рачуне
И у заклону недељивом се замислити
можеш
А срећнији смо што те нема.
После подне остављамо кућне послове
Слушамо оне који устају на доњем путу.
О, мириси дивни, истрајте, да тајну нашу
Сачувамо до краја осведоченог пута.
БЕЗ ОБЛИКА
Ово дрво је без дна без средине, Негде у њему зденац
Као запаљена жица пролази кроз уши. Ово дрво без краја без угла
Без страна света
Без степеништа у слепилу
Сваког дана у другом врутку
Са истим лишћем у чашама. Издалека громови стижу на прстима, Отимају се
А ми смо опрезно трчали кроз ветар 'Слушајућ: крила дрозда у простору.
ЗАШТО ТАКО»
Ветрови! О, ветрови! док свежи облици. Надолазе продувајте тишину музеја, Згусните правду у нашим посмртним грудима. Доста смо разледали свет, доста! небеске Опомене су јаке. Жене у наше подруме силазе
И јутро са ишмчезлим покривачем.
Мирни не можемо бити
Јер други о нама одлучују.
Крчимо древни лист света.
Песниче у небо загледан, да ли ће кише испрати
Твој пут2
Меко ће сигурно проговорити уместо тебе
О, неорошени у равници, зашто тако2
ПРИ ЗАЛАСКУ СУНЦА
При заласку сунца седимо крај мора. Окупљене лађе подмлађују наше братство, На плавом везу израњају недра:
Руменило вечерње се у њих слива.
Море се повлачи У пределе које грудима не можеш да. удахнеш,
А моћни врхови последњу светлост У ноћну звезду претварају.
Не јасни путеви Варварску жеђ и цвет женски подупиру, Растварајућ. непца расплоћеног певача.
Своју реч не могу да довршим Ко је лампе обесио о моме врату, неправдо!
РТ ДОБРЕ НАДЕ
На Рту Добре Наде остајемо до првог. ветра
А онда за сјајем далеке жене одлазимо —
Можда у стециште звери.
Обнављамо нутрину
Пером високих тушева, а нико као странцима
Да нам поверује, лице да нам заклони.
Отпловили смо са Рта Добре Наде: Јединство морамо одржати Изнад ових вода.
НА ИЗЛЕТУ
Ваздух је прорећен и крајње је време
Да се осећамо дивно. Врхови нам пале лице:
О неизвесном ни говора
Док смо овде.
Одвежимо завежљаје које смо Ри“ Одоздо: мирис пољски се не осећа " Гледамо празнину непокривених кућа,
Дивљам нас брани користећ нашу снагу.
Тек овде јасноће нема!
Заложимо нешто из завежљаја, Заборавимо да нигде нисмо стигли. Неизрециво небо,
Да ли ћемо остати без ликаг Издајство је и на овом путу!
| | | | |
–—
= И тини— пнљи зна